ЗАБАВА

Понори зла – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине

Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

Стрип “Понори зла“, Јован Братић

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

Извор: Слободна Херцеговина

Цртани филмови некад и сад

Цртани филмови који се најчешће емитују на ТВ каналима и које дјеца највише прате најчешће долазе из других земаља широм свијета и пуни су насиља, магије и туча, док су некад цртаћи указивали на неке од највећих људских вриједности. Указивали су на доброту, поштење, на то да треба да будемо добри.

Програм за децу ТВ Београд 1

Дјеца велики дио свог слободног времена, свакако, проводе уз масовне медије. Један од њих је и телевизија, путем које дјеца гледају цртане филмове, серије, квизове, наградне игре, итд. Када говоримо о дјечијем програму, телевизијских станицa, васпитно-образовни садржаји, кроз исти, су мало заступљени. Конкретно, цртани филмови који се најчешће емитују на ТВ каналима и које деца највише прате најчешће долазе из других земаља широм свијета и пуни су насиља, магије и туча, док су некад цртаћи указивали на неке од највећих људских вриједности. Указивали су на доброту, поштење, на то да треба да будемо добри.

Теме којима се бави дјечији програм требале би бити забавне, поучне, да шаљу поруку, те квалитетно структуриране.

Разлика између емисија и цртаних филмова за дјецу, некада и сад

Одавно су са телевизијског програма избачени цртани филмови попут Пчелице Маје, Корни корњаче, Еустахија Брзића, Балтазара, Штрумфова, витеза Које, Душка Дугоушка, и многи други цртани ликови који су годинама забављали дјецу и указивали им, у мањој или већој мјери, како треба да се понашају и да је лијепо бити лијепо васпитан. Замијенили су их насилни цртани филмови са грубим звуковима и агресивним бојама. Данас дјеца често гледају филмове као што су: НИНЏА КОРЊАЧЕ, ПОКЕМОНИ, ТРАНСФОРМЕРИ и сл. Константним гледањем ових и њима сличних цртаних филмова, у којима су доминантне промјене ритма радње, бучна музичка позадина, код неке дјеце може изазвати физички и емоционални напад. Стога дјеци предшколског узраста није пожељно приказивати такве цртане филмове због редукованих васпитних вриједности и порука које носе.

Свети Сава – Цртани филм

Данашњи клинци немају стрпљења да одгледају ни једну епизоду вицкастог серијала који је управо кроз борбу малих, али бројнијих Штрумфова и великог Гаргамела учио све о борби добра и зла и о другарству као начину да правда побиједи.

Цртани филмови који се сада емитују пуни су насиља или чудних живота јунака, а праве поенте нема. Томе у прилог иде и примјер Штрумфова, као измишљених бића у измишљеној земљи, која себе ни у једном моменту не називају људима, јер то и нису, а свака епизода носила је са собом неку поуку. Данас имамо Винкс виле и Брац лутке. Дјевојчице које се претварају, лете и чине чуда, односно пате за најновијим хаљинама и шминкама. У пјесми пјевају „буди и ти као и ми, једна од нас“. И док машта иде у супротном смјеру према тотално нереалном свијету, дјевојчице се играју вила када изађу у парк. Оне се толико уживе у причу да су у стању да се добро посвађају, па чак и извријеђају једна другу борећи се да баш једна од њих добије титулу најбоље и најљепше виле.

Стога треба повести рачуна и добро размислити какви се садржаји приказују деци и на који начин то деца схватају и куда их то води. Не мора да значи да је све што је новије и модерније увијек и боље, поучније и љепше. Зато ако могу да се репризирају старије серије, зашто не би могли и старији цртићи!

Како се одражава гледање таквих садржаја, конкретно цртаних филмова, на дјецу

– У предшколском периоду управо по принципу имитације и идентификације, дјеца реагују на начин на који су потакнута. Захваљујући медијима, а посебно у цртићима насиље је често представљено као ефикасан и једино прихватљив начин за рјешавање проблема. Насиљем се користе „добри“ и „лоши“ јунаци. „Добри јунаци“ бивају награђени за своље насиље, док „лоши“ јунаци често одговарају за своје насиље. Такви садржаји могу код дјеце изазвати страх, агресију, пасивност како интелектуалну тако и физичку, психичку, социјалну и духовну, које ће се рефлектовати у оквирима емоционалне кризе и довести до рушења етичких принципа, заправо, не развијају оптимално емоцијалну интелигенцију ни самопоуздање. Затим, могу негативно утицати на развој маште и критичког размишљања. Негативне поруке цртаних филмова дјетету се могу рефлектовати и кроз снове, прехрану, а код дјеце која проводе пред телевизором дуже вријеме, може се забиљежити повећана склоност повредама и депресији.

