Најчешћи вид властеоског одевања у Србији у средњем веку свакако је дуга тесно скројена хаљина типа кавад (кавадион), са краћим или дугим уским рукавима, која се копчала напред и могла имати пришивене златоткане траке на оковратнику и целом дужином.
Смрт Ане Дандоло, фреска у манастиру Сопоћани, црква Свете Тројице; фото: Википедија
Међу најранијим примерима властеоских ликова приказаних у каваду свакако су дворјани у сцени смрти краљице Ане Дандоло у Сопоћанима. Властелин, приказан одмах до епископа, у плавој је одећи са златним појасом око струка, а крај њега је још један племић у дугом црвеном каваду једноставног кроја и дугих рукава, такође опасан појасом.
Хаљина је са бочних страна, до половине дужине од рамена до струка, порубљена златном траком, као и око вратног изреза. До њега је властелин у црвеној доњој хаљини са златним наруквицама, који има и плаву горњу хаљину, са страна расечену од пазуха наниже, вероватно врсту плашта који се носио преко кавада.
Најранији српски властелински портрет налази се у Кучевишту, где је војвода Дејан представљен управо у каваду порубљеним украсним златотканим тракама.
Магични квадрат из Четворојеванђеља (цара) Јована Александра из 14. в.; фото: Википедија
Четворојеванђеље (цара) Јована Александра је илуминирани рукопис, који је настао између 1355-1356. године. Један је од најзначајнијих рукописа средњовјековне културе Бугарске који је урадио монах Симеон за цара Јована Александра који је владао од 1331-1337. године као члан династије Стратимировића.
Цар Јован Александар са породицом, минијатура из Четворојеванђеља Јована Владимира, 14.в. Фото: Википедија
Царски портрет на минијатури рукописа попраћен је сљедећим натписом: “Йоан Александър, в Христа Бога верен цар и самодръжец всем блъгаром и гръком; Теодора, в Христа Бога вернаа и новопросвещеннаа царица и самодръжица всем блъгаром и гръком; Йоан Шишман цар, син великаго царя Йоана Александра; Йоан Асен цар, син царев.“
Рукопис који се тренутно налази у Британској библиотеци (Add. МS 39627) садржи сва четири канонска јеванђеља и неке друге текстове. Рукопис је раскошно илустрован са 366 минијатура и састоји се од 286 листова пергамента величине 33 са 24,3 центиметра са накнадним нумерисањем.
This slideshow requires JavaScript.
При крају богато илуминираног рукописа, на 273. страни, налази се илустрација магичног квадрата који се састоји од 25 хоризонталних и 25 вертикалних редова испуњеним словима (25×25, укупно 265 слова) у ком се крије име цара “Јован Александар цар“, а које се од средишњег слова „Iῶ“ може читати у четири правца, што је јединствена појава у таквим рукописима. Дакле, до рјешења квадрата долази се читањем од централног слова у четири правца, али не и дијагонално. То је, заправо, читање у форми крста што се подудара са вјерским садржајем рукописа.
Није у оригиналу сачуван ултиматум који је бугарски цар Михајло заједно са Византинцима упутио српском краљу Стефану Дечанском, али је познат развој догађаја након њега. Краљ Стефан је у чувеној бици код Велбужда 28. јуна 1330. до ногу потукао бугарску војску. У тој бици посебно се истакао тада млади краљ Душан, а бугарски цар Михајло је погинуо у бегу .
Краљ Душан, Битка на Велбужду, Икона из Дечана, 1577. фото: Википедија
Победом код Велбужда Србија је себи обезбедила посед Македоније и несметани излаз на Егејско море. Србија је након те победе постала најмоћнија сила на Балкану, а Бугарска се више није опоравила и никад после тога није била царевина.
Свест о тој важној победи одржала се у народној поезији до XIX века. Тако се у песми из Вукове збирке: „Бан Милутин и Дука Херцеговац” пева о погибији бугарског цара Михајла и о томе како је краљ Стефан сео „у земљу Бугарију” и умирио „земљу Бугарију”.
У Босни је у Зборнику Б. Петрановића забележена и друга песма о „Цару Душану и краљу Михајлу”. У историјском погледу, по свом значају и по својим последицама, победа над „Бугарима и Византинцима представља један од најзначајнијих датума у нашој прошлости средњег века.
Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Подгорица, 2005, стр. 216 и 217
Флагеланти или бичеваоци су били вјерски покрет који се појавио у 13. и 14. вијеку у средњовијековној Европи. Познати су били по томе што су се јавно бичевали, тако показујући своју оданост вјери. Овај покрет, који бисмо могли назвати и сектом, дошао је и до српских земаља.
Флагеланти, Нирмбершке хронике, 1493.
Пошто је овај покрет био везан за Католичку цркву, флагеланте налазимо у приморју гдје је био јак католички утицај. Најпознатија флагелантска братовштина је 1298. основана у Котору. Звала се братовштина св. Крста.
Братовштини су могли приступити и племићи и обичан народ, у почетку само мушкарци, а касније и жене. 1372. братовштина је основала и болницу, као и склониште за сиромашне. На челу се налазио магистар заједно са управним одбором чији су чланови били угледни грађани Котора.
Често се дешавало да се на челу братовштине нађу Словени тј. Срби. Рецимо, 1432. магистар је био извјесни Пирко Остојица.
У почетку је братовштина имала око 150 чланова. Которска братовштина је нарочито поштовала крст, слично као и други флагеланти. Међутим, како је вријеме пролазило, и сама пракса бичевања је постајала све мање заступљена, а до 15. вијека је постала права ријеткост у Котору.
Интересантно је и то да је братовштина 1430. дала земљу и виноград тројици Которана у замјену за то да се ови подреде правилима братовштине у погледу бичевања.
ПИСМО ПОСЛАНО ОД СВЕТОГА САВЕ ИГУМАНУ ЛАВРЕ ДОМА ПРЕЧИСТЕ И СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ОД СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА
Путовања светог Саве (Дероко)
Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!
У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите!
Мада сам и грешан, Спаса мојега молим да будеш сачуван душом и телом и све божанствено стадо.
Ако хоћете да знате о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом вашом молитвом здраво и весело дођосмо до светога града. Поклонисмо се пресветоме и божаственоме гробу и светим његовим местима. Најпре уредисмо за ваше спомињање у светих, потом обиђосмо света места. Када све ово свршисмо, тада се, пошто нас стиже путни труд, сви разболесмо, и остављамо на Божје расуђење живот наш и смрт нашу, и ко од нас буде жив к вама нека се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека остане с њим.
А ти, човече равне душе, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божјем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама проштење грехова добио. Мир божаствени нека ти буде, мир и дому твоме божаственом, мир и свима онима који су тамо и који работају дому светога Симеона, мир и свима игуманима удеоничарима твојим, и поклоњење им чиним кроза те, чедо своје. Мир Божји нека се излије у срца ваша, и онога који вас благосиља благосиљам, а оне који вам зло чине проклињем, да не буде на њима милост Божја, ни на домовима њиховим, ни моја молитва, и да погину као безумни Арије!
А благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама, амин!
Писа милошћу Божјом први архиепископ све српске земље, Сава грешни.
И ево што се у овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш на спомен, и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га вазда о врату, макар да имаш и другу иконицу, но њега вазда носи. А појасићем се опаши, да је вазда о бедрима твојима, јер сам га полагао на гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки хришћанин молио за мене! И дајем ти убрусац, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи.
И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог укрепи и сачува, да бисмо опет к вама дошли.
И ако ми Бог да и малу моћ, ићи ћу у Александрију к патријарху, да се поклоним светоме Марку. И отуда ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем у животу и Бог даде, до пролећа ћу бити код Вас.
Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?(1) Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, а његова веза је сила од вишње благодати. Да, ако ће се ко саблазнити, но ти се не саблазни, јер доћи ће Господ и неће закаснити, и да чујеш онај глас: „Добри и верни слуго, у малом веран, над многим поставићу те; уђи у радост Господа свога!“(2)
Свети Град – Јерусалим, циљ свакога хришћанског ходочасника. У време овога, вероватно другог Савиног ходочашћа (1234-35), Јерусалим се налазио поново под влашћу Арапа муслимана (Саладин га је поново освојио од крсташа још 1187).
Божаствени гроб – Гроб Христов, место где је по предању био гроб у коме је сахрањен Исус Христос, да после три дана васкрсне из мртвих. Већ у раном средњем веку ту је подигнута црква са читавим једним комплексом богомоља.
Безумни Арије – Први велики јеретик хришћанства (око 256-336). За његову делатност је нарочито карактеристична агресивна борба за превласт у црквеној организацији. Својим учењем уводио је у представу о тројичном божанству начело подређености и неједнакости (зато је то „антитринитарна јерес“): по њему, само је Отац прави Бог, божанство „по себи“; Син је тек највише створење, неслично Оцу; Дух је нижи од обојице. Аријева јерес је осуђена на првом васељенском сабору у Никеји, 325. Сам Арије је, по предању, умро напрасном смрћу. Његов је традиционални епитет „безумни“ познат нарочито из Житија св. Петра Александријског (25. новембар): Ј. Поповић, Житија светих за месец новембар, Београд 1977, 743-749.
Свети Марко – Апостол, један од дванаесторице ученика Христових, јеванђелист. По предању, проповедао је у Александрији (Египат), главном средишту хеленизма на Блиском Истоку. Био је и први епископ александријске цркве и мученички страдао за Неронова царевања, око 68. године, те му је у Александрији још од тих година развијен велики култ. Његов животопис вид.:Ј. Поповић, Житије светих за месец април, Београд 1973, 387-392, под 25. априлом. Сава је и остварио план да иде у Александрију и на Синајску Гору. Под Синајском Гором овде треба подразумевати пре свега чувени манастир св. Катарине у подножју кршевитог Синаја, са пратећим испосницима и капелама, које су се од самог постанка монаштва у III веку н. е. множиле око „Светога врха“, на коме је по библијском предању праотац Мојсије примио Божје заповести. О томе путовању Теодосије, Житије светог Саве 173-188.
У српском народу још живи предање о старцу коме се пре боја на Косову указала визија онога што долази, али га велможе нису послушале. Реч је о старцу Мирићији, себру из средњевековног града Беле Стене код Ваљева.
Предање каже да се њему, након Маричке битке 1371. године, у бесаним ноћима више пута указивала пропаст српског царства. Између јаве и сна најпре му се указала страшна битка између две српске војске, како у пуном галопу јуре једна према другој, а испред њих двојица највећих велможа, Никола Алтомановић, господар ужичке области, и кнез Лазар Хребељановић који је владао областима Поморавља и Подунавља. Поље испод града Ужица, прекривено маглом, пролама се од тутњаве коња, звекета хладног челика и самртних крикова. А онда злосутна тишина. Видео је кнежеве витезове где усијаним железом ослепише жупана Николу и одведоше га на замонашење.
Божија порука
Друго сновиђење било је још грозоморније: страхотна тама надире са истока, а из ње извиру небројене војске под једним барјаком и обележјем – полумесецом. Невиђена сила судара се са знатно мањом војском Лазара, кнеза српског. Видео је Мирићије погибељ оба владара, Лазара и Мурата, сагледао унапред несрећу обезглављене српске земље.
А на Бадње вече усни старац нешто чудновато, само лице Божије које му рече: „Иди мој Мирићије, чедо безгрешно, те прокажи силницима што се око земље отимају, оглушују о законе Моје, а вас обичне, сирото стадо Моје, стављају у искушење да не сагледате несрећу која долази, на коју вас упозоравам, иди и казуј им што Ја теби показах. Ако се вери и памети дозову и измире се као браћа, може се избећи пропаст коју си видео по милости Мојој. Казуј да сам те Ја послао. Ја, који сам једном био међу вама и опет ћу доћи да коначно пресудим, раздвојим верне и неверне, грешне и безгрешне… Иди у планине, Мирићије! Пости две године, а онда на очи силнима изиђи, те им ово кажи!“
Мирићије послуша и оде у испосништво на Сувобор. У зиму 1373. врати се и крену ка кнежевском Крушевцу. Успут је свраћао у манастире, казивао монасима своја виђења, ноћивао у себарским селиштима и њима казивајући исто. Предање даље каже да Мирићија нису послушале ни велможе, а ни кнез Лазар, те да га је жупан Никола бацио у тамницу прогласивши га Лазаревим уходом.
Поновљене грешке
Након неког времена обистинило се Мирићијино предсказање. Две српске војске сударише се под Ужицем и погибе пет хиљада људи. Кнез заповеди да се заробљени жупан ослепи усијаним железом и натера у монаштво.
У јуну 1389. деси се косовска пропаст, погибоше оба цара, а Србија утону у петовековну таму. Негде тих дана пао је у постељу, па убрзо и преминуо старац Мирићије.
Током археолошких истраживања средњовековног Рудника на локалитету Дрење-Којовача откривена је намена велике грађевине, са два улаза, која је сачувана у зони подрума, са уклесаним каналима за дренажу. Просторија је служила за складиштење робе, у првом реду течности, а највероватније вина. Овакав објекат до сада није истраживан у Србији. Дубровачки трговци су доносили на руднички трг тканине, со, вино… а откупљивали метал, кожу, восак, крзна, стоку… Са друге стране у историјским изворима је забележено да су и на Руднику постојали виногради.
Локалитет Дрење-Којовача, Рудник; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Северни и западни зид објекта на локалитету Дрење; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Фрагменти живописа, локалитет Дрење; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Екипа на крају истраживања; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Насеље под именом Рудник први пут се помиње у дубровачком писму из 1293. године. Највећи процват и успон доживео је у XIV и XV веку, када је био један од најзначајнијих рударских и трговачких средишта у земљи.
Средњовековни Рудник се састојао од већег броја мањих насеља која су била формирана око рударских окана и топионица. Главни трг се налазио на простору археолошког налазишта Дрење које се истражује од 2009. године у организацији Музеја рудничко-таковског краја и Филозофског факултета у Београду, а финансира средствима Министарства културе Републике Србије. Руководиоци истраживања су др Дејан Радичевић са Филозофског факултета и Ана Цицовић из Музеја рудничко-таковског краја.
Ископавања су спроведена на пет локалитета. Рударство је утицало да буде подигнуто урбано насеље и отворен трг. У самом насељу које се простирало између две православне цркве налазиле су се приватне куће, зграде у којим се обављала администрација, радње трговаца и занатлија, католичка црква.
Рудник је као и друга рударска насеља, постао средиште снажне трговачке размене. Захваљујући промету између рударских насеља у унутрашњости српских земаља и градова на јадранској обали, код локалног српског становништва, а пре свега властеле, будила се жеља за богатијим и лепшим животом.
На локалитету Дрење-Имање Никића истражен је стамбени објекат који је био украшен живописом и свакако био понос рудничког властелина. Такав живопис до сада није посведочен у средњовековним објектима профаног карактера, док паралеле имају у црквеном сликарству високог квалитета.
Крај десете кампање археолошких истраживања на Руднику открио је намену објекта који се истражује на локалитету Дрење-Којовача од 2017. године. У питању је велика грађевина, са два улаза, која је сачувана у зони подрума, са уклесаним каналима за дренажу. Просторија је служила за складиштење робе, у првом реду течности, а највероватније вина. Аналогије смо пронашли у Шпанији и Италији, где су сачувани и представљени јавности средњовековни подруми за вино.
Канали за дренажу су карактеристични за просторије где се очекује изливање течности. У зидове објекта су уклесане просторијице које су се користиле за чување робе, а служиле су као хладњаци. Овакав објекат до сада није истраживан у Србији. Дубровачки трговци су доносили на руднички трг тканине, со, вино… а откупљивали метал, кожу, восак, крзна, стоку… Са друге стране у историјским изворима је забележено да су и на Руднику постојали виногради.
