Средњи век

Кавад – Култура одевања у средњовековној Србији

Најчешћи вид властеоског одевања у Србији у средњем веку свакако је дуга тесно скројена хаљина типа кавад (кавадион), са краћим или дугим уским рукавима, која се копчала напред и могла имати пришивене златоткане траке на оковратнику и целом дужином.
Ана Дондоло, Сопоћани

Смрт Ане Дандоло, фреска у манастиру Сопоћани, црква Свете Тројице; фото: Википедија

Међу најранијим примерима властеоских ликова приказаних у каваду свакако су дворјани у сцени смрти краљице Ане Дандоло у Сопоћанима. Властелин, приказан одмах до епископа, у плавој је одећи са златним појасом око струка, а крај њега је још један племић у дугом црвеном каваду једноставног кроја и дугих рукава, такође опасан појасом.

Хаљина је са бочних страна, до половине дужине од рамена до струка, порубљена златном траком, као и око вратног изреза. До њега је властелин у црвеној доњој хаљини са златним наруквицама, који има и плаву горњу хаљину, са страна расечену од пазуха наниже, вероватно врсту плашта који се носио преко кавада.

Најранији српски властелински портрет налази се у Кучевишту, где је војвода Дејан представљен управо у каваду порубљеним украсним златотканим тракама.

Извори:

Татјана Вулета – Стаде шкрипа жутијех кавада, Зборник 7/2011 (Музеј примењене уметности), страна 17-30
Татјана Вулета – Лесновски кавади Јована Оливера 2015.

Магични квадрат у Четворојеванђељу (цара) Јована Александра из 14. в.

Магични квадрат

Магични квадрат из Четворојеванђеља (цара) Јована Александра из 14. в.; фото: Википедија

Четворојеванђеље (цара) Јована Александра је илуминирани рукопис, који је настао између 1355-1356. године. Један је од најзначајнијих рукописа средњовјековне културе Бугарске који је урадио монах Симеон за цара Јована Александра који је владао од 1331-1337. године као члан династије Стратимировића.

Цар Јован Александар са породицом, минијатура из Четворојеванђеља Јована Владимира, 14.в. Фото: Википедија

Царски портрет на минијатури рукописа попраћен је сљедећим натписом: “Йоан Александър, в Христа Бога верен цар и самодръжец всем блъгаром и гръком; Теодора, в Христа Бога вернаа и новопросвещеннаа царица и самодръжица всем блъгаром и гръком; Йоан Шишман цар, син великаго царя Йоана Александра; Йоан Асен цар, син царев.“

Рукопис који се тренутно налази у Британској библиотеци (Add. МS 39627) садржи сва четири канонска јеванђеља и неке друге текстове. Рукопис је раскошно илустрован са 366 минијатура и састоји се од 286 листова пергамента величине 33 са 24,3 центиметра са накнадним нумерисањем.

This slideshow requires JavaScript.

При крају богато илуминираног рукописа, на 273. страни, налази се илустрација магичног квадрата који се састоји од 25 хоризонталних и 25 вертикалних редова испуњеним словима (25×25, укупно 265 слова) у ком се крије име цара “Јован Александар цар“, а које се од средишњег слова „Iῶ“ може читати у четири правца, што је јединствена појава у таквим рукописима. Дакле, до рјешења квадрата долази се читањем од централног слова у четири правца, али не и дијагонално. То је, заправо, читање у форми крста што се подудара са вјерским садржајем рукописа.

Сања Бајић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Српски одговор на ултиматум бугарског цара Михајла Шишмана

Није у оригиналу сачуван ултиматум који је бугарски цар Михајло заједно са Византинцима упутио српском краљу Стефану Дечанском, али је познат развој догађаја након њега. Краљ Стефан је у чувеној бици код Велбужда 28. јуна 1330. до ногу потукао бугарску војску. У тој бици посебно се истакао тада млади краљ Душан, а бугарски цар Михајло је погинуо у бегу .
Душан

Краљ Душан, Битка на Велбужду, Икона из Дечана, 1577. г.

Победом код Велбужда Србија је себи обезбедила посед Македоније и несметани излаз на Егејско море. Србија је након те победе постала најмоћнија сила на Балкану, а Бугарска се више није опоравила и никад после тога није била царевина.

Свест о тој важној победи одржала се у народној поезији до XIX века. Тако се у песми из Вукове збирке: „Бан Милутин и Дука Херцеговац” пева о погибији бугарског цара Михајла и о томе како је краљ Стефан сео „у земљу Бугарију” и умирио „земљу Бугарију”.

У Босни је у Зборнику Б. Петрановића забележена и друга песма о „Цару Душану и краљу Михајлу”. У историјском погледу, по свом значају и по својим последицама, победа над „Бугарима и Византинцима представља један од најзначајнијих датума у нашој прошлости средњег века.

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Подгорица, 2005, стр. 216 и 217, УРВИС

Они су се бичевали за веру – Флагеланти у српским земљама

Флагеланти или бичеваоци су били вјерски покрет који се појавио у 13. и 14. вијеку у средњовијековној Европи. Познати су били по томе што су се јавно бичевали, тако показујући своју оданост вјери. Овај покрет, који бисмо могли назвати и сектом, дошао је и до српских земаља.
Флагеланти

Флагеланти, Нирмбершке хронике, 1493.

Пошто је овај покрет био везан за Католичку цркву, флагеланте налазимо у приморју гдје је био јак католички утицај. Најпознатија флагелантска братовштина је 1298. основана у Котору. Звала се братовштина св. Крста.

Братовштини су могли приступити и племићи и обичан народ, у почетку само мушкарци, а касније и жене. 1372. братовштина је основала и болницу, као и склониште за сиромашне. На челу се налазио магистар заједно са управним одбором чији су чланови били угледни грађани Котора.

Често се дешавало да се на челу братовштине нађу Словени тј. Срби. Рецимо, 1432. магистар је био извјесни Пирко Остојица.

У почетку је братовштина имала око 150 чланова. Которска братовштина је нарочито поштовала крст, слично као и други флагеланти. Међутим, како је вријеме пролазило, и сама пракса бичевања је постајала све мање заступљена, а до 15. вијека је постала права ријеткост у Котору.

Интересантно је и то да је братовштина 1430. дала земљу и виноград тројици Которана у замјену за то да се ови подреде правилима братовштине у погледу бичевања.

Извор: Историја Срба

Писмо Светога Саве из Јерусалима у Манастир Студеницу

Писмо Спиридону

ПИСМО ПОСЛАНО ОД СВЕТОГА САВЕ ИГУМАНУ ЛАВРЕ ДОМА ПРЕЧИСТЕ И СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ОД СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА
Свети Сава

Путовања светог Саве (Дероко)

Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!

У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите!

Мада сам и грешан, Спаса мојега молим да будеш сачуван душом и телом и све божанствено стадо.

Ако хоћете да знате о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом вашом молитвом здраво и весело дођосмо до светога града. Поклонисмо се пресветоме и божаственоме гробу и светим његовим местима. Најпре уредисмо за ваше спомињање у светих, потом обиђосмо света места. Када све ово свршисмо, тада се, пошто нас стиже путни труд, сви разболесмо, и остављамо на Божје расуђење живот наш и смрт нашу, и ко од нас буде жив к вама нека се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека остане с њим.

А ти, човече равне душе, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божјем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама проштење грехова добио. Мир божаствени нека ти буде, мир и дому твоме божаственом, мир и свима онима који су тамо и који работају дому светога Симеона, мир и свима игуманима удеоничарима твојим, и поклоњење им чиним кроза те, чедо своје. Мир Божји нека се излије у срца ваша, и онога који вас благосиља благосиљам, а оне који вам зло чине проклињем, да не буде на њима милост Божја, ни на домовима њиховим, ни моја молитва, и да погину као безумни Арије!

А благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама, амин!

Писа милошћу Божјом први архиепископ све српске земље, Сава грешни.

И ево што се у овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш на спомен, и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га вазда о врату, макар да имаш и другу иконицу, но њега вазда носи. А појасићем се опаши, да је вазда о бедрима твојима, јер сам га полагао на гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки хришћанин молио за мене! И дајем ти убрусац, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи.

И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог укрепи и сачува, да бисмо опет к вама дошли.

И ако ми Бог да и малу моћ, ићи ћу у Александрију к патријарху, да се поклоним светоме Марку. И отуда ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем у животу и Бог даде, до пролећа ћу бити код Вас.

Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?(1) Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, а његова веза је сила од вишње благодати. Да, ако ће се ко саблазнити, но ти се не саблазни, јер доћи ће Господ и неће закаснити, и да чујеш онај глас: „Добри и верни слуго, у малом веран, над многим поставићу те; уђи у радост Господа свога!“(2)

Сава, први архиепископ

Украс 1

Напомене:

Библијски цитати
Мт. 16, 26; Мк. 8, 36.
Мт. 25, 21.

Коментари:

Свети Град – Јерусалим, циљ свакога хришћанског ходочасника. У време овога, вероватно другог Савиног ходочашћа (1234-35), Јерусалим се налазио поново под влашћу Арапа муслимана (Саладин га је поново освојио од крсташа још 1187).

Божаствени гроб – Гроб Христов, место где је по предању био гроб у коме је сахрањен Исус Христос, да после три дана васкрсне из мртвих. Већ у раном средњем веку ту је подигнута црква са читавим једним комплексом богомоља.

Безумни Арије – Први велики јеретик хришћанства (око 256-336). За његову делатност је нарочито карактеристична агресивна борба за превласт у црквеној организацији. Својим учењем уводио је у представу о тројичном божанству начело подређености и неједнакости (зато је то „антитринитарна јерес“): по њему, само је Отац прави Бог, божанство „по себи“; Син је тек највише створење, неслично Оцу; Дух је нижи од обојице. Аријева јерес је осуђена на првом васељенском сабору у Никеји, 325. Сам Арије је, по предању, умро напрасном смрћу. Његов је традиционални епитет „безумни“ познат нарочито из Житија св. Петра Александријског (25. новембар): Ј. Поповић, Житија светих за месец новембар, Београд 1977, 743-749.

Свети Марко – Апостол, један од дванаесторице ученика Христових, јеванђелист. По предању, проповедао је у Александрији (Египат), главном средишту хеленизма на Блиском Истоку. Био је и први епископ александријске цркве и мученички страдао за Неронова царевања, око 68. године, те му је у Александрији још од тих година развијен велики култ. Његов животопис вид.:Ј. Поповић, Житије светих за месец април, Београд 1973, 387-392, под 25. априлом. Сава је и остварио план да иде у Александрију и на Синајску Гору. Под Синајском Гором овде треба подразумевати пре свега чувени манастир св. Катарине у подножју кршевитог Синаја, са пратећим испосницима и капелама, које су се од самог постанка монаштва у III веку н. е. множиле око „Светога врха“, на коме је по библијском предању праотац Мојсије примио Божје заповести. О томе путовању Теодосије, Житије светог Саве 173-188.