Мали принц

Мали принц; фото снимак рекламе

Иако су медији тек на трећем мјесту као извори учења насиља, иза породице и друштвеног окружења, њихов утицај на формирање ставова код дјеце није нимало безначајан. Од најранијег узраста изложени су дјеловању медијског насиља које усмјерава њихову моћ здравог просуђивања.

Телевизија доминира животом дјеце како у урбаним тако и сеоским срединама, те је постала снажан фактор социјализације.

Агресивни медијски јунаци су узори дјеци широм свијета. У интеракцији с агресивним цртићем дјеца преузимају одређене моделе понашања. Иницијатори у игри и комуникацији код дјеце постају разноразни ратници и јунаци чији модели понашања су агресивни и насилни, те не морају бити нужно позитивни.

Ти јунаци постају и иницијатори потрошачког менталитета који се намеће дјеци кроз играчке, сликовнице или прехрамбене артикле. Обзиром на претходно, питамо се који су то позитивни ефекти који утичу на повећање знања, способности, вјештина и етичности код дјеце.

Наиме, цртани филмови просоцијалног садржаја који храбре на помагање и сарадњу могу повећати фреквенцију алтруистичких и пожељних понашања (на свим узрастима).

– Сви медији би требали заједно са стручњацима подизати јавну свијест, потицати интревенцје и активности у области промоције и заштите менталног здравља, едукација, третмана кроз игру, укључујући родитеље и старије чланове породице у активности са дјецом. Медији би требали максимално подржавати све активности у том правцу, емитовати спотове и поруке, организовати округле столове и јавне трибине, промовисати и указивати на насиље путем медија.

Тишина штити извршиоца. Сваку изјаву која оправдава насиље треба аргументовано побити, у супротном медији учествују у стварању јавног мишљења које толерише насиље и сматра га неважним.

Припремила: Маријана Зрнић, педагог

Извор: Центар за предшколско васпитање и образовање Бањалука

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)

АНИМИРАНА ПРИЧА О ПРИНЦУ РАСТКУ.

Свети Сава - Цртани филм

Још један српски православни цртани филм намењен нашој омладини! У данашњем свету, када деца кроз цртане филмове и едукацију добијају највише утицаја са Запада, ово је идеалан начин да наша деца и омладина уче о правим стварима и вредностима.

Окупите вашу децу и њихове другаре и заједно погледајте, сигурни смо да ће те уживати. Учитељи и учитељице, ево идеје да наша деца науче нешто ново и занимљиво о српској историји и православљу. Уживајте у филму о нашем Растку Немањићу – Светом Сави!

Живимо у модерном добу, свету информатике, видео игрица препуних насиља, лажних јунака, виртуалног света и поремећеног система вредности. Деци која тек формирају своју личност и систем вредности, то је једини реални свет на основу кога стварају обрасце свог будућег понашања и одређивања шта је позитивно а шта не, које су вредности друштвено прихватљиве а које не, шта је добро а шта је зло.

И све је у реду док погрешни примери и системи вредности не доведу до тога да повреде друге и на крају сносе последице за погрешна понашања и изборе.

Који пример им се нуди, међуљудски односи без присуства саговорника – посредством порука, фејса, вибера… Који је циљ свега, прикупити што више, бити први по сваку цену,уловити што више Покемона, што више се забављати-лудовати, имати све нај, пара, аутомобила, материјалних добара.

За примере трајних вредности које уздижу човека изнад равни животиња, нема места, није у тренду, окарактерисали су их као застареле и давно превазиђене.

На срећу још има људи који знају да то није тако и то желе да пренесу и млађим покољењима. Међу њима је свакако и ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ у Нишу, који је као одговор за негативна друштвена кретања у чијем су се вртлогу нашла деца, припремио и први српски православни цртани филм о Растку Немањићу – Светом Сави, који и ми преносимо како би га видело што више деце.

Позовите свој децу да заједно са њима одгледате овај филм и покажете им да живот има и своје позитивно право лице, и поуке које ће им помоћи да у својим будућим животима знају које су праве вредности и праве одлуке. Филм погледајте у дну странице овог текста.

Аутор анимиране приче о принцу је Дејан Јовановић, вероучитељ ОШ “Бубањски хероји” Ниш.

