Расен, Заглавље

Занати

ТРАДИЦИЈА

Древни занати у Србији и називи српских села и презимена

У време поодмаклог робовања под Турцима, као и у свим тешким и одсудним временима, село је било упориште снаге српског народа. Гледајући с презиром на помало отуђене и Турцима превише понизне своје сународнике који су крајем 18. века живели по градовима, Вук Караџић је истицао да „Народ српски нема других људи осим сељака“, а Стојан Новаковић, истражујући какво је било српско село у средњем веку, закључује „села су наша била у неку руку свет за себе… Све што је неопходно требало дому и селу, махом се израђивало у селима самим.“

 

Преслица, Фрула, Занати, Ношња, МузикаТако су се развијали наши сеоски занати и подстицала народна привреда. У Србији за време Немањића су већ образована и села чији су се житељи бавили разним занатима. О томе данас сведоче називи многих села – Грнчари, Златари, Колари, Копљари, Кожуари, Ковачи, Каменари, Лончари, Лукари, Рудари, Седлари, Стапари, Стрелари, Тулари, Чешљари, Шавци, Штитари, која су заправо тако названа што су на њиховом тлу у средњем веку цветали одређени занати, а овоме се могу додати и села Ратари и Рибари.

У средњовековним сведочанствима, а посебно у владарским и властелинским повељама и даровницима (Жичка, Светостефанска, Дечанска и Арханђеловска хрисовуља), многа од ових села се и помињу са јасним обавезама и повластицама, управо због своје наменске производње.

На најпретежнију привредну грану неких села, углавном касније изниклих, најбоље нас и без сумње упућују њихови називи, као што, на пример, о развијеном сточарству говоре називи села Јагњило, Шиљеговац, Овча, Овчаре, Овчарево, Мрчајевци, Козарац, Козјак, Козник, Козарица, Јариње, Јарчева, Коњарник, Коњска, Коњевићи, Кобиље, Краварица, Кравице, Крављи До, Волујак, Волујац, Бивољак, Бивоље, Катун, Бачије или Станово, на земљорадњу Овсиште, Ланар, Конопница или Ражана, а на пчеларство Трмбас, Трмчиште, Кованлук, Уљари итд.

Мало је, међутим, села која су после пропасти Деспотовине (1459. године) добила назив по занатима, јер за то, под турском окупацијом, једноставно није ни било услова, па је нашим људима било и забрањено да се одређеним занатима баве. Зато, како је за своје време Вук уочио, „Срби сами грађу сијеку, сами (особито сиромаси) куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради“, а вредне Српкиње су своје мужеве и синове, као и осталу чељад, одевале од главе до пете, израђујући, кројећи и шијући све што је потребно за одећу и спрему од вуне, лана и свиле.

Са ослобођењем од Турака оживљује и привреда, а посебно занати. О разноврсности и развијености заната у шумадијским селима имамо најречитију потврду у презименима породица које су се осведочиле и истакле занатском вештином. Неке су од ових породица, као Мајстори у Липници и Мајстор-Јовановићи у Лапову, истакле у називу мајсторство свог претка, без навода којим се заправо занатом он бавио.

Попут Мајстор-Јовановића, и Мајстори у Липници (чијих је кућа почетком овог века било 25) знају име свог родоначелника, мајстора Илије, који се пре Првог српског устанка доселио из Старог Влаха. Могли су се и они прозвати Мајстор-Илићи, али – занат је злата вредан, па је тако занатско умеће потисло лично име њиховог заслужног претка.

У горовитој Шумадији, која је шумом била тако обилата, дрво је било приручна грађа за све – од њега су прављене куће, од греде темељњаче до крова и капића на њему, покућство, каце за оставу жита, бачве за вино и ракију, кола за превоз добара. У овом веку су тек помрли они који су памтили кола без иједног металног дела.

И премда Вук Караџић каже, што је почетком прошлог века и било тачно, да „дрвене занате зна готово сваки Србин“, неке породице, и њихови појединци, истакле су се међу другима, па су зато од околине и именоване по тој својој одлици. Тако су Дрвењаковићи у Стублу, насељени пре Кочине крајине, добили презиме по томе што су градили колибе од дрвеника.