Свети Сава, Сабрани списи

Предсказање старог себра о пропасти Србије

У српском народу још живи предање о старцу коме се пре боја на Косову указала визија онога што долази, али га велможе нису послушале. Реч је о старцу Мирићији, себру из средњевековног града Беле Стене код Ваљева.

Огњиште

Предање каже да се њему, након Маричке битке 1371. године, у бесаним ноћима више пута указивала пропаст српског царства. Између јаве и сна најпре му се указала страшна битка између две српске војске, како у пуном галопу јуре једна према другој, а испред њих двојица највећих велможа, Никола Алтомановић, господар ужичке области, и кнез Лазар Хребељановић који је владао областима Поморавља и Подунавља. Поље испод града Ужица, прекривено маглом, пролама се од тутњаве коња, звекета хладног челика и самртних крикова. А онда злосутна тишина. Видео је кнежеве витезове где усијаним железом ослепише жупана Николу и одведоше га на замонашење.

Божија порука

Друго сновиђење било је још грозоморније: страхотна тама надире са истока, а из ње извиру небројене војске под једним барјаком и обележјем – полумесецом. Невиђена сила судара се са знатно мањом војском Лазара, кнеза српског. Видео је Мирићије погибељ оба владара, Лазара и Мурата, сагледао унапред несрећу обезглављене српске земље.

А на Бадње вече усни старац нешто чудновато, само лице Божије које му рече: „Иди мој Мирићије, чедо безгрешно, те прокажи силницима што се око земље отимају, оглушују о законе Моје, а вас обичне, сирото стадо Моје, стављају у искушење да не сагледате несрећу која долази, на коју вас упозоравам, иди и казуј им што Ја теби показах. Ако се вери и памети дозову и измире се као браћа, може се избећи пропаст коју си видео по милости Мојој. Казуј да сам те Ја послао. Ја, који сам једном био међу вама и опет ћу доћи да коначно пресудим, раздвојим верне и неверне, грешне и безгрешне… Иди у планине, Мирићије! Пости две године, а онда на очи силнима изиђи, те им ово кажи!“

Мирићије послуша и оде у испосништво на Сувобор. У зиму 1373. врати се и крену ка кнежевском Крушевцу. Успут је свраћао у манастире, казивао монасима своја виђења, ноћивао у себарским селиштима и њима казивајући исто. Предање даље каже да Мирићија нису послушале ни велможе, а ни кнез Лазар, те да га је жупан Никола бацио у тамницу прогласивши га Лазаревим уходом.

Поновљене грешке

Након неког времена обистинило се Мирићијино предсказање. Две српске војске сударише се под Ужицем и погибе пет хиљада људи. Кнез заповеди да се заробљени жупан ослепи усијаним железом и натера у монаштво.

У јуну 1389. деси се косовска пропаст, погибоше оба цара, а Србија утону у петовековну таму. Негде тих дана пао је у постељу, па убрзо и преминуо старац Мирићије.

Извор: Пепељуга 21 века

На Руднику откривен вински подрум из средњег века

Током археолошких истраживања средњовековног Рудника на локалитету Дрење-Којовача откривена је намена велике грађевине, са два улаза, која је сачувана у зони подрума, са уклесаним каналима за дренажу. Просторија је служила за складиштење робе, у првом реду течности, а највероватније вина. Овакав објекат до сада није истраживан у Србији. Дубровачки трговци су доносили на руднички трг тканине, со, вино… а откупљивали метал, кожу, восак, крзна, стоку… Са друге стране у историјским изворима је забележено да су и на Руднику постојали виногради.
Рудник планина

Локалитет Дрење-Којовача, Рудник; Фото: Музеј рудничко-таковског краја

Насеље под именом Рудник први пут се помиње у дубровачком писму из 1293. године. Највећи процват и успон доживео је у XIV и XV веку, када је био један од  најзначајнијих рударских и трговачких средишта у земљи.

Средњовековни Рудник се састојао од већег броја мањих насеља која су била формирана око рударских окана и топионица. Главни трг се налазио на простору археолошког налазишта Дрење које се истражује од 2009. године у организацији Музеја рудничко-таковског краја и Филозофског факултета у Београду, а финансира средствима Министарства културе Републике Србије. Руководиоци истраживања су др Дејан Радичевић са Филозофског факултета и Ана Цицовић из Музеја рудничко-таковског краја.

Ископавања су спроведена на пет локалитета. Рударство је утицало да буде подигнуто урбано насеље и отворен трг. У самом насељу које се простирало између две православне цркве налазиле су се приватне куће, зграде у којим се обављала администрација, радње трговаца и занатлија, католичка црква.

Рудник је као и друга рударска насеља, постао средиште снажне трговачке размене. Захваљујући промету између рударских насеља у унутрашњости српских земаља и градова на јадранској обали, код локалног српског становништва, а пре свега властеле, будила се жеља за богатијим и лепшим животом.

На локалитету Дрење-Имање Никића истражен је стамбени објекат који је био украшен живописом и свакако био понос рудничког властелина. Такав живопис до сада није посведочен у средњовековним објектима профаног карактера, док паралеле имају у црквеном сликарству високог квалитета.

Крај десете кампање археолошких истраживања на Руднику открио је намену објекта који се истражује на локалитету Дрење-Којовача од 2017. године. У питању је велика грађевина, са два улаза, која је сачувана у зони подрума, са уклесаним каналима за дренажу. Просторија је служила за складиштење робе, у првом реду течности, а највероватније вина. Аналогије смо пронашли у Шпанији и Италији, где су сачувани и представљени јавности средњовековни подруми за вино.

Канали за дренажу су карактеристични за просторије где се очекује изливање течности. У зидове објекта су уклесане просторијице које су се користиле за чување робе, а служиле су као хладњаци. Овакав објекат до сада није истраживан у Србији. Дубровачки трговци су доносили на руднички трг тканине, со, вино… а откупљивали метал, кожу, восак, крзна, стоку… Са друге стране у историјским изворима је забележено да су и на Руднику постојали виногради.

Досадашња истраживања на Дрењу, осим изузетних грађевинских објеката који сведоче о квалитету и богатству у средњовековном Руднику, изнедрила су покретне археолошке налазе, од којих су поједини јединствени на нашим просторима и представљају предмете од изузетне културно-историјске важности за српски народ.

Печатњак кнеза Лазара

Кнез Лазар, Рудник

Типар кнеза Лазара; Фото: Музеј рудничко-таковског краја

Тако је 2015. године откривен типар (печатњак) из времена владавине кнеза Лазара. Представа на централном пољу и натпис око ње јасно сведоче о томе да је типар припадао кнезу Лазару. Највероватније је био намењен за отискивање печата којим је кнежев службеник, односно орган државне управе, оверавао документе административне и пословне природе. Обликом одудара од свих познатих средњовековних типара, а садржај печатне легенде такође је необичан и јединствен. Кнежева титула у натпису указује на то да је израђен након 1378/1379. године, од када је кнез Лазар за своју канцеларију, па и за Српску цркву, имао ранг општесрпског владара. У земљу је типар доспео највероватније након Косовског боја, у време угарских похода на Србију, који су погодили и рудничку област.

Бронзани тегови за прецизно мерење

Последњим ископавањима на истом локалитету откривен је још један изузетан археолошки налаз. У питању је комплет бронзаних тегова за прецизно мерење, највероватније племенитих метала, злата и сребра. Сет се састоји од 6 тегова различитих пречника који се уклапају један у други.

Резултати истраживања су презентовани 2015. године на изложби у Горњем Милановцу, која је због великог интересовања гостовала у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду и Народним музејима у Крагујевцу, Аранђеловцу и Неготину, Дому културе на Руднику, а у региону у Музеју града Будве и Музеју Херцеговине у Требињу.

За Расен: Археолог Ана Цицовић, виши кустос Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца

 

Нико у средњовековној Србији није изгубио живот због верских убеђења

Иако је средњевековна Србија била верска тј. Православна држава, у њој је владала верска толеранција какву Европа и свет тада нису познавали. У свим историјским изворима везаним за српски средњи век (уз све мане које носи феудализам тог доба), нигде нећете пронаћи податак да је неко у Србији изгубио главу због свог верског уверења и то у време када у западној Европи почиње да се рађа верска фанатичност крсташких ратова, као и најжешћи режим римокатоличке инквизиције која је мучила и спаљивала људе.
Скадар

Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија

Услед огромне експанзије Православља, нарочито ступањем на сцену светородне династије Немањића, наши владари и наш народ су се толико уподобили нормама и обичајима православног хришћанског морала да је то довело до тога да је Србија постала најтолерантније и најслободније друштво средњег века. То се све дешавало у време који многи називају ”мрачним” средњим веком током кога су у Европи спаљиване вештице и убијани људи због другачијих уверења.

Често ћете, додуше, наћи сасвим неистините и преувеличане приче о прогону богумила из Немањићке Србије. Наиме када се богумилска јерес из Бугарске проширила на Србију у 12. веку (проповедајући устанак против Ромесјког царства, одбацивање Цркве и било какве друштвене хијерархије), српски Велики жупан Стефан Немања (1166-1196) је био принуђен да заштити своју државу и црквени поредак од таквог погубног утицаја, који је постао нарочито популаран међу словенским народима.

Међутим, у свим изворима и страним и домаћим нигде нећете наћи податак да је неко од богумила изгубио главу у Србији због свог учења. Шта је Стефан Немања урадио са богумилима? Једноставно им је дао избор да се или врате на Православље и одрекну својих погрешних учења, или да они који то нису хтели, слободно напусте његову државу. Нико од богумила није страдао у Србији. Најстрашнија казна која је над богумилима извршена била је телесне природе и извршена је тако што су појединим њиховим епископима осмуђене (тј. спаљене) браде — што је у средњем веку представљало велику срамоту. У свим другим земљама богумили су немилосрдно убијани.

Римокатоличка црква је такође имала своје слободно присуство и деловање у Србији, почев од Барске надбискупије из 11. века и Дубровчана, до одредби у Душановом законику које су гарантовале Римокатолицима који се затекну у Србији пуну верску слободу. Једино им је било забрањено ширење римокатоличке вере међу Православним Србима и прозелитизам.

За то време је, рецимо, на територији Дубровачке републике истребљено Православље, док су у Угарској или Млетачкој републици, Православни Срби били изложени страшном притиску да промене веру који никада није престао.

Такође, у то време у западној Европи почиње једна крвава историја насилног наметања римокатолицизма и рађања протестантизма. Рецимо у Француској су Катари или Албижани сви побијени у 13. веку или витешки ред Темплара је потпуно истребљен по налогу папе, док опет у средњевековној Србији тога није било ни у назнакама.