Досадашња истраживања на Дрењу, осим изузетних грађевинских објеката који сведоче о квалитету и богатству у средњовековном Руднику, изнедрила су покретне археолошке налазе, од којих су поједини јединствени на нашим просторима и представљају предмете од изузетне културно-историјске важности за српски народ.
Печатњак кнеза Лазара
Типар кнеза Лазара; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Тако је 2015. године откривен типар (печатњак) из времена владавине кнеза Лазара. Представа на централном пољу и натпис око ње јасно сведоче о томе да је типар припадао кнезу Лазару. Највероватније је био намењен за отискивање печата којим је кнежев службеник, односно орган државне управе, оверавао документе административне и пословне природе. Обликом одудара од свих познатих средњовековних типара, а садржај печатне легенде такође је необичан и јединствен. Кнежева титула у натпису указује на то да је израђен након 1378/1379. године, од када је кнез Лазар за своју канцеларију, па и за Српску цркву, имао ранг општесрпског владара. У земљу је типар доспео највероватније након Косовског боја, у време угарских похода на Србију, који су погодили и рудничку област.
Бронзани тегови за прецизно мерење
Последњим ископавањима на истом локалитету откривен је још један изузетан археолошки налаз. У питању је комплет бронзаних тегова за прецизно мерење, највероватније племенитих метала, злата и сребра. Сет се састоји од 6 тегова различитих пречника који се уклапају један у други.
Резултати истраживања су презентовани 2015. године на изложби у Горњем Милановцу, која је због великог интересовања гостовала у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду и Народним музејима у Крагујевцу, Аранђеловцу и Неготину, Дому културе на Руднику, а у региону у Музеју града Будве и Музеју Херцеговине у Требињу.
За Расен: Археолог Ана Цицовић, виши кустос Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца
Иако је средњевековна Србија била верска тј. Православна држава, у њој је владала верска толеранција какву Европа и свет тада нису познавали. У свим историјским изворима везаним за српски средњи век (уз све мане које носи феудализам тог доба), нигде нећете пронаћи податак да је неко у Србији изгубио главу због свог верског уверења и то у време када у западној Европи почиње да се рађа верска фанатичност крсташких ратова, као и најжешћи режим римокатоличке инквизиције која је мучила и спаљивала људе.
Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија
Услед огромне експанзије Православља, нарочито ступањем на сцену светородне династије Немањића, наши владари и наш народ су се толико уподобили нормама и обичајима православног хришћанског морала да је то довело до тога да је Србија постала најтолерантније и најслободније друштво средњег века. То се све дешавало у време који многи називају ”мрачним” средњим веком током кога су у Европи спаљиване вештице и убијани људи због другачијих уверења.
Често ћете, додуше, наћи сасвим неистините и преувеличане приче о прогону богумила из Немањићке Србије. Наиме када се богумилска јерес из Бугарске проширила на Србију у 12. веку (проповедајући устанак против Ромесјког царства, одбацивање Цркве и било какве друштвене хијерархије), српски Велики жупан Стефан Немања (1166-1196) је био принуђен да заштити своју државу и црквени поредак од таквог погубног утицаја, који је постао нарочито популаран међу словенским народима.
Међутим, у свим изворима и страним и домаћим нигде нећете наћи податак да је неко од богумила изгубио главу у Србији због свог учења. Шта је Стефан Немања урадио са богумилима? Једноставно им је дао избор да се или врате на Православље и одрекну својих погрешних учења, или да они који то нису хтели, слободно напусте његову државу. Нико од богумила није страдао у Србији. Најстрашнија казна која је над богумилима извршена била је телесне природе и извршена је тако што су појединим њиховим епископима осмуђене (тј. спаљене) браде — што је у средњем веку представљало велику срамоту. У свим другим земљама богумили су немилосрдно убијани.
Римокатоличка црква је такође имала своје слободно присуство и деловање у Србији, почев од Барске надбискупије из 11. века и Дубровчана, до одредби у Душановом законику које су гарантовале Римокатолицима који се затекну у Србији пуну верску слободу. Једино им је било забрањено ширење римокатоличке вере међу Православним Србима и прозелитизам.
За то време је, рецимо, на територији Дубровачке републике истребљено Православље, док су у Угарској или Млетачкој републици, Православни Срби били изложени страшном притиску да промене веру који никада није престао.
Такође, у то време у западној Европи почиње једна крвава историја насилног наметања римокатолицизма и рађања протестантизма. Рецимо у Француској су Катари или Албижани сви побијени у 13. веку или витешки ред Темплара је потпуно истребљен по налогу папе, док опет у средњевековној Србији тога није било ни у назнакама.
Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних хришћанских монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?
Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)
Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу. То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима.
Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика.
Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду.
Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази.
Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима.
Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“.
Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби.
Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.
Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.
Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду.
Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на острвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља. То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи.
Ипак, данас, на почетку трећег миленијума Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда, ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити. Свети Колумба и Серафиме, молите се Господу за исландски народ!
Овај текст је објављен у 1. броју часописа „Идентитет“, који можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:
Историјска наука је пуна фалсификата до те мере да се за многе некадашње „неспорне“ чињенице данас зна да су биле засноване на фалсикованим документима. Много је разлога за фалсификовање, од прибављања материјалне користи и друштвеног признања, преко владарских и државних претензија, до измишљања основа за стварање држава и нација. Представљамо вам примере фалсификовања повеља средњовековних српских владара од стране бенедиктинског монашког реда са Локрума. Намера тог реда била је да помоћу фалсификата себи прибави цркве, манастире и поседе. Због тога су писали лажне повеље и у њима приказивали како су им одређене поседе даровали српски владари. Серија ових повеља названа је „Локрумски фалсификати“.
Illyricum sacrum
Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480—547). Главно редовничко начело им је „Ora et labora“ (моли и ради), односно поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Најважнији извор за познавање делатности Бенедиктинаца код нас је Летопис попа Дукљанина.
Бенедиктинци су одржавали везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група исправа названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама и поседима. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.
После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру.
Међу важније манастире Бенедиктинаца убрајају се манастир св. Петра у Пољу у Требињу, манастир св. Срђа и Вакуха у Дукљи, манастир св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна
Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.
Локрумски фалсификати – неколико примера:
Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака (1035-1040.)
Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу, 1874. године. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље ставља 1035-1040.
Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум.
Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)
Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125–1131). Према фалсификованој повељи, краљ Ђорђе је августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму.
Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника. Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.
T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904. А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926. Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.
Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)
Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула.
У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године.
Цар моћних Ромеја Константин Мономах послао је зетском кнезу Војиславу ултиматум са га на коленима пузећи моли за милост, у противном ће ромејска војска побити сав његов народ. Одговор кнеза Војислава завршавао се речима: „ја, ево, у десници својој већ мач свој држим“, а потом је уследила једна од најсјајнијих битака у историји српског народа. Према грчким извештајима, ромејска војска изгубила је седам високих војсковођа и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.
Битка код Бара – Славна победа Војислава над Грцима год. 1043. литографија
Ромејски цар Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:
„Ја, пресвјетли и пресилни цар и властодржац моћне Византије, Констатин Мономах, Божјом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, послан
ика свога са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећ за милост пита и да ми подложан буде. Али ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сјечиво мачева мојих ставим.
Памтиће ме поколења какав је био гнев мој – тако мора да буде”.
Стефан Војислав, српски краљ Зете, Травуније и Захумља
Одговор кнеза Војислава
„Велика је војска Ромејског царства а нас је веома мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће о томе да одлучи. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, у десници својој већ мач свој држим.
Господи помилуј.”
Битка код Бара
У вези са овим ултиматумом мало је познато да је зетски кнез Војислав 1042. извојевао можда најсјајнију битку у историји српског народа. Наиме, након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана.
