Расен, Заглавље

Скопље

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Хиландарске метохије у Струмској области од XII до XIV века

За историјску географију Балканских области, које су у Средњем Веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред имена настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или “дивљих“ селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hilandar_27.jpg

Хиландар; фото: Википедија

Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и “царским“ манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XV. в. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави…

Све то има да буде предмет једне опширне студије; а ми ћемо се овом приликом ограничити само на истраживања средњевековних хиландарских земаља и насеља по Солунској и Струмској области, груписаних у метохије, и на одређење њихова географског положаја.

Струмска област

Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Сшрумској,1— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, – имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру.

Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;2 али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама3 И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

River Struma, Greece

Река Струма у Грчкој

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику – владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или “добри људи“ који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају.4

А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу:5

За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6

Хиландар

Хиландар; Најстарија фотографија Хиландара из 1853.

Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао cwrion  Kastrion, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Lozimon и Lozijin. 7

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи “јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго“; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље.8 За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (zeughlateion) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.9

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.10

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор11 са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје.12

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,13 цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и Љутовес.14 Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне,15 потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.16

— Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог,17 и ако су сва та места тада била под српском влашћу.

У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата,18 да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.19

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару.20

Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар’винце.21

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране.22 Док из хрисовуља цара Михаила Палеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa.23

Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила24), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.25

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. – Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

Др Рад. М. Грујић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд — 1924

„Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника“

Напомене:

1 Успенскiй, Матерiалы 9; Споменик III. 40.; Флоринскiй, Аθон. акты 31.

2 Хиланд. Архив бр. 88.

3 Доментијан, Живот Св. Сим. 162.

4 “От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).“

5 Успенскiй, Матерiалы 9, 15, 16; Спом. III. 40, 43—44.

6 Хиланд. Архив бр. 89.

7 Peri thn Rentinan metocion kaloumenon Lozimon (Флоринскiй, Аθон. акты 41. и сравни Petit et Regel. Actes d’Esphigmenon 51 и 62). — Стојан Новаковић прочитао је AćsiKiv као Лозинићи и држао за неко друго место различито од села са српским називом Лужац (Глас XXXVI. 14). Међутим из грчке повеље византијског цара Јована Палеолога од априла 1351. год. види се јасно, да је тако по грчки називан српски Лужц више града Рендине на Орфанском Заливу (Флоринскiй, Аθон. акты  41).

8 Monum. Serb. 79.

9 Флоринскiй, Аθон. акты 76—77.

10 Ibid. 44. и срав. 40.

11 Код Флоринскога (ibid. 67) и Новаковића (Зак. Сп. 488) погрешно је прочитано Гондарахор, док је у Petit et Korablev (Actes de Chil. II. 479) тачно наштампано Гајдарохор.

12 У Новаковићевим Закон. Спом. стр. 488. текст је повеље у овом делу нетачно штампан. Ту се каже: “И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу“, тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа (Бројна акта о томе спору у Regel, Kurtz et Korablev, Actes de Zographon 6p. 41, 42, 47, 48 и 49).

13 Regel, ibid. 51 и 62.

14 Новаковић, Зак. Спом. 433.

15 Ibid. 424.

16 Šafařik, Památky 102., Petit et Korablev, Actes de Chil. 496. — Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села.

17 Флоринскiй, Аθон. акты 41.

18 Petit et Korablev, Actes de Chil. II. 525.

19 Regel и др., Actes de Zographon 88—90. — Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r. (Šafařik, Památky 102); a око 1346 г. изгледа да јe припадало цело, или бар једним делом, манастиру Зографу (Новаковић, Зак. Спом. 556).

20 Perit et K., Actes de ChiL II. 526.

21 Petit et K., ibid. 532-553.

22 Šafarik, Pamatky 102.

23 Флоринскiй, Аθон. акты 77 .— kai h peri ton  Melenikon dhmosiakh  planinh  h  Matzita.

24 У народу се и данас изговара Георгула (Периодическое списание, София 1891, XXXVI. 845).

25 За Петелинос и Здравик види Ј. Цвијић, Основе II. 473 и 479.

Повезани чланци:

Хиландарске метохије у Солунској области од XII до XIV века

БАШТИНА / ДУХОВНОСТ / КУЛТУРА / УМЕТНОСТ

Српска баштина у данашњој Македонији: Манастир Лесново

 

Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михаилу и пустињаку Гаврилу Лесновском) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Македонији. Лесновски манастир је сазидан на темељима старије светиње, која је, како се претпоставља постојала већ у 11. вијеку, у вријеме испосника Гаврила Лесновског. Црква Лесновског манастира је посвећена светом Архангелу Михаилу и светом Гаврилу Лесновском, за кога се везује настанак манастира, као што се види у његовом житију из 1330. године. Први сигурни историјски подаци о манастиру помињу се, дакле, тек око 1330. године. Тада један стари преписивач биљежи како је довршио књигу „у области овчепољској, у земљи злетовској, у месту Леснову, у манастиру светог Архангела Михаила, за игумана Теодосија …“ Старији манастир 1341. године потпуно обнавља и проширује деспот Јован Оливер, представник српске аристократије и господар региона Овче Поље и Лесново.

Манастир Лесново

Манастир Лесново, Фото: Википедија/Dalco26

На црквеном сабору у Скопљу 1347. српски цар Душан Силни је одредио Лесновски манастир за сједиште новоформиране злетовске епископије. Године 1381. манастир Светог Гаврила Лесновског је подарен као метох (посјед) манастиру Хиландару. Ризница лесновског манастира је имала велики број вриједних црквених рукописа и књига.

Милош С. Милојевић у свом дјелу “Наши манастири и калуђерство“ (први пут објављено 1881. године) у попису знатнијих и познатијих манастира српских, наводи и Лесновски манастир за који каже: “Лесновски манастир, у Кратовској нахији, храм св. Аранђела, задужбина Јована Оливера и Душанова, место боравлења моштију Србина свеца, св. Гаврила тако званог Лесковског. Старешине Лесновских калуђера, више станују у Кратову, месту вечне куће Неманића, од пре Немање, па до изумирања те свете српске породице, у коме још и данас има целокупних 9 Неманићских гробница. У овој породичној Неманићској гробници, која је се и састојала од самих цркава подигнутих над гробовима знатнијих умрлих чланова Неманићске породице, који за живота, свога, нису одсечно, било то усмено, или писмено, наредили, где ће се сахранити, као што је речено, још стоје 9 целих и млого разваљених Неманићских надгробника“.

У истом дјелу на другом мјесту у набрајању “Србa борaцa против идолопоклоника, мухамеданаца, јеретика, безбожника Бугара и осталих“, Милојевић помиње и Гаврила Лесновског: “Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као: епискупи: св. Климент, Ангеларије, Горазд, Сава, Наум, Иларијон Магленски, у Битољској нахији итд.— као и онако свеци и мученици: св. Јаћим Осоговски, Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски, Св. Петка Параскева, св. Андреја, Јуродиви, роб грчки око 990, Управда, син Истока и Бегленице, уморени 14. новембра 505. год., св. Никола војник у 9. веку и млоги други…“

ПОВЕЉА МАНАСТИРА ЛЕСНОВА

Натписи

Ктиторски натпис у манстиру Лесново, ктитор: деспот Јован Оливер; фото: Википедија

Оснивачка повеља манастиру “Архистратига вишних сила Михаила“ у Леснову и војводе потоњег деспота “све српске земље и поморске“ Јована Оливера сачувана је у његовом ктиторском натпису уклесаном у два надвратника лесновске цркве. У српском средњовјековном живопису познати су примјери исписивања повеља на зидовима цркве техником фреско сликања (жичка и грачаничка) или појединих дијелова повеље (Ариље, манастир Андреаш). 

Међу бројним сачуваним рукописима Лесновске библиотеке није пронађена повеља војводе Оливера о оснивању манастира. Према запису из 1342. године, годину дана по оснивању манастира, војвода Оливер је манастир приложио Хиландару. Овај његов дар потврдио је цар Душан. До данас објављени акти из Хиландара не дају о овоме никакве податке иако је манастирска архива морала садржати оригинал повеље. Тако ктиторски натпис Јована Оливера представља за сада једини сачувани документ о првобитном лесновском властелинству.

Ктиторски натпис великог војводе Јована Оливера у Леснову из 1341. године са реконструкцијом оштећеног дијела натписа/ Томовић 1977.

ЗНАЧАЈАН ЦЕНТАР МОНАШТВА, ПИСМЕНОСТИ И ПРЕПИСИВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ

Манастир Лесново је у средњем вијеку и касније био значајан центар монаштва, писмености и преписивачке дјелатности. Књижевно наслијеђе из овог духовног центра је велико и разноврсно. Листа рукописа је прилично велика, али ниједан рукопис није сачуван у самом манастиру. У њему су се првобитно налазили рукописи који су написани у Лесновском манастиру и рукописи који потичу из манастирске библиотеке, али за које није потврђено да су ту и преписани. Најпознатији су рукописи које је саставио Станислав Лесновски или Станислав Граматик, српски писар из манастира Лесново. Судећи по његовом секуларном имену, он није био монах, већ мирјанин. Највјероватније да је родом из Штипа, према потпису “Станислав Граматик из Штипа“. Живио је и стварао своја дјела у српској држави краља Стафана Дечанског и његовог сина Стефана Душана у првој половини 14. вијека. Станислоав је најважнији представник лесновског књижевног центра у овом периоду. Заједно са својим ученицима Станислав је саставио неколико рукописа од којих су најзначајнији:

Први Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, који је до 1860. године био у библиотеци манастира, данас се чува у Београду у библиотеци САНУ, под бр. 53. Састоји се од 321 листа пергамента. Садржи житије светитеља, укључујући Гаврила Лесновског. Напомена на крају Пролога говори да га је Станислав у манастиру Лесново преписао по налогу игумана Теодосија 1330. године под краљем Стефаном Урошем који је “убио моћног бугарског цара Михаила Шишмана“.

Други Лесновски пролог потиче између 1330. и 1340. године. Дио је рукописне збирке Народне библиотеке Србије у Београду, под ознаком Пц 705.

Манастир Лесново

Фрагмент другог лесновског Пролога; фото: Википедија

Трећи Лесновски пролог је из 1340. године. Чуван је у Народној библиотеци у Београду под бројем 27. Уништен је током бомбардовања 1941. године.

Оливеров минеј из 1342. године. У манастиру Лесново преписао га Станислав Лесновски на захтјев Јована Оливера. Рукопис је чуван у старој збирци Народне библиотеке у Београду под бројем 62, а при преносу збирке рукописа при повлачењу српске војске 1915. године је нестао.