Особито су качари били на цени, те отуда у више села има породица Качаревића – у Брзану, Винчи, Влакчи, Годачици, Лапову, Милавчићу и Реснику, док се у Горовичу презивају Качарићи. Ове су породице углавном дошле у исто време, око Првог српског устанка, али са различитих страна – из Заграђа у Тимоку (Брзан), „из источних крајева“ (Влакча), однекуд у Врело код Тополе (Винча), од Новог Пазара (Годачица), из непознатог краја (Милавчиће), од Књажевца (Лапово), од Зајечара (Ресник), што говори да је у свим тим пределима качарски занат био развијен.

Начинити бачву је веће мајсторство, па је зато бачварско презиме ређе. Носе га Пинтеровићи (од немачке речи „Биндер“, што значи бачвар) у Ратарима.

Израђивача кола је такође на више страна, па тако имамо Коларовиће (или Коларевиће) у Брзану, Јагњилу, Наталинцима и Блазнави (са огранком у Брезовцу). Од њих само ови у Брзану имају и друго презиме – Милосављевићи.

Дрвене посуде, а поготову кашике, могле су се још понегде као стони прибор наћи у употреби и до средине овог века. На то подсећа презиме Варјачића, којих има у Грошници, Драгобраћи (где су им огранци Пантовићи, Миловановићи и Стевановићи) и Ђуриселу. Но, нису они тако прозвани услед тога што је њихов предак израђивао зделе и варјаче, већ зато што се он за време Карађорђа доселио из Варјачета, засеока села Прилике код Ивањице. Али име засеока Варјаче недвосмилено показује да су се његови житељи истицали рукотворном израдом варјача и других кућних предмета.

Столетна дебла, која није било лако, па ни безопасно, посећи и срушити, кудикамо је било теже обрадити и припремити за одређену намену. У то нас уверава презиме Стругаревића (чији су огранци Павловићи и Јовановићи) у Радовању. Њихови преци, досељени после Кочине крајине из Катрге у Рудничком Поморављу, прво су носили подсмешљиво презиме Џуџовићи, али су пуно признање и уважење добили узорним обављањем стругарског заната.

Део фељтона под насловом „Ко су Шумадинци“, аутора Миодрага Недељковића, објављеног у “Гласу јавности“ 2001. године

 

СТАРОСТАВНИК / ТРАДИЦИЈА

Традиција наших предака – Бојење предива

Боје којима се данас боји текстил су углавном синтетичке и као такве штетне су по здравље људи. У вријеме када је готово уништена домаћа производња, а на тржишту текстила преовлађује роба из увоза, те када су за широке народне масе тешко приступачне оне најквалитетније тканине, неквалитетни материјали и вјештачке боје су, нажалост, наша стварност. Немали број документараца говори о штетности вјештачки бојеног текстила. Сам процес бојења често за посљедицу има велики број оболијевања људи који раде тај посао, па чак и смртне случајеве, а обично је то најсиромашнији слој људи чији рад текстилни магнати исувише слабо плаћају.

.

Данас кад купимо памучну мајицу, поготово на снижењу, срећни смо што смо добро прошли са цијеном, још ако смо “потрефили“ да je то наша омиљена боја, нико срећнији од нас у том тренутку, а ни не сањамо колико смо на губитку у овом потрошачком лудилу које је захватило цијели свијет. Ако само мало загребемо испод површине наивног текстилног конзумеризма, видјећемо да заправо и немамо чему да се радујемо. Прво, и сама ознака “памук“ није гарант квалитета који су некада природни материјали имали. Јер данас и памук није памук, бар на нашем тржишту. Наши преци нису патили од богатства, али су могли да се подиче богатством природних материјала. А када су бојили, користили су природне боје. Заправо, наши преци су били принуђени да производе храну и одјећу, али су самим тим били привилеговани, а не оштећени.

Одабрали смо за вас један занимљив текст с краја 19. вијека о томе како је наш народ добијао природне боје и њима бојио предиво или пређу, од чега су израђивали природну одјећу. Текст не само да одише старином због самог начина обраде материјала, већ и због толико данас заборављених ријечи.