Извор: Историја Срба

Православни Исланд

Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних хришћанских монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?
Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)

Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)

Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу. То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима.

Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика.

Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду.

Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази.

Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима.

Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“.

Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби.

Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.

Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.

Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду.

Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на острвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља. То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи.

Ипак, данас, на почетку трећег миленијума Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда, ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити. Свети Колумба и Серафиме, молите се Господу за исландски народ!

Orthodox Iceland – превод: Иван Петровић

Извор: Идентитет

Овај текст је објављен у 1. броју часописа „Идентитет“, који можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара

Историјска наука је пуна фалсификата до те мере да се за многе некадашње „неспорне“ чињенице данас зна да су биле засноване на фалсикованим документима. Много је разлога за фалсификовање, од прибављања материјалне користи и друштвеног признања, преко владарских и државних претензија, до измишљања основа за стварање држава и нација. Представљамо вам примере фалсификовања повеља средњовековних српских владара од стране бенедиктинског монашког реда са Локрума. Намера тог реда била је да помоћу фалсификата себи прибави цркве, манастире и поседе. Због тога су писали лажне повеље и у њима приказивали како су им одређене поседе даровали српски владари. Серија ових повеља названа је „Локрумски фалсификати“.
Illyrici sacri, Illyricum sacrum

Illyricum sacrum

Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480—547). Главно редовничко начело им је „Ora et labora“ (моли и ради), односно поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Најважнији извор за познавање делатности Бенедиктинаца код нас је Летопис попа Дукљанина.

Бенедиктинци су одржавали везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група исправа названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама и поседима. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.

После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру.

Међу важније манастире Бенедиктинаца убрајају се манастир св. Петра у Пољу у Требињу, манастир св. Срђа и Вакуха у Дукљи, манастир св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна

Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Локрумски фалсификати – неколико примера:

Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака (1035-1040.)

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу, 1874. године. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље ставља 1035-1040.

Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум. 

Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)

Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125–1131). Према фалсификованој повељи, краљ Ђорђе је августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму. 

Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника.
Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.

T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.
А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926.
Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула.

У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године. 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Српско средњовековље, Википедија

Одговор кнеза Војислава Ромејима: У десници својој већ мач свој држим

Цар моћних Ромеја Константин Мономах послао је зетском кнезу Војиславу ултиматум са га на коленима пузећи моли за милост, у противном ће ромејска војска побити сав његов народ. Одговор кнеза Војислава завршавао се речима: „ја, ево, у десници својој већ мач свој држим“, а потом је уследила једна од најсјајнијих битака у историји српског народа. Према грчким извештајима, ромејска војска изгубила је седам високих војсковођа и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.
Кнез Војислав

Битка код Бара – Славна победа Војислава над Грцима год. 1043. литографија

Ромејски цар Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:

„Ја, пресвјетли и пресилни цар и властодржац моћне Византије, Констатин Мономах, Божјом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, послан

ика свога са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећ за милост пита и да ми подложан буде. Али ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сјечиво мачева мојих ставим.

Памтиће ме поколења какав је био гнев мој – тако мора да буде”.

Стефан Војислав

Стефан Војислав, српски краљ Зете, Травуније и Захумља

Одговор кнеза Војислава

„Велика је војска Ромејског царства а нас је веома мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће о томе да одлучи. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, у десници својој већ мач свој држим.

Господи помилуј.”

Битка код Бара

У вези са овим ултиматумом мало је познато да је зетски кнез Војислав 1042. извојевао можда најсјајнију битку у историји српског народа. Наиме, након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана.

Срби масакрирају Ромеје, 13. век, History of John Skylitzes (Skyllitzes Matritensis (Biblioteca Nacional de España))

Битка код Бара (позната и као битка код Сутормана или битка на Туђемилском пољу) се одиграла највероватније 7. октобра 1042. године, непосредно након поноћи између одреда кнежевине Дукље које је предводио кнез Стефан.

Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је ромејским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком ромејским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце.

Иако се није упуштао у борбу због очигледне ромејске бројчане надмоћи, Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Ромеји пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

Путања којом су се Ромеји враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. Његов план је био да искористи своје високе положаје и да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина који је требало да га, као ромејски пријатељ, убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи да би се спасао, истовремено ширећи ту вест по самом логору стварајући панику. Током вечери се на небу појавила комета (у питању је комета која се видела 6. октобра), што је унело додатни немир у ромејску војску.

Наредног дана, током ноћи, Стефан Војислав је изненада покренуо свој напад на уснули ромејски логор. Напад је отпочео ударом са околних висова по логору, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на сам логор, уз гласну вику и дување у рогове чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било.

Изненадни ноћни напад затекао је Ромеје потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.

Настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је по грчким извештајима изгубила седам високих војсковођа (стратега) и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.

Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало великим походима да поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је успела да избори своју независност од Ромеја, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине Травунију и Захумље, које су до тада биле ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје нова српска држава.

Стање непријатељства према Ромејском царству је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века. 

Извори: Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Подгорица, 2005, стр. 135, УРВИС, Википедија

Натпис погинулим ратницима с каменог стуба на Косову (деспот Стефан 6897.)

У пролеће или лето 1404. године подигнут је на Косову у близини цркве Самодрежа, велики камени стуб на коме су биле уклесане речи у спомен битке на Косову. Споменик је највероватније поставио деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. О постојању овога стуба сачувано је сведочанство из око 6897. (1496.) које је оставио Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда. Овај једини препис текста са Мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.
Газиместан

Газиместан; фото: Мапио

Натпис представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике.  Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“.

У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени.

Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми Цар Лазар и царица Милица), али и у модерној поезији (код Ракића у песми На Газиместану)

Натпис на косовском стубу

Човече који србском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига србски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.

И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

Стефан Лазаревић (1377-1427)

Превод: проф. Ђорђе Трифуновић

Украс 1

Стефан Лазаревић

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића; Манастир Манасија, фото Галерија фресака, Београд

Натпис делује као сажет садржај живописа Марковог Манастира. По сведочењу овог натписа, кнез Лазар је као добар хришћанин, по слободном избору свом и српских коњаника, пошао у битку, и сви су били спремни да погину и постану узор жртвовања. Изабрали су учешће у небеској литургији, оној описаној у Марковом Манастиру, зато у натпису пише да су обучени у свечане одежде односно достојне свадбене хаљине.

Њихови коњи такође су спремни за жртвовање у борби… Кнез Лазар је мудро, подобно Добром пастиру (Христу), српске племиће ваљане душе и тврде вере, учинио причасницима вишњег славља, кроз мучеништво, као словесне агнеце (Агнец се на Литургији претвара у тело Христово), да заврше земаљски живот у Христу. И убили су Мурата и једног његовог сина, утемељивача Отоманског царства (он је увео данак у крви и јаничаре), великог противника, заправо самог Ада, смртоносног за душе оних који су се одрекли Христа.

То је био подвиг надахнут евхаристијом, а Тајна вечера и прво причешће апостола Великог четвртка слављено је у Марковом Манастиру. Ту је било и древно српско предање, стари завет: за испуњење Божије воље и слободу ваља се борити са непријатељем, погубити и бити убијен.

То није било пуко показивање јунаштва и силе, као код Германа. Зато Косовски избор Царства Небеског не може бити некаква накнадна хришћанска прерада историјског догађаја, јер је кнез Лазар као (православни) хришћанин заиста изабрао Царство Небеско, оно приказано у Марковом Манастиру, да би спречио преверавање.

Косовски стег, знамење, могао је бити обликован као крст, или као стуб и плоча са урезаним крстом. Споменик у виду усправљене плоче са великим урезаним крстом изнад опширног записа, постављен је на месту смрти деспота Стефана, данас Црквина у Марковцу код Младеновца

Из књиге Ђорђа Јанковића “Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације“, Хришћанска мисао, Београд, 2015.

Приредио: Далибор Дрекић

Јањичари: порез у живој дјеци или данак у крви

Јањичари (на турском: Yeniçeri, што значи Нова војска) били ‎су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља ‎‎отоманских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎

Немачко-турска сарадња током првог светског рата,

Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешће са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Данак у крви је увео је султан Мурат II 1420. године, а процењује се да је на тај начин током 3 века од родитеља одведено између 200 и 300 хиљада дечака.

Прве јањичарске јединице су се састојале од заробљеника и робова. После 1380-их ‎султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, ‎специфичне врсте пореза који се састојао у „давању“ мушке деце султану. ‎Султанови људи би отимали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, ‎мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) ‎одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и ‎‎албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости ‎између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. „Опорезивано“ становништво је било огорчено оваквом праксом.‎

Султан Мурат четврти са јаничарима

Султан Мурат четврти са јаничарима

„Према природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој дјеци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој дјеци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије дјеце од 10 до 12 година. Та су дјеца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот. Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пјешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: често су навалично сами сакатили своју кршну и здраву дјецу, и најпослије почели су нејаку дјецу послије десете, а прије дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтјели нипошто да раскидају брачне везе. И ово је било једино спасоносно средство против узимања дјеце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два вијека у српским земљама. Кад је завладала општа корупција у Цариграду, у првој половини XVII вијека, почело је давање данка у крви опадати и већ га је нестало 1656. године.“ (Петар Кочић, Прикази, забиљешке, чланци. Порези под Турцима, Објављено у Отаџбини бр. 6-7 из 1911. године)

Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у ‎практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало ‎да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих ‎практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних ‎муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре ‎су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto ‎оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у ‎‎24. или 25. години.

800px-Cannon_battery_at_the_Siege_of_Esztergom_1543

Јањичари; паша и топовска батерија у бици код Острогона 1543.

Побуне јањичара

Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа ‎примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и ‎добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару ‎награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу ‎да се жене.‎

До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да ‎доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и ‎спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су ‎могли да мењају и саме султане.

Постали су земљопоседници и трговци. Такође су ‎омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не ‎прођу комплетну обуку у ађами оглану.‎

Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је ‎породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне ‎границе Османског царства су полако почеле да се ‎сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се ‎опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили ‎султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали ‎подршку у секти бекташија.‎

Бивши јаничар описује девширму

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун.

A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик. Оне које узима од непријатеља називају пвнџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.

Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два ‎пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу.

На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао ‎да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били ‎активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за ‎себе). ‎

‎1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују ‎да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. ‎јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део ‎војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, ‎‎коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у ‎касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. ‎Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, ‎‎Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед.

Најпознатијих јањичари који су имали српско порекло били су Омер паша Латас и Мехмед паша Соколовић.

Извор: Глас Србије, Магацин

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?