БОГАТСТВО И РАЗНОВРСНОСТ ФРЕСАКА ЛЕСНОВСКОГ МАНАСТИРА

Зидање и живописање Леснова трајало је осам година. Својом сачуваношћу и разноликошћу фресака, овај манастир предстаља једно од најбољих умјетничких сликарских остварења 14. вијека. Цјелокупна унутрашњост светиње је осликана фрескама, које су рађене у два периода: први у времену између 1341. и 1346. године и други 1347/48. и 1349. године.

Међу фрескама се издвајају портрети оснивача деспота Јована Оливера и његове жене Марије, портрети српског цара Душана, који се сматра његовим најбољим приказом, и царице Јелене, те архангела Михаила и пустињака Гаврила (као и светаца — пустињака Јоакима Осоговског и Прохора Пчињског).

Детаљ фреске српског цара Стефана Душана са жезлом у облику двоструког крста, манастир Лесново, Фото: Википедија

Портрет цара Душана доминира својом величином, он је већи и од самог Христа и светаца који су око њега насликани. На таваници нартекса манастира Леснова су фреске сунца и мјесеца и 12 зодијачких знакова на небу.

Фреско сликарство манастира Леснова је рад четворице фреско-сликара, чија три имена се налазе на фризу. Прецизно, јасно сликање са богатим орнаментима и бојама је приказано на фрескама које приказују Архангела Михаила, на потрету оснивача цркве и у сценама оболелих од богиња, Успења Богородице, Архангела Михаила који спасава Константинопољ од Сарацена и друге.

Ктиторски аранжмани су представљени у светињама које је градила властела. У фрескама у нартексу, издвајају се композиције из живота Христа и прикази Светаца, као и композиције Давидових псалама. Портрети цара Душана и царице Јелене су међу најмонументалнијим приказима у средњовјековном сликарству.

У овом манастиру се налази и једна прелијепа фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама.

Манастир Лесново

Фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама, манастир Лесново; фото: Народни музеј

Ова фреска својевремено је инспирисала српског глумца, сниматеља и прослављеног играча ансамбла “Лола“ и “Коло“, Братислава Грбића да 1973. године оствари сценско-музичко дјело оживљавања средњевјековних фресака из српских манастира под називом „Фреска Вива“. Наиме, Грбић је снимајући документарне програме „Фреске Југославије“ и „Време фресака“ обишао 122 српска манастира. У манастиру Лесново угледао је фреску „Коло“ која је на њега оставила фасцинантан утисак о чему је рекао овако: “Дубоко у мени постојала је насушна потреба да оживим то културно благо. Добио сам идеју да наснимим фреске и да их на позорници пројектујем. С ансамблом ‘Иво Лола Рибар’ направио сам идентичну композицију и када сам преломио светло са фреске на њих, људи са фреске су ‘оживели’. Утисак је заиста био чаробан!“.

Албум са фотографијама раскошног иконописа манастира Лесново можете погледати овдје.

Сања Бајић

 

Литература:

Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство (1881), репринт издање Издавачко-књижарског предузећа „Никола Пашић“, Београд 1997. 

Гордана Томовић, Повеља манастира Леснова, Историјски часопис, књ. XXIV, 1977, 83-122.

The Scripture Heritage from the Lesnovo Monastery in Macedonia – SLOVO

 

Сродни чланци:

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

 

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља

Битољ је пре европскога рата био најбогатији град у Маћедонији. Лежећи у подножју Пелистера, трговина му се ширила кроз целу земљу до Солуна, с којим је везан железницом нормалнога колосека. Његово маћедонско становништво примило је себи грчке, италијанске и друге трговце, који су се брзо обогатили. Било је сасвим природно, што је, од времена турске окупације, овај напредан град снажно привлачио суседе, који су сви полагали на њега своје право својине. Бугари, сасвим специјално, вршили су у њему врло живу пропаганду, тежећи да увере јавност на западу, врло мало или нимало посвећену у балканске ствари, да је овај град био бугарски и да неоспорно припада држави Фердинанда Кобурга. С тога се њихова срџба повећала, када је после Другога балканскога рата, распаљенога њиховом прождрљивошћу и њиховом издајом, Букурешки Конгрес доделио Србији престоницу јужне Маћедоније.
Први светски рат

Издаја Србије – Српском војнику, који се брани од два непријатеља, нож у леђа забада један униформисани Бугарин, док све то са стране, газећи неки документ, посматра један Грк.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Од тога доба Бугарска је чекала само повољан тренутак да отме Србији лепи град Битољ, потпуно бео усред зелених воћњака, насељен са 50.000 душа, жељан само да ужива своју срећу у миру. Прилика се указала у току Великога рата, који сада крвави Европу. У јесен 1915. Србе је напала велика аустро-немачка сила. Успркос овоме, храбри ратници Краља Петра могли су се одупрети, да је нападач долазио само са севера и запада. Али, имајући још једнога сасвим свежега противника на истоку, положај им је постао неиздржљив. Међутим, успркос своме доброме положају, обазриви Бугари не би се кренули, да стара савезница Србије, Грчка, није подражавала пример Берлина, те да није исцепала крпу од хартије, на којој је био текст њенога савеза и потпис њенога Краља. Да би несрећа била потпуна, Савезници из Споразума не дођоше на време да помогну своју малу, али херојску пријатељицу. У Нишу је, ради свечанога дочека војника Велике Републике и Енглеске, изнето цвеће увенуло, а истакнуте заставе постале су безбојне, и свако јутро одузимало је Србима све више наду да ће чути радосну трубу савезничких трупа, које долазе у помоћ својој браћи, која су у искушењу.

Српска војска, оставши сама, морала је уступити. Мало по мало она је евакуисала целу територију својих предака. Други би народ, у овоме болноме положају, вероватно потражио да спасе своје добро потпуним потчињењем победиоцу. Али се српски парламенат, Скупштина, у тренутку опасности разишао с узвиком: „Радије смрт, него срамоту!“ и војска и народ одржали су ову заклетву. Сурови а стоици повукли су се кроз албанске планине, покривене снегом. Хиљаде лешева жена, деце и војника обележиле су њихов пут. Сам стари Краљ био је у средини својих, делећи с њима њихове муке, за које нема имена. „Повлачење кроз Албанију“ остаће у историји символ невероватних патњи, али и символ највеће славе!

Крајем 1915. Краљ Србије и његов син били су без државе, а Срби без Отаџбине, али су и Краљ и војници и сељаци дали српскоме имену такав сјај, какав земља није никада имала. Судбина се тренутно појавила да награди бугарско издајство. Поданици Кобургови постали су господари целе Маћедоније, с Битољем, до грчке границе.

Шта су освајачи урадили у граду, за који су говорили да је по праву њихов?

Јесу ли поступили са становницима као са својом браћом по раси, као с изгубљеним синовима, који су поново нашли своју постојбину? То сам могао сазнати помоћу подробне анкете, коју сам извршио одмах, пошто је савезничка војска поново заузела град 6. (19.) новембра 1916.

Ево прво мојих првих утисака онаквих, како сам их објавио у великоме холандскоме листу “Амстердамски Телеграф“:

„Битољ је пао у руке Савезника 6. (19.) новембра. То је први српски град ослобођен испод освајачева јарма. Неодољива навала српске војске на гребене Чуке, која с бока заштићује леву обалу Црне Реке, припремила је и омогућила овај пад. Српске трупе, заузете борбом с непријатељем на планини нису могле послати већа одељења да учествују у свечаноме уласку у престоницу јужне Маћедоније; међутим било је српских јединица, које су успешно сарађивале са својим савезницима, и прва два човека који су ушли у град били су Срби. Један од њих је син храброга команданта, који је управљао дивним маневром, чије срећне резултате светкујемо сада. Отпор Бугаро-Немаца био је упоран. Централне Силе и њихови вазали нису олако испустили плен, који су већ сматрали као поуздано задобивен, те добар исход акције чини у толико већу част источној, савезничкој војсци и њеним командантима а, нарочито, храбрим Србима, који су на себе узели најтежи посао.“

Чим се сазнало за заузеће Битоља, одлучио сам се отићи у град одмах, да бих оценио стање у њему. Отпутовао сам, дакле, 7. (20.) новембра врло рано и упутио сам се, кроз баровиту равницу, циљу свога путовања. Када сам стигао на велики пут из Врбена у Битољ, срео сам аутомобиле и ауто-камионе свих врста. Они су преносили намирнице и муницију. Сретао сам српске официре на коњима, који нису могли одолети жељи да стану на калдрму српскога града и који се враћају у своје логоре. Један, врло млад, руски капетан придружи нам се и објасни нам живахно, да је митраљески капетан, да се борио три дана без престанка и да иде у Битољ „да спава“. Каква су велика, прекрасна деца ови руски војници!

Претече нас врло јак аутомобил; у њему су били виши француски официри; они нас поздравише радосно. Даље, иде дугачка поворка руских пољских кујни, које носе јело храбрим трупама, које су помагале у протеривању Бугаро-Немаца.

Најзад, долазимо на улаз у град. Велика касарна, са својом недирнутом ружичастом фасадом, спаљена је. Железничка станица је оштећена, а неколико локомотива стоје сетно без ватре на искривљеним шинама. Италијански пешаци спремају се да прођу кроз град. У својим сивим униформама са спремом исте боје они су сјајни и они ће снажно помагати одбрани српскога Битоља, делу коме се искрено радују сви пријатељи краљевина Емануела Савојскога и Петра Карађорђевића.

Спушта се ноћ и градске улице тону у готово потпуну помрчину. Међутим, хиљаде савезничких војника иду кроз њих пешке и на коњу и питају се на свима језицима споразумних земаља. С времена на време чује се распрскавање каквога пројектила; то се Бугари свете за свој губитак и шаљу тешке гранате на Битољ; они су се били заклели да неће попустити. Они су правили рачун без савезничке артиљерије и без херојских српских трупа, које се журе да се врате у своју земљу. Они, можда, осећају да трубе, које се оре сада у овоме граду, оглашују почетак посмртнога звоњења Велике Бугарске!

Правде још није нестало на овоме свету!

Српске грађанске власти су се већ настаниле. Окружни начелник је на својој дужности, као и председник општине. Идем да их поздравим у кући, која привремено служи као дворац владин, пошто је старо и лепо начелство било разорено пожаром има скоро месец дана. Начелник је блажен. Поново је нашао своје старе печате међу онима, које му је оставило нагло бугарско бегство. Он је сав заузет радом. Председник општине је у разговору с првим грађанима, који му причају своје јаде и расправљају о најуспешнијем начину да се помогне изгладнеломе становништву.

Јер је становништво заиста изгладнело. Бугари су узели све и мало су се старали о одржању људи, које су хтели побугарити. Сомун хлеба продавао се тачно по 5 лева, т.ј. по 5 франака. Малишани, упалих образа, задржавају ме на улици и траже ми комад хлеба.

