Луј Дагер

Димитрије Новаковић – Први српски фотограф

Први српски фотограф био је Димитрије Новаковић, како пишу Сербске народне новине из 12. маја 1840: „трговац, Србин родом из Загреба, који је боравио у Паризу у јесен 1839. где је стекао прва сазнања о дагеротипији „од самог оца вештине ове г. Дагера“. Он је те године обавио снимање Београда: „На посребрениј  лист  бакра.  Снимак  тај  поднео  је  он  Њ.  светлости  господару  Михаилу Сербие Књазу на дар“. Хрватска фотографска историографија наводи да је Новаковић (под именом Деметар) и први хрватски дагеротипист.
Фотоапарат

Фотоапарат; фото: pixabay

Вест о првој фотографији код Срба објављена је 12. маја 1840. у листу Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је Србин, трговац родом из Загреба Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј  лист  бакра.  Снимак  тај  поднео  је  он  Њ.  светлости  господару  Михаилу Сербие Књазу на дар”  Новаковић је знање фотографске технике дагеротипије, то јест фотографије на металу стекао у Паризу 1839. године када је Луј Дагер вршио демонстрације дагеротипије.

Као први српски фотограф – дагеротипист, Димитрије Новаковић је нажалост недовољно позната личност код нас. У поменутом броју пештанских новина објављено је да је Новаковић „трговац, Србин родом из Загреба, боравио у Паризу у јесен 1839. где је стекао прва сазнања о дагеротипији „од самог оца вештине ове г. Дагера“. 

ВЕСТ СЕРБСКИХ НАРОДНИХ НОВИНА БР. 37 (12. маја 1840)

„Са србске границе од 6-ог маја нашег… Прошасте године бавио је се Г. Димит. Новаковић, Србин, трговац родом из Загреба послом своим у Паризу, и тамо је удивљенија достојну ону вештину ликове различни предмета сунчаним зрацима изображавати, научио од самог отца вештине ове Г. Dagerra. Он је се ово дана овде бавио, и снимио је неку част Београда на посребренији лист бакара. Снимак тај поднео је он Њ. Светлости Господару Михаилу Сербије Књазу на дар, а многима је овде не само машину, него и саму вештину показивао, и то све с великом њему својственом учтивостју, и благодушијем. И Сербљи дакле имају већ једног сина упознатог с оном вештином, која је по правди удивљеније Европе на себе привукла.“

Сербске народне новине, бр. 37 (12. мај 1840).

Према овој вести, први снимак Београда фотоаматер Димитрије Новаковић је направио негде крајем априла, јер на почетку рубрике стоји „од 6-ог маја нашег“, а затим „Он је се ово дана овде бавио“, што значи да је сигурно требало известан број дана док је све стигло до редакције. 

Дагеротипија је једна од првих врста слике у историји фотографије. Развио ју је Луј Дагер, по коме и носи име. Ова техника је развијена након првих слика Нисефора Нијепса и била је у употреби око 20 година, од 1839. до око 1860. Код дагеротипије нема негатива, слика се прави директно на посребреној плочи (дагеротипији) када се ова у мраку изложи јодној пари. Тада на њеној површини настаје светлосно осетљиви сребро-јодид. Плоча се даље осветљује у камери званој камера опскура. Након чега на њој настаје латентна слика, још увек невидљива. Тада се плоча изложи пари живог сребра и фиксира у раствору сумпор-диоксида ({\displaystyle SO_{2}} ). Таква слика била је врло осетљива, па се премазивала златом и хлором ради заштите и бољег контраста. Због природе слике, репродукција није била могућа, па је свака дагеротипија оригинал.

По повратку из Париза 1839. године Новаковић је начинио неколико снимака Загреба, али ни ти радови нису сачувани. О том снимању загребачке околине деветнаест година после писао је Иван Кукуљевић Сакцински у својој књизи „Словник умјетниках југославенских“: Новаковић Н., сликар и дагуеротиписта, бавио се око године 1939. у Паризу, одкуда је године 1840. дошао у Загреб, те је снимио више загребачких околицах, које је путем дагуеротипије умножио“.

Током кратког боравка у Београду, на пропутовању за Турску, где је као трговац одлазио, дагеротиписао (снимио) је један део Београда „на посребрени лист бакра“, а снимак, то јест дагеротипију, поклонио кнезу Михаилу. Та прва српска дагеротипија није сачувана. У вести се још наводи да је Новаковић „многима не само машину, него и саму вештину показивао и то све с великом њему својствену учтивостију и благодушјем“, чиме је упознао један круг људи са техником дагеротипије, што би се могло тумачити и као први траг фотографске едукације у српској културној историји.

