Турци

Она је сакрила дете од сакупљача данка

Запис Француза Жан Палерн Форезјена из 1581. године о страшној казни коју су Турци извршили над женом због тога што је крила дете, да га не одведу у јаничаре.
Турци

Смотра турске војске

Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже.

Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу.

Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем.

Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене.

Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно. 

Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.

Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

Када је Султан Мустафа Црногорцима упутио претњу ратом, називајући притом себе братом Сунца рођаком месеца,, господаром два дела света… Црногорски одговор био је кратак са акцентом на непроццењивој вредности слободе. Завршавао се речима: И више од нас писања нема. „Чекамо вас са мачем у руци!“

Паја Јовановић - Повратак чете Црногораца из боја

Паја Јовановић – Повратак чете Црногораца из боја

Ферман султана Мустафе Црногорцима

„Ја, султан Мустафа Емир, брат Сунца и рођак Мјесеца, служитељ области најславнијих странах и градовах. Ја, султан, син султанов, хакан син хаканов, син султана Ахметхана. Ја, шах и овладатељ од два дијела свијета и од два мора, молећи се великом алаху, како данас тако и убудуће завазда кажем:

Будући да су Черногорци и Брђани преступили испод крила царства ми, и муте мир и поредак земаљски, заповједам: Нека им три паше од три вилајета, куда греде војска моја, учини да им и мрав у трави замре, а од њих ни трага не остане.”

Одговор Црногораца на султанов ултиматум

„От нас гувернадура, војводах и сердарах, шиљемо писмо на три султанове паше.

И прије сте пријетили и доходили, а ми вас чекамо на своју земљу, нека наша земља нашу крв попије, јер ми нијесмо ни до сада о ничијој милости живјели, него вазда од памтивјека, о својој муци и пушци. Нијесмо ми дужници, него се нама дугује.

Доста је живио ко је умро ко слободан човјек.

И више од нас писања нема.

Чекамо вас са мачем у руци.”

Славко Алексић, Лист „Гусле” бр. 7 од 18. маја 2000, стр. 9 и 10

Зашто Црква не да муслиманима да буду Срби?

„Црква не да муслиманима и католицима да буду Срби. То је узрок нашег братоубилаштва.“

Горе написано је једно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа. Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима. Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. Елем, за СПЦ није проблем да се ико, био он црнац, Еским, Кинез или сами Турчин крсти и постане њен део. Лично позанјем православног монаха, потомка члана османске дворске свите и православног Персијанца, свршеног богослова. Блаженопочивши отац Сава, монах ковиљски, био је Новозеланђанин. Морамо ли се подсећати Емира Кустурице и Махмута Бушатлије? Црква брине о православнима, а не о Србима свих вера, јер она је управо Црква – заједница верних с Богом и силама небеским.
Срби муслимани

Сцена из филма “Нож“

Ко онда не признаје муслимане (и римокатолике) за Србе?

Народ.

Како су, уопште, настали муслимани на овим просторима? Доласком турског окупатора, преласком на ислам могло се сачувати или стећи нешто привилегија, понекад глава, жена, дете или кућа, а и каријера се у војсци или администрацији једино тако дала тећи. Баштиници трбухоугодија као животног идеала или латинске максиме Patria est ubicumque est bene, одрекли су се хришћанства и прихватили ислам. Тим чином, нису само променили вероисповест, што је данас интимно питање сваког човека, већ су се политички идентификовали с окупатором. Сјединили су се с турским, исламским убицама. Прешли су на страну освајача и стали у фронт против сопственог народа. Многи су учествовали у злочинима. Бивши рођаци, чак браћа постадоше део освајачке државне управе. Удружише се с онима који су нас поробили. И то из личног, најчешће, материјалног интереса. Не само у давној прошлости, већ и у Првом и Другом српском устанку и балканским ратовима муслимани су се борили против српске војске. О масовном прилажењу усташама је већ све написано.

Није ли ово легитиман разлог за презир? Какво поверење и солидарност или осећај јединства с новим муслиманима је тадашњи Србин могао да осећа? Вековима су они верни православљу остајали у положају раје, кулучили, бивали читлучени, трпели право прве брачне ноћи, данак у крви и разне друге неправде. Обнова цркава и манастира била је забрањена. Звоно није смело да звони. У Софији постоји лепа црква ротонда, близу председничке палате, сазидана је у удубљењу, јер је морала да буде нижа од Турчина на коњу (sic!).

Срби нису смели да носе оружје, да се лепо облаче, морали су да се помере с пута ако би се мимоилазили с муслиманом… О радостима набијања на колац или распродаје деце у робље по Египту и Анадолији зар треба говорити?

Дакле, у срцу сваког Србина, ислам је у нашим крајевима символ крваве турске окупације и издаје наших саплеменика. Зато Срби Муслимане не маре, не верују им и тешко их прихватају као део свог народа.

Меша Селимовић

Меша Селимовић

То је емотивна реакција, потпуно разумљива, јер је предање о изгубљеном царству остало живо и у данима најтеже патње, а те су патње биле огромне. Неко се, да би их избегао, потурчио, а неко је трпео, издржавао, робовао, али опстао у српству и православљу. Како сад од њега очекивати да Турчина или потурчењака узме и осети за брата?