Прво старање Срба биће снабдевање храном овога несрећнога становништва. Одлазе телеграми, којима се тражи брза пошиљка хлеба и брашна.

Али, успркос глади, становништво је срећно, што је избегло бугарски јарам. Српске тробојне заставе излазе из својих скривалишта и лепршају се весело на ветру по балконима кућа, пола источњичких, пола европских. У оно мало гостионица, које су отворене, закуцавају се журно по зидовима оквири са сликама српске краљевске породице. Каквим ли су чудом ове слике избегле неповерљивој инквизицији бугарских комита?

Прваци из места причају ми своје патње. Град, некада напредан, постао је бедан. Освајачи су узели све. Они су похапсили и изагнали све грађане, на које су сумњали да су пријатељи Србије. Комите, под управом сина ђенерала Бојаџијева, голобрадога младића, сина човека од утицаја, а примљенога у маћедонски комитет, вршиле су страховиту полицијску службу. У последње време људи се нису усуђивали излазити из својих кућа из бојазни да буду одведени да раде по путевима и у рововима. Младићи па и људи извесне старости били су регрутовани у војску. У свему, то је био режим терора. Данас су ови грађани понова дахнули. Они знају да Срби нису угњетачи већ демократи, који траже да искрено задовоље цео свет. А Маћедонци траже само једно: да се оставе на миру, да би могли радити и од рада живети у потпуној безбедности.

Али већ је доцкан, а ми нисмо ништа јели целога дана. Потражисмо где ћемо се опоравити, што није било лако наћи. Међутим, добром вољом Срба успемо у томе и добијемо стан, који је задржао господин начелник. И поред треска од топовске пуцњаве, која није престајала целе ноћи, спавао сам сном праведника и само ме је сутрадан у јутро пробудило сасвим блиско распрскавање једне бомбе, бачене с једнога непријатељскога аероплана. Преко целога дана Бугаро-Немци су нам слали такве бомбоне.

Када сам сишао на улицу, утврдио сам, да су фасаде готово свих слагалишта биле разрушене, а сама слагалишта похарана. Верни својој навици и слични својим савезницима Аустро-Мађарима у Србији, Бугари су покрали све што се могло однети, а остатак су разрушили.

У 10 часова ушли су у ослобођени град Престолонаследник Александар и ђенерал Сарај. Имао сам част дочекати их с начелником и председником општине. Принц Александар, природан као и увек, пријатељски нам стеже руку, али је његова шака мало дрхтала. Принц је био узбуђен, а није хтео да се то опази. Он баци поглед двема српским тробојкама, које смо били истакли на вратима уласка, и овај је поглед казивао пажљивоме посматрачу сву жудњу овога јунака, да види ускоро Бели Београд, и сву његову радост, што се налази на капијама своје многољубљене земље, земље сељака гордих а добрих, којима управља династија, поникла из његових редова.

Ђенерал Сарај и сам је задовољан.

Његова лепа ратничка фигура изражавала је радост и он нам јако стеже руку. Овај велики успех чини му част, али верујем да је у томе тренутку мање мислио на стратегијски успех свога плана, него ли на радост што је сарађивао на томе, да херојски српски народ може поново ући у своју земљу. Инстинктивно ми се јавило привиђење другога једнога човека, који и сам мора бити задовољан. Видео сам и председника француске владе, Бријана, покретача солунске експедиције и, тим самим, једнога од главних ослободилаца Србије, кога је овлаш умрљао освајач. Историја ће рећи све што треба о овоме човеку, који је, поред свих препрека, схватио и хтео балканску војну. Србија ће подићи овим људима споменик, на чије ће подножје њена деца положити цвеће истинске захвалности.“

За време своје окупације Битоља, Бугари се нису ни мало показали као „добра браћа“ становника несрећнога града. По овој ствари прибрао сам тешке доказе, од којих ћу дати кратак извод, наглашујући изречно, да се не користим ничим, што није доказано исказима сведока потуно поузданих, који су потписали усмене исказе својих саслушања.

Прва брига Бугара, улазећи у град, била је да у њему установе управни комитет, састављен из 3 члана револуционарнога маћедонскога комитета из Софије (Маћедонско-Једренски) и из 4 члана из околине, примљених у централну организацију. Др. Пенчев, гимназијски професор у Софији и члан од утицаја централнога комитета, долазио је често у Битољ да сарађује с комитетом. Овај је комитет имао готово неограничну власт и пред њима се морао клањати и сам окружни начелник Бојаџијев, син ђенерала истога имена Бојаџијев, млад, голобрад официр, био је бруталан, свиреп и женскарош. Овај злогласни комитет управљао је још и полицијском службом, у којој се велики део састојао из чланова комитских чета. Најутицајније старешине ових људи били су: Ризов, Попов, Дорев, Борис, Грапчев, Алтипармаков и поп-комита Павле Кристов, који је увек испод свештеничке мантије носио униформу бугарскога четника.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Archibald_Reiss.044294.jpg

Рудолф Арчибалд Рајс 1914.; фото: Википедија (обрада: Расен)

Председник градске општине био је Наум Владов, родом из Ресна, али настањен већ одавно у Бугарској, као мали фабрикант содне воде; био је присталица Радославова; неваљао и нечастан човек. У својству општинскога председника био је и председник одбора за исхрану Битоља и задржао је за себе велику количину животних намирница, које је требало продати несрећноме становништву по ниској цени. Тако је од једне пошиљке соли од 30.000 кгр. узео 20.000 кгр., које су његови људи продали за његов рачун.

Ови чиновници, како грађански тако и војни, примљени у четничку организацију, злоупотребљавали су своју власт, изнуђавајући новац несрећним Битољцима. Они су позивали грађане у полицијски комесаријат и стављали су их у затвор под изговором, да су се рђаво изражавали о бугарској влади. Мало доцније затворенике би потражио други чиновник и предложио би им ослобођење одмах помоћу неке суме новаца. Обична цена за ову врсту „ослобођења“ била је 15 до 20 турских златних лира. Каткад, и то често, тражене су суме биле много веће. Тако је Никола Плашић, стар 48 година, из Дебра, платио улравнику окружне тамнице у Битољу 2.000 динара и овај му је, пуштајући га, дао акт, који сам преписао од речи до речи: „Царевина Бугарска, окружна тамница у Битољу, № 898. 17-XИ-1916. Битољ. Команданту битољскога гарнизона. У месту. Господине Мајоре. Према телеграму ЈВ? 3378. 16–XИ-1916. председника војнога суда у Преспи, пуштам у слободу именованога Николу Плашића из Дебра. Управник тамнице Иван (следује неко име готово нечитко, вероватно Кристов).

У осталоме, битољске тамнице биле су увек пуне за време Бугара. Свако лице, осумњичено да нагиње Србима, затварано је и, већином у томе времену, изагнаао у Бугарску. У тренутку повлачења бугарских трупа било је у самој окружној тамници 300 затвореника и сви су били одведени у оковима у Прилеп, сем оних који су платили управнику. Овај је тога дана имао богат приход: Ираклије Саршевић, трговац у Битољу, платио му је 3000 дин.; Наум Кочас, рентијер из Битоља, старац око 60 година, 400 дин.; Демир Хусеин, стари контролор монопола дувана, 2.000 дин.; Петар • Николић, извршитељ у Битољу, 300 дин.; ит.д. Међу затвореницима било је много дечака од 10 до 16 година. Тако је дечко од 10 година, Сарче из Прилепа, био осуђен на десетогодишње тешке радове.

Жене српских војника и чиновника биле су изагнате у Бугарску. Бојаџијев је чак хтео присилити више њих да се удаду за Бугаре. Донка, жена српскога жандарма Светозара Стоиљковића, умакла је овоме насилноме двогубоме браку само уласком Савезника у град и опет су је Бугари, из јарости, хтели убити пре одласка. Официри и чиновници покушавали су да сурово злоупотребе жене, које су остале без својих мужева. Жену једнога српскога поручника н.пр. силовао је један бугарски официр, те је, болесна, насилно одведена у Прилеп.

Чиновници се, шта више, нису устезали да употребе телесне казне за људе, који им се нису допадали. Тако су првака Петра Бојаџића, старца од 64 године, силно тукла два комитска изасланика: Никола Димев Смоланеџов и Таке Јанакиоски.

Осумњичени Срби одвођени на присилни рад, јануар 1917.

Бугари су вршили исто тако насилну пропаганду у корист шизматичке бугарске цркве. Грчки архимандрит у Битољу уверавао ме је да је око 60 патријаршиских села било приморано да приђу шизматичкој цркви.
Када су се прошле јесени борбе обрнуле у корист војске принца Кобурга, сви грађани, без разлике друштвенога положаја, који су се случајно десили на градским улицама, били су шчепани и приморани да раде на путевима. У месецу септембру 1916. Бугари су одвели у Бугарску све лекаре без разлике народности. Др. Аштари, Грк и лекар грчке болнице у Битољу, био је тако одведен 7. (20.) септембра с још 4 друга лекара. Узели су их под изговором, да су им потребни лекари у Бугарској и дали су им само 2 часа да уреде своје ствари. Они су прво били упућени у Софију, па је Аштари одведен најзад у Разград. Бугари су у граду оставили само 2 бугарска лекара, који су отишли с војском.

Панорама Битоља, 1917.

Битољ је био некада богат и напредан град. Бугари су, за мање од године дана окупације, начинили од њега град глади. Пошто су узели све што је припадало становништву, они нису готово ништа учинили за исхрану становништва. Софијска влада слала је кат-кад помоћи у брашну, соли итд., али у толико недовољној количини, да је помоћ била потпуно безуспешна и то у толико више, што су, као што сам горе рекао, нечасни чиновници узимали за себе већи део робе. Животне намирнице, много јевтиније пре рата, достигле су фантастичне цене. Хлеб је коштао 4 до 5дин. сомун и опет је био врло рђав.

Месо је било између 4 и 6 дин. ока, млеко 1 до 1,50 дин. литар. Јаје се плаћало 1,50 дин. Када је било шећера, што се ретко дешавало, продавала се ока (1,280 кгр.) по 18 дин. Петролеј се није могао наћи. Што је сирото становништво претрпело у овоме режиму, невероватно је. Сиромаси су умирали од изнемоглости. Првак градски Сотир Секуловић, који је пре бугарске окупације био познати бугарофил, уверавао ме је, да би Савезници нашли стотине људских лешева, помрлих од глади, да су задоцнили с доласком само за 15 дана.

Најзад, у часу одласка, бугарски су војници похарали готово сва слагалишта. Што се није могло однети, уништено је.