Георгије Кнежевић

Георгије Кнежевић, Мајка и ћерка, око 1865. Архив Горана Малића, Београд (извор: Википедија)

Хрватска фотографска историографија наводи да је Новаковић (под именом Деметар) и први хрватски дагеротипист.

Према истраживању Наде Грчевић, не Димитрије, него Деметер Новаковић је рођен у Питомачи 1786. године и током живота био је мнање или више успешан трговац. У време бављења дагеротипијом и првих снимака трговао је пијавицама, које су се користиле у мединцинске сврхе. Након 1843. године напушта тај посао и у договору са Јованом Адамовићем из Сремске Митровице и бившим српским министром Радошевићем почиње посао трговине поташом из Србије. Иако је у то уложио сав свој капитал, посао није кренуо онако како је очекивао и Димитрије запада у велике дугове. Убрзо потом и умире у Загребу 1845. године у великој неимаштини .

Иако помиње извештај о Новаковићу из Сербских народних новина, Нада Грчевић заобилази реченицу у којој се он помиње као Србин. А свој рад она завршава следећим речима: „У нашему времену, у години 211. обљетнице његова рођења, вјерујемо да ћемо напокон бити у м огућности превладати све те повијесне недоречености и Деметру Новаковићу, првоме хрватском дагеротиписту, пружити и осигурати оно мјесто у Хрватској и само у хрватској културној повијести, које му – као једном од првих Daguerreovih сљедбеника и ширитеља епохалног изума припада.“

О чињеници да је Димитрије Новаковић први српски фотограф (а не Анастас Јовановић, како се до тада наводило) први пут је писао Александар Саша Павловић у априлском броју стручног часописа Фото кино ревија, 1979. Исти рад, у проширеном облику, Павловић је дао и редакцији Зборника ИМС (Историјског музеја Србије), али је (наводно: услед недостатка средстава) издавање зборника одложено за готово три године! Рад је најзад објављен, у пуном обиму и под пуним насловом, 1982, а исте године је поновљен и у каталогу Мајске изложбе УЛУПУДС-а.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Anastas_Jovanovi%C4%87,_1938.jpg

Анастас Јовановић, (Урош Предић, 1938.); фото: Википедија

Узимајући у обзир друго објављивање (1982) а занемарујући, или не знајући за прво (1979), покренуте су неке дубиозе, које су на несрећу и неки актери тих догађаја подстицали, да Новаковића није открио Павловић, него Бранибор Дебељковић, јер о њему пише у публикацији Die Alte Serbische Photographie (1980). Те дубиозе су касније расветљене простим упоређивањем датума првог објављивања радова поменутих аутора. Заслугу Павловићу да је (први!) саопштио „важан податак којим је измењена дотадашња тврдња истраживача да је Анастас Јовановић први српски фотограф“ истиче и др Миланка Тодић у до сад јединој Историји српске фотографије.

Свега годину дана после Новаковића своје прве фотографије начинио је и Анастас Јовановић (1817-1899), обдарени уметник и изразити романтичар, први српски литограф и један од првих српских фотографа.

Приредио: Далибор Дрекић

Притиском на слику испод можете послушати емисију радио Београда „Од злата јабука“ под називом: Димитрије Новаковић – први српски фотограф

Литература:

Сербске народне новине, ч. 37. Пешта, (12. мај 1840);

Aleksandar Saša Pavlović, „Prvo snimanje Beograda dagerotipom“, Foto-kino revija, br. 4, 1979, pp. 27.

„Прво снимање Београда дагеротипом и Димитрије Новаковић“, Зборник Историјског музеја Србије, 19, Београд (1982), 225–234.

(Александар Саша Павловић,„Прво снимање Београда дагеротипом и Димитрије Новаковић“), у: 14. Мајска изложба УЛУПУДС-a (каталог), 10–27. 6. 1982.

Миланка Тодић, Историја српске фотографије 1839—1940, Београд : Просвета : МПУ, 1993, стр. 26.

Ivan Kukuljević-Sakcinski, Slovnik umjetnikah jugoslavenskih, sv. II, Zagreb, 1858, 124-127;

Nada Grčević, Fotografija devetnaestog stoljeća u Hrvatskoj, knj. 28, Zagreb, Društvo povjesničara umjetnosti Hrvatske, 1981, стр. 12, 13, 191.

Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.

Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839-1940, Просвета, Београд 1993.)

Бранибор Дебељковић: Прва изложба фотоаматера у Београду 1901. године, Фото савеза Југославије 1989.

Извори: Фото музеј, Википедија, РТС

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века

Оно што је Србија, захваљујући даровитим и далековидим појединцима, успела да постигне у области фотографије, током 19. века може се сматрати правим културним чудом. Иако још увек није постојао снажан и култивисан друштвени слој који би представљао масовну подлогу за успон и ширење фотографије као културне потребе, ипак се појавио низ имена чији је рад на фотографији достигао европски ниво.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Petrovaradin_1850.jpg

Петроварадинска тврђава 1850, снимио Анастас Јовановић; фото: Википедија

Француска  академија наука је  19. августа 1839. године признала Лују Дагеру ауторско право за проналазак фотографије, а француска влада је откупила тај проналазак и поклонила га човечанству. Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији. 

Луј Дагер је био познат српској јавности и пре него што је представљен његов најзначајнији проналазак – дагеротипија. Сербске народне новине из Пеште су донеле вест о томе да су изгореле његова славна диорама, затим уметничка збирка и “четрдесет рисованија“. Новине србске, које су тада излазиле у Крагујевцу, преузеле су поменуту вест из пештанских новина, и читаоцима у Србији. Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла 1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.

Вест о првој фотографији код Срба објављена је 12. маја 1840. у листу Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је трговац Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј  лист  бакра.  Снимак  тај  поднео  је  он  Њ.  светлости  господару  Михаилу Сербие Књазу на дар”. 5  Новаковић је знање фотографске технике дагеротипије, то јест фотографије на металу стекао у Паризу 1839. године када је Дагер вршио демонстрације дагеротипије.

Почеци фотографије у Срба везују се за Анастаса Јовановића, талботиписту,  фотографа,  литографа,  сликара,  дизајнера.  Анастас  Јовановић  је рођен 1817. године. Од 1832. године са породицом стално је настањен у Београду. У знак захвалности за успешно и брзо резање слова за први буквар, штампан у крагујевачкој Државној штампарији кнез Милош Обреновић награђује Анастаса Јовановића стипендијом за бечку Академију св. Ане, одсек сликарства, где Јовановић одлази 1838. године, а већ 1840. учи фотографију. Беч је тада, после Париза, био други центар где се неговала фотографија.

У Бечу је Јовановић купио, у то време најсавременији, модел Пецвал-Волгтландер-ове фото-камере с редним бројем три и тако постао трећи фотограф у свету! Најпре је начинио свој „Аутопортрет“ (дело је сачувано!), а затим је дошао у Београд и 1841. године дагеротиписао Кнеза Михаила и све значајне личности српске и црногорске историје тога времена.. Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда.

После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.

This slideshow requires JavaScript.

Србију и Београд је у периоду од 1860. до 1900. године опслуживало 40 фотографа. Од 1844. године у Београд пристижу први путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био је Јосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.

Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. Први фотографски атеље на територији данашње Србије отворио је Иштван Олдал (Istvan Oldal) 1854. године у Зрењанину, а први фотоатеље у Београду код Саборне цркве, отворио је 1860. године Форијан Гантенбајн  (Florian  Gantenbein)  из  Швајцарске.  Преко  пута  се  налазио  атеље Анастаса Стојановића књажевског дворског фотографа, а недалеко атељеи Ане Фелдман из Беча, Лазара Лецтера, Панте Христића, Милана Јовановића и других. Међу првим српским атељеима, отвореним у Београду је и атеље Георгија Ђоке Краљевачког на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој улици на бројевима 3,8 и 19.

Сматра се да је прва жена фотограф у Србији била Ана Фелдман која се фоторгафијом бавила 1865-1868.

Опште прихватање колодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима. У српској провинцији раде фотографи: Јован Влаховић у Пожаревцу, Тодор Илић у Крагујевцу, Петар Аранђеловић у Нишу и др. 

Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова. Поред задовољавања пробитачних и комерцијалних захтева, фотографи су тежили да допринесу и очувању културне баштине.

Мојсило Живојиновић из Шапца нудио је да уз помоћ Министарства просвете сними “српске манастире, развалине и друге старине” (1863);

Анастас Јовановић је на више фотографија забележио маја 1867. историјске сцене пред одлазак турске посаде из Београда – српске војнике на бедему Београдске тврђаве, и “турску изређану војску”.