Срби масакрирају Ромеје, 13. век, History of John Skylitzes (Skyllitzes Matritensis (Biblioteca Nacional de España))
Битка код Бара (позната и као битка код Сутормана или битка на Туђемилском пољу) се одиграла највероватније 7. октобра 1042. године, непосредно након поноћи између одреда кнежевине Дукље које је предводио кнез Стефан.
Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је ромејским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком ромејским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце.
Иако се није упуштао у борбу због очигледне ромејске бројчане надмоћи, Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Ромеји пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.
Путања којом су се Ромеји враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. Његов план је био да искористи своје високе положаје и да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.
Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина који је требало да га, као ромејски пријатељ, убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи да би се спасао, истовремено ширећи ту вест по самом логору стварајући панику. Током вечери се на небу појавила комета (у питању је комета која се видела 6. октобра), што је унело додатни немир у ромејску војску.
Наредног дана, током ноћи, Стефан Војислав је изненада покренуо свој напад на уснули ромејски логор. Напад је отпочео ударом са околних висова по логору, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на сам логор, уз гласну вику и дување у рогове чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било.
Изненадни ноћни напад затекао је Ромеје потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.
Настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је по грчким извештајима изгубила седам високих војсковођа (стратега) и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.
Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало великим походима да поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је успела да избори своју независност од Ромеја, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине Травунију и Захумље, које су до тада биле ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје нова српска држава.
Стање непријатељства према Ромејском царству је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века.
У пролеће или лето 1404. године подигнут је на Косову у близини цркве Самодрежа, велики камени стуб на коме су биле уклесане речи у спомен битке на Косову. Споменик је највероватније поставио деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. О постојању овога стуба сачувано је сведочанство из око 6897. (1496.) које је оставио Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда. Овај једини препис текста са Мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.
Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића; Манастир Манасија, фото Галерија фресака, Београд
Натпис представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике. Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“.
У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени.
Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми Цар Лазар и царица Милица), али и у модерној поезији (код Ракића у песми На Газиместану)
Газиместан; фото: Расен
Сведочанство о натпису на мраморном стубу из око 1496. које је оставио Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда
Натпис на косовском стубу
Човече који србском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига србски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
…
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.
Стефан Лазаревић (1377-1427)
Превод: проф. Ђорђе Трифуновић
Натпис делује као сажет садржај живописа Марковог Манастира. По сведочењу овог натписа, кнез Лазар је као добар хришћанин, по слободном избору свом и српских коњаника, пошао у битку, и сви су били спремни да погину и постану узор жртвовања. Изабрали су учешће у небеској литургији, оној описаној у Марковом Манастиру, зато у натпису пише да су обучени у свечане одежде односно достојне свадбене хаљине.
Њихови коњи такође су спремни за жртвовање у борби… Кнез Лазар је мудро, подобно Добром пастиру (Христу), српске племиће ваљане душе и тврде вере, учинио причасницима вишњег славља, кроз мучеништво, као словесне агнеце (Агнец се на Литургији претвара у тело Христово), да заврше земаљски живот у Христу. И убили су Мурата и једног његовог сина, утемељивача Отоманског царства (он је увео данак у крви и јаничаре), великог противника, заправо самог Ада, смртоносног за душе оних који су се одрекли Христа.
То је био подвиг надахнут евхаристијом, а Тајна вечера и прво причешће апостола Великог четвртка слављено је у Марковом Манастиру. Ту је било и древно српско предање, стари завет: за испуњење Божије воље и слободу ваља се борити са непријатељем, погубити и бити убијен.
То није било пуко показивање јунаштва и силе, као код Германа. Зато Косовски избор Царства Небеског не може бити некаква накнадна хришћанска прерада историјског догађаја, јер је кнез Лазар као (православни) хришћанин заиста изабрао Царство Небеско, оно приказано у Марковом Манастиру, да би спречио преверавање.
Косовски стег, знамење, могао је бити обликован као крст, или као стуб и плоча са урезаним крстом. Споменик у виду усправљене плоче са великим урезаним крстом изнад опширног записа, постављен је на месту смрти деспота Стефана, данас Црквина у Марковцу код Младеновца
Из књиге Ђорђа Јанковића “Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације“, Хришћанска мисао, Београд, 2015.
Јањичари (на турском: Yeniçeri, што значи Нова војска) били су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља отоманских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана Махмуда II.
Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешће са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.
Данак у крви је увео је султан Мурат II 1420. године, а процењује се да је на тај начин током 3 века од родитеља одведено између 200 и 300 хиљада дечака.
Прве јањичарске јединице су се састојале од заробљеника и робова. После 1380-их султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, специфичне врсте пореза који се састојао у „давању“ мушке деце султану. Султанови људи би отимали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. „Опорезивано“ становништво је било огорчено оваквом праксом.
Султан Мурат четврти са јаничарима
„Према природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој дјеци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој дјеци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије дјеце од 10 до 12 година. Та су дјеца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот. Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пјешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: често су навалично сами сакатили своју кршну и здраву дјецу, и најпослије почели су нејаку дјецу послије десете, а прије дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтјели нипошто да раскидају брачне везе. И ово је било једино спасоносно средство против узимања дјеце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два вијека у српским земљама. Кад је завладала општа корупција у Цариграду, у првој половини XVII вијека, почело је давање данка у крви опадати и већ га је нестало 1656. године.“ (Петар Кочић, Прикази, забиљешке, чланци. Порези под Турцима, Објављено у Отаџбини бр. 6-7 из 1911. године)
Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у 24. или 25. години.
Јањичари; паша и топовска батерија у бици код Острогона 1543.
Побуне јањичара
Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу да се жене.
До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су могли да мењају и саме султане.
Постали су земљопоседници и трговци. Такође су омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не прођу комплетну обуку у ађами оглану.
Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне границе Османског царства су полако почеле да се сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали подршку у секти бекташија.
Бивши јаничар описује девширму
Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун.
A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик. Оне које узима од непријатеља називају пвнџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.
Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу.
На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за себе).
1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед.
Најпознатијих јањичари који су имали српско порекло били су Омер паша Латас и Мехмед паша Соколовић.
Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако ,,предавање“ српских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако смо, поред разних краљева и витезова, остали и без Борне.
Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)
Борнина кнежевина у залеђу Јадранског мора; фото: Википедија
Борна је био српски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез ,,Далмације и Либурније“. Први пут се помиње у ,,Gesta Francorum“ илити ,,Франачким аналима“, средњовековном извору из 9. века писца Ајнхарда. Године 818., бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика II жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).
Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Guduscum, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума (,,Византије“), Људевит је подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у односу на Романијум. У сукобу с Људевитом на Купи 819., Гачани су напустили Борну, променили страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст Драгомуж. Но, на повратку из битке, Борна је поново успео да покори Гачане и да учврсти власт. Године 820. Борна је прво послао изасланство, а онда и лично отишао франачком цару како би се договорили о будућим корацима против Људевита.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у северној Далмацији и Либурнији (у историографији погрешно називано ,,приморској Хрватској“). Године 818., пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинско-либурнске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит ,,побегао код Срба, који држе „велики део провинције Далмације“. Њега је тамо ,,међу Србима“ убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега закључујемо да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог етничког порекла.
Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).
Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима, што је сада одомаћено код хрватских историчара. А што и не би било, када га српски олако заборављају – и то првог записаног српског владара територије данашње Хрватске, у 9. веку! Колико ли је српског становништва тада насељено у Далмацију? Где је Борна у нашим уџбеницима?
Ни у домаћим ни у страним, познатим и објављеним, савременим изворима није забележено, ко је био и како се звао Немањин отац. Стога се већ у 15 веку у Србији није знало, ко је био отац оснивача српске државе.
Св. Анастасија и Св. Симеон
У модерно доба занимало је и српске и стране историке много то питање; о њему је много писано, и о личности Немањиног оца постављено је неколико хипотеза. Тако су у разним расправама проглашавани за Немањиног оца: Деса, Тихомир, Градихња, Драгихња, Урош, Стеван Вукан.