Ипак, време лечи и најболније ране. Данас ми знамо за примере многе муслиманске интелигенције одушевљене за српску националну идеју из времена аустрисјке окупације Босне и Херцеговине. О томе доста пише професор Салих Селимовић који наводи истакнуте умне муслимане српског националног осећања какви су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Као разуман човек, ја схватам да су потомци потурчених Срба своју нову веру заволели и да не могу, чак и кад би знали да су пореклом Срби, прећи у православље из национално политичких разлога, јер је православље вера, а не нација. То их, ничим не спречава, да уколико желе буду Срби муслиманске вере.

И ми Срби ваља једно да рашчистимо. Православље није допуна српском националном идентитету, није обележје српства, него је вера, много важнија од било ког националног и политичког осећаја или ентитета. То је вера у живог Бога, који ће нас, ако достојни будемо, узети у своје царство и живот вечни. Човек има право да верује или не верује по свом унутрашњем осећају. Не треба никога терати у цркву и православље. Истина је откривена, ко има уши да чује нека чује, а ко има очи да види нека види. свако ће дати свој одговор у дан Суда. Нација је земаљска категорија. У царству Божјем нација неће бити, као ни многих других идентитета који су нам овде, на земљи, важни.

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак – Лети пјесмо!

Када је ово речено, сасвим је јасно да Србин може бити било које вере или без вере. И такав, он може бити политички врло користан и добар Србин. Ако би Србија успела да пробуди српство у овдашњим, рашким муслиманима, то би одмах елиминисало могуће жариште и средствопритиска на државу у рукама страних сила од утицаја и интереса. Када би се тај процес прелио и у Босну корист би била вишеструка.

Зато, морамо потиснути оправдани бес због средњевековне издаје и почети систематичне, озбиљне напоре у науци, образовању, култури, медијима, политици, на друштвеним мрежама… за враћање српског националног осећаја код овдашњих муслимана. Ту не треба жалити ни средства и привилегије. Ваља преписати турски модел, па и личним интересом мотивисати поједине угледне муслимане да се јавно одреде као Срби, што би могло, дугорочно, покренути један ток.

Озбиљне државе озбиљно планирају. Уместо финансирања педера, лезбијки, људскоправашких јакобинаца, родних феминисткињаи осталих сорошоида, ваљало би финасирати овај национални пројекат од кључног значаја. Иако ће многом читаоцу идеја изгледати неизводљиво, уверен сам да није тако, јер у политици нема коначних решења, околности се мењају, а прегаоцима Бог даје махове.

Остоја Симетић

Извор: Српски Културни Клуб

Јањичари: порез у живој дјеци или данак у крви

Јањичари (на турском: Yeniçeri, што значи Нова војска) били ‎су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља ‎‎отоманских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎

Немачко-турска сарадња током првог светског рата,

Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешће са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Данак у крви је увео је султан Мурат II 1420. године, а процењује се да је на тај начин током 3 века од родитеља одведено између 200 и 300 хиљада дечака.

Прве јањичарске јединице су се састојале од заробљеника и робова. После 1380-их ‎султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, ‎специфичне врсте пореза који се састојао у „давању“ мушке деце султану. ‎Султанови људи би отимали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, ‎мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) ‎одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и ‎‎албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости ‎између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. „Опорезивано“ становништво је било огорчено оваквом праксом.‎

Султан Мурат четврти са јаничарима

Султан Мурат четврти са јаничарима

„Према природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој дјеци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој дјеци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије дјеце од 10 до 12 година. Та су дјеца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот. Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пјешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: често су навалично сами сакатили своју кршну и здраву дјецу, и најпослије почели су нејаку дјецу послије десете, а прије дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтјели нипошто да раскидају брачне везе. И ово је било једино спасоносно средство против узимања дјеце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два вијека у српским земљама. Кад је завладала општа корупција у Цариграду, у првој половини XVII вијека, почело је давање данка у крви опадати и већ га је нестало 1656. године.“ (Петар Кочић, Прикази, забиљешке, чланци. Порези под Турцима, Објављено у Отаџбини бр. 6-7 из 1911. године)

Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у ‎практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало ‎да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих ‎практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних ‎муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре ‎су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto ‎оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у ‎‎24. или 25. години.

800px-Cannon_battery_at_the_Siege_of_Esztergom_1543

Јањичари; паша и топовска батерија у бици код Острогона 1543.

Побуне јањичара

Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа ‎примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и ‎добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару ‎награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу ‎да се жене.‎

До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да ‎доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и ‎спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су ‎могли да мењају и саме султане.

Постали су земљопоседници и трговци. Такође су ‎омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не ‎прођу комплетну обуку у ађами оглану.‎

Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је ‎породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне ‎границе Османског царства су полако почеле да се ‎сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се ‎опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили ‎султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали ‎подршку у секти бекташија.‎

Бивши јаничар описује девширму

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун.

A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик. Оне које узима од непријатеља називају пвнџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.

Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два ‎пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу.

На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао ‎да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били ‎активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за ‎себе). ‎

‎1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују ‎да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. ‎јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део ‎војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, ‎‎коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у ‎касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. ‎Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, ‎‎Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед.

Најпознатијих јањичари који су имали српско порекло били су Омер паша Латас и Мехмед паша Соколовић.

Извор: Глас Србије, Магацин