Тако су Битољци, за време готово једне целе године, патили од глади и трпели режим терора комита Бојаџијева, Владова и злогласнога управнога комитета. Ови се међутим нису усуђивали убијати грађане. Ово се лако објашњава фактом, што се Бугари, који су увек тврдили да су Маћедонци из битољске области чисти Бугари, нису хтели формално демантовати, стрељајући у маси „своје рођене поданике.“ Поуздана извешћа, која имам, и моја лична уверења на лицу места показују ипак, да су ухваћени на другим местима, нпр. у Дебру, где су поубијали 1400 српских заробљеника, и у Градешници, где сам утврдио да постоје гробови 21 покланога српскога војника.

У Битољу су стрељали само једнога јединога човека: Ванка Григоровића. Овај Ванко, српски патриота, слао је извештаје савезницима. То се чуло, његова жена то не крије. С њихове тачке гледишта, Бугарима је било лако да га се опросте. Али начин, којим су се они послужили да њега нестане, типичан је пример њиховога варварства. Ради присуствовања погубљењу Ванковом скупили су у дворишту начелства све затворенике с лисицама на рукама. Најзад су довели жену и обе ћерчице осуђенога. Мала Хрисула пала је пред ноге начелника Бојаџијева и преклињала га, да им уштеди овај призор. Али је овај удари грубо својим корбачем и нареди војницима да држе мајку и децу тако, да су били присиљени видети вешање свога мужа и оца. За то време, бугарски и немачки официри, који су дошли у великоме броју, као на неку позоришну представу, смејали су се сузама и подсмевали се свирепо мученику и његовој породици. Смрт, чак и најгорега непријатеља, поштовали су увек просвећени народи, па и дивљачка племена. То су заборавили Бугари и Немци, који су прусуствовали погубљењу овога српскога патриоте.

Погреб девојчице, жртве бомбардовања Битоља, јануар 1917.

Пошто су савезничке трупе заузеле Битољ, могло се веровати да ће његово становништво моћи слободно дисати и трудити се да поправи, у могућној мери, штете, које су окупацијом причинили непријатељски војници.

Зар није Битољ, отворени град, заштићен Хашком Конвенцијом од противничкога бомбардовања?

Али не, јадни становници несрећнога града имали су само да уђу у нову фазу својих мука. Од б. (19.) новембра Бугаро-Немци нису престајали бомбардовати Битољ и убијати у њему старце, жене и децу. Ишао сам тамо у неколико махова и, да бих дао скицу овога бомбардовања, написао сам извештај, који сам из овога града послао “Газет де Лозан“ под 13. декембром 1916. (п.н.)

„Ја сам у Битољу, који су савезничке војске узеле Бугаро-Немцима 6. (19.) новембра. То је отворен град, никако неутврђен, а војнички положаји налазе се изван његових граница. Међутим, од како су га изгубили, непријатељи Споразума нису престали бомбардовати га топовима и аеропланима. Истина, они су циљали нарочито на предграђа и на улазак у град, где су могли претпоставити да се налазе логори трупа или положаји артилерије. Од неколико дана променили су тактику и шаљу шрапнеле на сам град, а од јуче бомбардују његов центар великим гранатама из 210. Међутим има један члан Хашке Конвенције од 1907., коју су потписале Централне Царевине, а која формално забрањује бомбардовање отворених градова. Ну ова Хашка Конвенција је крпа од хартије, коју су они поцепали, као и све друге сличне.

Бомбардовање Битоља у Првом светском рату

Јутрос сам се у своме приватноме стану, у средини Битоља и далеко од свакога војничкога завода, пробудио на страховит тресак. Велики непријатељски пројектил оборио је једну кућу сасвим близу моје. За овим првим пројектилом дошла је дванаестина других, који су падали свугде око моје куће, производећи над нашим зидовима и над нашим кровом прави град од камења и распрслога метала. Најзад пројектили падају све даље и, напослетку, после бомбардовања од једнога часа наста релативан мир, прекидан с времена на време сувим распрскавањима, као „пуцњима бича“, шрапнела, који експлодују по улицама и јавним местима.

Жртве тровања гасом у бомбардовањау Битоља

Становници се беху сакрили под земљу у своје подруме или, боље рећи, у оно што они називају подрумима, тј. у просте сутерене, не засведене, већ само покривене неким таваном од дрвета. Велики пројектил из 210, као што су они које употребљавају Бугаро-Немци за пуцање на Битољ, улази у ове подруме као у комад сира, пошто је пробио целу лаку грађевину, коју на истоку зову кућом од камена. Али ови подруми дају бар нешто налик на безбедност овоме излуђеноме становништву од стараца, жена идеце, и то је већ много. Велики број Битољаца тражи заклон по црквама, за које мисле да су обезбеђене противу непријатељских пројектила, и дању и ноћу храмови су пуни људи, који замишљају да могу измаћи смрт, чинећи се тако што је могуће мањим.

Користим се првим затишјем да изиђем да утврдим штете. Само војници, навикнути на велике гранате, иду мирно улицама. С времена на време сретнем носила, која носе два човека, а на којима лежи тело жене или детета, обливено крвљу и праћено тужним родитељима. То у грчку болницу носе жртве бугаро-немачке непокорности ратним конвенцијама и законима. Ево једне лепе грађевине, пробијене озго до доле од једнога пројектила и чији су сви прозори полупани. Улазим унутра и у подруму налазим велику локву крви. Једна мајка беше побегла ту са своје троје деце. Она је имала одојче на крилима, а два већа детенцета бејаху јој се из страха сакрила под скуте. Она их умириваше, говорећи им да су добро склоњени у подруму, када један велики пројектил из 210 дође, да угаси ова четири невина живота.

Бомбардоваwе Битоља током Првог светског рата

Бомбардоваwе Битоља током Првог светског рата

Ево ме пред француском болницом; из ње се журно селе. Распрскавања пројектила узнемиравају хирурге, којима су пуне руке посла у хируршкој дворници. Они ће се настанити у подрумима грчке болнице, који су засведени.

Улазак у ову болницу закрчен је светом и неки очајно плачу. То су родитељи рањених, које су донели амо. Један танковијасти младић, гимназист, пита плашљиво једнога францускога болничара, у пролазу:

„Јесу ли оне две младе девојке опасно рањене?“

Врло збуњен, честити болничар одговара:

„Бојим се да оне неће преживети“, али га глас издаде, да су већ умрле.

„То су ми сестре“, рече гимназист и удаљи се јецајући.

Бомбардовање почиње. Неки, који су се случајно затекли по улицама, пожурише се да се дохвате својих „подрума“. Хоћу да наставим своја „осматрања гађања“ с мога прозора, с којега се види велики део града. Изгледа, да наша кућа поново привлачи пројектиле. Свугде у наоколо пројектили падају по кућама. Једна граната паде на 10 метара, користих се и сликах њено распрскавање.

Подне је; треба ићи на ручак у менажу српских официра. Идем пустом улицом, у којој срећем само једнога дечка, који усред експлозија пролазницима којих нема нуди српске новине. „Правда“, „Велика Србија“ виче мали и пркоси пројектилима, да би однео неколико марјаша својој мајци, оболелој од тешке оскудице.

Нова фаза бомбардовања довршава се. Један попа, у пратњи једнога човека који носи бео мртвачки сандук, жури се да сахрани стару жену, убијену поред наше куће. И он, да би могао зарадити за живот, излаже се смрти, јер од једнога шрапнела, који се распрште над њим, једно зрно проби празан сандук, намењен покојници.

Тако по цео дан и по целу ноћ непријатељи Срба продужују своје дело разоравања једнога отворенога града, некада врло богатога, данас порушенога бугарском окупацијом и бомбардовањем.

Резултат данашњега дана: један италијански војник убијен, један српски војник рањен, једно дваестину жена и деце убијено. Ма колико да је човек неутралан, не може се уздржати да не увиди ову одвратност. Рат се не води да се истребе невини, већ да се боре војске. Требало би да неутралне земље најзад изиђу из своје уздржљивости, па да протествују противу овога мрцварења, јер ће осуда Историје бити строга не само за онога, који их чини, већ и за онога, који је допустио да се чине, не говорећи ни речи.“

Помоћу званичних аката могао сам утврдити овај резултат бомбардовања града Битоља:

Од 21. новембра до 31. декембра (п. с.) погинуло је и рањено од бомбардовања (само грађана): убијених 79, рањених 119. Има убијених 31 и рањених 31, којима се пол није утврдио. Међу погинулима, којима је пол одређен, има: 21 човек, 11 жена, 16 деце; међу рањенима: 27 људи, 31 жена, 30 деце.

Од 1. јануара до 27. јануара 1917. (п. с), убијено је и рањено бомбардовањем грађана:
17 убијених, од којих 4 човека, 9 жена и 4 детета;
28 рањених, од којих 7 људи, 11 жена, 10 деце.

Од 1. фебруара до 28. фебруара (п. с.):
17 убијених, од којих 3 човека, 7 жена, 7 деце;
46 рањених, од којих 4 човека, 16 жена, 26 деце.

Од 1. марта до 18. марта (п. с.):
286 убијених, од којих је, како сам могао одредити, 53 човека, 65 жена, 88 деце, 80 неодређенога пола;
172 рањених, од којих је 37 људи, 30 жена, 44 детета, 61 неодређенога пола.

Према овоме је целокупни број жртава 764, од којих је 399 мртвих и 365 рањених; ово су званично утврђени бројеви мртвих и рањених жртава, грађана од бомбардовања Битоља од стране Бугаро-Немаца. Међу мртвима има 81 човек, 92 жене, 115 деце, неодређенога пола 111, међу рањенима има 75 људи, 88 жена, 110 деце, неодређенога пола 82.

Бројеви, које сам навео, не представљају све губитке у људским животима, које је причинило бомбардовање престонице јужне Маћедоније. Убеђен сам, чак сам уверен, да власти не знају за многе жртве, па, следствено, их нису могле ни завести званично у регистар. Замислите град, који још и данас има око 25.000 становника, нарочито стараца, жена и деце, и који се даноноћно бомбардује пројектилима тешкога калибра. Више од 2.000 његових кућа је начето или разрушено. Успркос свој храбрости, коју показују начелник, председник општине, полициски комесари и жандарми, ипак им је немогућно стићи свугде и утврдити непобитним доказима све штете, које јепричинио непријатељ. Број пројектила само тешкога калибра, пуштених на Битољ и званично пописаних, износи 5285!