Љуб. Ковачевић је у својој приступној академској беседи поставио и врло духовито бранио мишљење, да је Немањин отац био Завида (Глас 58, 1900, 1—106; ту су изнета и сва ранија мишљења и хипотезе о Немањином оцу).
Ковачевићево мишљење, да је Немањин отац био Завида, примљено је било у науци и важило је дуго времена као сигурно, све док Г. проф. Драг. Анастасијевић није 1914 год. штампао расправу: “Отац Немањин“ (стр. 32), у којој је, са пуно оправданих разлога, побијао Ковачевићеву хипотезу о Немањином оцу, а поставио и изнео доста доказа за своје мишљење, по коме је Немањин отац или Деса или Урош II Примислав (стр. 22), а дед да му је свакако Урош I, отац Десин и Уроша II (стр. 24).
Анастасијевићеву хипотезу је прихватио Г. проф. Ф. Шишић, a одлучио се за Уроша II, и нагласио је неке моменте, за које мисли, да утврђују ту хипотезу (Летопис попа Дукљанина, 1928, 93—4, 97).
Међутим питање о Немањином оцу није ни Анастасијевићевим ни Шишићевим расправљањем дефинитивно решено. Хипотезама остаје још увек отворено поље.
Ја сам рад да овде изнесем хипотезу, за коју се, мислим, може сматрати, да има много разлога за вероватноћу. Место многог разлагања и обарања других мишљења, ја ћу сасвим кратко изнети разлоге и доказе, који говоре у корист хипотезе, да је Немањин отац био Стеван Вукан.
Ана Комнина прича у биографији свога оца цара Алексија Комнина, да је рашки жупан Вукан дао цару 1094 год. за таоце своја два синовца: Стевана Вукана и Уроша (Ed. Воn. I, 460. Ср. F. Rački, Rad 31, 1875, 225; К. Јиречек, Историја Срба I, 176; Н. Радојчић, Гласник Скопског Научног Друштва 3, 1928, 21).
Према томе би генеаологија, по подацима Ане Комнине, овако изгледала:
У Летопису попа Дукљанина прича се: Interea populi, congregantes se, constituerunt regem Vladimirum, filium. Vladimiri, filii regis Michala ….. Congregavitque ad se omnes fratres suos et accepit uxorem filiam. iupani Rassae….. Postquam accepit rex filiam Belcani….. (Изд. Шишића, стр. 366).
По томе је краљ Владимир имао за жену ћер рашког жупана Вуканa. Владимир је, по Дукљанину, са ћерком рашког жупана Вукана имао сина Михаила : Michala, filius Vladimiri regis (стр. 371). Михаилова мати била je дакле ћерка Вуканова. Према томе:
Гргур, архиепископ барски, писао је (како се обично узима, око 1178—1180 год.) у Сплит: Knesius quoque Michahel….. ab avunculis -molestatus, ad ea quae nos cupimus, nunc intendere minime valet (Kukuljević, Codex Diplomaticus II, 1875, 115). Да je avunculus yjak в. Анастасијевић, I. c. 12; Шишић, 1. c. 93; 0. Schrader, Reallexikon der indogermanichen Altertumskunde II2, 1929, 128.
Ујаци кнеза Михаила, који се у овом писму спомињу, без сумње су Немања и његова браћа (К. Јиречек, Историја Срба I, 196), и према томе је мати Михаилова, koja je била ћерка Вуканова, сестра Немањина, па је онда и Немања син Вуканов. Дакле:
За хипотезу, да је Немањин отац био Вукан говорило би можда и то, што је најстарији Немањин син добио име Вукан, и ако ја тај доказ не сматрам много јаким.
Да напоменем још, да се у Летопису попа Дукљанина изрично каже, да је Деса син Урошев: Adduxerunt Dessam, filium Urosci (стр. 375).
Према томе би, на основу наведених података, цела генеалогија овако изгледала:
Далеко сам и од помисли да је питање о Немањином оцу овим решено. И ова хипотеза, као и све друге, има много несигурних елемената и претпоставака. Пошто ми није стало до тога, да се моја хипотеза прими и одржи, него да се дође до истине, навешћу одмах сам све оне сумње, које су мене мучиле, када сам се решавао да саопштим ове податке овако везане, и да на основу њих изнесем мишљење, да је отац Немањин Стеван Вукан.
Пре свега, питање је, да ли је тачан податак Ане Комнине, да су Стеван Вукан и Урош синовци Вуканови? Ако је то тачно речено, питање је, да ли су они били Вукану синовци од једног или од два брата ? Па онда, велико је питање. да ли су тачни сви наведени податци код Дукљанина? Да ли су Михаилови ујаци, који се помињу у писму барског архиепископа Гргура, били његовој матери браћа и по оцу и по матери, или само по оцу, или само по матери?
Размак времена је доста велики од првог Вукановог помена 1094 год. до Немањиног рођења, особито ако се он родио око 1123, како мисли Ковачевић, или чак око 1134, како изгледа да мисли Анастасијевић. Истина, толики размак времена иије немогућ, јер је Стеван Вукан. кад је 1094 год. дат за таоца, вероватно био дечко, рецимо око 14 година, родио би се дакле око 1080, те би, ако се Немања родио чак 1134, имао у то доба 54 године. Не треба уз то заборавити, да је Немања био најмлађи син.
Тешкоћа је и у томе, што по свему изгледа, да је било два Уроша, а можда и у томе, што Вукан, како изгледа, није био владалац.
Велику сметњу хипотези о Вукану чини и белешка о Мирославу, сину Завидином. Али, и ако је Мирослав, син Завидин, заиста брат Стевану Немањи, могли су они бити браћа од једне матере, а од два оца.
Да напоменем још нешто. Кнез Михаило у писму архиепископа Гргура, рецимо сестрић Немањин, помиње се још у једном акту. У лето 1189 год. била је у Дубровнику кнегиња Десислава, жена кнеза Михаила, и издала је ту неку признаницу. Са њом је био и барски архиепископ Гргур. Јиречек са разлогом узима (Archiv für Slavische Philologie 26, 1904, 167—8; Историја Срба I, 196), да је кнез Михаило у Гргуровом писму око 1178—1180 год. и муж Десиславин, поменут у акту 1189 год., исто лице. Михаило је 1180 год. био жив, а по акту из 1189 год. се не види, да ли је још жив. То у осталом не мења ствар. Али има друга једна ствар, која прави тешкоће. На полеђини Десиславине признанице има запис: De Michaheli Bodinj. Јиречек je саопштио овај запис, али није обратио на њега пажњу. Међутим је тај запис врло важан. По том запису кнез Михаило, Десиславин муж, био би син Бодинов. Дубровачки историк Гундулић, који је имао Десиславину признаницу, написао је, да је тај Михаило био unico figlio del re Bodino. (Cp. и Acta Albaniae I, 1913, 33, 35).
Ако је запис на Десиславиној признаници савремен и тачан, и ако је Десиславин муж Михаило заиста син Бодинов, мора се прво поставити питање, који је то Бодин био Михаилов отац? На краља Бодина тешко је, због великог размака времена, мислити, ма да није ни то баш апсолутно немогуће, а у Летопису попа Дукљанина каже се, да је краљ Бодин заиста имао сина Михаила (стр. 360, 365), али се изрично каже, да му је мати била Јаквинта. Да није који од синова краља Бодина имао сина, коме је дао дедино име? У Летопису попа Дукљанина, где су набројана многа, вероватно сва, бар мушка, деца појединих династа, нема помена о другом неком Бодину. Да ли је, ако је та белешка тачна, сигурно да је Михаило Десиславин муж из 1189 год. и Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура око 1178—1180 год. и Михаило кога помиње Дукљанин као сина Владимира и ћери Вуканове,—исто лице? Шишић н. пр. мисли, да је кнез Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура “јамачно син једнога од браће кнезова Радослава, Јована и Владимира, синова краља Градихне“ (стр. 93). Али би у томе случају Михаилов отац, по Дукљанину, имао за жену своју рођену сестру од стрица. Шишић je, у осталом, изгледа, дошао доста близу мојој комбинацији, али је прошао поред ње, јер није довео у везу податке у Летопису попа Дукљанина и у писму барског архиепископа Гргура.