БОЈЕЊЕ ПРЕЂЕ

Пређу знаде обојити скоро свака остарија жена, изузевши у мавило. За мавило се хоће осим вјештине још и среће. За мавило веле, да се може врло лако урећи. Стога чувају од много очију, кад боје у мавило. Осим тога треба добро пазити при бојењу у мавило, да не упане што масно у боју и да се мрснијем рукама не дохваћа до пређе.

Ево како боје пређу у мавило. Најприје оперу подоста неопране вуне, па ону воду оциједе. Ту воду зову „сјера“. Сјеру ваља наставити у какву котлу на ватру да неколико провре, како се море добро опјенити. Пошто се сјера опјени, саспе се у лонац, у коме ће се пређа бојити. За тијем треба лонац добро покрити и оставити на сунцу 3—4 дана, да се сјера усмрди. Пошто се сјера усмрдила, или како овдје кажу — пошто надође, узму на оку пређе 16—20 драма чивита. Чивит метну у какву кесицу или завежу у крпу, те метну у сјеру и добро прстима протрљају, да боја од чивита кроз кесицу иде у сјеру. При томе треба пазити да се вас чивит од једном не истроши. За тијем узму пређу, која мора бити добро у сапуну опрана и осушена, па је метну у боју у лонац. Лонац добро замотају у крпе и утопле, да се не би сјера преко ноћи охладила. Ујутру изваде пређу из лопца, добро је оциједе и објесе гдјегод, да се осуши, а лонац метну гдјегод на сунце, да се сјера преко дан добро угрије.

У вечер протрљају опет ону кесицу са чивитом, па спусте пређу у лонац, а лонац поклопе и затрпају као и прве вечери. Овако се поступа са пређом три пута. Кад се трећи пут трља она кесица са чивитом, пазе да вас чивит истрљају, да га ни мало не оде под лед. Пошто се пређа извади трећи пут из лонца, добро се опере у хладној, бистрој води, па се онда осуши. Тако је пређа обојена.

Док се пређа боји, добро пазе, да не упане у лонац мрва хљеба, зрно соли или што мрсно. Ако је мавило са свијем угасито, начине благе лукшије, па у њу стрпају пређу, да мало постоји, те тако дође отворенија.

ЦРВЕНИЛО

У црвепило боје броћем и стријешом. На оку пређе хоће се по оке броћа и литра стријеша. То обоје помијешају и потопе у млаку воду у какав лонац. Лонац оставе 3—4 дана уз ватру, да му је увијек млако и да се оно у њему добро укисели. Кад ово надође, узму литру шапа, па стуку у други лонац или кото, па узваре на ватри. У оваку кљуцаву воду метну пређу и оставе да вре колико би оченаш могао очитати, па онда сниме с ватре да се охлади. Кад се охлади, како се може рука држати, онда изваде пређу, оциједе и осуше. Пошто се пређа осуши, онда наставе лонац са бојом на ватру. Када боја у лонцу провре, онда спусте пређу у лонац и оставе је, да вре један четврт сахата, па онда измакну лонац од ватре и поклопе га добро. Када се ово охлади, како се пређа руком извадити може, овда је залуже.

Пређа се лужи овако: Просије се подоста луга у какав суд, па покрај њега метну шкип. За тијем простру по дну шкипа пређу, па је добро поспу лугом; по томе метну други ред пређе, па онет по њему луг и т. д. При томе пазе да увијек по пређи дође свукуда једнако луга. Пошто се овако олужи, покрију чијем добро, да надоће. При томе пазе да не пређе, јер море луг све црвенило извући. Доста је да пређа стоји један четврт сахата, а најбоље се позна, да је пређа надошла, кад почне сршити. Кад пређа у лугу надође, онда почне сршити, да се поједина влаканца вуне виде кроз луг. Из луга, пошто надође, ваља брзо пређу извадити, па на воду однијети и прати, и тако је пређа обојена.

ЖУТИЛО

За жутило треба пређу као и за црвенило ошапити и осушити. За тијем уберу по доста млада јасенова лишћа, па га у какву овећем суду добро на ватри прокувају. Треба најмање два сахата да вре. Пошто се јасеново лишће добро скува, оциједи се она вода у лонац, у коме ће се пређа бојити. На то саспу још у ону ошапљену воду, што су пређу у њој шапили, те све наставе на ватру. Када ово узавре, метну већ ошапљену и осушену пређу, да провре колико и код црвенила. За тијем измакну суд од ватре, па га са чијем добро задуше и оставе, док се охлади. Онда изваде пређу и у чистој је води исперу, и тако је жутило готово.

ЗЕЛЕНИЛО

Кад хоће да пређу обоје у зеленило, обоје је најприје у мавило, као што сам већ описао. У мавилу се обоји онолико, колико код мавила, кад се први пут нз лонца извади. За тијем пређу добро ошапе и осуше, и боје у јасенову лишћу као и жутило, и тако се добије лијепо зеленило.

ЦРНИЛО

У црнило боје овако: Стуку јасенове коре, па један дијел добро разваре. За тијем купе на оку пређе литру карабоје, па сажу у ону воду, што се је јасенова кора кувала. Кад се ово раствори, узму пређу па је слажу у какав лонац, и често посипају стученом јасеновом кором и ковачином. Када сву пређу сложе, онда саспу на њу ону воду те је скувана с јасеновом кором и карабојом. Ово добро затрпају и оставе 4—5 дана спрам сунца или спрам ватре. Након пет дана изваде пређу па је осуше, а затијем оперу и поново осуше и тако је пређа обојена у црнило.

Ово су главне боје које наш народ употребљује, а кад се овако обоје, све су трајне, те неће никад избијелити.

Лука Грђић-Бјелокосић

Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, јули-септембар 1895, Сарајево, стр. 476-477.

Приредила: Сања Бајић

ЛИКОВНИ ИЗРАЗ / УМЕТНОСТ

Сцене Косовског боја на умиваонику из 16. в. шибенског златара и гравера Хорација Фортезе

У раскошно украшеним посудама и умиваоницима шибенског златара и гравера Хорација Фортезе (oкo 1530. – 1596.) доминирају антички мотиви, односно иконографија о славним личностима из античке прошлости (царевима, историчарима и херојима). Његове посуде од месинга чувају се у музејима у Фиренци, Венецији, Великој Британији, као и у Музеју града Шибеника.
Косовски бој

Хорације Фортеза, Умиваоник, око 1570–1573, Музеј града Шибеника, инв. бр. 2947. Месинг, промјер 475 мм, висина око 60

Наручиоци ових посуда били су припадници угледних и богатих млетачких породица. Гравуре са приказима античких хероја и њихових војничких успјеха свједоче о тадашњем укусу самих наручиоца, као и њиховим представама словенског идентитета, која најјаче долази до изражаја у сценама из Косовског боја на једној од таквих посуда, односно на умиваонику који се данас чува у шибенском музеју. Ово граверско дјело је  80-их година откупљено од аукцијске куће “Sotheby“  из Лондона за 60.000 фунти.

Ријеч је о умиваонику из друге половине 16. вијека (око 1570-1573) на којој су приказане три сцене повезане са Косовским бојем из 1389. године: Кнежева вечера или здравица кнеза Лазара са Милошем Обилићем, убиство турског султана Мурата од руке Милоша Обилића и погибија Милоша Обилића. На средини умиваоника на дну је грб млетачке породице Гримини. Види: vacop.ipu

О овом умиваонику је у словеначком мјесечнику “Мистерији“ објављен чланак под насловом “Kdo je zmagal na Vidov dan, Skrivnost kosovske bitke leta 1389., Milo Kobilić je bil Hrvat“ аутора Јанка Липовца који више него неозбиљно износи тврдње да је Милош Обилић заправо Миле Кобилић, Хрват којег је “srpski narodni pjesnik preimenovao u Miloša Obilića, s time je Miloš Obilić postao srpski narodni junak“ што још једном потврђује како разноразна писанија наших драгих искомплексираних сусједа, неаргументованим тврдњама и изношењем свакојаких неистина, било у свјесном или у несвјесном процесу фалсификовања историје, постају у, најмању руку, смијешни и подсмијеха вриједни подвизи.

Сања Бајић

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Воденице Божје и Ђавоље

Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.
Воденица; фото: Готовуша
Воденице на реци Пливи; Јајце, БиХ; фото: Википедија

Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света.

Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.

Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.

Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.