Изгледа, да је непријатељима Споразума једини циљ да разоре овај град, који су им отеле храбре савезничке трупе. Они ће се изговарати, да је бомбардовање било управљено противу војника, који пролазе кроз Битољ. Извесно је да су трупе пролазиле кроз Битољ, који лежи у дну равнице, а нема пута, који би ишао око њега. Али је то исто с великим бројем отворених места, које, међутим, штити Хашка Конвенција. Што су законодавци у Хагу прогласили за незаконито бомбардовање чак и отворених градова, који се налазе на путу војсака, то је зато што су знали да онај, који хоће да спречи пролаз кроз такав један град, има само да затвори пројектилима градске уласке и изласке, а да никако није потребно да дира његово средиште. Бугаро-Немци могли су се утолико лакше држати ове тактике, што су знали, по једанаесто месечној окупацији, појединости свакога кутка Битоља и његове околине.

Бугаро-немачки пројектили падали су по свима градским квартовима. Нису биле поштеђене ни уличице, удаљене од неких улица, које су могле служити за пролаз трупама и коморама с храном. Ово иде у прилог доказу, да су непријатељи Споразума тражили друго нешто, а не да препрече пролаз војсци својих непријатеља. Они би могли приметити, да су претпостављали да Савезници имају артиљериске положаје у граду. Одговор је лак. Ако је заиста тачно, да су у даноме тренутку трупе за одбрану имале неколико топова на ивици Битоља, то је било с тога, што су биле приморане заштитити град од непрекиднога бугаро-немачкога бомбардовања, које се почело изводити одмах по његовом заузећу и ако ни један једини топ није био намештен у граду. Шта више, Србима непријатељска Врховна Команда неће се моћи изговарати, да је по целоме граду тражила положај топова. Њени аероплани летели су доста често над Битољем, да би сазнали, у свима појединостима, шта се у њему догађа. Нису мање и њене уходе биле активне, тако да је она потпуно познавала бомбардовани град.

Бугаро-Немци знају поуздано такође, и то одавно, да Битољ није видео никакав топ и да су неколико топова за одбрану били намештени по крајевима његових предграђа. Зашто се нису задовољили да својим тешким гранатама залију ова места? И зашто су, баш од тога тренутка, појачали, на страховит начин, бомбардовање градскога средишта?

Најпосле, после и тешка потврда обара потпуно систему одбране Централних Царевина и њихових вазала. Ноћу између 16. и 17. марта бугаро-немачка артиљерија почела је бацати посред града пројектиле са загушљивим гасовима. Ове ноћи убијено је 19 лица распрскавањем пројектила и 62 гасом. Међу овима последњим било је 25 жена и 32 детета: 61 лице је отровано и већина од њих умрла је сутрадан. Од овога датума пројектили са загушљивим гасовима падају посведневно на све делове несрећнога града. Непријатељи их пуштају нарочито ноћу, тако да се јадни становници изненађују за време спавања и да им је немогућно спасти се.

Жртве бомбардовања гасом у Битољу

Дејство гасова је страховито. Отровани људи показују ове знаке: бол у гуши, тешко дисање, отежалост стомака. Лице им је помодрило. Они, који су се спасли, уверавају ме, да гасови миришу помало на горки бадем, због чега се претпоставља да је то пруска киселина (цијанска). Међутим, ако би то одиста била ова киселина, смрт би морала наступити готово тренутно; у ствари она наступа тек после 30 до 45 минута. Гасови су врло тешки и граде лако прашљив облак. Немајући потребних справа, нисам могао извршити анализу; ипак мислим да ће то бити угљен моноксид или неки сличан гас. Пројектили се распрскавају без великога праска; кроз средину им пролази цев, омотана металним плочицама које зраче. У овој је цеви материја, која прелази у гас, вероватно топлотом.

Оне ноћи, када су Бугаро-Немци први пут употребили пројектиле с гасом, бацили су их у турски кварт, у средиште, у јеврејски кварт и око зграде српске митрополије. У овој последњој било је у подрумима много избеглица; 37 их је било убијено гасовима. Од тада на ову зграду падају готово сваке ноћи слични пројектили; али су обавештени људи и не крију се у подруме. Чим пројектил падне у близини, они се пењу на горње спратове, где су заклоњени од ових врло тешких гасова. Зграда митрополије удаљена је од улица, које могу служити као пролазни путеви. Немогућно је, дакле, да је непријатељ овим бомбардовањем хтео спречити ноћно снабдевање. Овим бугарским бомбардовањем морало се циљати на стан поглавара српске цркве!

Битољ након бомбардовања запаљивим пројектилима, Фото: Mary L. Matthews, америчка мисионарка која је боравила у Битољу и касније објавила дневник сећања на бомбардовање Битоља у Првом св. рату са много драгоцених фотографија из тог времена

Шта више, непријатељска се артиљерија служила и запаљивим пројектилима. Само на дан 8. (21.) марта било је тако запаљено 12 кућа. Такве направе нису се никада употребљавале противу трупа, па чак ни противу артиљерије, већ само за рушење зграда. Њихова употреба показује сасвим јасно циљ оних, који су их бацали на Битољ: они хоће да поруше град.

Па зашто Централне Силе и њихови пријатељи употребљавају загушљиве гасове за бомбардовање отворенога града?

Мисле ли они, да ће на тај начин моћи убијати савезничке војнике, који само пролазе кроз град и, у томе пролазу, сви носе маске?

До данас у Битољу није умро ни један војник од удисања гасова из немачко-бугарских пројектила.
Напротив, грађанске жртве су врло многобројне. И тачно је, да је непријатељ хтео тући грађане несрећнога града овим начином варварскога разоравања. Зна непријатељ врло добро, где су противнички топови и да се старци, жене и заплашена деца крију по подрумима. Поузданије је да ће их наћи пре с подмуклим гасовима него с обичним пројектилима. Ово је први пут да зараћени, одричући се свакога хуманога осећаја, употребљавају таква средства за истребљење небораца.

Ово истребљење становништва прави је циљ бугаро-немачкога бомбардовања. Видећи, да је Битољ за њих потпуно изгубљен, Бугари се свете над несрећним становницима. Поступање, које су завели у граду за време своје пролазне окупације, већ је показало, како су мало искрени били њихови „братски осећаји“ према Битољцима. Њихово дивље бомбардовање разориће и последње илузије, којима су се извесни још заносили, оставши, успркос свему, потајно бугарофили.

Април 1917.

Рудолф Арчибалд Рајс, Страдање града Битоља

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Лично име Србин у крајевима данашње Македоније

Мушко лично име Србин, током турске владавине до 1912. године, и касније до завршетка Другог светског рата, било је раширено у западним крајевима данашње Бивше југословенске републике Македоније. Ти крајеви су: околина Гостивара и Тетова (или област Полог), околина Кичева, Брода (или област Порече), околина Дебра, Струге, Охрида, Велеса (област Бабуне), Битољско-прилепска котлина, област Железник или Демир-хисар итд.

То су истовремено и крајеви раширености средњовековних словенских племена — Брсјака и Мијака. Можда је и тада постојало лично име Србин ?

У бројним селима наведених крајева, по житељима са личним именом Србин, данас потичу: 1) родови звани Србиновци, 2) делови села званих Србиновска махала; 3) и бројна топографска имена, на пример: Србинова њива, Србинов камен, Српска река (код Струмице), Србинце и други.

Мијачки заручници из Галичника

Занимљиво је и то да је свака жена удата за мушкарца са именом Србин од венчања добијала име Србиница.

Ја сам у родном селу Врутоку на извору Вардара код Гостивара дечаштво (1914-1925. г.) провео у кућној задрузи са око 20 чланова. Старији брат мога оца Филип имао је крштено име Србин и умро је око 1940. године. А његову жену, са девојачким именом Израелка (скраћено: Иза) ја са својом браћом и сестрама називао сам стрином Србиницом. Примера таквих имена мушкараца и жена било је много.

Само у ближој околини Гостивара мушкараца са именом Србин, и њихових жена у народу званим Србиница, у међуратном периоду (1918-1941. г.) познавао сам у овим селима: Печкову, Здуњу, Горњој Ђоновици, Сушици, Врутоку, Среткову, Церову, Тајмишту итд.

Уопште — био је добро раширен народни обичај да се мушкој деци, поред других имена, на крштењу по слободном избору давало и поменуто име Србин. Свет је био веома навикнут на то карактеристично име.

Међутим, ову интересантну појаву из народног живота на Југу земље, још нико од етнографа није запазио и посебно проучавао.

* * *

Након изношења предњих чињеница може се поставити питање: Од када потиче мушко име Србин у наведеним крајевима?

Моја вишегодишња етнографска и антропогеографска проучавања иза Другог светског рата по западном Повардарју и Подримљу доводе ме до закључка: да лично име Србин потиче из давне прошлости. А парочито од времена када је започело опадање Турског царства са тла данашње Југославије. То је почело у познатим ратовима од краја XVII и почетком XVIII века, и трајало је до Балканског рата 1912. године. Како је познато, последњим ратом окончано је османлијско присуство скоро на читавом Балкану.

Намеће се нужно питање: Може ли онај ко носи лично име Србин и остали словенско-православни становници тих крајева да немају и српску националну свест? Историја се не да брисати.

Наш свет у турским границама није био изложен само насиљу турских органа власти и албанских зулумћара, него је од друге половине XIX века био изложен још нападима бугарских комита, њихових попова и учитеља. Они су под Егзархијом вршили бугаризирање српског живља у нашим јужним областима. Притисцима су посебно били изложени становници западно од Вардара и становници чије је лично име било Србин.

Држава Србија није много чинила да се стање промени набоље све до 1912. године. Мој напред поменути стриц са личним именом Србин током прве бугарске окупације 1915-1918. године више пута је физички нападан уз претњу да напусти крштено име. Бугари су систематски сузбијали и стари верски обичај крсну славу.

Затим је следовао краћи, али стабилан међуратни период, па иза њега наишао је Други светски рат са бугарском окупацијом. Тада су и становници из западног дела Повардарја устали да се ослободе бугарске окупације и да се обнови Југославија. Да поменемо историјска места из тог ратовања: планине Славеј и Караорман, ослобођење брсјачког краја званог Дебарца код Охрида, ослобођење градова Кичева, Дебра и других. Све је то у западном делу Повардарја и у Подримљу.

У западном Повардарју су и значајна места рођења познатих учесника у Првом српском устанку (Чардаклија, Конда Војвода итд.), као и оних учесника из каснијих догађаја — војводе Мицка Крстића, Јована Бабунског, Глигора Соколовића. И места код Тетова су порекло Николе Пашића, генерала Петра Живковића и других. Да подсетимо и ово из околине Струге (из села Лабуништа) потиче сада заборављени српски књижевник Анђелко Крстић, из Лазаропоља књижевник и научни радник Т. Смиљанић итд, итд.

И следећа занимљивост. Једна посмртна листа на улицама Скопља из 1980. године имала је напис Србин Србиноски. Радило се о умрлом досељенику из западног дела Повардарја (околина Кичева).

