Лика

Један проглас српских устаника из другог светског рата

Осећај напуштености од сопствене владе, од савезника и својих првих комшија „браће” Хрвата имао је неретко за последицу рушење свих ауторитета, а понекад и бекство у нихилизам – у тоталан губитак критеријума вредновања. У лутању физичком и духовном, освета се јављала као једини начин да се заустави безумље. Проглас непознатог аутора, који је кружио Босном, Ликом и Славонијом крајем маја и почетком јуна (1941. године), указује на стање духа. Ту се, између осталог, наводи:

„Васкрсли смо и примамо борбу. Нисмо били непријатељи никоме па ипак су нас сатрли и мрцваре нас полуживе. Па нека буде – васкрсли смо и светићемо се непријатељима. Нисмо мрзили никога, нити учинили зла ма коме од вас, непријатељи наши, ти Југославијо, што нам уништи и забрани име; ви династијо, што нас продадосте; ви ‘вође’ сљеповође; ви ‘краљевске владе’ што нас пљачкасте и завађасте; ви чиновници што нас крадосте; ви официри, што нас издасте; ви Јевреји и масони што нас експлоатисасте; ви комунисте лопуже, ви ‘Руси’ и петоколонаши; ви комесари ‘Србије’ што изјависте да су Срби криви за њемачки напад, док сам главни заповједник Србије изјављује да су криви неодговорни елементи; ви ‘комите’, што четујете по мирној Шумадији, а остављате Арнауте и усташе да нас кољу; ви шпијуни и агенти наших спољњих непријатеља и ви остали гробари српског народа; а онда – ви разне интернационале, бијеле, црне, црвене и друге, што нас заведосте и разјединисте; ви Енглези са југомасонима што нас експлоатисасте; ви Нијемци и Италијани што вам дадосмо све што имамо; ви бољшевици, што нам убисте једине пријатеље, руског цара и руски народ; ви ‘браћо’ Хрвати, што вас спасосмо од посљедица пораза и хиљадугодишњег ропства; ви вјечни пријатељи Бугари и Мађари, што вам се не осветисмо за ваше злочине од 1914. до 1918, ви Арнаути, што вас не истријебисмо за ваша звјерства од 1389. до 1918, па чак и ви сифилистичари влашки. Знајте сви ви да ћемо са вама поступати од сад у свему обрнуто; за сваку српску главу пашће педесет, за сваког српског избјеглицу биће ваших десет и за сваки динар нанијете нам штете плаћаћете десет… не очекујмо ничију помоћ. Свјесни смо да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА. Завјетујмо се да ћемо радити и живјети у слози и љубави – смрт издајницима и непријатељима. Тако нам Бог помогао. Дужност је сваког Србина да овај проглас размножава и растура.”

Проглас је преузет из књиге Смиље Аврамов, „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…, Књига прва, Београд, 2008, 398-399.

Српска историја

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

 

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

„Ајнхард (775 – 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу – биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.“ 

Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави.

Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у „Приморску Хрватску“, или „Далматинску Хрватску“.2 (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис — мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима.

Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига „поздравили неки хрватски изасланици“3, мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. И Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.4

Нико од наших историчара не расправља о овој чињеници — да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији — коју наши историчари прекрштавају у „Приморску Хрватску“. А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић!

Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.5

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Ајнхард

Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.6

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.7

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих. Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

Напомене:

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

01 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 7.
02 Проф. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Народна књига, Београд, 1985, стр: 8. и 9.
03 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 83.
04 Исто, стр. 84.
05 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 60.
06 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
07 Исто, стр. 36.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Карта српских земаља према Константину Порфирогениту

У историјској науци спис се обично назива О управљању царством (лат. De administrando imperio или скраћено DAI) што је наслов који му је 1611. наденуо први приређивач штампаног издања холандски класичар Јохан ван Меурс. Сам наслов, иако не одговара садржају дела, одржао се до данас. Према унутрашњој анализи самог дела DAI сматра се да је написано између 948. и 952. године 

Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да његове делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит, као и неки други средњовековни хроничари напишу: „Срби, које зову и Хрватима“, или „Хрвати, које зову и Србима“. Оно што нас интересује – насеобине Срба на територијама данашње Хрватске — неоспорно је. Порфирогенит, у 34. глави свога списа, наводи:

Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.1

Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Паганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчулу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на рачун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине, што подвлачи и Порфирогенит. 2

Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гацку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16. столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било и српско.

Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

Напомене:

01 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
02 Исто, стр. 36.

