Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима
Љубомир Симовић (2. децембар, Ужице) је српски песник, драмски писац и академик. Његове драме су преведене на неколико језика и играју се у позориштима широм света. За своја књижевна дела награђиван је више пута.
Љубомир Симовић; фото: Википедија
Циклус (књига) Уочи трећих петлова спада у најбољу Симовићеву поезију.
И док је повратак завичају био у ствари повратак самоме себи, у овом делу поезије он се враћа у прошлост, у историјску и митолошку прошлост свога народа, имајући увек на уму његову колективну драму која долази са разним бунама, са сваким новим ратом, тако честим на овим простирима.
Та драма српског народа започела је од првог „преласка преко Дрине“ и првих настањења на овом тлу и траје до данашњих дана.
У драму српског човека укључене су и поплаве, суше, несагласја у народу и узајамна трвења између великих и малих велможа, ситих и гладних. А у средишту свих тих сукоба и страдања кроз векове стоји обичан човек, о коме ће овај песник непрестано певати.
То су, махом, дрвосече, ратари, сточари, домаћини, моравски и шумадијски човек, питом и благ, гостопримљив, али и поносан и пркосан, сав од ината и жеље да траје упркос свему, свим тиранијама и погибељностима, о чему на најбољи начин пева „Балада о Стојковићима“. (Ризница српска)
Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
-ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
-точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
-А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
-и умрећемо
од смеха.
Та песма је објављена у књизи „Уочи трећих петлова“, 1972. године, онда када сам се тровао горчином историје, и када сам се од те горчине бранио и лечио. Ту књигу сам, током година, радикално променио и прекомпоновао, и коначно је оставио за собом.
А потом сам се вратио оним амбицијама које сам показао 1963. године, када сам писао „Портус региус“, и 1973, када сам писао поему „Субота“.
Тражио сам нове мотиве и теме, нове углове гледања: ослушкујући говор пијаце и улице тражио сам нови језик. Живи језик. Једном речју, тражио сам поезију која ће бити „нешто друго“. Нешто друго у односу на све.
(Љубомир Симовић, интервју, winestyle)
У емисији „С песником у подне“ другог програма Радио Београда, 22. јуна 2018. Љубомир Симовић је говорио своју песму „Балада о Стојковићима“.