Међутим, у времену након Другог светског рата крајеви западног дела БЈРМ препуштени су ширењу екепанзивних муслиманских Албанаца. На разне начине и пред очима скопске републичке власти они су присвајали словенско-хришћанска насеља — сеоска и градска. Република никада није дигла глас да то спречи. А зашто?

Са те територије потиче и такозвана прекоокеанска миграција словенско-хришћанског света.

Наводимо и то да су људи од струке и науке, чак и они из Београда, престали да се интересују не само за историју, већ и за етничке одлике становништва на територији данашње БЈР Македоније. Знало се шта их чека ако би показали да ти крајеви имају етнографске сличности са становницима у другим југословенским подручјима. И друго.

Из књиге: Др Јован Ф. Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.; Порекло

ИСТОРИЈА

Споменик “Четиристотине“ у част 400 српских регрута побијених од Бугара

Недалеко од македонског града Охрида, покрај пута који води у манастир светог Наума, у близини села Рамне и Биљаниних извора, Момир Коруновић је 1925. године пројектовао и подигао велики четвороугаони обелиск, од белог мермера са Плетвара – Споменик четиристотине. Обелиск је био уочљив још из даљине, падао је у очи својом висином и складним обликом.
Рамне

Споменик подигнут надомак Биљаниних извора поред Охрида, за 400 ђака избеглих из Србије 1915.године, које су на том месту стрељали бугарски окупатори. Споменик је порушен у току Другог светског рата.

Тај тужни споменик наручио је тадашњи охридски епископ Николај (Велимировић), а требало је да подсећа на мученичку смрт четиристо младих регрута које су изболи и поклали Бугари, код села Рамне 1915. године. При врху споменика у овалном удубљењу био је утиснут рељеф двоглавог орла, на коме су биле само две речи „Четиристотине – 1915″, а на десној страни „Изгинулим 1915. у селу Рамне“. Бугари су уништили овај споменик 1941. године.

Обелиск у Рамни је други реализовани Коруновићев пројекат спомен-обележја. Имао је подножје и стабло. Његова монолитна маса сасвим је одговарала схватању функције таквих споменика у том времену. Својим свечаним формама овај меморијал подсећа на капелу или на надгробни споменик; одражава неми патос трагедије невиних. Више је симбол бола него симбол епике.

То није објекат спектакуларног, експресионистичког геста. У њему је Коруновић изразио, ако се тако може рећи, једно уздржано романтичарско осећање. Коруновић је, извесно, тежио да га сједини са тлом и природним амбијентом. Колико је у томе успео, тешко је судити јер споменик одавно не постоји.

Споменик Рамне

“Одбрана“, Специјални прилог 26, 1. новембар 2007, стр. 44

“Пропаст српских регрута 1915“, Радојевић, Владимир Ј.; Миленковић, Доброслав Ј.; Поповић, Петар И. уредник. Београд : Издавачка установа Научно дело, 1967, стр. 51 – 52

БАШТИНА / ИСТОРИЈА / КУЛТУРА

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

Шишевски манастир је православни средњoвековни манастир у близини села Шишево, Република Македонија. Налази се високо изнад стене у кањону Матка на десној страни реке Треске. 

Шишевски манастир, Фото: Боро Годјевски, Извор: Википедија

Манастир Свети Никола Шишевски је смештен на својеврсној спљоштеној тераси стене изнад десне обале вештачког језера Матка на реци Треска. Терен је неприступачан за моторна возила, а до њега се може доћи само пешице из три правца: од моста на реци Треска и села Матка (пола сата хода); од села Шишево (један сат); од врха планине Водно (2 сата и 30 минута). Од града Скопља је удаљен 18 километара, а од села Шишево око 3 километра. Преко пута манастира и преко самог језера, пружа се предиван поглед на манастир Светог Андреје.

Тачан датум изградње манастира Свети Никола није познат. Међутим, постоје докази да је манастир саграђен или обновљен 1345. од стране свештеника Ненада и других ктитора. У једном спису који је нађен у манастиру, записано је да је изградњу помогао Краљевић Марко. Имајући ово у виду, као и чињеницу да је оснивач оближњег манастира преко пута језера посвећеног Светом Андреју био брат краља Марка, Андријаш, може се закључити да Шишевски манастир датира из друге половине 14. века.

Живописао га је 1630. године Калист Кожухар. Када је оближњи манастир Св. Николе у Нуру запустео, многи предмети из њега пренети су у овај. Нови иконостас направио је 1645. године јеромонах Онуфрије. Манастир је запустео 1725. године. Обновљен је почетком 19. века и поново запустео крајем истог столећа.

Извор: Википедија

Приредила: Сања Бајић

БАШТИНА / ЗАНИМЉИВОСТИ / КУЛТУРА

Марков дуб и Маркова крушка – из путовања по Маћедонији

Ни једна српска покрајина можда није тако препуна местима и предметима, која носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља у Маћедонији. Куда се год кренете, наићи ћете на места и предмете са Марковим именом. Тамошњи српски народ, који није богат традицијама и причама као наши Ерцеговци, ипак о Краљевићу Марку зна много и прича много. То је његов омиљени јунак. Њега увек спомиње и вазда нађе по неку причицу да вам исприча о Марку, па макар га ви сасвим о нечем другом питали.
http://srpskaenciklopedija.org/lib/exe/fetch.php?w=280&h=199&tok=8b8b8b&media=%D0%BC:%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%B8_%D0%BC%D1%83%D1%81%D0%B0_%D0%BA%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpg

Илустрација у Босанској Вили (1888), по народној пјесми Марко Краљевић и Муса Кесеџија аутора Ферде Кикерца

Зашто је баш Краљевић Марко остао у тако живој успомени код тамошњега сељака, не који други српски јунак или какав други важан догађај из наше историје, не могу себи да објасним. Ако није то, што је Марко био последњи владалац у Маћедонији; па народ о оном последњем највише зна и да прича.  Шта било да било, ово је у ствари: да је Марко Краљевић једини омиљени и опевани јунак код свих наших Маћедонаца. Њему певају, о њему причају и његово име дају свима предметима који су необични за другога човека.

Да се не бих удаљавао од предмета, да пређем на саму ствар о којој сам почео говорити. У почетку маја ове године ишао сам као ревизор по српским селима у скопској епархији. Као новајлију све ме интересовало, па сам непрестано запиткивао сапутнике о овој или оној ствари. 12. маја био сам на бачилима села Горњана (Скопска Црна Гора) испод манастира Благовештења на висини од 950 метара. Са мном беху три наша учитеља и неколико сељака који од старости више не могу да раде него чувају куће или колибе и разговарају госте. Под нама је лежала скопска котлина (висина Скопља: града 335 метара, a Вароши до Вардара 300) тако да смо могли све поље и сва околна села прегледати.

У то доба беше дивно погледати скопско поље, када је пшеница умлечила, а мак (опијум, а тамо се зове офијум) процветао па се нека места на пољу беле од цвета макова, као да су снегом покривена, а нека модре од шесторедне пшенице као да су морском водом испуњена. Још Вардар то поље пресеца својим коритом и вијуга се кроза њ као гуја, док се не изгуби у кланцу више Велеса. У горњем делу поља а на Вардару лежи град Скопље у долини речице Сераве између скопскога града и косе Гази-Бабе.

Скопље је некад било престоница Немањића, краља Вукашина и његова сина Марка, а данас је валијско место за Косовски вилајет. Врхови мунарета од 17 скопских џамија сијају се према сунцу, да се Скопље не може прегледати од блеска. Има џамија врло великих и веома богатих. Многе су од њих подигнуте на темељима српских цркава или су само цркве у неколико преправљене у џамије.

Тако Сија-бегова џамија најлепша и најбогатија у Скопљу (1000 ока леба раздаје свако јутро скопској сиротињи) подигнута је на темељу и од камена Душанова Св. Аранђела; Алаџа џамија на Серави постала је од цркве Св. Ђорђа краља Милутина, њој је само оборен звоник и мунаре донето. Све је друго и остало као што је и било, те тако сада џамија има олтар и врата окренута западу. Мустаф-пашина џамија на граду више ућумата (конака – валијске куће), такође веома велика и врло лепа, има пет кубета са великим шедрваном – водоскоком, у авлији, била је црква Св. Петке. Под овом су џамијом сва села (18 их на броју) која су некада припадала манастиру Матејићу. Пармиџи џамија (блехом покривена) на каменом мосту с десне стране Вардара, у којој је доскора била смештена џебана (муниција), била је негда црква Св. Недеље итд. итд.

Скопље

Скопље – град цара Душана

По крајевима скопске котлине (или поља као што тамошњи народ каже) испод Карадага, два сата удаљено од Скопља, налазе се црногорска села јако збијенога типа са врло мало зеленила – шуме. То сиромаштво у шумама паде ми у очи. Још више ми се то учини некако неприродно, кад испод нас, сев.зап. од села Чучера, у чучерским виноградима спазим један огроман дуб (5 ђака IV разреда не могу га обухватити), коме су се већ неке гране осушиле, неке почеле сушити, а још му се врх (китка) зелени.

Запитам старца, који седаше до мене: Зашто, чича Илија, не гајите дрвеће око кућа, но су вам куће изложене ветру и сунцу и зашто не чувате шуме око села но вам поплаве досађују, а онај вам дуб стоји у виноградима како какав самохранац? На то чича Илија, коме је сада 82 године, али је у великој задрузи па одавно ништа не ради, одговори чисто ресавским наречјем, јер поред тога што наши Црногорци лепо српски говоре, овај је старац провео неких 15 година у Србији и био је нераздвојни друг пок. Милојевића – ‘’Не даду, дијете, Турци да шуме по селу и око села имамо, а да хоће и онај дуб да падне, сви бисмо запевали.“

A што Турцима смета шума? – Њима не смета него нама. Ако имаш какво дрво гранато у авлији, одмах беглери и други Турци, који иду по селима ради послова, дођу у твоју авлију, траже ти да му простреш што год у лад, па ту излежавају по два и три дана. Нити га смеш отерати нити га можеш трпети. Само слушаш што ти заповеда и једва чекаш да се скине беда. Па чим оде, кућу бих своју запалио, да ми више не дође, а камо ли да дрво не посечем.

Тако је исто и са шумама око села. Прво су их Турци секли бојећи се наших ајдука, а сада их ми сечемо због Арнаута, који се провлаче до самих кућа, па нам краду не сaмо стоку него и децу, и онда док их откупимо, половину имања продамо. Ту мало старац одахну па настави: А пре него ти почнем причати о ономе дубу, који се зове ‘’Марков дуб’’, да ти кажем све шта се овде прича о Краљевићу Марку и да ти покажем све што носи име Марково.