Заборављени Ташмајдански гробови (део I)
Ташмајданско гробље

Ташмајданско гробље; фото: Урбане стране

Ако од Теразија кренете ка Булевару краља Александра, пут негдашњег Цариградског друма, приметићете да су са обе стране улице позициониране две зграде које симболизују српски парламентаризам. Са десне стране, гледано из правца Трга Николе Пашића, проћи ћете поред великог и лепо уређеног Пионирског парка на чијем је крају зграда Старог двора, подигнута за време Милана Обреновића, првог српског краља након четири и по века под Турцима. Са друге стране улице, дочекаће вас зграда Дома Народне скупштине Републике Србије, која је на овом месту последњих 80-ак година. Оно што је интересантно, јесте то да су обе грађевине изграђене на месту негдашњих некропола. Када су током 2003. године, на простору парка испред Старог двора извођени радови на изградњи подземне гараже, пронађена је римска некропола за коју је касније утврђено да представља део некрополе негдашњег Сингидунума. На основу гробних прилога, грнчарије и накита, а највише на основу жигова IV Флавијеве легије на опеци, гробови су датирани у III и IV век нове ере. Са друге стране, на месту данашње Народне скупштине до шездесетих година XIX века налазила се Ејнехан-бегова џамија, која је дуже од два века представљала највећу светињу београдских муслимана, касније познатију и као Батал џамија. Око ове грађевине простирало се огромно турско гробље, са посебним делом на коме су сахрањивани виђенији Турци.

Интересантан је и податак да је почетком XX века, у београдској чаршији владала читава помама везана за избор места на коме ће се градити зграда Народне скупштине. Одабрано место је одмах поделило мишљења ондашње јавности, највише захваљујући протестима једне у то време чувене пророчице. Веровања да је ово место својеврсна мешавина уклетог, нечистог и, како је сама говорила „завезаног“, додатно су распиривале и приче баба Спасеније, београдске врачаре с почетка двадесетог века. Она је важила за прозорљиву особу, којој су се за савет и лек обраћали многи виђенији житељи тадашњег Београда и Србије. Напокон, изабрано је место за изградњу Народне скупштине, за коју је камен темељац поставио лично краљ Петар I Карађорђевић, полажући га у част својих синова принчева Ђорђа и Алекандра. Сазнавши какво је место одабрано да се на њему зида будући народни дом, старица је, посредством својих утицајних клијената, покушала да дође и до самог краља. По њеним речима, читав овај потес био је проклето место, те се на њему никако није смело градити ништа што би симболизовало државу. Њено упозорење пренели су готово сви тадашњи дневни листови, називајући их „баба Цанином буном”. Сама Скупштина зидана је наредне три деценије пре него што се у њој зачула прва посланичка свађа. Ипак, оба краљева сина завршила су трагично – један у лудници, а други убијен у атентату.

Ако наставимо даље, наићи ћемо на улаз у централни градски парк, познатији као Ташмајдан, на чијем се почетку налази црква светог Марка. Као и већина сакралних објеката у Србији, и овај у себи чува посмртне остатке неколико владара. У крипти испод цркве налази се вечна кућа последњих Обреновића, краља Александра и краљице Драге, док су у самој цркви положени земни остаци првог српског цара Душана, који овде почива од 1968. године. Сакупљајући грађу за свој роман првенац „Кал југа“, прву од три књиге посвећене мање познатим догађајима из наше националне историје и културе, провео сам доста времена, између осталог, бавећи се и биографијама наших владара. Иако ми математика никада није била међу омиљеним предметима, приметио сам да ми пажњу нарочито привлаче бројеви, датуми и године. Тако сам уочио и неке занимљиве сличности у биографијама двојице поменутих владара, цара Душана Немањића и краља Милана Обреновића. Оба владара представљају својеврсну међу у нашој историји, с обзиром на то да је Душан био последњи српски краљ пре пада Србије, а Милан Обреновић први након успостављања државности. Занимљиво је да су оба владара умрла у истоветном животном добу (негде око 46-47. године живота), да су имали по једног сина наследника након чије смрти долази до гашења династије, те да су оба наследника убијена од стране оних на које су својевремено највише рачунали. По народном сећању и предању, цар Урош је настрадао од руке Вукашина Мрњавчевића, кога је својевремено поставио за савладара, док је последњи Обреновић убијен у завери својих официра скованој у Згради Официрског дома, коју им је неколико година раније поклонио (Данас позната као зграда Студентског културног центра).

Идући даље од цркве долазимо до поменутог Ташмајдана. Уређена травната површина, ту и тамо прошарана по којим спомеником, неколико чесми, фонтана и… То је отприлике то. Рекло би се, парк к’о парк. Међутим, нешто упућенији познаваоци историјских прилика код нас, знаће да се до почетка XX века, готово преко читаве данашње површине Ташмајданског парка простирало гробље, које је на ово место измештено 30-их година претпрошлог века, са Варош капије, по наређењу кнеза Милоша. Оно што мало ко зна, јесте да кости многих знаменитих Београђана и данас почивају испод ташмајданског шеталишта, затрављене и заборављене. На овом гробљу је 1847. године сахрањен отац српског театра Јоаким Вујић. Како стоји у изворима сахрањен је у близини старе цркве, а гроб му је касније прекопан, заметен и заборављен. Сличну судбину доживело је и последње почивалиште песника Симе Милутиновића – Сарајлије о чијем постојању, поред сачуваних песама, сведочи и једна улица у Београду названа по његовом књижевном псеудониму – Чубра Чојковић. Сарајлија је након смрти 1847. године сахрањен у гробници свог пријатеља, првог српског професионалног књижара и књиговесца, човека који је издао прва сабрана дела у историји домаћег издаваштва (Сабрана дела Доситеја Обрадовића у десет књига, издата у периоду од 1833 – 1845. године) Глигорија Возаровића, чији су посмртни остаци и дан данас заборављени негде испод овог парка. Уосталом, Глигорије Возаровић био је и један од најпреданијих трагалаца за местом на коме је спаљено тело Светог Саве. Након много година трагања, проучавања  и разговора са старим Београђанима, овај предани културни делатник је био уверен да је нашао право место. Чак је откупио и обележио парцелу за коју је веровао да представља спалиште првог српског архиепископа, означивши је дрвеним крстом офарбаним у црвено. Ово место је годинама касније наставило да привлачи пажњу, и након што су челници Друштва за подизање храма светог Саве на Врачару одабрали локацију данашњег храма, добивши чак и име по првобитном Возаровићевом симболу – Црвени крст.

Ипак, неколицина знаменитих људи од пера од почетка је изражавала сумњу у то да је локација одабрана за изградњу храма, стварно место спаљивања свечевих моштију. У народу су колале приче да је тело Светог Саве спаљено на највишој узвисини Ташмајдана, брдашцу које су Београђани од почетка 18. века називали „Чупина умка“. Место је било названо по једном од највећих хероја, пустахија и трагичара наше историје, капетану Теодору Продановићу, познатијем као капетан Чупа.

izgradnja-hrama-svetog-marka

Ташмајданска пећина; изградња храма Светог Марка

Младен Милосављевић

Извор: Урбане стране

Сродни чланци: 

Тајна конвенција 1881 – Видовданско понижење Србије
Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Србиново и Србица – две средњовековне жупе у Повардарју

У познавању старих жупа, њихових географских положаја, величине територија, насеља, становништва, храмова, гробаља, привредних прилика и другог, у стручној литератури није дата последња реч. Недостатак кадрова и сиромаштво држали су нас далеко од систематског проучавања у многим областима; нарочито оним које су се дуже палазиле под турском владавином. Такав је случај био и са старим жупама Србиново и Србица у западном делу Повардарја.

Србска деца из Тетова

Србиново

Река Вардар, недалеко од свог извора код града Гостивара (27.992 ст. – 1981. г.), у великој Полошкој котлини, прима прву десну притоку звану Лакавица. Средњи део долине те реке, са долинама најближих мањих токова — Србиновске, Железне и Падалишке речице — представља посебну мању географску целину. Зато је тај простор током дуге историје чинио жупу, познату под именом Србиново.

Простор ове жупе морао је још у време старе српске државе припадати једном феудалном господару. Такви предели који се налазе крај река, обично су давани вишој или нижој властели, према томе јесу ли већег или мањег простора и значаја. Неке жупе даване су и манастирима.

У крајњем југозападном делу Полошке котлине издижу се планински масиви Буковић (1.528 м) и Добра вода (2.062 м) са бројним старинама.

Између тих планина је долина Падалишке речице којом је водио стари каравански пут правца Гостивар-Кичево. Био је део важног пута Скопље-Охрид.

Падалишка речица у свом доњем делу, пред ушћем у главну реку Лакавицу, састаје се са Железном речицом (каже се и Железна река). Управо на саставу ових токова, међу планинским огранцима, основано је средњевековно насеље Србиново (надморска висина 800 м), најјаче и најпознатије у жупи. По том насељу добила је име и жупа о којој се овде говори. Насеље Србиново је имало улогу важне стратегијске тачке на путу, а било је кириџијско-транспортно средиште, па и главна караванска станица.

Део пута Гостивар-Кичево између Полошке и Кичевске котлине прелазио је преко планинског превоја Ћафа, високог око 1.400 м. Превој је на споју двеју суседних планина — Буковића и Добре воде. На полошкој или гостиварској страни лежи жупа Србиново са истоименом главним насељем, док се на кичевској страни налази жупа Србица, такође са главним насељем истог имена.

Лако је одредити и пространство жупе Србиново, која је имала 11 села и то: Србиново, Лакавица, Куново, Триово, Страјане, Железно Речане (каже се и Железна Река), Падалиште, Ћоновица Горња, Ђоновица Доња и Митрови Крсти. Данас не постоји једанаесто село звано Бркињово.

Жупа Србиново протезала се целим долинама Падалишке, Србиновске и Железне речице, а ширила се и у средњем делу долине главније Лакавичке реке. Жупски старешина управљао је политичким и економским животом жупе.

Постојала је и средњевековна тврђавица, недалеко од насеља Србинова. Зове се Звезда или Звездино кале. На левој је страни реке Лакавице где су очувани делови камених зидова. Тврђаву Звезда народ везује за време Марка Краљевића а име је по Марковој сестри Звезди. Археолошка истраживања свакако би пружила поузданије податке.

Након ослобођења од дуге турске владавине 1912. г. жупа Србиново образовала је посебну општину Србиновска општина — у саставу Горњеполошког среза. Средиште среза налазило се у варошици Гостивару (1921. г. — 4.885 ст.).

Мада простором релативно мала, жупа је била значајна. Пружала је добре услове за развој три привредне гране — рударства, сточарства и шумарства, у мањој мери постојали су услови за земљорадњу захваљујући благим странама на којима су села подигнута, док у реци Лакавини има услова за риболов.

Посебно су занимљива предања о развијеном рударству. На масиву планине Добра Вода усечена је долина Железне речице где је копана железна руда. И данас се виде стара рударска окна. По тим радовима добили су назив: речица, једно село (Железно Речане) и неки делови суседних атара — Самокови, Рудниче, Ковачерењ, Вигњи, Лопата и др.

На месту са именом Рудниче су остаци „фуруне“ у којој се топила гвоздена руда. Руда се најпре испирала водом, па се топила уз помоћ ћумура. Због тога су шуме овог краја доста уништаване.

Међутим, експлоатација руде једном је престала: што је било у познатом аустро-турском ратовању крајем XVII века. Тек око сто година касније рударство је обновљено за време тетовских паша — Реџеп-паше и његовог сина Абдурахман-паше. После њих рударство је замрло.

Становници казују да су за потребе рударства тетовске паше кулуком терали хришћанско-словенски свет да ископа велики канал за воду: зове се Пашин јаз и дуг је око 2 километра. Овај јаз служио је и за навраћање воде ради покретања воденица.

А у долини Железне речице, на месту са именом Вигњи постојала је пашина фабрика у којој се топило гвожђе (звала се Фурна). Тамо на површини земље познаје се „троска“ и има неколико циганских гробова. Ту су сахрањени Цигани (Роми) који су радили у „Фабрици“. Они су спремали дрвени угаљ („ћумур“) за вигњеве у којима се топила руда. Након тога метал се носио у полошка гарска насеља — Гостивар, Тетово — и у град Кичево.

Жупа Србиново била је позната још по гајењу ситне стоке. Лети је имало изобиљне паше и брста по планинским пропланцима, а за зиму је припремано сено са ливада око река. Спремани су и лисници у довољним количинама. За напасање стоке служиле су испаше на планини Добра Вода, високој око две хиљаде метара.

Иако су средњовековни словенско-хришћански становници из Србинова и околних села, после пада под османлијску власт постали раја, ипак је међу њима, како наводи традиција, било и угледних појединаца. Важили су као вође у својим родовима и као сеоске старешине: на пример, неки Риста из села Кунова, па Волче и Змејко из села Железног Речана итд. Традиција наводи да су Турци повремено позивали на одговорност те старешине за све што се у народу догађало. Затим поједини хришћани служили су и као киријски водичи на тешком и несигурном делу пута између Гостивара и Кичева.

У једном делу насеља Србиново, код места Киша или Црква, постојао је стари средњовековни храм. Од народа је био поштован. Можда је то првобитни манастир, касније претворен у цркву, јер се чује казивање: да је тај храм био манастир, а затим постао црква. Археолошка истраживања нису вршена.

Несумњиво да је наведени храм био и културно средиште жупе Србиново, па је у главном насељу било црквених великодостојника. Међутим, крајем XVIII или почетком XIX века овај храм је запустео. Око црквишта има старих табуисаних храстова. И у широј Полошкој котлини (околина Гостивара и Тетова) тада је порушено више других храмова.

Као што се зна: српски краљ Милутин био је владар који је дуго владао и био познат по грађењу храмова у областима на југу своје државе. Он је и обнављао порушене храмове — на пример, код Кичева, па у пределу званом Порече итд. Зато постоји могућност да је и храм код Србинова можда из Милутиновог времена. Са црквишта камен је развлачен и употребљаван за поједине грађевине у селу.

Од краја XVIII и прве половине XIX века живот хришћанско-словенског света у Турској постајао је несноснији. И у жупи Србиново хришћани су били изложени ударима са стране експанзивних муслиманских Албанаца. Локална предања пуна су успомена па то време и догађаје. Уз помоћ напред поменутих тетовских паша албанског порекла, албански становници су насељавани и у селима ове жупе: Србинову, Лакавици, Трпову, Страјану, Падалишту, Ђоповици Доњој. Зато су се Словени растурили на више страна. Имена тих села и многи тононими на атарима су словенског порекла. Има више локалитета око данашњег насеља Србинова и у целој жупи где има црквина, гробова и костура сахрањених по хришћанском обреду.

Насеље Србиново 1981. године имало је свега 154 домаћинства са 1.151 муслиманских Албанаца (једно домаћинство просечно 7 чланова). Главни родови зову се: Алије, Фаслије, Туше, Баидре, Шпанеле, Дише, Бала, Тока и др. Права старина им је из области Булчизе у северној Албанији.

Србица

Северно од града Кичева (23.477 ст. — 1981 г.), на даљини око 15 км, поред других, су и ова села са карактеристичним именима — Србица и Арханђео (или Аранђел). Ова два села са кућама и са атарима веома су срасла у једно насеље које је 1981. године имало 313 домаћинстава са свега 2.086 муслиманских Арбанаса. То је једно од највећих насеља Кичевске котлине.

Називи Србица и Арханђео, помињу се и у старим историјским изворима. Један такав извор очуван је из 1476/77. године. Простор око њих такође представља посебну географску привредну целину, па је и он током историје чинио жупу познату под именом Србица. И имена свих околних села су стара и словенска.

Насеље Србица-Арханђео лежи око ранијег важног пута, којим се преко превоја Ћафа (1.400 м) ишло између суседних области — Кичевске котлине (горњи део слива Треске) на југу и Гостиварске котлине (горњи део слива Вардара) на северу. Тим путем повремено се кретала и војска.

Насеље је важило и као стратегијска тачка на поменутом старом путу. Има два карактеристична локалитета са именима — Маркулија или Маркова кула и Манастириште. У народном предању ширег Кичевског краја са поносом се прича да се па назначеном првом месту налазила „кула Марка Краљевића“ (Маркулија). То је било високо око 900 метара, са остацима некадашње тврђаве.

А на наведеном другом месту био је манастирски храм посвећен светом Арханђелу Гаврилу. По том манастирском храму мали део насеље око њега добио је данашње име Арханђео.

Манастир је био релативно имућан и напредан, а као добро познат, био је и поштован у широј околини — северни део Кичевске котлине. У старо време код овог манастира долазило је много света, нарочито на сабор (каже се „панађур“) о годишњој храмовској слави 26/13 јула. Како се прича у народу, само из дела насеља званог Србица код манастира присуствовало је око 90 христијанских невести. То је опевано и у народној песми.

Прича се још ла су и насељу Србица-Арханђео искључиво живели словенско-хришћански родови, од којих су потицали народни главари који су тим крајем управљали.

Наведено етничко и верско стање здржало се и у прво време Османлијске империје, на пример, у XV веку. Ово потврђује историјски извор: да је насеље Србица-Арханђео 1470-77. године имало свега 143 куће са искључиво хришћанским словенским живљем. А судећи по имену насеља — Србица — јасна је и национална припадност тог становништва.

Насеље Србица-Арханђео са околним селима чинило је део једне посебне етничке групе у великој Кичевској котлини. То је заклоњен предео, подесан по родности свог поља, по одличним условима за сточарство, са развијеним воћарством, и по дивним просојима.

Жупа око средишног и главног насеља Србице је не само географска, већ и етничко-привредна целина. Овој жупи као верско и културно средиште служио је манастир Св. Арханђео. А постојао је и утврђени део насеља, на због свега изнетог, значај старе жупе Србица био је несумњив.

Међутим, према живом народном предању из северног дела Кичевског краја, насеље Србица-Арханђео са добрим саобраћајним положајем, плодним пољем и пространим утринама од краја XVIII и почетка XIX века представљало је „трн у оку“ разним повлашћеним муслиманима албанског порекла. Они су се тада ширили и у другим кичевским насељима.

Албански досељеници до краја XIX века успели су да иселе све хришћане из насеља Србица-Арханђео и из неколико околних села — Жубрипа, Тујина, Премке, Шутова, Поповјана. Хришћани су се раселили на више страна. У том погледу, како наводи традиција, у Србици је био веома агресиван Албанац Али-спахија са пет синова од којих сада има 70 домаћинстава. Агресиван је био и албански род Балаж, сада са 35 кућа (потичу од три брата).

Међутим, у Србици су се нашли и такви хришћани који су се променом вере „истурчили“ и остали у насељу. Порекло свих Албанаца је из области Мат у северној Албанији. Знају се по имену последњи исељени хришћани који су напустили Србицу око 1900. године.

Током неповољног времена брзо је напуштен, затим и порушен манастир. Ипак све није могло бити уништено, па се на површини земље сада виде остаци од зидова. Око порушеног храма су две-три десетине камених надгробних плоча са крстовима. Натписа нема. За неке гробове се каже да су од сахрањених калуђера.

Током последњих деценија XIX века и насеље Србица губи свој ранији значај, а примат преузима варошица Кичево. У Другом светском рату западни и северни део Кичевске котлине нашли су се под албанском окупацијом, па је та власт име насеља Србица заменила именом Скендербегово.

У селу Србици је порушен и парохијски храм Св. Николе. Где је била црква сада је зграда основне школе са наставом једино на албанском језику.

Из књиге: Др Јован Ф. Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.

Заборављени српски кнез Борна

Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако ,,предавање“ српских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако смо, поред разних краљева и витезова, остали и без Борне.

Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)

Борна

Борнина кнежевина у залеђу Јадранског мора; фото: Википедија

Борна је био српски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез ,,Далмације и Либурније“. Први пут се помиње у ,,Gesta Francorum“ илити ,,Франачким аналима“, средњовековном извору из 9. века писца Ајнхарда. Године 818., бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика II жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Guduscum, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.

Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума (,,Византије“), Људевит је подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у односу на Романијум. У сукобу с Људевитом на Купи 819., Гачани су напустили Борну, променили страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст Драгомуж. Но, на повратку из битке, Борна је поново успео да покори Гачане и да учврсти власт. Године 820. Борна је прво послао изасланство, а онда и лично отишао франачком цару како би се договорили о будућим корацима против Људевита.

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у северној Далмацији и Либурнији (у историографији погрешно називано ,,приморској Хрватској“). Године 818., пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинско-либурнске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит ,,побегао код Срба, који држе „велики део провинције Далмације“. Њега је тамо ,,међу Србима“ убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега закључујемо да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог етничког порекла.

Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).

Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима, што је сада одомаћено код хрватских историчара. А што и не би било, када га српски олако заборављају – и то првог записаног српског владара територије данашње Хрватске, у 9. веку! Колико ли је српског становништва тада насељено у Далмацију? Где је Борна у нашим уџбеницима?

Извор: Историја Срба

Срби на подручју Словеније и северне Италије у 15. веку

После пораза српске војске у Бици на Марици 26. септембра 1371. године, долази до првих већих сеоба Срба узрокованих турским освајањима. Миграције су још више појачане иза Боја на Косову 1389. године. Међу првим избеглицама били су бројни припадници српског племства, са којима је бежало и мноштво народа. Главни правци тих сеоба су ишли према западу и југозападу (Босна и Далмација) и према северу (Угарска).