Шишевски манастир је православни средњoвековни манастир у близини села Шишево, Република Македонија. Налази се високо изнад стене у кањону Матка на десној страни реке Треске.
Погчлед на манастире Св. Николе у Шишеву и манастир Св. Андреја у кањону Матке; фото: Википедија
Манастир Свети Никола Шишевски је смештен на својеврсној спљоштеној тераси стене изнад десне обале вештачког језера Матка на реци Треска. Терен је неприступачан за моторна возила, а до њега се може доћи само пешице из три правца: од моста на реци Треска и села Матка (пола сата хода); од села Шишево (један сат); од врха планине Водно (2 сата и 30 минута). Од града Скопља је удаљен 18 километара, а од села Шишево око 3 километра. Преко пута манастира и преко самог језера, пружа се предиван поглед на манастир Светог Андреје.
Тачан датум изградње манастира Свети Никола није познат. Међутим, постоје докази да је манастир саграђен или обновљен 1345. од стране свештеника Ненада и других ктитора. У једном спису који је нађен у манастиру, записано је да је изградњу помогао Краљевић Марко. Имајући ово у виду, као и чињеницу да је оснивач оближњег манастира преко пута језера посвећеног Светом Андреју био брат краља Марка, Андријаш, може се закључити да Шишевски манастир датира из друге половине 14. века.
Живописао га је 1630. године Калист Кожухар. Када је оближњи манастир Св. Николе у Нуру запустео, многи предмети из њега пренети су у овај. Нови иконостас направио је 1645. године јеромонах Онуфрије. Манастир је запустео 1725. године. Обновљен је почетком 19. века и поново запустео крајем истог столећа.
О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.
Крајишници
Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.
Слободан Јарчевић
Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.
Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.
Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.
Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.
Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:
Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1
Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.
СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА
1. Ајнхардов летопис — девето столеће
Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.
2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)
О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).
3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби
Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.
4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век
Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.
5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије
Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба
6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа
Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострва. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.
7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији
Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.
8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке
У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.
9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији
Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.
Достиник (Дестиника, Даштаник; грч. Ντοστινίκ, Δεστινίκον; лат. Dostinica) је била најстарија позната престоница Србије (?-друга половина X века) и седиште српске државе Властимировића, династије која је владала Србима од седмог до друге половине десетог века. Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу. Истраживања окончана 2001. године упућују на то да је налазиште у селу Врсенице код Сјенице управо средљовековна српска престоница Достиник .
Римска војна постаја – хипотетичка реституцуја некадашњег изгледа; фото: Археолошки институт
Достиник се помиње на првом месту међу насељеним градовима у крштеној односно балканској Србији, у спису „О управљању Царством” византијског цара Константина Порфирогенита (913-959), насталог средином X века. Порфирогенит у 32. поглављу наводи да су „у покрштеној Србији“ насељени градови: Дестиникон, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник.
Једну од ових тврђава Порфирогенит помиње и када описује збивања у току последње деценије 9. века, говорећи како је Клонимир, отац Часлављев, долазећи из Бугарске са војском ушао у Дестиникон, односно Достинику, „један од српских градова, са циљем да преотме власт. Међутим, и поред тог почетног успеха, он није успео да завлада државом.“ Очигледно је Достиника била тврђава посебног значаја. Ту се изгледа стицала, али и губила власт над оновременом Србијом.
Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу.
Многи историчари, археолози и научници претпостављали су могућу локацију Достиника
– На доњој Дрини, код села Дисит и Десна (Шафарик)
– Дежева (Новаковић, Грот)
– у атару села Врсјенице, у околини Сјенице (Јиричек, Шишић)
– Село Дрсник код Пећи, локалитет Јеринина кула (Скок)
– Ждрело у Руговској клисури код Пећи или Градиште Геђе на Белом Дриму, између Ђаковицеи Призрена (Новаковић)
Кнез Властимир, први владар династије Властимировића
Грб Власстимировића
Мутимир
Први трагови Достиника пронађени су осамдесетих у време док је истраживање старог Раса било значајан државни пројекат. „Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије.
Налазиште српске престонице смештено је код села Врсенице, десетак километара од Сјенице. Налази се на северној падини узвишења Клик, брега на 1.330 метара надморске висине које се као пружа у Сјеничко поље. Врх опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева.
У време угарских превирања и турске најезде у Бачку 1526. године у Суботици се појављује загонетна личност Јована Ненада. Издавао се за потомка српских и византијских племића, а Мађари су га прозвали „црним човеком“. Прогласио се за цара и штитио народ од самовоље угарског племства и турских упада. Био је страх и трепет и за Угаре и за Турке, редак јунак о чије су се пријатељство отимали и аустријски цар и угарски краљ. Имао је свој двор у Суботици и царство у чији састав су улазили Бачка, Банат и северни део Срема. Од Хабсбурга је титулисан титулом „illustris“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи. Од његове војске постали су касније ђурски, коморански и тителски Шајкаши, а по његовом војводи Суботи Врлићу Суботица је добила своје данашње име. Војни заповедник цара Јована Ненада Радослав Челник основао је вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.
Српско царство Јована Ненада (1526-1527)
Мохачка, Битка; Тан Мор, 1856.
Етноним Rasciani у Банату
Влашка, Србија, Бугарска и Румунија, 1590. године. – Топоном Rascia на подручју Баната
Мохачка битка и пропаст Угарске
Деценије након пропасти српске државе одликовале су се великим страдањем српског народа и властеле. Део народа био је принуђен да пребегне у јужну Угарску која је већ била насељена аутохтоним српским становништвом. Угарски краљеви нису се противили насељавању Срба, јер је на тај начин јужна граница била сигурнија, а од придошлица су стварани нови војни одреди за одбрану од Турака. Према турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, две трећине становника Бачке и Баната било је српског порекла.
„Сељачки покрет Дожин против мађарског племства 1514. год. оставио је крваве трагове у целој Бачкој. Пошто је ова револуција угашена, дође много већа и нова опасност: Турци. После мухачке погибије, у којој јуначки учествоваху и Срби против Турака, прођоше Турци Бачком, али Суботицу не могоше заузети, јер је народ очајно бранио (у септембру 1526. год.).“ 1
Великим поразом и погибијом угарског краља Лајоша II у Мохачкој бици 29. августа 1526. године угарска држава је престала да постоји као независна, а њена територија бива подељена између турског и хабзбуршког царства. Како Турци нису имали снаге да задрже освојене територије, својим повлачењем остављају велики део државе у безвлашћу.
Краткотрајна анархија убрзо прераста у грађански рат између два претендента на престо – Господара Трансилваније Јована Запоље, кога је парламент изабрао за новог краља и аустријског цара Фердинанда Хабсбурга, кога за свог краља проглашавају угарски племићи са поседима уз аустријску границу.
Појављивање Јована Ненада
У борбу између двојице супарника умешао се и загонетни српски војсковођа Јован Ненад (1492-1527), кога су савременици називали разним именима: Црни човек (Niger Homo, Der schwarze Mann), Црни Јован (Cserni Jován), Цар Јован Ненад (Joanni Char Nenada), Јован Црнојевић (Csernajevics Iván), Зли Рац, Fekete Jován, Fekete Ember.
Угарски краљ Јован Запоља
Цар Јован Ненад
Фердинанд I Хабзбург; Мартин Рота, 1575.