Видиш колико је ово поље (па ми показа целу скопску котлину руком), оно је некада било све Краљевића Марка. Он је седео у Скопљу, али је ишао те гледао како му се поље ради. Заштићавао је народ и бранио га од свакога. Народ га је волео и само је њему песме певао. Он се није женио, а имао је брата Андрију. Ено у Трески (Треска је десна притока Вардарева и улева се у њега више Скопља) више самога ушћа у Вардар два манастира, један више другога, један је Марков а други је његова брата Андрије па по њиховим именима и зову се ‘’Марков манастир’’ и ‘’Андријин’’.

Више манастира је ‘’Марково Кале’’ (Марков град) са кога је чувао Дервен (пролаз из Тетовскога поља у Скопско). Исто тако ‘’Марково кале’’ има испод села Кожња, на дну овога поља, при ушћу Пчиње у Вардар, са кога је чувао Дервен из Велеса за овамо. Поред онога доњег Маркова Калета има мало село Пакошево, а зове се зато тако што се ту Марку десила пакост (несрећа).

– Па погледај онамо преко Водна она села Торбешка.  Кроза њих тече река која се зове Маркова река. На њојзи је диван манастир ‘’Марков манастир’’. У њему се и данас служи и ми идемо тамо на сабор о Св. Димитрију. А ово место пак на коме ми седимо зове се Марков Камен. Са њега је Марко скочио ено до на Врвеш (па показа руком добро пола сата пута. На Врвешу онде где се зауставио имају копите од Шарца и шапе од његова хрта. Доле испод Врвеша до самога Лепенца у Качанику има ‘’Мусов гроб’’. Ми чувамо и Марков дуб да га нико не посече, али желимо да сам што пре скапље, јер за то имамо рачуна.

Ево шта народ о овоме дубу прича. Једном кад је Марко путовао по својој земљи дође у ове наше винограде. Ту мало почине, а Шарца привеже за колац кога сам побије у земљу. Кад пође, шћаше да извади и колац са конопцем, али то не мога да учини, јер колац се већ беше примио и своје жиле по земљи пустио. Марко одсече конопац од коца и рече: Тешко нама! Ово се Турчин укорењује у нашу земљу и догод овај колац буде напредовао и растао, дотле ће Турци освајати хришћанских земаља, а чим му почну гране да се суше и опадају и турска ће држава почети пропадати. Кад се последња грана осуши те и последњи зелен лист на земљу падне, онда ће и последњи Турчин из Јевропе отићи тамо одакле је и дошао!

Ову анегдотицу чича поче да прича тужним изразом лица, и сврши је мало живље и очима веселијим. Па настави: ми, синко, у ово верујемо, па зато овај дуб и поштујемо и чувамо. Чуо сам од старих људи да причају, да је дуб читавих 300 година напредовао и растао. За то је време и турска држава напредовала и освајала хришћанске земље.

Ну ево једно 200 година како дуб не расте него му се гране почеле сушити и опадати, а то су српске и хришћанске земље, које су биле под Турском, па су се ослободиле. Сада му још стоји она зелена ‘’китка’’ на врху, а то смо ми. Ту старац мало застаде и подиже очи ка врху дуба и као кроз плач врло тихо рече: Е хоће ли Бог дати, да ја видим, да се и она китка осуши и нас сунце са севера огреје.

Овако чича сврши своје причање а ми сви немо поустајасмо и пођосмо у село. После сам обилазећи скопску епархију долазио на ова места, која ми је чича у своме причању поменуо.

Св. Т.

Нова искра, број 10, Београд, 16. октобра 1900, стр. 298-300.

Приредила: Сања Бајић

ЗАНИМЉИВОСТИ / ОКО НАС

Долина камених лутака код Кратова и легенда о окамењеној свадби

Недалеко од Кратова у Македонији, у селу Куклица, налази се природни феномен познат под именом Камене лутке или Долина лутака. Ријеч је о више од 140 огромних природно обликованих камених фигура које неодољиво подсјећају на људе, а старе су неколико милиона година. У народу се приповиједа необична легенда о њиховом настанку по којој мјештани ово мјесто зову Весела или Камена свадба јер су скамењени сватови остали насмијани а младенци загрљени. Због ових окамењених „лутки“ (мкд. кукли), мјесто је и добило име – Куклица (Луткица).
Камене лутке, Куклица, Кратово

Невјеста и младожења, Фото: Wikipedia

Камене лутке на овим просторима представљају природну појаву насталу дуготрајном ерозијом вулканских стијена различитих јачина: игнимбрити, андезити и туфови. Чврсти, компактни игнимбрити и андезити полако нестају и остављају за собом меке туфове.

Овако заштићени, туфови заједно са каменим блоковима на врху, остају да вире у виду рељефа на стијенама и стубовима, односно земљаним пирамидама. У међувремену, дуготрајне климатске промјене довеле су до модификације и настанка оваквих карактеристичних облика. Научници вјерују да су ови процеси почели прије десет милиона година и трају до дана данашњег.

Због непрестаног процеса модификације, неке од земљаних пирамида постепено се уништавају док се друге стварају. Због тога пирамиде стално мијењају свој облик. Овај процес је веома спор и не може се примијетити у кратком временском периоду.

Феномен земљаних пирамида или камене лутке, широм свијета представљају ријетку појаву па је овај локалитет заштићен као природно добро. Истовремено, забрањене су било какве активности које би могле да угрозе природне љепоте локалитета. Цијели овај локалитет има велику вриједност и незамјењив природни изглед на овим просторима.

ЛЕГЕНДА О ОКАМЕЊЕНИМ СВАТОВИМА

Према предањима постоји прича, легенда, о настанку камених лутака која говори о несрећној љубави између једног момка и двије дјевојке из тог мјеста, односно о скамењеним сватовима проклетог младожење у освети остављене дјевојке.

Легенда каже да се некада давно у селу Куклица, десила велика трагедија. Момак који је био велики зидарски мајстор живио је баш у том селу. У њега се заљубила дјевојка, али с обзиром на то да је био вјерен са другом, то је довело до великог разочарења дјевојке и она га је проклела. У складу са традицијом, млада је била богата дјевојка из доњег дијела села. Заљубљена дјевојка која је бацила клетву, била је љепша али сиромашна. Када је дошао дан вјенчања, наизглед је све било у реду. Окупили су се сватови и други гости и забава је почела. У тренутку када су се младенци пољубили, клетва се остварила и сватови су остали скамењени. Окамењени сватови свједоче о бијесу и болу несрећне дјевојке.

Друга легенда говори о младићу и двјема дјевојкама са којима је истовремено заказао вјенчање. Када је код сиромашније али љепше дјевојке, чуо гајде и бубњеве и кренуо ка њој, богата дјевојка га је проклела. Младожења и сватови остали су скамењени.

Мјештани ово мјесто зову „Весела свадба“ или „Камена свадба“ јер су скамењени сватови остали насмијани а младенци загрљени. Они су свакој каменој фигури дали улогу. Тако ћете ондје пронаћи младожењу и младу, кумове, старог свата, свештеника, сватове…

Због ових окамењених „лутки“ (мкд. кукли), мјесто је добило име – Куклица (Луткица).

Приредила: Сања Бајић

Извор: Vintage News, Wikipedia

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Прва скупштина Срба у Османском царству

Прва скупштина Срба у Османском царству одржана је од 2. до 11. фебруара 1909. у Скопљу. На тој скупштини донесене су резолуције о политичким, економским и црквеношколском приликама. Тражило се да се поштују закони, а посебно слободе и равноправност грађана и да се слободно употребљава српско име. Осудили су и анексију Босне и Херцеговине. У другој резолуцији тражили су да српски митрополити добију привилегије какве су добили грчки митрополити. Захтевали су и да Срби имају права и у епархијама у којима нема Срба митрополита. У трећој резолуцији су тражили да се Србима врате отета имања, као и да се сељацима омогући откуп имања од велепоседника.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0_%D1%83_%D0%9E%D1%81%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83

Прва скупштина Срба у Скопљу 1909. године; фото: Википедија

Српски књижевни гласник из 1909. године у свом Политичком прегледу доноси текст под насловом “Срби у Турској“ који преносимо у целости:

Почетком месеца фебруара ове године састала се у Скопљу скупштина Срба из турске царевине. У Скупштину су дошли посланици из четири вилајета: косовског, битољскога, скадарског и солунскога. Они су били изабрани на основу Устава који је израдио привремени централни одбор српске народне организације у Скопљу, који се конституисао још у почетку прошле револуционарне године.

Основни принцип је Устава: организовање свега српскога елемента у отоманској царевини и учешће Срба у свим пословима који се њих тичу. Целом организацијом управља скупштина и главни одбор српске организације. Скупштина се бави свима питањима која се тичу српскога народа у Турској, његове организације и његова живота. Она се састаје редовно сваког првог новембра у Скопљу, а по потреби и у ванредни сазив, као што је био овај месеца фебруара. Пословима управља главни одбор, који бира скупштина. Главни одбор има дванаест чланова, а бирани су на две године. Главни одбор решава о сазиву народне скупштине или одлагању њеном; спрема предлоге за скупштину и то за све послове; извршује скупштинске одлуке, решава о предлозима обласних одбора, издаје им упутства и контролише рад одбора; руководи свима народним пословима и даје правац рада кад скупштина није на окупу. 

Главни одбор се дели на четири обласна одбора: за рашко-призренску епархију, за скопаљску епархију, за битољски вилајет, за солунски вилајет. Обласни одбори извршују наредбе главнога одбора, обавештавају га о свему што се односи на народне послове, врше организацију општина, старају се о свима пословима који иду на то да очувају или окрепе народне установе. 

Скупштина је учинила две добре ствари. Изабрала у главни одбор људе, који су досадањим радом показали своју вредност и као просветни радници и као народне вође, те ће то бити јемство за ваљаност будућег рада и то најтежег и најозбиљнијега његова дела, организовања. 

Скупштина је донела и три одлуке које су и мудре и савремене. Прва је да се помогне утврћивање уставнога стања у Турској, па дакле и ревизија садањега устава, а на основи широких демократских начела; да се призна званично и српско име у Турској; да се има увек на уму целокупност царевине као битна погодба за развитак и напредак свију народности у Турској; да се учврсте пријатељске везе царевине са балканским народима. 

Друга је да се ради на томе да се патријаршијске привилегије без икаква ограничења распростру и на српске митрополите; да се ово примењује на Србе у епархијама где нема Срба митрополита; да се уреде питања о црквама и школама у горепоменутим областима на начелу равноправности, то јест, да власти поступају једнако у тим питањима према Србима као и према осталим народностима. 