Свака част вероучитељу Дејану Јовановићу који је подарио деци Србије овај образовани цртани филм, камо среће да је више оваквих образованих цртаћа.

Аутор, ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ Ниш.

 

извор: Српска историја, Србија јавља, Светионик

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Екранизације „Малог принца“ Антоана де Сент-Егзиперија

Недавно је снимљен први анимирани филм „Мали принц“, према истоименој књизи француског аристократе, писца и пилота Антоана де Сент-Егзиперија. Редитељ Марк Озборн желео је да остане веран оригиналној књизи тако што је, у филму направљеном помоћу компјутерске анимације, користио две технике – тродимензионалну слику (3Д) за приказивање стварног света и технику „stop-motion“ за секвенце инспирисане романом.

Гласове ликовима анимираног филма Мали принц позајмили су француски глумци Венсан Касел, Андре Дисолије и Марион Котијар.

Мали принц (франц. Le Petit Prince) најпознатија је новела француског писца и пилота Антоана де Сент Егзиперија из 1943. године. Сент Егзипери ју је написао док је живео у САД.

Преведена је на преко 180 светских језика и продана у више од 80 милиона примерака, што је чини једном од најпродаванијих књига на свету.

Књига је илустрована властитим пишчевим цртежима, које је користио да опише ликове. Многоструко је адаптирана, у разним облицима. На првој страници писац каже да књигу посвећује Леону Верту кад је био мали дечак.

Новела је адаптирана у разним медијима. Композитор Рикардо Кочанте продуцирао је мјузикл на француском језику Le Petit Prince, касније оживљен у Хонг Конгу, 2007. Руски композитор Лев Книпер написао је троделну симфонију од 1962.-’71., његову скаску названу „Мали принц“’, први пут изведену у Москви 1978. године.

У филму и телевизији, Loewe и Lerner, заједно с режисером Стенлијем Доненом, продуцирали су мјузикл базиран на причи за Paramount Pictures 1974. године. Ричард Бартон је 1974. године направио Гремијем награђен америчко-британски играни филм. Током 1980.-тих, у Јапану и Северној Америци преношена је јапанска анимирана серија Пустоловине малог принца.

Играни филм „Мали принц“ 2004. година

 

Трејлер за анимирани филм:

Извор: бета

Жан Жијоно – Човек који је садио дрвеће

„Човек који је садио дрвеће“ („L’homme qui plantait des arbres“) је јединствена прича о упорности једног човека, коју је 1953. написао француски писац Жан Жијоно (Jean Gionо, 1895-1970). Дуго се веровало да је прича делимично аутобиографског карактера и да је Елзеар Буфије аутентична фигура, а наратор приче заправо млади Жан Жијоно.
Жан Жијоно

Жан Жијоно – Човек који је садио дрвеће

За свог живота Жан Жијоно је уживао у томе да ствара уверење код људи како је прича стварна, сматрајући то доказом своје списатељске вештине. Његова ћерка, Алин Жијоно, тврдила је дуго да је то „њихова породична прича“. Жијоно је, међутим, у свом писму једном службенику града Дигне, објаснио:

„Жао ми је што морам да вас разочарам, али Елзеар Буфије је измишљен лик. Циљ ми је био да људи више обрате пажњу на дрвеће, и посвете се садњи.“

У истом писму он објашњава да је дистрибуција књиге слободна и због тога преведена на многе језике, сматрајући то личним успехом. Он је још додао да је, иако му није донео ни један цент профита, то текст на који је највише поносан.

По тој причи је Фредерик Бак снимио анимирани филм 1987., који је освојио седам великих награда, као и Оскара за најбољи кратки анимирани филм те године.

Гледање овог филма је одлично утрошених 30 минута живота:

 

Жан Жијоно слови за једног од највећих француских писаца. Његово обимно литерарно стваралаштво укључује приче, есеје, поезију, драмско писање, филмска сценарија, преводе и преко тридесет новела, од којих су многе преведене на енглески и друге језике. Жијоно је био пацифиста, два пута затваран пред крај и по завршетку Другог светског рата. Остао је везан за Провансу и Маноск, мали град где је рођен 1895. године, и где је 1970. године умро.

Жијоно је награђиван Брентановом наградом, затим наградом Принца Ренијеа од Монака (за најистакнутија сабрана дела неког француског писца), Легијом части, а био је и члан Гонкурове академије.

Приредио: Далибор Дрекић