Срби и српска властела Бранковићи на подручју данашње Словеније и северне Италије у XV веку

Пресељавања су често била усмерена у крајеве где су Срби тада били компактно насељени, нпр. на Пељешац¹ али и у подручја удаљенија од матице, па се тако 1404. године обнављају српске колоније у близини Будима (на острву Чепел – Српски Ковин)². Ови први таласи померања српске етничке масе изазвани османлијским продирањима нису захватили подручје данашње Словеније и северне Италије, које је било доста удаљено од српске деспотовине и изван главног правца сеобе. Избеглице су у ове пределе најпре почеле да стижу из Далмације и то у Трст и у Венецију. Зато 1413. године Велико веће града Трста одлучује да откупи од приватника (чак и на силу!) терене крај тршћанског предграђа Контовела (Contovela), где би се могли настанити „Склави, који су већ стигли са границе Босне и Далмације“³.

И у Венецији су у XV веку досељавања Срба била јака, посебно из далматинских градова. У првој половини XV века православних је у Млецима било неколико хиљада, већином Грка. Историчар православља у Венецији проф. Јoaнис Велудис наводи да је у млетачкој православној црквеној општини поред Грка било и много „Словена, то јест Срба“ (Slabon tutesti Serbon)⁴. Никодим Милаш, позивајући се на Велудиса, закључује да је српскога народа у Венецији морало бити доста „… што су они били у стању, у XV вијеку да саставе засебну своју општину, а та општина по млетачким државним законима о асоцијацијама, морала је бројити најмање 250 чланова, породичних поглавица, да би могла законом бити призната, и дакле најмање толики је ту број породица српских морало тада бити“⁵.

Године 1427. умрлог Стефана Лазаревића наслеђује на челу српске деспотовине његов сестрић Ђурађ Бранковић. Деспот је морао да се одупире феудалном сепаратизму али и да се сналази у тешком положају двоструког вазалства (према Угарској и према Турској). Ђурађ, који је од децембра 1414. био ожењен (у другом или трећем браку) са Гркињом Јерином (Ирином) Кантакузин, је покушао да свој положај учврсти женидбеним везама: млађа кћи Катарина се 20. IV. 1433. венчала са грофом Улрихом II Цељским а њена сестра Мара се 1435. удала за султана Мурата II, поневши огроман мираз. Обе намераване удаје честитали су деспоту 1433. године дубровачки посланици Гундулић и Бобаљевић⁶.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није променила веру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија сачувана српска књига на подручју данашње Хрватске. Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Из присуства свештеника Војислав Ј. Ђурић извлачи врло логичан закључак да је Катарина имала придворну цркву у Цељу или Вараждину⁷. Лик грофице (од 1436. кнегиње) Катарине Цељске остао је овековечен на једном рељефу из 18. века, који се и данас налази у Цељу⁸. Из 15. века је „цељски олтар“ у цркви на Птујској Гори, познатом католичком ходочасничком месту. На олтару је рељеф Богородица са плаштом; испод плашта, међу угарском властелом, приказан је и лик деспота Стефана Лазаревића. По мишљењу Бога Графенауера je кнежевски двор у Цељу је био, пoрeд Трстa, једино место на словеначком подручју, куда су допирали европски културни и уметнички токови (хуманизам и ренесанса)⁹.

После уступања Београда Мађарима, канонски духовни старешина свих православних Срба и Румуна у Угарској је био митрополит београдски, који је јурисдикцију над тим великим подручјем задржао скоро један век (1429-1527). У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана митра, дар Катарине Бранковић, кнегиње Цељске, београдском митрополиту. Катарина је очито, одмах по венчању, у неке од тврђава довела себи верне посаде – Србе, а Срби су чак постављани и за заповеднике. То видимо из чињенице, да је Угарски сабор својом одлуком 1439, захтевао од Ђурђа Бранковића и његовог зета Улриха II Цељског, да управу над градовима и доменима не смеју давати странцима¹⁰. Деспот је међутим тек 1451. преузео обавезу, да команду над тврђавама неће више поверавати Србима, већ само Мађарима. Ипак, 1453. заповедник града Вилагош је Влатко а његов помоћник Бранислав¹¹. Споменуту одлуку Угарског сабора нису поштовали ни Улрих II ни Катарина, па је још 1456. (иза убиства Улриха) каштелан у Медведграду и жупан Загребачког поља био властелин из Деспотовине, Србин Богавац Милаковић; у оба Калника је заповедао Павле Микшић, такође Србијанац. Српске посаде су тада, средином XV века, биле смештене у многим утврђењима Цељских: Медведграду, Раковцу (код Врбовца), Малом и Великом Калнику (код Крижеваца), Копривници. Број Срба („Rasciani“) у тим тврђавама сигурно није био мали ако им је угарски краљ Владислав III 1447. г. писао да не узнемиравају грађане и сељаке разним теретима и кметским работама¹².

Крајем маја 1440. тада 65-годишњи деспот Ђурађ био је на подручју Цељских (по Мавру Орбину боравио је у Загребу¹³), одакле је са женом и неколико стотина коњаника, преко Фурланије кренуо за Зету, на поседе који су били у склопу српске деспотовине. Млечани су га лепо примили и он је са својим људима 9. јула, на млетачким галијама, испловио из Марана (западно од Аквилеје), одлучан да поведе борбу против Турака. За казну, следеће године султан је ослепео заробљене деспотове синове Гргура и Стефана, а Ђурађ се, после војног неуспеха и породичне трагедије, након тромесечног боравка у Дубровнику вратио у Угарску, покоривши се новом краљу Ладиславу V (Ладислав Посмрче – Постумус). Године 1443. му је умро унук Ђурађ, син Катарине Цељске. Било је то раздобље тешких притисака од стране Турака, династичких борби и неприлика у Угарској али и форсирања Фирентинске уније (Ферара 1438 – Фиренца 1439 ). Упркос свему, Ђурађ Бранковић, као једини од православних владара, није послао изасланике на сабор у Фиренцу а касније није прихватио унију, коју је склопио византијски цар Јован VIII Палеолог.

Јуна 1448. је у Цељу заручена Јелисавета, једина кћерка Улриха II и Катарине, за Ладислава, старијег сина Јанка Хуњадија. Три године касније, након окончаног рата између Хуњадија и Јелисаветиног деде деспота Ђурђа и склапања мира у Смедереву између њих двојице, тада десетогодишња Јелисавета је била поново верена – овај пут са млађим Хуњадијевим сином Матијом. Био је одређен и датум венчања: 6. децембар 1453. (на Св. Николу). Значајна је деспотова одредба да Јелисавета (она је иначе у то време боравила на његовом двору) и после удаје остане у православној вери (in ritu fidei Grecorum) и „да буду увек са њом и у њеној породици свештеник грчког обреда и племићи, госпође и девице, које ћемо ми или наши синови изабрати“¹⁴. Следеће, 1452. године, Цељски су доживели велики губитак: умро је њихов наследник Херман IV, Јелисаветин брат. Претпоставља се да је венчање Матије и Јелисавете одржано (можда о Св. Николи, децембра 1454?) и да је она иза тога отишла у дворац Хуњад у Ердељу, док је Матија као коморник пошао на Владиславов двор¹⁵. Три месеца касније, оболевши од неке неизлечиве болести, Јелисавета је умрла у четрнаестој години живота (1455).

Дана 9. новембра 1456. у Београду је Ладислав Хуњади на превару убио Улриха II, последњег грофа Цељског; месец и по дана касније, у 81. години живота умро је његов таст и савезник Ђурађ Бранковић. Покушавши да одржи што више поседа свога мужа, Катарина се на имањима у склопу Угарске одржавала уз помоћ подбана Јана Витовца, чешког капетана, који је раније био у служби Улриха II Цељског¹⁶. У погледу наслеђивања Урлихових поседа у аустријским земљама, споразум Катарине и аустријског цара постигли су у Грацу 15. децембра 1457. њени преговарачи Андреас Баумкирхер и Фридрих Ламбергер¹⁷. Удовица је морала да изручи утврђења која је још држала; у замену Фридрих III јој је дао у доживотни посед дворац Гуркфелд (Кршко) са свим приходима и обећао годишњу ренту. Имамо податке и о уговору склопљеном 10. марта 1458, којим се Катарина одриче неких својих имања у корист цареву; овај уговор је касније био још три пута обновљен¹⁸. Последњи кнегињин непосредан контакт са грађанима загребачког Градеца збио се почетком 1457., када су представници тог слободног краљевског града дошли на разговоре у Цеље.

У једној жалби из 1458. године наведен је податак о кнегињином саветнику у том правном послу – вараждинском архиђакону Жигмунду као „капелану госпође кнегиње“ (capellanus domine comitisse). Из тог податка Нада Клаић неправилно закључује да је Катарина примила римокатоличку веру¹⁹. Разумљиво је становиште Катаринино, да живећи далеко у дијаспори треба имати добре односе са католичким свештеницима, поготово ако се очито ради о поузданику и капелану њеног покојног мужа. Зато израз „капелан госпође кнегиње“ не треба узети строго лично, већ у смислу капелан на двору кнегиње. Да је тако потврђује и кардинал Енеа Силвио Пиколомини, каснији папа Пио II, који у својој „Историји императора Фридриха III“ за Катарину бележи да је додуше „лепог изгледа и понашања“ (facie et moribus honesta) али „оскврњена грчком поквареношћу“ (graeca perfidia maculata)²⁰.

По мужевој смрти, кнегиња је столовала у Загребу, Вараждину и Постојни (Аделсберг)²¹. Почетком 1459. Катаринин слепи брат Стефан је био свргнут са деспотског престола и побегао је у Будим. Затим се склонио код своје сестре и затражио од Дубровчана да га приме, што они нису учинили да се не би замерили Турцима. Дубровачко Веће умољених је с тим у вези закључило да се треба извинити посланицима кнегиње Цељске²². Средином маја 1460. кнегиња Катарина је боравила у Вараждину, о чему нам сведочи један сачуван документ²³. Уговором у Загребу од 8. маја 1461. она је продала Јану Витовецу и браћи Жигмунду и Валтазару од Вајспријаха два замка и једанаест утврђења у Славонији (овај географски појам је тада обухваћао и данашњу северозападну Хрватску). Уговор је склопљен и у имену деспота Стефана (regni Rasciae despotus)²⁴. Августа претходне године слепи деспот Стефан је отишао у Албанију Скендербегу, чији је пашеног постао.

После склопљене купопродаје са Витовецом, Катарина је отпутовала за Дубровник, где је тражила депозит београдског митрополита, који се налазио код Марина Ђурђева Гучетића. Тада јој је понуђена судска расправа²⁵.