Трећа одлука је: да се досадањи начин продавања десетка замени утврђивањем средње количине жетве за последњих десет година; да се што пре поврате непокретна имања отета од Срба у разна времена и од разних народности; да се регулише аграрно питање (омогућити куповину имања, оснивање земљорадничких банака, регулисање односа између ага и чипчија, и тако даље).

Турска влада је понудила свима страним официрима, који су ступили раније у службу турску зарад реформисања жандармерије, да остану у турској служби. Официри су примили понуду у начелу, јер су тражили да им њихове владе обезбеде ранг и напредовање у њиховој отаџбини као и плату и право на пензију. По свој прилици да ће то бити само формална понуда од стране Турака, који су сачували неповољне успомене од људи који су, колико-толико, учинили добра Хришћанима у Европској Турској.

Украс 1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0_%D1%83_%D0%9E%D1%81%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83

Прва скупштина Срба у Скопљу 1909. године; фото: Википедија

Списак посланика за српску народну скупштину

Бело Поље: Риста Поповић свештеник за Б. Поље и околину.

Беране: Милан Цемовић учитељ за Беране и околину; Милић Дабетић учитељ за Беране и околину.

Битољ: Јован Ћирковић секрет. Митроп. за Битољ и окол.; Риста Цветковић учитељ за Битољ и околину; Глигорије Божовић наставник за настав. колег. бит. гим.; Риста Ставрић учитељ за учитељство.

Велес: Ђорђе Стаменковић трговац; за Велес и околину.

Воден: Стојан Марковић трговац за Воден и околину.

Вучитрн: Живко Фртунић трговац за Вучитрн и околину.

Гостивар: Сима Димитријевнћ управ. школа за Гостивар и околину.

Дебар: Др. Исаило Хаџијевски лекар за Дебар и околину.

Дримкол: Матија Шуменковић свештеник за Дримкол и окол.

Дојран: Јован К. Грошевић учитељ за Дојран и околину.

Ђевђелија: Стојан Ристић свештеник за Ђевђелију и окол.

Кичево: Јанићије Ђурић лекар за Кичево и околину; Јованче Томић тежак за Кичево и околину.

Кратово: Јован Поповић управ. школа за Кратово и окол.

Крушево: Блажа Пашић тежак за Крушево и околину.

Кочани: Тодор Јовановић управ. школа за Кочане и околину.

Куманово: Јован Алексић наставник за Куманово и околину. Јован Цакић учитељ за Куманово и околину.

Мала-Река: Тома Огњановић трговац за М. Реку и околину.

Малеш: Сава Јергић свештеник за Малеш и околину.

Митровица: Јован Даниловнћ трговац за Митровицу и окол. Милутин Стерђевић трговац за Митровицу и околину.

Нова Варош: Стеван Самарџић учитељ за Н. Варош и окол.; Владислав Протић свештеник за Н. Варош и околину.

Нови Пазар: Тома Протић свештеник за Н. Пазар и окол.; Јосиф Нићифоровић тежак за Н. Пазар и околину.

Охрид: Серафим Крстић свештеник за Охрид и околину.

Паланка: Антоније Тодоровић управитељ школа за Паланку и околину.

Пећ: Живко Рајевић трговац за Пећ и околину.

Плевље: Данило Шиљак свештеник за Плевље и околину; Михаило Куртовић учитељ за Плевље и околину; Стеван Јовашевић механџија за Плевље и околину; Стојан Зафировић наставник за колег. плеваљске гимн.

Пореч: Крста Ђорђевић свештеник за Пореч и окол.; Јован Стојановић тежак за Пореч и околину.

Прешево : Аћим Јелић управ. школа за Прешево и околину.

Призрен: Петар Костић секретар Митроп. за Призрен и околину; Андреја Гроздановић учитељ за Призрен и околину; Радомир Шабић свештеник за Призрен и околину; Риста Скакаљевић професор за колегијум призр. богосл.

Пријепоље: Сретен Вукосављевић учитељ за Пријепоље и околину; Димитрије Зиндовић трговац за Пријепоље и околину,

Прилеп: Глигор Соколовић војвода за Прилеп и околину; Петар Димитријевић трговац за Прилеп и околину.

Приштина: Стојан Капетановић учитељ за Приштину и околину; Апостол Поповић свештеник за Приштину и околину; Јосиф Поповић учитељ за учитељство.

Ресан: Глигорије Џамбасовић наставник за Ресан и околину.

Рожај: Никола Веселиновић свештеник за Рожај и околину.

Сјеница: Јован Јанковић трговац за Сјеницу и околину;Вуко Тубић ханџија за Сјеницу и околину.

Скопље: Др. Алекса Станишић наставник за колегијум скопске гимназије; Митар Шешлија учитељ за учитељство; Александар Илић чиновник за Скопље и околину; Димитрије Поповић учитељ за Скопље и околину; Лазар Рајчић тежак за Скопље и околину.

Солун: Риста Огњановић наставник за колегијум солунске гимназије; Никола Голубовић учитељ за учитељство; Ђорђе Денковић чиновник за Солун и околину.

Тетово: Љубомир Аћимовић учитељ за Тетово и околину; Теофило Апостоловић тежак за Тетово и околину;

Феризовић: Дамјан Прлинчевић управ. школа за Феризовић и околину.

Чланови привременог Централног Одбора: Богдан Раденковић, Давид Димитријевић, Велимир Прелић, Глиша Елезовић, Јован Шантрић, Сава Стојановић, Александар Буквић, Ђорђе Хаџи-Костић, Васа Јовановић.

Војводски: Ђорђе Скопљанче војвода; Мицко Крстић војвода; Јован Стојковић војвода.

Српски књижевни гласник, књига 22, св. 7, Београд 1909, стр. 547-549.

Више на: Рад народне скупштине отоманских Срба од 2. до 11. фебруара 1909. године

Литература:

„Српска Демократска Лига у Отоманској Царевини. Манифест-записник-организација”, издање “Српског клуба”, Косовска Вилајетска штампарија, Скопље 1908. г

„Рад народне скупштине отоманских Срба. Од 2. фебруара до 11. фебруара 1909. год“, Издање Прве Српске Штампарије “Вардар” (Д. Димитријевића), Скопље 1910. г.

Милош Јагодић, „Нуфуско питање: Проблем званичног признавања српске нације у Турској 1894-1910” Историјски часопис (57)

Милош Јагодић, Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912). Београд: Завод за уџбенике.

Ђорђе Микић „Под младотурцима”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга (1983)

Цариградски Гласник, Цариград, 13. фебруар 1909.

Српски књижевни гласник – 1909 – књига 1, Политички преглед

Приредила: Сања Бајић

ИСТОРИЈА

Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи

Стара астрономска осматрачница Кокино у Македонији четврта по важности на списку НАСА. Мегалитски објекат стар око 3.800 година, саграђен близу Куманова, на „Татићевом камену“ – вероватно једини такав у Европи. Служио за осматрање кретања небеских тела и ритуале старих култова.
Кокино

Кокино; фото: Википедија

Кокино је веома необичан археолошки локалитет из бронзаног доба у Македонији, те је по важности четврта астро-опсерваторија на свету:

Абу Симбел – Египат
Стоунхенџ – Енглеска
Ангкор Ват – Камбоџа
Кокино – Македонија
Госек Сиркл – Немачка

Налази се у близини села Кокино које припада општини Старо Нагоричане у Македонији. Удаљено је 35 км од Куманова, а од Скопља 50 км ваздушном линијом. Смештено је испод врха Татићев Камен на надморској висини од 1013 м.

Локално становништво сматра да тамо живе ђаволи који њихове куће понекад засипају кишом камења.

Према налазима неких геолога место се налази на врху неовулканске плоче андензитске стене с површином од 5000 м², дугом око 90 м у правац исток-запад и широком око 50 м у правац север-југ.

Археолог Јовица Станковски из Народног музеја Куманово, 2001. године у близини села Кокино открио је место с остацима и археофактима из раног брозаногног периода, који се својим димензијама и видом битно разликују од до тада познатих археолошких налазишта. Место има доминантне димензије и организовано је на два нивоа.

На вишем нивоу доминирају камена седишта, тронови, позиционирани у правцу север-југ, окренути с погледом ка истоку и исклесани у самим стенама. Овај централни део мегалитске опсерваторије је коришћен за посматрање небеских тела.

„Опсерваторија поседује означене четири главне позиције Месеца и три главне позиције Сунца током године, јесење и пролећне равнодневнице и зимске и летње дугодневнице.“ Један посебно позиционирани маркер (или „нишан“) показује да је опсерваторија такође коришћена за праћење кретања сазвежђа Плејада.“

Кокино

Кокино, Астроекспедиција; фото: Википедија

Према речима Ћоре Ценева, опсерваторија је пројектована крајем бронзаног доба (II миленијум пре Христа) и према свим показатељима радило се о непознатој високоразвијеној цивилизацији. „Древни људи су свој календар радили прецизно, са много ознака и уреза у камену у опсерваторији. Опсерваторија им је такође помагала да одреде време жетве и друге датуме,“ рекао је он.

Откривено је и у стенама исклесаних седам маркера у вертикалном положају који су коришћени за маркирање кретања Сунца и Месеца.

1. ознака за летњег солстиција изласка сунца.
2. ознака за Месец у дан минималним падом у зимском раздобљу.
3. ознака за еквиноција пролеће и јесен.
4. ознака за Месец у дан минималним падом у летњем раздобљу.
5. ознака за зимског солстиција.
6. ознака за Месец у дан максималног пада у летњем раздобљу.

Три од њих обележавају место изласка Сунца у данима краткодневице, равнодневице и дугодневице, а преостала четири служе за обележавање места изласка Месеца у време највећег застоја лети и зими, као и места најмањег застоја лети и зими.

Места изласка Месеца у истој фази циклично се понављају сваких 18.6 година када се у исти календарски дан јавља иста фаза Месеца. Спомињу се још два камена маркера који служе за мерење дужине синодичког или лунарног месеца чија је летња дужина 30 дана, а зимска 29 дана.

На основу позиција маркера који прате кретање Сунца, посебно у данима дугодневице утврђено је да је опсерваторија стара око 3.900 година, односно, да датира из 18. века пре н.е.

2002. године истраживању се прикључио и астроном Ђоре Ценев из Планетаријума у Скопљу и опсежним археоастрономским анализама, које трају више година, показао да ово место има карактеристике светог места и мегалитске опсерваторије.

Примерено времену и култури у том периоду овај локалитет је назван Мегалитска опсерваторија Кокино.

Мегалитска опсерваторија Кокино убраја се међу највредније старе опсерваторије у свету. Због својих карактеристика, 2005. године га је америчка свемирска агенција НАСА у листи 15 оваквих опсерваторија, рангирала на четврто место.

 

 

Извори: Кокино, Fresh Press, Астрономски магазин, Википедија, Новости, Фото: Википедија 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара