Позориште

Жанка Стокић: За комунисте народни непријатељ, за Нушића вечита инспирација

Живана Жанка Стокић (24. јануар 1887. Велико Градиште – 21. јул 1947. године Београд) је била позната српска глумица. Прославила се тумачењем ликова Бранислава Нушића. 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Wili.Zale%C4%91e_III_Ku%C4%8Devo_316.jpg

Жанка Стокић (графит, Кучево); фото: Википедија/Ванилица

Жанка Стокић рођена је у Великом градишту од оца Богосава и мајке Јулке. Отац који је по занимању био пекар је рано умро па се њена мајка преудала за свештеника Александра Николајевича Санду. Како њен очух није желео да је прихвати, Жанка се са 16 година удаје за једног зајечарског абаџију. Међутим, побегла је са позоришном трупом Љубомира Рајичића Чврге где је прала веш. Први пут муж је успео да је батинама врати кући а други пут је у заштиту узео Аца Гавриловић који је касније постао Жанкина велика љубав.

Премијерно појављивање је имала 1902. године у представи „Брачне ноћи“ после које је побрала велике симпатије публике. Након распада трупе, Жанка са својим колегама обилази и друга места. 1907. године у Вараждину добија прву драмску улогу.

Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила Марковића. 1907. године је у Осијечком позоришту запазио познати хрватски театролог Бранко Гавела. Ипак, прекретница у њеној каријери се десила 1911. године када је гостовала у Београду. Само месец дана касније, Жанка постаје члан Народног позоришта у Београду.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Branislav_Nu%C5%A1i%C4%87_(cropped).jpg

Бранислав Нушић (Милан Јовановић, 1900.); фото: Википедија (обрада: Расен)

У Народном позоришту је играла представе „Родољупци“, „Фигарова женидба“ и „Сирано де Бержерак“ као и многе друге. Запаженије улоге је остварила у комадима „Уображени болесник“ , „Тартиф“ , „Подвала“ , „Станоје Главаш“… Ипак, када се изговори име Жанка Стокић прва помисао је  „Госпођа министарка“ коју је Нушић специјално писао за Жанку. Жанка као вечита Нушићева госпођа министарка играла је и у другим Нушићевим делима „Ожалошћена породица“, „Власти“, „Ујеж“ и „Пут око света“.

Поводом стотог извођења „Госпође министарке“ Бранислав Нушић је написао следеће: „Драга Живка, Ви и ја данас имамо малу интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се криза не може дотаћи, Ви остајете министарка, једна министарка, увек министарка.

Жанка је током свог живота боловала од неколико болести али је највише проблема имала са дијабетесом. Током Другог светског рата, комунисти су оптужили Жанку за издају јер је од Немаца куповала инсулин као и због тога што је гостовала у емисијама радио Београда који је тада био под немачком управом. На суђењу је успела да избегне смртну казну али је била осуђена на губитак части и 8 година затвора.

Након изласка из затвора било јој је забрањено да се бави глумом. По налогу министра правде казна јој је била умањена а 1947. године била је обавештена да јој је све опроштено. Захваљјући Бојану Ступици, Жанка добија дозволу да се врати глуми и то у тек основаном Југословенском драмском позоришту.

Нажалост, три дана након те вести Жанка је преминула. Сахрањена је на Топчидесрском гробљу у Београду а споменик јој је подигла њена служавка. Жанка Стокић је снимила само један филм „Грешница без греха“ у режији Косте Новаковића. Одлуком Окружног суда у Београду, 3. марта 2009. године Жанка Стокић је рехабилитована.

 Погледајте филм „Смрт госпође министарке“ посвећен Жанки Стокић.

 

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Драгиња Ружић – прва српска професионална глумица

Драгиња Ружић (Врањево, 2. октобар 1834. – Вуковар, 6. септембар 1905.) била је глумица Српског народног позоришта. Сматра се првом српском професионалном глумицом код нас.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9B%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8_%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%82_%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9A%D0%B5_%D0%B8_%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0%B0,_1886.tif

Двојни портрет Драгиње и Димитрија Ружића (Часопис „Позориште“ 1886.); фото: Википедија

Драгиња је рођена у Врањеву данашњем Новом Бечеју где је завршила основну школу. Била је ћерка Милице и Луке Поповића, свештеника по занимању. Bила је једно од седморо деце у породици која је дала много позоришних радника. Сви они су били чланови ансамбла новосадског Народног позоришта као и њен супруг Димитрије Ружић са којим је имала двоје деце. 

https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Draginja_Ru%C5%BEi%C4%87#/media/File:Draginja-ruzic.jpg

Драгиња Ружић; фото: Википедија

Драгиња је прва отишла из своје породице да гради каријеру. Њена прва станица на том путу је било место Чанд у Румунији. Први пут је заиграла 17. јула 1860. године у чувеном комаду „АјдуциЈована Стерије Поповића у ком је тумачила лик Видосаве. Чланица Српског народног позоришта постаје 1861. године и у њему остаје све до своје смрти. Поред овог позоришта, играла је и у Народном позоришту из Београда (1872-1873) као и Хрватском народном казалишту.

Драгиња је своје богате уметничке каријере играла различите улоге у добро познатим позоришним комадима. Најзначајније улоге су јој биле Фема „Покондирена тиква“, Султана „Зла жена“, Јелисавета „Марија Стјуарт“, Јевросима „Максим Црнојевић“… За своје глумачко стваралаштво награђена је „Сребрним ловоровим венцем“ које је Друштво СНП-а додељивало глумцима на обележавању уметничког рада. Ово признање се и данас чува у Позоришном музеју Војводине.

Познати композитор Исидор Бајић написао је за Драгињину последњу представу композицију „Опроштајни поздрав Драгињи Ружић“. У својој 64. години Драгиња се повлачи са позоришне сцене на којој је провела пуних 38 година. Пензионисана је 13. августа 1898. године.

Свој живот, ова истакнута уметница завршила је само седам година након свог пензионисања. Умрла је у Вуковару 6. септембра 1905. године у својој 71. години живота. Њени посмртни остаци су пренети у Нови Сад, где почива заједно са својим супругом.  Данас једна улица у Новом Саду носи име по овој истакнутој првакињи драме. 

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица.
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија.

Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости. Ту линију социјални математичари називали би можда нормалном, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега, при хлађењу, силази.

Том равном линијом креће се живот скоро целокупнога нашега друштва. Изнад те линије пењу се само појединци, који имају душевне снаге и храбрости да се узнесу изнад обзира, изнад традиција и изнад малодушности. Изнад те линије пењу се само појединци који не чекају да живу у друштвеноме термометру загреје спољна температура, већ то загревање налазе сами у себи, у својим душевним моћима.

И испод те линије силазе само они појединци који такође имају душевне снаге да прегазе обзире и традиције и отресу се малодушности. И ови, који у друштву силазе испод линије нормале, све до дна друштвеног, носе сами у себи диспозиције хлађења душе и хлађења осећаја све до тачке смрзавања. Да се неко дигне или спусти изнад или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Храброст је бити честит, племенит, узвишен, исто тако као што је храброст бити подао и неваљао.

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у зрак на непоузданој Икаровој справи, коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муље морског дна. Ти људи, који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција.

Државник са стрепњом стоји пред судом историје, јер је повео државу и народ судбоносним путем; велики финансијер са грозничавим узбуђењем стоји пред берзом на којој ће се тога часа триплирати или пропасти његова милионита имовина; војсковођи игра сваки дамар од узбуђења кад поведе армије у судбоносну борбу; песника узбуђује инспирација, уметника час стварања, научника оно непознато до чега открићем треба доћи. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.

А тих и таквих великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе има и код оних који силазе испод нормалне линије. Разбојник преживљује највећу меру узбуђења кад зарива крвав нож у груди своје жртве; провалник дршће и стрепи пред судијом; блудница пати под жигом презрења, а одметник под вешалима преживљује целу градацију од бола и гриже па до самоодрицања и апатије. У те области, у области великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе — па било изнад или испод линије — драматичар радо залази, јер ће ту увек наћи дубоке изворе из којих може захватити богат и обилан материјал!

Бранислав Нушић

Отуда се највећи број драма и креће у тој области. Много је теже, међутим, тражити и наћи материјал у малој средини, у ономе друштву, међу оним људима, који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије животне, па било навише или наниже; међу оним људима који немају снаге да буду добри, али их тако исто немају ни храбрости да буду међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је све биће саздано из малодушности. Живот те средине тече једнолично и одмерено, као шеталица на зидноме сату; покрети те средине су мали, тихи, без узбуђења, без великих бразда, без јачих трагова, као они благи таласићи који круже по устајалој води кад на површину њену падне тичје перце.

У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама, улица је за њу страни свет, иностранство, за њу су догађаји који узбуђују континенте само новинарска лектира.

У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација, »Данас је тетка-Савкин дан!« — ето, то је за ту средину догађај и сви се ужурбају, сви се крећу, сви облаче, набављају букете, пишу честитке, праве посете… догађај, читав догађај’!

»Мила чика-Стевина напустила мужа!« — »Ју, ју, ју, — грува се цела фамилија у груди — шта ће свет казати!« И ето, то је емоција која узбуђује целу једну породицу, но тој узбуђености не лежи толико разлог у томе што је Мила напустила мужа, колико у ономе »шта ће свет казати«. А знате ли шта је сензација у таквим малим срединама?

»Снаја Зорка родила близанце!« И та сензација иде из куће у кућу, само се о њој говори, расправља се, тумачи, и та тема испуњава интерес читаве једне породице и читаве средине. Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала ко су, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина, прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изљубила на фрише-фире сто седамдесет динара.

Ето, то су сензације, то емоције, то догађаји мале средине. И, ето, из те и такве средине ја сам узео за фуку једну добру жену и добру домаћицу — госпођу Живку Поповић — и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.

Бранислав Нушић: Предговор за Госпођу министарку

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.