Извор: Википедија, Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Мапа Војне Крајине 1742. године

Статистички подаци о Србима у Аустрији у XIX столећу

1. Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика.

2. Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе православне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи начин:

А) Војводина и Банат 532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница 738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница 629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија) 40.000
Д) Истра и Мађарско приморје 254.000
Ђ) Далмација 391.000

Укупно православних Срба у Аустрији 2.584.000

Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у Аустрији:

Хрвати

А) У цивилној и војној Хрватској 625.000
Б) У Хрватској војној граници 480.000
В) У Крањској 17.583
Д) У Истри и Кварнеру 88.343
Ђ) У Мађарској 71.962
Е) У Војводини 2.860
Ж) У Аустрији 6.460
З) У Моравској 720
И) У војсци 36.000

Укупно Хрвата у Аустрији 1.329.000

Срба

А) У Далмацији 378.676
Б) У Војводини 384.046
В) У Славонији 222.062

Извор: : Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Срби Католици (Никола Томазео)

О ЈЕДНОМ СРБИНУ ОД ПРЕ ДВА ВЕКА
Ево како је писао један Србин у 19. столећу:“Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци ( народи, нап. В.Д.) штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.“ Образован, учен, космполита, он је поучавао своје младе сународнике:“Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање (нада, нап. В.Д.) и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне.
Србин католик из приморја

Србин католик из приморја

Спомињајте се вавијек ње, уздржите ( ушчувате, нап.В.Д.) језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим./…/Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег’ живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.“

Саветовао је православне и римокатолике свог народа да се слажу:“Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим ( Христа, нап. В.Д.). Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб ( гроб, нап. В.Д.). Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике.

А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.“ Овако је писао Никола Томазео, чију књигу држимо у руци. Реч је о делу Србина римокатолика из Далмације, који се у 19. веку прославио својим „Искрицама“. Овај велики научник и честит припадник свог народа није био редак међу елитом са јужнословенске јадранске обале пре два столећа: сва аристократија дубровачка у то доба се изјашњавала као римокатолици по вери, а Срби по националности.

О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА

Откуда Срби римокатолици и како су нестали? Римокатолика је на србском приморју било још у средњем веку. Папа је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду.

У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора одани су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић.

Которски римокатолици, попут фра Вите, градитеља Дечана, или Николе Буће, десне руке цара Душана, имали су значајну улогу у нашој средњовековној историји. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе.

За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је, поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца. Ипак, један део покатоличених у Бококоторском заливу остао је при новој вери.

Сачували су србске обичаје, попут крсне славе, али су, уместо на Литургију, кренули на мису, и почели су да живе у складу са новом религиозном оријентацијом. Неки од њих су сачували и своју националну свест. Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Србин католик из околине Дубровника

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“. Процес кроатизације Срба римокатолика почео је у 19. веку, али је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере.

Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…)

Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску, покатоличену Србкињу са Цетиња. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“.

Поглавар „Цркве у Хрвата“ после Степинчеве смрти, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“. Тако су, мало по мало, нестајали Срби римокатолици. Данас их скоро више и нема.

ДА ЛИ ЈЕ ЗА ТО КРИВА СРБСКА ЦРКВА?

Петар Милосављевић у својој књизи „Идеја југословенства и српска мисао“ сматра да је Србска Црква, изједначавајући Србе са православнима, допринела овом процесу. Он пише:“Прихватајући идеју да се народи идентификују на основу вере, Срби су доведени у позицију да изгуби битку за свој национални интегритет. Спровођењем те идеје: а) српски корпус је умањен; б) увећан је корпус народа који претендују на исте територије и исти језик; в)унесено је нешто патолошко у односе верских заједница које преузимају улогу етничких заједница“. Да ли је баш тако?

Да ли је СПЦ од себе гурала Србе католике? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом.

Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

И Вук Караџић је, у свом тексту „Срби сви и свуда“, јасно рекао:“Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској).

Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем, али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи сциоццо), али данас и они сами реку нпр.: „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка.

Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову.

Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона.“ Тако Вук Караџић: Срби католици и Срби муслимани Неће да се зову Срби. Мађари, Немци и Шиптари се осећају као један народ, без обзира на веру, али Срби који су напустили православље неће да буду Срби. Они се називају или Шокцима, Буњевцима, итд, или се сматрају правим Турцима. И ту СПЦ никако није крива.

