САНУ

Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима

Љубомир Симовић (2. децембар, Ужице) је српски песник, драмски писац и академик. Његове драме су преведене на неколико језика и играју се у позориштима широм света. За своја књижевна дела награђиван је више пута.

Циклус (књига) Уочи трећих петлова спада у најбољу Симовићеву поезију.

И док је повратак завичају био у ствари повратак самоме себи, у овом делу поезије он се враћа у прошлост, у историјску и митолошку прошлост свога народа, имајући увек на уму његову колективну драму која долази са разним бунама, са сваким новим ратом, тако честим на овим простирима.

Та драма српског народа започела је од првог „преласка преко Дрине“ и првих настањења на овом тлу и траје до данашњих дана.

У драму српског човека укључене су и поплаве, суше, несагласја у народу и узајамна трвења између великих и малих велможа, ситих и гладних. А у средишту свих тих сукоба и страдања кроз векове стоји обичан човек, о коме ће овај песник непрестано певати.

То су, махом, дрвосече, ратари, сточари, домаћини, моравски и шумадијски човек, питом и благ, гостопримљив, али и поносан и пркосан, сав од ината и жеље да траје упркос свему, свим тиранијама и погибељностима, о чему на најбољи начин пева „Балада о Стојковићима“. (Ризница српска)

Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
-ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
-точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
-А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
-и умрећемо
од смеха.

Украс 1

Та песма је објављена у књизи „Уочи трећих петлова“, 1972. године, онда када сам се тровао горчином историје, и када сам се од те горчине бранио и лечио. Ту књигу сам, током година, радикално променио и прекомпоновао, и коначно је оставио за собом.

А потом сам се вратио оним амбицијама које сам показао 1963. године, када сам писао „Портус региус“, и 1973, када сам писао поему „Субота“.

Тражио сам нове мотиве и теме, нове углове гледања: ослушкујући говор пијаце и улице тражио сам нови језик. Живи језик. Једном речју, тражио сам поезију која ће бити „нешто друго“. Нешто друго у односу на све.

(Љубомир Симовић, интервју, winestyle)

У емисији „С песником у подне“ другог програма Радио Београда, 22. јуна 2018. Љубомир Симовић је говорио своју песму „Балада о Стојковићима“.

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи!

Повезани чланци:

Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

КУЛТУРА / НАУКА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Коме је Тесла сметао? (или: Бирократска каста српских институција)

За своја епохална открића Тесла је добио много признања, и од домаћих и од страних институција. И поред тога, може се рећи да се наше научне и друге институције нису баш претргле у одавању заслужених признања своме великом сународнику за његова живота. Оне су, нажалост, најчешће биле међу последњим институцијама које су га примиле у своје редовно чланство.

Никола Тесла

„Нека будућност каже истину, процените сваког човека према његовом раду и заслугама. Садашњост је њихова, али будућност је моја, за коју сам тако напорно радио.“

Никола Тесла

С обзиром на то да је Тесла сам имао више светски признатих проналазака него сви чланови Академије наука заједно, могло би се молијеровски констатовати, да ако њему и нису била потребна њихова признања, он је био потребан тим институцијама – да би им дао значај и ауторитет…

Домаће и стране институције

Опште је позната и често помињана неправда која је Николи Тесли учињена тиме што је остао ускраћен почасти Нобелове награде, али су мање познате и нерадо помињане неправде које су научнику учињене од стране домаћих институција. Следећих неколико примера илуструју одређену инертност и одсуство слуха за праве вредности, односно традиционалну самодовољност бирократске касте у српским институцијама:

Већ 1908. године Тесла је био удостојен титуле почасног доктора Бечког универзитета, док су Београдски и Загребачки универзитет ту титулу доделили Тесли тек 1926. године, приликом његовог седамдесетог роћендана.

Још сликовитији пример јесте чињеница да је већ 1895. године Тесла био изабран за члана Америчког удружења за развој науке, а годину дана касније и за члана Америчког филозофског друштва у Филаделфији.

Америчка академија наука (основана 1817. године), изабрала је Теслу за активног члана 27. маја 1907. године, а Српска краљевска академија наука у Београду држала је Теслу пуне 43 године као дописног члана, тако да је тек 16. фебруара 1937. године изабран за редовног члана. Додуше, био је предложен за избор у редовно чланство Академије већ 1892. године, када су и настали његови најзначајнији проналасци, али није добио довољан број гласова на тајном гласању… Иначе, и ЈАЗУ (данас ХАЗУ) у Загребу, изабрала је Теслу за почасног члана још у 19. веку, 1896. године.

: Теслина молба Матици Српској за стипендију

: Теслино уверење из Граца

Матица Српска одбија две Теслине молбе за стипендију

Тесла се још као студент политехничке школе у Грацу два пута, 14. октобра 1876. и 1. септембра 1878. године, обратио Матици Српској у Новом Саду својеручно писаним молбама за „штипендију“ како би у Бечу или Прагу завршио „започете науке на техници“. Основни разлог обраћања Матици био је смрт Теслиног оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање. Матица је његове молбе оба пута одбила, али му је, на срећу, у помоћ новчано притекао ујак Петар Мандић.

Добро је познат и породични и социјални профил тадашњих Матичиних стипендиста, као и њихова каснија професионална достигнућа. У својој другој молби Матици за стипендију, од 1. септембра 1878. године, Тесла напомиње да му стипендију „не условљавају студијама у Пешти, јер не зна мађарски“. Молбу завршава речима: „у поузданој нади да ће му славна Матица ако је иоле могуће молбу испунити“.

Некадашњи председник Матице Божидар Ковачек у књизи „Никола Тесла и Матица српска“ на основу докумената из тог времена, наводи да је Матица предност дала Теслином конкуренту и вршњаку Александру Табаковићу, доследно поштујући сопствени критеријум да стипендира најдаровитије, али истовремено и најсиромашније студенте. Табаковић је био бриљантан студент права у Бечу и једно од укупно седморо деце сиромашног обућара из Арада, па је ово друго превагнуло да добије предност у односу на сина угледног и добростојећег личког проте Милутина Тесле.

Вратићемо се на разлог Теслиног обраћања матици: смрт оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање

Упркос томе, Тесла је 1902. године из Њујорка послао Матици позамашну цифру прилога у износу од 100 круна и тако постао један од њених добротвора. Исто је учинио и Михајло Пупин, па су, на седници Главне скупштине одржаној 12. септембра, обојица, у статусу приложника, и званично примљена за чланове Матице.

Да је Тесла био и велики добротвор показују и записи српског привредног друштва „Привредник“ (основаног 1897. године у Загребу) једне од највећих задужбина наше новије историје, са просветно-привредним карактером: „Велики научник Михајло Пупин, човек светског угледа и изузетни патриота је оставио „Привреднику“ позамашне суме новца за школовање даровите деце. Знатну помоћ дао је великан Никола Тесла и научник светског гласа Јован Цвијић.“

Пензија краљевине Југославије

Познато је да је Тесла био веома поносан и одбијао новчану помоћ и од стране приватних лица и добротвора и од стране компанија. У писму од јануара 1935. упућеном генералном конзулу Југославије у Њујорку, господину Јанковићу, Тесла га моли да извести Михајла Пупина, да би сваки покушај новчане помоћи сматрао тешком увредом, и као знак да је дошао крај његовом стваралачком раду.

Тешком муком су га ипак успели наговорити да прима доживотну пензију од владе Краљевине Југославије у висини од 600 долара месечно, како би могао да плаћа боравак у хотелу и има за живот. Тако је пензија Николе Тесле заслуга Краљевине Југославије.

Један од Теслиних чекова за пензију, Међународни Центар за истраживање наслеђа Николе Тесле у Београду

Извори: Др Васо Милинчевић. Задужбина, март, 2006.; Музеј Николе Тесле; Привредник, Башта Балкана

ИГРА РЕЧИМА / КЊИЖЕВНОСТ / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Палиндромни израз „Очи вади Давичо“

Како су колеге књижевници палиндромом окарактерисали тешку нарав Оскара Давича

Оскар Давичо, фото: Википедија

Палиндромни израз „Очи вади Давичо“ који је шездесетих и седамдесетих година кружио у српским књижевним круговима представља алузију на тешку нарав српског песника надреализма Оскара Давича (1909–1989). Израз је настао као резултат његовог сукоба са млађим генерацијама књижевних неистомишљеника, пре свих са реалистима.

Интересантно је да је и сама Давичова поезија препуна вербалног хумора исказаног разним врстама поигравања речима.

Као вечити бунтовник, Давичо је због комунистичког иступања хапшен и затваран у још у међуратној краљевини, али је због својих идеја и сарадње са Мирославом Крлежом искључиван и из саме КПЈ.

Његова социјална и револуционарна ангажована поезија (Песме 1938.) директно се супротстављала устројству Краљевине, а на политичком пољу унутар комунистичке партије био је у константном сукобу са Милованом Ђиласом, Радованом Зоговићем, Стефаном Митровићем и осталим бирократама.

У послератној Југославији често је иступао као ватрени комуниста, обожавао је Тита и енергично бранио идеје марксизма и ставове КПЈ. Жестоко је критиковао сваки наговештај национализма и грубо нападао свакога за кога би помислио да симпатише идеје супротне партији.

Због тога већ шездесетих година почињу његова трвења са многим српским књижевницима и мислиоцима (Луле Исаковић, Михаило Марковић, Воја Чолановић, Гојко Ђого, Никола Милошевић, Рајко Ного, Љуба Тадић, Милован Данојлић, Матија Бећковић…) која не престају све до Давичове смрти.

Према речима његових савременика, пркос и ноншалантност обуздавао је једино пред високим државним функционерима.

1968. се сукобио са учесницима студентских демонстрација, чак и са својим сином Николом. Тада је жестоко напао поједине професоре филозофског факултета, посебно др. Михаила Марковића према којем је испољавао упадљиву мржњу.

У својим текстовима у Одјеку прозивао је између осталих књижевног критичара Велибора Глигорића, романсијерку Јару Рибникар и песника Миодрага Павловића, а Српску академију наука и уметности, од чијег је скраћеног назив “САНУ” начинио анаграм “АНУС”, окарактерисао је као легло српског национализма.

Са Милованом Данојлићем прекинуо је дугогодишње пријатељство и отпочео сукоб само зато што је због пуштања браде помислио да овај има симпатије према четницима.

Неслагања са колегама у политичким и друштвеним ставовима Давичо је преносио на књижевно поље безразложно се трудећи да унизи и њихове књижевне вредности. То је најупадљиваје било изражено у његовим ставовима према писцима и песницима реалистима исказаним у часопису “Дело”.

Његова тешка нарав је са годинама била све израженија, а доследност у ставовима учинила је да из принципа никада није отишао у Такви груби иступи и чести неочекивани испади учинили су га неомиљеним у јавности и стварали му мноштво непријатеља, те је у два наврата био принуђен да оде из Београда, прво у Загреб, а затим (1980.) у Сарајево. где оснива уређује часопис „Даље“.

Године 1983. вратио се у Београд где је живео до своје смрти 1989. године.

Време и енергија потрошена у политичким сукобима и расправама погубно су утицали на његов књижевни рад, те је у време највећих полемика писао упадљиво мање и слабије.