Лептирица

Петар Божовић и Мирјана Николић у филму „Лептирица“: фото: Prinscreen

Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.

Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.

Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.

Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.

За Расен: Ивана Миланов

Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд

ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A3_%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%83_%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0_70_x_50_%D0%B0%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%BB_%D1%83%D1%99%D0%B5_2012..jpg

У славу Лазара Србина (Ненад Станковић, 2012,); фото: Википедија

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазар Србин (Лазар Хиландарац, Лазар Црноризац) био је српски православни монах, часовничар и инжењер пореклом из Призрена. Претпоставља се да је напустио Србију после Косовске битке 1389. а у Русију је стигао са свете Свете Горе.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година без прекида, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја.

Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском, а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – каже машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима, а чији механизам још функционише.

О пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.

Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.

Минијатура из 15. века на којој Србин Лазар показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу; фото: Википедија

Најстарија цивилизација и српски чудотворци

У књизи Божидарa Трифуновa Митровићa “РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и Српски чудотворци“ описано је да су уместо савремених (арабских) бројки, коришћена слова старе азбуке: Аз, Вједи, Глагол.. итд.. На броју 6 налазило се слово Ѕјело, фонетски дз.

Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. Сат се налазио, према опису, иза Благовештанске цркве.

Србин, Лазар Хиландарац и Црноризац, родом из Призрена, осмислио је, израдио и у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, поставио први механички торањски часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Србин Лазар черњец, како је наведено у руским документима.

Легенда записана у руском летопису из 16. века каже:

,,У лето 6912. (1404) велики кнез (Василиј Први) науми часник (часовник) и постави га на своме двору код цркве Св. Благовести. Овај се пак часник назива часомер, и сваки (пуни) час удара чекићем о звоно, одмеравајући и одбројавајући часове дневне и ноћне; не удараше човек него (оно) човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато лепо некако, створено човечијом оштроумношћу, премаштовито и премудро. Мајстор и уметник овога бејаше неки монах, који је дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена овом бејаше више од 150 рубаља.”

Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утонуло у мрак без краја и почетка.

Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано.

Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.

Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана “чија су се звона чула на дан хода?”.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/archive/2/2f/20150512013830%21Facial_Chronicle_-_b.12%2C_p.038_-_Lazar_the_Serb_showing_Vasily_I_the_clock.jpg

Минијатура из 15. века на којој Србин Лазар показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу; фото: Википедија

Хелицентрични бројчаник

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче, пак, да је узгред Лазарев бројчаник био модел хелиоцентричног система. Лазар, међутим, сигурно није био вук самотњак, који је све то сам измислио.

Његов подвиг у Москви је само био ношен валом вишевековне – у сабору знања –  јелинско-ромејске традиције и посвећене занатске вештине која се упорно преносила још од обелиска древног Мисира, па преко Александрије и њених клепсидри и Мусеона, у коме је Аристарх још у 4. веку пре Христа упоређењем сенки обелиска и бунара прорачунао величину округле Земље и величину Сунца око којег се Земља окреће, затим атинске ,,Куле ветрова”, па 24-оро врата клепсидре на Светој Софији у Цариграду чији је механизам ,,бучно тандркао”, све до претпостављене призренске часовничарске школе одакле је потекао.

Претпостављена српска часовничарска школа, свакако, није бесловесно умножавала зупчанике чиме би се сва посвећена тајна заната сводила на слепо копирање. Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелиоцентричног система.

Радио-емисија: Гости из прошлости: Лазар Хиландарац – први српски часовничар

Српска православна црква је 4. децембра 2004. прославила 600 година од проналаска и изградње сахат-куле на празник Ваведења Богородице. Лазар се помињао на литургијама цркава у Београду и у Москви. На Академији Српске православне цркве у Београду постављен је спомен-сунчани сат .

Српски математичар др Драган Трифуновић означио је Лазара и његов проналазак као део наслеђа средњовековних српских математичара, рекавши: „као математичара [ме] занимало како је Лазар направио сат. Мора да је знао Архимедову поделу колосека и како се праве три врсте зупчаника. Предложио сам Кремљу да постави спомен плочу са натписом на месту где је некада стајала сахат-кула”

Извори: Википедија, Блиц, Башта Балкана, Галаксија

Литература:

Благоје Давидовић, Срби у историји Русије. Народна књига – Алфа. пп. 25. (2003)

Александар Узелац: Лазар Светогорац – српски монах и часовничар између историје и мита // Београдски историјски гласник 10 (2019) 77-90

Astronomska opservatorija u Beogradu (1999). Publications de l’Observatoire astronomique de l’Université de Belgrade. Naučna knjiga.

