Марија Трандафил – велика српска добротворка
Марија Трандафил била је једна од оних које су својим ликом и делом задужиле наш народ. Често је називана највећом српском добротворком, а поред хуманитарног рада, дала је велики допринос и у културно-просветном развоју нације. За помоћ рањеницима у српско-турском рату добила је орден Црвеног крста. Сву имовину је завештала Матици српској и СПЦ
Марија Трандафил (Љубиша Милутиновић), Галерија Матице Српске, Фото: Википедија
Марија Поповић је рођена у Новом Саду, 1816. године, у угледној ћурчијској породици Поповић. Не зна се много о њеном школовању, а постоје подаци да је била писмена и да је читала немачку литературу. Удала се за Јована Трандафила, грчког трговца крзном из Ердеља (Трансилванија), који овом женидбом добија право за насељавање у Нови Сад и статус слободног грађанина вароши. Тада купује кућу у Главној улици («Својина») у коју се усељава са супругом. Веома брзо је успешном трговином удвостручио свој капитал.
Пошто су им деца рано умрла, као и Маријина браћа, отац и мајка, читаву имовину породице Поповић остављају завештањем својој кћерци. Након смрти Јована Трандафила, Марија се враћа у своју родну кућу «Код иконе» где и умире 1883. године. Тела Трандафилових покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Сву своју имовину Марија је завештала Српској православној цркви и Матици српској.
Добротворни рад
Зарађени новац Марија и Јован Трандафил улагали су, пре свега, у куповину кућа и у добротворне сврхе. Од 476 јутара земље образовали су задужбину за школовање сиромашне, даровите деце. Један део имовине поклонили су болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку, а обновили су и Николајевску цркву у Новом Саду, иконостас Успенске цркве, као и јерменско-католичку цркву. Мермерни крст, који се данас налази у Саборној цркви у Новом саду, направљен је по налогу Марије Трандафил. За време Првог српско-турског рата (1876.) је била председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима.
Основала је Завод за српску православну сирочад, под управом Матице српске, а новчано је помогла и подизање здања Завода. Зграда је завршена 1912. године, када је у ово здање смештена и градска читаоница.
Након смрти Марије Трандафил, у локалу куће «Код иконе» отворена је чувена апотека «Код спаситеља», а од 1913. године ту је радила Поповићева апотека, која је национализована половином 20. века.
Задужбине
После њене смрти је основан фонд из кога су се школовали многи ђаци Српске велике гимназије. Деца су морала бити православне вероисповести, али без разлике у народности, а трећина је била намењена деци из Ердеља (Трансилваније).
Њена највећа задужбина је био Завод за издржавање сироте и сиромашне деце у Новом Саду, о коме је требало да се стара Матица српска, а у случају њеног пресељења или укидања, православна општина у Новом Саду. Градња задужбине је требало да започне оног тренутка кад је капитал достигао суму од 300.000 форинти, од чега је 100.000 требало да служи за градњу, а остало за издржавање завода. Тестамент је дуго био оспораван и постао је правоснажан 1904.
Тек 1908. је изабран пројекат Момчила Тапавице, а је градња завршена 1912. године. Осим деце без родитеља, у истој згради је до Првог светског рата била смештена и градска читаоница.
Марија Трандафил; фото: Википедија
Репрезентативан изглед овог здања је одударао од сврхе којој је она била намењена. После Првог светског рата, у сиротишту је било мало питомаца, а зграда се користила за смештај војника различитих војски. Године 1928. Матица српска је одлучила да се у зграду смести Трандафилкин завод. Тада је унутрашњост зграде знатно измењен, а друго сиротиште је подигнуто на задужбинском плацу на Сајлову 1930. Тамо је изграђен нови комплекс зграда који су чинили: кућа за смештај деце, економска зграда и стан управитеља. Сваком питомцу је након завршене школе следовало по 500 форинти, за отпочињање посла.
Дом је за време Другог светског рата, током мађарске управе претворен у Дом за преваспитавање девојака и као такав је радио све до ослобођења 1944. Имовина Марије Трандафил је после рата, аграрном реформом експроприсана, чиме је нарушен тестамент. Сиротиште је после рата наставило са радом, али је био предвиђено за проширивање и реконструкцију у Дом за преваспитање младежи, који је неколико година касније затворен и од тада се у згради на Сајлову налази Ветеринарски институт.
Према завештању је основан и фонд за помоћ Николајевској и Успенској цркви. Трећину чистог прихода од куће у Осијеку добио је тадашњи Убошки дом, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе”. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.
У власништву Марије Трандафил су биле куће у Змај Јовиној, Пашићевој, Дунавској и Милетићевој улици и касније су завештане Матици српској и новосадској црквеној православној општини. На зградама се не налази никакво обележје о њеној задужбини.
Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих и збирки РОМС припредила изложбу поводом двесто година од рођења Марије Поповић Трандафил, добротворке и велике задужбинарке Матице српске и њених установа. Овде можете погледати електронски каталог изложбе и сазнати више о Марији Трандафил: bms.ns
Извори: Википедија, Библиотека Матице српске