Деспот Стефан је у међувремену напустио Албанију, отишавши прво у Италију а затим на поседе своје сестре Катарине. Јуна 1462. налазимо Стефана у фрањевачком самостану у Венецији, где су га посетили бискуп Модене Ђовани Антонио и Антонио Гвидобони.

Слепи деспот је описан као ретко достојанствен, високог стаса, озбиљан и мудар. Око 1465. године (по Орожену 1463.²⁶) Стефан је, заједно са својом сестром Катарином, купио од грофа Леонарда Горичког замак Београд (Belgrado, Belgrad) у Фурланији. Деспот се са породицом преселио у тај оронули дворац и у њему васпитавао синове Ђорђа и Јована и кћерку Мару. До 1457. са браћом је преузео мали део очеве ризнице који је остао у Дубровнику (209 литара злата односно 68,5 кг) али то није битније поправило његов тежак материјални положај. О Стефановом финансијском стању сведочи одлука дубровачког Већа умољених од 3. јануара 1466. којим му се дарује једно одело (una vesta) у вредности 15 дуката²⁷.

Године 1469. Катарина се одрекла Кршког у замену за исплату једнократне одступнине и преко Дубровника отпутовала у Јежево у Македонији, где је живела њена сестра, султанија Мара. Од пресељења у Јежево кнегиња је писала своја писма само на српском а гласници су јој били већином српски калуђери²⁸. Она и Стефан су 1472. заложили дворац Београд грофу Леонарду²⁹. Деспот је умро 1477. године и сахрањен је у цркви, коју је имао на свом фурланском поседу³⁰. У Београду је наставила да живи његова супруга Ангелина са децом. И поред заштите Млетачке републике била је узнемиравана од својих суседа, па је по савету Катарине крајем 1478. са синовима отишла у Беч да се жали Фридриху III. Цар ју је узео у заштиту, уступивши јој дворац Вајтерсфелд (Weitersfeld) у Корушкој, а Ангелина му се са децом заклела на верност³¹.

О намераваној продаји Београда сачувана је опширна кореспонденција између Венеције, Цариграда и горичког грофа, између којих је посредовао Јеврејин Симон 1480. године. У лето те године је у истој ствари Катарина из Јежева, на српском језику³², писала горичком грофу у Линц. Писмо је послала по свом духовнику, калуђеру Марку („Marcus kaloier“ по немачком документу), којег је на путу у Аустрију пратио кнегињин слуга Ђорђе Србин³³.

На посредовање Фридрихово, Ангелинина кћерка Мара се 1485. у Инзбруку венчала, у присуству самог цара, за Бонифација Палеолога V, монфератског пограничног грофа.

Катарина није нашла купца за Белградо, па је зато одлучила да дворац поклони своме зету (сестрином мужу), грчко-арбанашком властелину Матеју Спану, али се потом ипак нагодила са грофом Леонардом (који је убрзо цело имање поклонио немачком цару).

Када је 1485. Ангелина са синовима кренула у Угарску, понела је собом и мошти свог покојног мужа, деспота Стефана. Тиме је завршено раздобље живљења властеле Бранковића на просторима данашње Словеније и северне Италије. Катарина је крај живота дочекала у Македонији; сахрањена је око 1492. г. у манастиру Конча, западно од Струмице.

Тих деценија друге половине XV века, морем и копном су према северозападу кретале многе избеглице. Године 1463. „Sclavi“ долазе у Савудрију; 1469. г. у циљу верског одгоја новопридошлих православних (schismatici) „Морлака”, копарски бискуп предаје цркву Св. Ивана Еванђелисте фрањевцима трећередцима³⁴. Године 1476., када су „Склави“ стигли у Пиран, општина им је дала необрађену земљу Каштела, ослобађајући их свих давања за десет година; крајем века Ускоци се насељавају на тршћанском Красу и продиру све до Соче. У списима јавних нотара у Пули из XV века остала су забележена имена појединих „Склава“ – грађана Пуле, која сведоче о њиховом пореклу: Марко из Србије, син покојног Павла (Marcus de Servia, f. qm. Pauli); Марица Јованова из Медуна; Љубиша Јованов; Милица Симина; Милка.³⁵

Од 1474. упадали су Турци у Белу Крајину а у урбарима из тих година срећемо прва имена придошлица: Радаковић, Цветковић итд. (Побрежје код Адлешића, 1477. г.); Матеј Родослав (Желебеј, 1490 г.); Јаков Радуровић, Радинковић и Попковић (Грибље, 1490. г.) итд.³⁶ Био је то тек увод у пуно бројнија насељавања Срба у ове крајеве, до којих је дошло током XVI века.

Никола Милованчев

Чланак је објављен у зборнику „Срби у Словенији“ (симпозијум у Сремским Карловцима 1996), Београд 1997, стр. 87-95, а прештампан у часопису „Беседа“, Љубљана, I/2000, бр. 1, стр. 80 – 88.

—————————————————————————————————————-
¹ Хрватски историчар Никола Звонимир Бјеловучић у свом делу „Povijest poluotoka Rata (Pelješca) sa dijelom povijesti Zahumlja (Hercegovine) i Dubrovačke republike“ (Сплит, 1921. год., стр. 124 – 125) о томе каже : „Како је било врло мало пучанства на полуотоку уопће, а поготово иза буна 1346-7, и 1362-3; Дубровчани населише Броце 1364. год; па сад опет стонску околицу са Србима год. 1386. Ови нови насељеници Срби ојачаше православље и богомилство на полуотоку. Дубровчани сами нам потврђују год. 1371, да су становници полуотока Срби, насељени из Србије; сада након 15 година опет насељују Србе у Стон, и стонску околицу, то јест на полуоток; ово је очити доказ из оних давних времена из XIV в., да су полуоточани оних времена били Срби.“ Бјеловучић је до овог закључка дошао служећи се Растићевом „Дубровачком хроником“ (Resti: Croniche di Ragusa – Monumenta Spectantia Historiam Slavorum Meridionalium, knj. 25. Scriptores vol. II, JA, Zagreb 1893, урeдиo Нaткo Нoдилo) и „Дубровачким споменицима“ (Monumenta Ragusina, tom I – V, JA, Зaгрeб 1879 – 1897).
² Цркву и манастир Ковин на Чепелу подигла је краљица Јелена (кћерка рашког жупана Уроша), која је средином XII века – за време малолетности њеног сина Гејзе II – владала Угарском. У то време њен брат Белош је био палатин угарски и бан славонски (хрватски) – Радослав Грујић : „Православна српска црква“, Београд 1921, стр. 81.
³ Pietro Kandler: Codice diplomatico istriano, Трст 1847-1861 (нoвo издaњe: Трст 1989). Цитиранo пo Браниславу Мeсaрoвићу: „Seobe u Dalmaciju i Istru od 1371-1540. Godine“, Београд 1986, стр. 20.
⁴ Jоанис Велудис (Ιωάννης Βελούδης/Veludo): Ελλήνων ορθοδόξων αποικία εν Βενετία. Ιστορικόν υπόμνημα, Венецијa 1893, 26. Цит по: Никодим Милаш, „Православна Далмација“, Нoви Сaд 1901, стр. 234.
⁵ Никодим Милаш: Православна Далмација, Нoви Сaд 1901, стр. 234.
⁶ Nicolae Jorga: Notes et extraits pour servir à l’histoire des croisades au XVe siècle, Paris 1899, 315-316.
⁷ Војислав J. Ђурић: Последња уметничка жаришта. Историја српског народа, књ. II, Бeoгрaд 1982, стр. 542 .
⁸ O oвoм рeљeфу je писаo Aлекса Ивић: „Kaтаринa Цељскa, кћи деспота Ђурђа Бранковића. Рељеф грофице Kataрине у Цељском музеју.“ „Времe“, Београд, IX/1929, бр. 2824, 4. новембар 1929, стр. 1,3.
⁹ Bogo Grafenauer: Celjski grofje. Enciklopedija Slovenije, књ. 2, Љубљана 1988, стр. 15.
¹⁰ Corpus iuris hungarici, 290. Цит. пo Meсаровићу.
¹¹ Monumenta Hung. hist. XXXIII; No 245. Цит. пo Meсаровићу.
¹² Радослав Грујић: Пакрачка епархија, Споменица o српском православном владичанству пакрачком, Нoви Сaд 1930, стр. 8 .
¹³ Maвро Орбин: Kраљевство Словена, Бeоград 1968, стр. 112.
¹⁴ Janko Orožen: Zgodovina Celja. II del. Цеље 1927, стр. 103 – 104.
¹⁵ Истo, str. 116.
¹⁶ Koнстантин Јиречек: Историја Срба, књигa I, Београд 1984, стр. 385.
¹⁷ Oрoжен, исто, стр. 139.
¹⁸ Aлекса Ивић: Нови подаци о грофици Катарини Цељској. Летопис Матице српске књ. 268, Нoви Сaд 1910, стр. 45-47.
¹⁹ Nada Klaić: Zadnji knezi Celjski v deželah Sv. krone, Љубљана-Цeљe 1991, стр. 78.
²⁰ A. F. Kollar: Aeneae Silvii episcopi Senensis (qui postea Piuis papa II fuit) Historia rerum Friderici III imperatoris, Analecta monumentorum omnis aevi vindobonensia, т. II, Беч 1762. Цит. пo Нaди Клaић, истo, стр. 19.
²¹ Jиречек, истo, стр. 409.
²² Consilium Rogatorum, XVI, 82-82* и Jorjo Tadić: Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939, стр. 95. Цит. пo Душaнкa Динић-Кнежевић: „Sremski Brankovići“, „Istraživanja” 4, Нoви Сaд 1975, стр. 20-21.
²³ J. Stipšić – M. Šamšalović, Isprave u Arhivu Jugoslavenske Akademije, Zbornik Hist. instituta Jug. akad, vol. 3, стр. 593.
²⁴ Нaдa Клaић, истo, стр. 78.
²⁵ Ђорђе Сп. Радојчић: „Хагиолошки прилози o последњим Бранковићима“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду, XII/1939, стр. 103-114.
²⁶ Oрoжен, истo, стр. 139.
²⁷ Душaнкa Динић-Кнежевић, истo, стр. 23.
²⁸ Јиречек, истo, стр. 409.
²⁹ Mилкo Кoс: Srbski Brankovići in goriški grofje. Časopis za slovenski jezik, književnost in zgodovino, Љубљaнa, II/1920, стр. 95.
³⁰ Војислав Ј. Ђурић, истo, стр. 542-543.
³¹ Алекса Ивић: Историја Срба у Војводини, Нoви Сaд 1929, стр. 19.
³² M. Кoс, истo, кaжe „v slovanskem jeziku”.
³³ Нијe jaснo зaштo M. Кoс (истo, стр. 93) рeч „Syriff” (Србин) прeводи сa „Šerif”.
³⁴ Meсаровић, истo, стр. 50.
³⁵ Meсаровић, истo, стр. 62.
³⁶ Душaн Кoс: Urbarji za Belo krajino in Žumberk (15-18. stoletje), књ. I, Љубљaнa 1991, стр. 118, 178, 212.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска, Спц.рс

Ко је био отац Стефана Немање?