British Scientific Instrument Research Association (1961). Soviet Instrumentation and Control Journal. British Scientific Instrument Research Association.

Григорьян, Ашот Тигранович; Меркулова, Наталья Михайловна (1981). Исследования по истории механики. Институт истории естествознания и техники (Академия наук СССР). p. 71.

Miller, David B. (abril de 1989). «Monumental Building as an Indicator of Economic Trends in Northern Rus’ in the Late Kievan and Mongol Periods, 1138–1462». The American Historical Review (Oxford University Press) 94 (2): 360-390. JSTOR 1866831. doi:10.2307/1866831

Raduga Publishers (1984). The Kolomenskoye Museum-Preserve: a guide. Raduga Publishers. ISBN 9785050000705.

Rossum, Gerhard Dohrn-van (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. Chicago: University of Chicago Press. pp. 109-111. ISBN 0226155110.

Гордана Тошић, Милутин Тадић (2004). Хиландарски монах Лазар, први српски часовничар. Каленић. ISBN 86-84183-06-1.

Драган Трифуновић (Новембер–Децембер 2006). «Математика у српском народу». Планета 21.

Oleg Germanovich Uliyanov (2005). «The Deesis painted by Andrey Rublev». Makariyevskiye Readings. Issue XII: Hierarchy in ancient Russia. Rusia. pp. 172-22.

Сродни чланци:

Сунчани часовник манастира Студеница
Сунчани сат из Сирмијума (100. г. н.е.)

ИСТОРИЈА / ТРАДИЦИЈА

О приморским Србима

Андрија Качић Миошић, Србин, католички свештеник, на основу ватиканских архива, направио је попис српских владара до Немањића. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку.

Народна ношња из Конавла, Дубровник

Србија је у 8. и 9. веку, обухватала простор од Трста до ушћа Дунава у Црно Море, где се граничила са Рассијом, која се после реформе назива, Русија. И тада је још увек Балкан био у саставу српске државе, две трећине данашње Грчке и исто толико Бугарске, целе данашње, Румунија и Албанија. То је права стара Србија. Пре римских освајања, словенске територије су покривале комплетан црноморски басен, излазиле на Босфор, обухватале и велике делове М. Азије. Зарад туђег хегемонизма, који своју амбицију и деловање рефлектују неистинама на српски, словенски народ, тај део историје је једноставно, избрисан.

По инструкцијама и школама отимача и хегемона, српска историја почиње од Немањића. По њој Душаново царство и то умањено у односу на стварне границе, је представљено, као највеће српско царство и то хегемонистичко, јер су Србима њихове земље, претходно отете.

Да би неки остварили непостојеће право, Србима је одузето историјско и етничко право. Зета, Рашка, Хум, Залеђе…су проглашени у науци, тек у 19. веку за независне државе, баш као што су данас српске историјске покрајинске територије, проглашене за независне и то несрпске државе. Престоница Србије, читав миленијум, пре појаве Немањића, био је Скадар, који данас припада Албанији, створеној од стране западних сила и који подучени страним менторима, Албанци новоствореном фалсификованом историјом присвајају, кроз лажно илирско порекло.

Арбанаси стижу на територију Доњег Епира 1043. године, у време српског цара Војислава, који је столовао у Скадру. Хомерова Троја је по опсежним независним истраживањима научника, Скадар, а богато природним ресурсима Косово је много дуже центар српске културе и духовности, него што то данас Срби мисле.

А мисле онако како их је непријатељ научио. Све области које је моћна римско-бечка сила, прогласила за „државе“, биле су само покрајине, српске државе. Тако је направљена платформа, на којој ће се базирати, сви сепаратистички и братоубилачки ратови Срба, за рачун, римско-германске хегемоније.