„У то време (11. новембра) спада и крунисање Јована Запоље за мађарског краља и појава Србина цара Јована у Бачкој и Суботици. Тај загонетни човек поста на мах господар ситуације, прогласи се царем и скупи чету од 10.000 све по избор јунака, која се назива „црном војском“ и беше страх и трепет племићима који нарочито после угушене Дожине буне угњетаваху народ и како Веранчић уверава, са усијаним гвожђем жигосаху сељацима крст на челу (јер се сељаци у том покрету називаху „крсташима“ поборницима кршћанских права). Цар Јован поста дакле осветник масе народне. Мађари га прозваше „црним човеком“ јер је са чела до пете имао с прста дебелу црну пругу.“ 2
Јована Ненада историчари описују као црномањастог човека средње висине, витког стаса и орловског носа. Изузетност његовог изгледа представљала је изразита црна пруга ширине прста, која се протезала од десне слепоочнице и право се спуштала до стопала десне ноге. Сматра се да је овај белег уз тајанственост Јованове личности допринео да се прошири глас о њему као изабранику провиђења. Његови следбеници, веровали су да је то божији знак, којим га је Бог обележио за велике дела. „Народ је веровао Јовану Ненаду као новом свецу и Пророку“.
Таква веровања подгревала је и година његовог рођења – 1492., која је сматрана годином звери. Наиме, постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.
Сам Јован истицао је да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. За разлику од осталих српских деспота у Угарској, њему су на првом месту били циљеви да уз помоћ Угарске ослободи своје земље од Турака,
Није тачно утврђено одакле се Јован појавио, ни које је његово порекло и око тога данас постоји неколико претпоставки. Сам Јован се издавао за потомка лозе српских депота и ромејских царева из династије Палеолога. Неки историчари сматрају да је био обичан српски војник који је успео да окупи сународнике и издржава их помоћу ратног плена и одличне војне тактике. Неки му чак и одричу словенско порекло, с обзиром на правила која је у свом царству увео, а која су више у складу са турским, него са српским обичајима
„О његовој прошлости мало се зна. Он сам се издаваше за рођака (по жени) Стевану Бранковићу, а презиме му беше Чарнојевић (Ивањи вели: Ненад Чарнојевић). беше извесно Србин и ако га Веранчић (II. 26 str.) назива Румуном, а Смолка (Szadok 1883. г.) Словаком.“ 3
Историчари га описују и као храброг ратника, доброг организатора, „благоглагољивог“ и убедљивог, праведног и верски толерантног. Био је писмен и солидно образован, али без племићких манира и навика. Није се либио разговора ни са царевима, али се најкомотније осећао са војницима и сељацима. Иако је био ожењен живео је аскетским животом.
Оснивање и уређење царства
После почетних војних успеха и ослобођења дела територија, Ненад је са Јованом Запољом склопио споразум о ослобађању целе Бачке од турских посада, које су после Сулејмановог одласка остале у утврђеним градовима. Према подацима Ђурађа Сремца, Јован Запоља је Ненаду поверио Бачку на управу, као пусту земљу. Ненад је ослободио Бачку у рану јесен 1526. године и са војском прешао у Банат, али ослобођене територије није враћао угарским племићима, него их је делио својим војницима и народу. „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака, са мојим Србима”, говорио је, „и сада је она само наша”. Због тога му је са једне стране расла популарност међу народом и војском, а са друге стране је мржња угарских племића довела до разилажења са Јованом Запољом и окретању ка Хабзбурговцима и Фердинанду, почетком 1527.
Јован Ненад – Црни човек, Веселин П. Џелетовић, Јован М. Митровић
Јован Ненад, Буњевачка Даница из 1927. године
Веселин Џелетовић: Последњи српски цар – Јован Ненад, Поета, Београд, 2007
У таквом односу према подели поседа огледа се Ненадова реформаторска намера, сасвим супротна устаљеном феудалном моделу друштва. Подела земље народу и војницима водила је ка стварању друштва слободних и једнаких људи три века пре формалног укидања феудализма.
Фердинанд је Јовану Ненаду пружио веће гаранције за опстанак и развој новостворене државе, признао му је права на сва имања која је поседовао деспот Стефан Лазаревић, а уз то је Ненад од стране Хабсбурга титулисан са титулом „illustris“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи.
Ускоро је Јован Ненад своју власт успоставио у Банату, Бачкој и у великом делу Срема, а уз Фердинандову помоћ признат је за господара ових области. За престоницу је изабрао град Суботицу, феуд племића Валентина Терека који ће му постати најжешћи противник. На врхунцу моћи у Суботици се крунисао за српског цара.
„Цар Јован је установио тако рећи државу у држави, српско царство у Бачкој. Наш А. Сандић (у „Јавору“ 1874. г.) вели о њему да је био дуго независан и од Запоље и Фердинанда. На Запољино крунисање изаслао је нарочите изасланике као независан владар. Имао је свој двор у Суботици или правилније у Торњошу (који није садања Дорожма, већ тада село а сада пустара Торњош више Чантавира, коју летописац-сувременик Каменичанин Ђорђе Сремац назива „una villa Tornos, constabat decem miliaria ad Zheged et tria militaria distabat ad Zabattka“). 4
Проглашењем за цара и узимањем неограничене власти Ненад је кренуо да уређује новостоврену државу са свим обележјима тадашњег угарског двора. На челу државе налазио се цар који је имао неограничену власт. У свом двору је именовао витезове, делио признања, сакупљао новац и заповедао личном гардом од шест стотина момака, једнако одевених и једнако наоружаних.
За заповедника војске која је бројала преко 15000 добро наоружаних и униформисаних људи. поставио је Радослава Челника (каснијег војводу Сремског војводства). За палатина и благајника поставио је војводу Суботу Врлића, човека по коме је Забатка вероватно и добила име Суботица. За изасланике код страних владара именовао је Јована Долића из Ирига и школованог фрањевца Фабијана Литерата из Илока
„Имао је телесну стражу од 600 оријашких момака. Палатин му беше војвода Субота (од кога је канда и добила Суботица своје српско име, а коју оте Јован од Балинта Терека). Војвода му беше Климентије Бакић, главни капетан (1527.) Радосав Челник. Непријатељи га сматраху за непобедљивог. Запољину војску потукао је више пута, док га на превару не убише.“ 5
Према неким изворима, на Ненадовом двору било је и обичаја који су више приличили источњачком духу, него европском: људи су носили фесове, пред њим су клечали и клањали му се, а жене су склањане из јавности.
Битке против Запоље и губитак Суботице
Јован Запоља је слао једну војску за другом да уништи Цара Јована Ненада, пре Фердинандова доласка у Угарску. Прву Запољину војску под вођством Владислава Чакија Цар Jovan је поразио почетком априла 1527., а у бици је погинуо и сам Владислав.
Убрзо затим, крајем априла 1527. године Запоља је послао војску под вођством ердељског војводе Петра Перињија. Сукоб познат под називом Селешка битка одиграо се 1. маја код Селеша на Тиси. 12 хиљада Перињијевих војника је десетковано од стране малобројније српске војске предвођене Радославом Челником, а сам Перињи се с муком спасао.
После ове победе „српско царство” било је на врхунцу моћи, обухватајући Бачку, Банат до Темишвара и северни део Срема. Моћ Јована Ненада је расла, а глас о акцијама необичног цара дошла је до Италије, Енглеске, Француске и немачких држава.
У намери да одсечени Ердељ поново повеже са Будимом Јован Запоља је у јуну 1527. године сакупио огромну војску Ердеља и горње Угарске под вођством великоварадског бискупа Имреа Цибака и војводе Петра Перењија. У крвавом окршају на Седфалском пољу крајем јуна 1527. српска војска, коју је предводио лично Јован Ненад, доживела је тежак пораз, изгубивши око 8000 војника. Цар Јован морао је да напусти Суботицу и своју престоницу пренесе у Сегедин. али се за месец дана прибрао од страшног пораза и попунио проређене редове војске.