Ни у домаћим ни у страним, познатим и објављеним, савременим изворима није забележено, ко је био и како се звао Немањин отац. Стога се већ у 15 веку у Србији није знало, ко је био отац оснивача српске државе.
Стефан Немања и Ана

Св. Анастасија и Св. Симеон

У модерно доба занимало је и српске и стране историке много то питање; о њему је много писано, и о личности Немањиног оца постављено је неколико хипотеза. Тако су у разним расправама проглашавани за Немањиног оца: Деса, Тихомир, Градихња, Драгихња, Урош, Стеван Вукан.

Љуб. Ковачевић је у својој приступној академској беседи поставио и врло духовито бранио мишљење, да је Немањин отац био Завида (Глас 58, 1900, 1—106; ту су изнета и сва ранија мишљења и хипотезе о Немањином оцу).

Ковачевићево мишљење, да је Немањин отац био Завида, примљено је било у науци и важило је дуго времена као сигурно, све док Г. проф. Драг. Анастасијевић није 1914 год. штампао расправу: “Отац Немањин“ (стр. 32), у којој је, са пуно оправданих разлога, побијао Ковачевићеву хипотезу о Немањином оцу, а поставио и изнео доста доказа за своје мишљење, по коме је Немањин отац или Деса или Урош II Примислав (стр. 22), а дед да му је свакако Урош I, отац Десин и Уроша II (стр. 24).

Анастасијевићеву хипотезу је прихватио Г. проф. Ф. Шишић, a одлучио се за Уроша II, и нагласио је неке моменте, за које мисли, да утврђују ту хипотезу (Летопис попа Дукљанина, 1928, 93—4, 97).

Међутим питање о Немањином оцу није ни Анастасијевићевим ни Шишићевим расправљањем дефинитивно решено. Хипотезама остаје још увек отворено поље.

Ја сам рад да овде изнесем хипотезу, за коју се, мислим, може сматрати, да има много разлога за вероватноћу. Место многог разлагања и обарања других мишљења, ја ћу сасвим кратко изнети разлоге и доказе, који говоре у корист хипотезе, да је Немањин отац био Стеван Вукан.

Ана Комнина прича у биографији свога оца цара Алексија Комнина, да је рашки жупан Вукан дао цару 1094 год. за таоце своја два синовца: Стевана Вукана и Уроша (Ed. Воn. I, 460. Ср. F. Rački, Rad 31, 1875, 225; К. Јиречек, Историја Срба I, 176; Н. Радојчић, Гласник Скопског Научног Друштва 3, 1928, 21).

Према томе би генеаологија, по подацима Ане Комнине, овако изгледала:

У Летопису попа Дукљанина прича се: Interea populi, congregantes se, constituerunt regem Vladimirum, filium. Vladimiri, filii regis Michala ….. Congregavitque ad se omnes fratres suos et accepit uxorem filiam. iupani Rassae….. Postquam accepit rex filiam Belcani….. (Изд. Шишића, стр. 366).

По томе је краљ Владимир имао за жену ћер рашког жупана  Вуканa. Владимир је, по Дукљанину, са ћерком рашког жупана Вукана имао сина Михаила : Michala, filius Vladimiri regis (стр. 371). Михаилова мати била je дакле ћерка Вуканова. Према томе:

Гргур, архиепископ барски, писао је (како се обично узима, око 1178—1180 год.) у Сплит: Knesius quoque Michahel….. ab avunculis -molestatus, ad ea quae nos cupimus, nunc intendere minime valet (Kukuljević, Codex Diplomaticus II, 1875, 115). Да je avunculus yjak в. Анастасијевић, I. c. 12; Шишић, 1. c. 93; 0. Schrader, Reallexikon der indogermanichen Altertumskunde II2, 1929, 128.

Ујаци кнеза Михаила, који се у овом писму спомињу, без сумње су Немања и његова браћа (К. Јиречек, Историја Срба I, 196), и према томе је мати Михаилова, koja je била ћерка Вуканова, сестра Немањина, па је онда и Немања син Вуканов. Дакле:

За хипотезу, да је Немањин отац био Вукан говорило би можда и то, што је најстарији Немањин син добио име Вукан, и ако ја тај доказ не сматрам много јаким.

Да напоменем још, да се у Летопису попа Дукљанина изрично каже, да је Деса син Урошев: Adduxerunt Dessam, filium Urosci (стр. 375).

Према томе би, на основу наведених података, цела генеалогија овако изгледала:

Далеко сам и од помисли да је питање о Немањином оцу овим решено. И ова хипотеза, као и све друге, има много несигурних елемената и претпоставака. Пошто ми није стало до тога, да се моја хипотеза прими и одржи, него да се дође до истине, навешћу одмах сам све оне сумње, које су мене мучиле, када сам се решавао да саопштим ове податке овако везане, и да на основу њих изнесем мишљење, да је отац Немањин Стеван Вукан.

Пре свега, питање је, да ли је тачан податак Ане Комнине, да су Стеван Вукан и Урош синовци Вуканови? Ако је то тачно речено, питање је, да ли су они били Вукану синовци од једног или од два брата ? Па онда, велико је питање. да ли су тачни сви наведени податци код Дукљанина? Да ли су Михаилови ујаци, који се помињу у писму барског архиепископа Гргура, били његовој матери браћа и по оцу и по матери, или само по оцу, или само по матери?

Размак времена је доста велики од првог Вукановог помена 1094 год. до Немањиног рођења, особито ако се он родио око 1123, како мисли Ковачевић, или чак око 1134, како изгледа да мисли Анастасијевић. Истина, толики размак времена иије немогућ, јер је Стеван Вукан. кад је 1094 год. дат за таоца, вероватно био дечко, рецимо око 14 година, родио би се дакле око 1080, те би, ако се Немања родио чак 1134, имао у то доба 54 године. Не треба уз то заборавити, да је Немања био најмлађи син.

Тешкоћа је и у томе, што по свему изгледа, да је било два Уроша, а можда и у томе, што Вукан, како изгледа, није био владалац.

Велику сметњу хипотези о Вукану чини и белешка о Мирославу, сину Завидином. Али, и ако је Мирослав, син Завидин, заиста брат Стевану Немањи, могли су они бити браћа од једне матере, а од два оца.

Да напоменем још нешто. Кнез Михаило у писму архиепископа Гргура, рецимо сестрић Немањин, помиње се још у једном акту. У лето 1189 год. била је у Дубровнику кнегиња Десислава, жена кнеза Михаила, и издала је ту неку признаницу. Са њом је био и барски архиепископ Гргур. Јиречек са разлогом узима (Archiv für Slavische Philologie 26, 1904, 167—8; Историја Срба I, 196), да је кнез Михаило у Гргуровом писму око 1178—1180 год. и муж Десиславин, поменут у акту 1189 год., исто лице. Михаило је 1180 год. био жив, а по акту из 1189 год. се не види, да ли је још жив. То у осталом не мења ствар. Али има друга једна ствар, која прави тешкоће. На полеђини Десиславине признанице има запис: De Michaheli Bodinj. Јиречек je саопштио овај запис, али није обратио на њега пажњу. Међутим је тај запис врло важан. По том запису кнез Михаило, Десиславин муж, био би син Бодинов. Дубровачки историк Гундулић, који је имао Десиславину признаницу, написао је, да је тај Михаило био unico figlio del re Bodino. (Cp. и Acta Albaniae I, 1913, 33, 35).

Ако је запис на Десиславиној признаници савремен и тачан, и ако је Десиславин муж Михаило заиста син Бодинов, мора се прво поставити питање, који је то Бодин био Михаилов отац? На краља Бодина тешко је, због великог размака времена, мислити, ма да није ни то баш апсолутно немогуће, а у Летопису попа Дукљанина каже се, да је краљ Бодин заиста имао сина Михаила (стр. 360, 365), али се изрично каже, да му је мати била Јаквинта. Да није који од синова краља Бодина имао сина, коме је дао дедино име? У Летопису попа Дукљанина, где су набројана многа, вероватно сва, бар мушка, деца појединих династа, нема помена о другом неком Бодину. Да ли је, ако је та белешка тачна, сигурно да је Михаило Десиславин муж из 1189 год. и Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура око 1178—1180 год. и Михаило кога помиње Дукљанин као сина Владимира и ћери Вуканове,—исто лице? Шишић н. пр. мисли, да је кнез Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура “јамачно син једнога од браће кнезова Радослава, Јована и Владимира, синова краља Градихне“ (стр. 93). Али би у томе случају Михаилов отац, по Дукљанину, имао за жену своју рођену сестру од стрица. Шишић je, у осталом, изгледа, дошао доста близу мојој комбинацији, али је прошао поред ње, јер није довео у везу податке у Летопису попа Дукљанина и у писму барског архиепископа Гргура.

Станоје Станојевић

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

Шишевски манастир је православни средњoвековни манастир у близини села Шишево, Република Македонија. Налази се високо изнад стене у кањону Матка на десној страни реке Треске. 

Шишевски манастир, Фото: Боро Годјевски, Извор: Википедија

Манастир Свети Никола Шишевски је смештен на својеврсној спљоштеној тераси стене изнад десне обале вештачког језера Матка на реци Треска. Терен је неприступачан за моторна возила, а до њега се може доћи само пешице из три правца: од моста на реци Треска и села Матка (пола сата хода); од села Шишево (један сат); од врха планине Водно (2 сата и 30 минута). Од града Скопља је удаљен 18 километара, а од села Шишево око 3 километра. Преко пута манастира и преко самог језера, пружа се предиван поглед на манастир Светог Андреје.

Тачан датум изградње манастира Свети Никола није познат. Међутим, постоје докази да је манастир саграђен или обновљен 1345. од стране свештеника Ненада и других ктитора. У једном спису који је нађен у манастиру, записано је да је изградњу помогао Краљевић Марко. Имајући ово у виду, као и чињеницу да је оснивач оближњег манастира преко пута језера посвећеног Светом Андреју био брат краља Марка, Андријаш, може се закључити да Шишевски манастир датира из друге половине 14. века.

Живописао га је 1630. године Калист Кожухар. Када је оближњи манастир Св. Николе у Нуру запустео, многи предмети из њега пренети су у овај. Нови иконостас направио је 1645. године јеромонах Онуфрије. Манастир је запустео 1725. године. Обновљен је почетком 19. века и поново запустео крајем истог столећа.

Извор: Википедија

Приредила: Сања Бајић

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

 

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)