Град, који се у 8. и 9. веку звао Србиново, када су га Римљани у 1. веку освајали, добијао је латинизовани назив Сербанон. Данас се тај град зове Загреб и представља центар покатоличеног и похрваћеног српства и главни је град новостворене државе Хрватске, изникле кроз крваве походе на свој православни народ.

У српској покрајини Војводини, до данас се један прелепи крај, назива Фрушка Гора у спомен на велику битку у којој су Срби, под вођством Крепимира Оштривојевића, победили 829. године, Фрузе- Фружане, који су кренули у поход на српске земље, по наговору Рима. У доба истог владара, Срби су Фружане победили и зауставили њихов освајачки поход и у Истри. Католички свештеник у 18. веку пише, да је цела Истра насељена православним Србима, које су тада успели да покатоличе, осим неколико села и да ће се „ тај народ полако навићи на своје ново хрватско име“.

У другој половини 19. века уз Илирски покрет, у Аустроугарској скован је план да се Славонија и Далмација, припоје Хрватској, а онда су хрватски апетити све више расли. У то доба, Дубровник је био центар приморских Срба. Од 1878-1884. године, излазио је књижевни часопис Словинац- словинског покрета, у коме су били Нико и Медо (Орста) Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић.

Први лист далматинских Срба, настао је у Дубровнику, под именом Гуштерица. Излазио је 1882/83. године, а затим Глас Дубровачки 1885/86. године, те Дубровник, основан 1897. и Срђ, основан 1892. године. Гуштерицу и Глас Дубровачки, уређивао је Никша Матов Гради. Лист Србске народне странке на Приморју- Дубровник, уређивао је прво Вук Врчевић, а потом књижевник Антун Фабрис, од 1895. па све до своје смрти 1904. године.

Национални рад приморских Срба, одвијао се преко просветних и привредних друштава, која су окупљала православне и католике. Србско братство, основано је 1897. године, трудећи се да целокупан јавни живот Срба, концентрише у јединственој организацији и на политичком плану. Окупационе аустријске власти су рад овом српском друштву забраниле 1899. године.

На скупштини у Книну (Крајина), 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја.

Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба.

Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона. Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге.

Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године. На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије.

Упоредо са радом на ширењу српског задружног покрета, Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семена и гладних година, сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју.

Савез србских привредних задруга је заједно са србским кредитним задругама и штедионицама из Задра, Дубровника, Котора, Будве, Херцег Новог, Рисна, Книна, Кистања, Скрадина и Србском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. године основао Србску централну банку за Приморје у Дубровнику. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. Србска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Србске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику.

За школску 1913/14. годину, Србска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице. Преко Србског привредног друштва Привредник из Загреба слати су сиромашни ученици на учење заната. Од 1907. године излазио је два пута месечно лист Србска Зора – за просвету и привреду, који је доспео и у најзабаченије србско село на Приморју. Уредник Србске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Главни пословођа у друштву Србска зора и уредник Србске Зоре 1914. године био је Мита Пушибрк. За курсеве описмењавања Србска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком.

Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку, а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Србска Зора, Привредник и календар Србска Зора. Помагала је рад србских певачких друштава: Јединства (основан 1839. године) у Котору, Бранка у Задру, Србадије у Шибенику и Слоге (основане 1874. године) у Дубровнику. Такође помагала је рад србске музике у Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика) и Книну. У просветном раду Србска зора сарађивала је са Добротворним задругама Србкиња у Дубровнику, Книну, Задру…

Рад Србске зоре омогућавали су доприноси Видовданског дарка; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; србских општина; приходи од артикала које је сама производила. Матица Србска основана је 1909. године као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство србско-православне црквене општине у Дубровнику. Секретар Матице био је др Франо Кулишић. Циљ Матице био је: Издавање српских књига искључиво ћирилицом; Награђивање књига и чланака; Дистрибуција издатих и награђених књига; Оснивање библиотека; Помагање школских установа и ученика. Издавала је књиге српских писаца Ива Ћипика, Данила Петрановића, Ива Војновића и других. Са Матицом, Србска зора, добила је велику помоћ за подизање просвете Срба, јадранског приморја.

Србин католик из околине Дубровника

У априлу 1912. године Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе.

Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све… Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања“. Залагањем прегалаца око Србске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење србског народа.

Извор: Фонд стратешке културе