Средином те деценије фотографија добија место и у раду Српског ученог друштва. Ангажован је фотограф Р. Мусил да фотографише кућу Доситеја Обрадовића (1865), а годину дана доцније и фотограф Гантенбајн за истог поручиоца фотографише исту кућу.

Када је започела припрема тзв. “Словенског састанка” (Етнографске изложбе у Москви), 1867. године, у екипи за припрему нашао се и фотограф Панта Христић који је неуморно фотографисао етнолошке садржаје по избору етнографа Милана Ђ. Милићевића и сликара Стеве Тодоровића.

Шабачки фотограф Мориц Клемпфнер предлагао је 1869. Српском ученом друштву “да стереоскопски обради етнографске, историјске и остале знаменитости”.

Прве репортажне фотографије у српској историји, са прославе 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру, снимио је “на Духове”, 1865. Анастас Н. Стојановић, досељеник из Бугарске и један од најранијих атељејских фотографа у Београду. Стојановић је био и први дворски фотограф у Србији и творац многобројних портрета кнеза Михаила и других познатих личности и грађана Београда, током седме деценије 19. века.

Почетком  XX  века  највећи  број  фотографских  радњи  био  је  у  Београду и то у Кнез Михаиловој улици. Атељеи су се у почетку налазили у дворишним  баракама,  касније  на  мансардама,  а  први  прави  фотографски атеље  саградио  је  дворски  фотограф  Милан  Јовановић.  Прва  жена  уметнички фотограф у Србији била је Мара Богдановић, супруга вајара Томе Росандића и имала је атеље у Господар Јевремовој улици, где се данас налази Позоришни музеј.

Извори:

Зорица Нетај, Почеци фотографије 1839-1900;
Миланка Тодић, Фотографија и слика; Цицеро, Београд, 2001
Фото музеј, Википедија 1, Википедија 2, Википедија 3, Википедија 4

Зоран Глушчевић, Век и по српске фотографије, Историја српске културе, Београд,

Сродни чланци:

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”

Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године

Прву  трајну  слику  коју  можемо  сматрати  фотографијом  израдио  је француски изумитељ и фотограф Нијепс (Joseph Nicephore Niepce 1765-1833) 1826. године и назвао је хелиогравура. Била је то слика на металној плочи снимљена у “камери обскури”.

Прва фотографија, сликана око 1826-27. године

Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је, нарочито од времена ренесансе, служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Пионири фотографије су познавали принципе преношења светлосног одраза из природе на одређену подлогу, али је сваки на свој начин настојао да тај светлосни одраз фиксира и сачува заувек.

Недуго након настанка прве фотографије започела је Нијепсова сарадња са Лујем Дагером (Louis Jacques Mande Daguerre), чији је резултат  фотографија  названа  дагеротипија  1839.  године. 

Француска  академија наука је већ исте године (19. августа) признала Дагеру ауторско право за проналазак фотографије, а француска влада је откупила тај проналазак и поклонила га човечанству.

Дагер је био познат српској јавности и пре него што је представљен његов најзначајнији проналазак – дагеротипија. Сербске народне новине из Пеште су донеле вест о томе да су изгореле његова славна диорама, затим уметничка збирка и “четрдесет рисованија која је он средством свог изображенија светлошћу сунца свршио “. Тих “четрдесет рисованија” биле су, заправо дагеротипије, о којима ће српска штампа месец дана касније детаљно обавештавати као о новом и великом открићу.

Новине србске, које су тада излазиле у Крагујевцу, преузеле су поменуту вест из пештанских новина, и читаоцима у Србији објасниле да је “прекрасна диорама” заправо “художествено, очима кроз увеличавателна стакла, представљение предела каковог или вароши онако, као што би човек пред собом у самом естетсву гледао.”

Јасно је да диорама или “магическа представлена”, како их Новине србске још називају, није била потпуно разумљива писцу ове кратке вести, па вероватно ни читаоцу, али вест је објављена, јер је укусу тадашње публике и у Србији било занимљиво све оно што се односило на позитивистичку тачност и прецизност у приказивању света.

Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла 1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), што значи скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.

Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, 19. августа 1839. у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.

Извори:

Зорица Нетај, Почеци фотографије 1839-1900;
Миланка Тодић, Фотографија и слика; Цицеро, Београд, 2001
Фото музеј, Википедија 1, Википедија 2, Википедија 3, Википедија 4

Зоран Глушчевић, Век и по српске фотографије, Историја српске културе, Београд,

Сродни чланци:

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”