Смрт Ненадова и Пад царства
У току јула у Угарску је са војском ушао Фердинанд у намери да у садејству са Јованом Ненадом заузме Будим. Међутим у ноћи између 26. и 27. јула на Ненада је Торњошу крај Сенте извршен атентат. Рањен је из заседе пушчаним метком тик поред срца. Атентатор није ухваћен, али се у изворима наводи да је то био сељак звани Урбан (а по другима Себастијан Вид) кога је унајмио Запоља
Споменик Цару Јовану Ненаду у Суботици пре Другог светског рата
Ђурађ Сремац наводи да је сељак у чијој кући је лежао тешко рањени Ненад дојавио Валентину Тереку радосну вест. Терек се још после пораза од Јована Ненада и губитка Суботице зарекао да ће га убити својим руком. Када је са три стотине коњаника стигао у село, малобројна стража се разбежала оставивши свог „полуживог господара”. Одмах на кревету му је, пише Сремац, одсекао главу и у једној бакарној здели послао је краљу Запољи, за шта је добио 1.000 дуката.
На Запољином двору су смрт Јована Ненада сматрали божијим даром те су у то име звонила црквена звона и држане службе у знак захвалности по целој Угарској. Запоља је главу натакнуо на копље и више од недељу дана је држао на бедему Будимске тврђаве са лицем окренутим Бечу, а потом је бацио у Дунав. Међутим, Запољина радост је кратко трајала, јер је његова војска изморена и проређена у ратовима са Јованом Ненадом била потучена од стране Фердинанда, а Запоља протеран из Угарске.
Српско царство Јована Ненада трајало је од септембра 1526. године до 26. јула 1527. године, када је он убијен, а његова држава потпала прво под власт Хабзбурга, а затим под власт Османског царства. Историја не бележи никакву назнаку о његовим потомцима.
Територија Ненадовог царства пала је под власт Фердинанда, а дотадашњи заповедник војске Јована Ненада, Радослав Челник пришао је Турцима и добио поседе у Срему. Тада је основао вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.
„Од његове војске постадоше касније ђурски и коморански, а касније тителски Шајкаши. Јован је оставио најлепше успомене у народу српском и у аналима аустријске војне историје, а живот му опеваше у трагедијама песници наши Мита Поповић и Мита Живковић.“ 6
Интерсантно је напоменути да већи део српског племства у Угарској није волео Ненада и непријатељски се односио према њему. Неретко су му се и директно супротстављали, помажући његове непријатеље. Зато, деспот Берислав није хтео да му да топове за бомбардовање градова у Срему са турском посадом. „Изгледа да су српски племићи изабрали политичку сигурности која је подразумевала чување њихових имања макар и под покровитељством туђег владара него неизвесни и помало пустоловни поход ка стварању нове српске државе.“
„Према Јовану су историци Мађарски (Иштванфи, Веранчић и др.) врло неправедни, називајући га „obscurae servilisque conditionis homo“ и коњушарем Запољиним. И сам Пико („Срби у Угарској“, у преводу Др. Ст. Павловића (c.-65)) назива га пустоловом. Међутим он беше редак јунак човек о чије се пријатељство отимаху и цар Фердинанд и моћни краљ Запоља.“ 7
Значај царства Јована Ненада – Војводина и Суботица
Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари. попут Сентклараја, сматрају га зачетником данашње Војводине, односно идеје о уједињењу војвођанских Срба.
Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна његова заслуга лежи у томе што је први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.
Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар – Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790. године, на чувеној Мајској Скупштини из 1848. и Благовештенском Сабору из 1861. у Сремским Карловцима.
Ипак, главна идеја Ненадовог деловања било је ослобођење српских земаља и обнова Српског царства. Његова је коначна трагедија нужно произашла из противречности да је неко ко је сматрао себе божијим послаником организовао државу и знатну војну силу на земљи око које су се тада спорили Угри, Турци и Хабзбурзи, са циљем да ослободи свој православни народ на Балкану, све до турске престонице.
За град Суботицу два су разлога више да се сећа цара Јована Ненада: У његовом царству била је престони град, а по Ненадовом војводи Суботи Врлићу добила је своје данашње име.
Споменик Цару Јовану Ненаду у Суботици
Сава Рајковић, плакат за Соколски слет 1936. године
Споменик Јовану Ненаду у Суботици, обновљен 1991. фото: Википедија
Споменик
Поводом обележавања четири века од погибије цара Јована Ненада, 1927, историчар др Алекса Ивић, професор Правног факултета у Суботици и отац нашег чувеног лингвисте Павла Ивића, покренуо је иницијативу за подизање споменика и обележавање великог датума.
Најпре је 5. октобра 1927.године у присуству представника власти и многобројног грађанства, у темеље положен пергамент, уметничко дело суботичког сликара Саве Рајковића. Прочитана је повеља, а затим, заједно са по једном једнодинарком и дводинарком, са ликом Краља, стављена у бакарну кутију и након благослова узидана у темељ.
Споменик је откривен 27. новембра, а свечаној церемонији присутвовао је кнез Павле Карађорђевић. Монумент је дело Петра Палавичинија, цењеног југословенског вајара, који је у венчачком мермеру излио цара и његове дворјане – фрањевца Фабијана Литерате и палатина Суботе Врлића. Цар је у ратничкој опреми, литерата у рукама има књигу и перо, а Врлић држи суботичку тврђаву и штит са грбом Краљевине СХС. На споменику је исписан слоган „Твоја је мисао победила“.
Град је откупио и гипсане фигуре за случај да споменик буде оштећен, што се и десило 1941. године када је споменик уништен и пет деценија, обезглављене бисте лежале су у жбуњу Рајхлове палате. Помоћу гипсаних модела, обновљен је 1991. године.
Обезглављена биста у дворишту Рајхлове палате; фото: gradsubotica.co.rs
Цар Јован Ненад у Холивудском филму „Људи мачке“
„На волшебан начин Цар Јован Ненад се појавио у кинематографији у америчком филму Људи мачке (Cat People) из 1942. године. У њему, српкиња Ирена свом драгоме објашњава легенду о цару Јовану (овде се назива краљем). Осим приказаног малог царевог кипа, главна јунакиња касније усни сан у коме се цар на моменат појављује са исуканим мачем.
У Сребреници је 1445. рођен Ђорђе Драгишић. Драгишић је млад постао припадник фрањевачког реда. Послије пада Србије и Босне он бјежи на Запад, преко Задра у Италију и затим у Француску и Енглеску. Први је становник неке српске земље за кога се зна да се школовао на Оксфорду. Припадник круга кардинала Висариона, предаје филозофију и теологију на италијанским универзитетима. Противи се спаљивању јеврејских књига. Папски је изасланик на хабзбуршком двору. Када је почетком 16. вијека оптужен као јеретик, у његову одбрану устао је Еразмо Ротердамски. Предложио је реформу календара седамдесет година прије него ће је 1584. прихватити папа Гргур Тринаести.
Грегоријански календар
Многа су свједочанства о вриједности Ђорђа Драгишића као писца и човјека савремених и доцнијих одличних књижевника. Тако на пр. Угели у свом монументалном делу „Italija sakra“ (Света Италија) вели о њему „inprimos sui temporis teologos numerandus“ (који се мора убројити у прве теологе свога времена), а Збаралја, бавећи се опширно Драгишићем, назива га „Sakre teologie doktor ilustris et konciokator egzimus“ (Славан доктор свете теологије и изврстан говорник).
Драгишићев савременик Поткин, пишући Јохану Ројхлину, знаменитом нијемачком научнику и познаваоцу јеврејског језика, 25. јануара 1515. године каже : „Зна латински и грчки језик, а у познавању јеврејског и етиопског заузима прво мијесто међу хришћанима овог века“.
дала цијелом добу његова понитификата поносни назив златног века, постане под именом Лав X папа. 1520 године, Драгишић је умро у граду Бари.
Данас Ђорђа Драгишића у своју баштину присваја хрватска култура. Ипак треба рећи да је он рођен у области која је припадала српским средњовјековним државама.
Ч. Антић, Н. Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд-Бања Лука, 2016; Б. М. Томић, Ђорђе Драгишић – Georgius Benignus, Календар СПКД Просвјета, 1. 1. 1941