Никола Томазео

Никола Томазео; Фото Википедиа

ТОМАЗЕО И СРБСКО СТАНОВИШТЕ

Али, ми не смемо заборавити истину о томе. Не смемо порећи да је било и Срба римокатолика и Срба муслимана. Зато је веома важно да се враћамо делу оних Срба који су, иако римокатолици или мухамеданци, себе осећали као припаднике нашег народа. Јер, како каже Мило Ломпар у „Духу сампорицања“: “Српско становиште треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај. Отуд српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју.

То значи да је појам српски основни појам наше културне политике и да се он не може заменити ни са једним регионалним или територијалним појмом. Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере: оно се, дакле, спаја са начелом контактности. Премда је од значаја непрестано имати на уму да је у српској култури – нарочито од појаве Доситеја – делотворан и вишесмеран секуларни моменат, српску културу превасходно ваља поимати као контактну културу три вере.

Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања. Од каквог је то значаја за садашњост? Култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност, као садашњост прошлости. Јер, „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна“. У садашњости је, дакле, неопходна управо свест о контактној слици српске културе у прошлости.“

Књига Николе Томазеа зато је веома значајан прилог истини о контактности србске културе, и још један допринос обнови „србског становишта“.

Владимир Димитријевић

Томазео и повратак србском становишту / Никола Томазео: “Искрице“, ЛИО, Горњи Милановац 2017.

Извор: Србин.инфо

Лазар Лазо Шкундрић – посљедњи лички хајдучки вођа

Лазар „Лазо“ Шкундрић (1825-1901) је био посљедњи лички хајдучки вођа, родио се 1825. године у селу Прљеву (Лика) у српској православној породици, од оца Дане Шкундрића и мајке Јање Букарица, која је прије удаје живјела у Ервенику (сјеверна Далмација). Лазар се због хајдуковања (1849-1865) оженио релативно касно (1871) са Маријом Стојисављевић (из Велике Попине), са којом је имао синове Ђурђа и Шпиру. 
Lazo Škundrić

Лазар Лазо Шкундрић

Породица Шкундрић, поријеклом је из Херцеговине, гдје су се некада презивали Богуновићи, чијем братству и припадају, а о томе је сам Лазо оставио свједочанство у својим казивањима, када је на питање Будислава-Буде Будисављевића: А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?, одговорио:

„Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Његов отац Дане и дједа Јован Шкундрић пренијели су му породичну традицију, како сам Лазо наводи:

„Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи. („Из старог завичаја: приповијести“ – 1914)

Приликом сусрета у Врелу (од 1900. године, ово мјесто се зове – Зрмања-Врело, а од 1971. године – Зрмања Врело) 1890. године, између Буде Будисављевића и Лазе Шкундрића, забиљежена су казивања, посљедњег личког хајдучког харамбаше о његовом хајдуковању и поријеклу.

Све прикупљене податке о Лази Шкундрићу, записао је и касније објавио Будисављевић у својим књигама „S ličke grude: priče“ (Matica hrvatska, Zagreb, 1913), односно „Из старог завичаја: приповијести“ (Матица српска, Нови Сад, 1914).

Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Шкундрић) имала је крсну славу Јовањдан (Свети Јован Крститељ).

Своје војевање Лазар ће започети 1848. године, када су кренула анти-монархистичка превирања (1848-1849) у неким дијеловима Аустријске царевине, када је мобилисан са својим старијим братом Ђурђем, те потом одлази на разна бојишта, а у царској војсци борио се (у оквиру 4 батаљона) у Бечу и у Темишвару.

Хајдуковање

У хајдуке Лазо Шкундрић одлази 1849. године, искористивши повратак из Мађарске, тј. пролазак своје јединице кроз Лику, па је послије проласка Грачаца у селу Штикада дезертирао из аустријске војске.

Шкундрић је био револтиран чињеницом, да мобилизација није равномјерно обухватила све породице у Лици, јер су поред њега и његова два брата била мобилисана, а многе друге породице нису имале никог мобилисаног.

Најприје је кренуо у Далмацију, али тамо се због потјера за дезертерима није могао дуже задржати, па је прешао у Срб (Лика), код свог рођака Тодора-Тодораша Шкундрића, хајдучког вође.

Ова хајдучка чета је поред харамбаше (до Лазиног доласка) имала још осам људи: стричевиће Луку и Андрију Лабуса, Саву Шајицу и Николу Миладиновића, из Мале Попине (Лика), Тодора Стојсављевића, из Велике Попине (Лика), Саву Радишића, из Дабашнице (Лика), те Николу Манојловића и Јовицу Миљуша из Брувна (Лика).

После погибије харамбаше Тодора, старјешинство прелази на Луку Лабуса (харамбаша: 1855-1862), који је хајдуковао 14 година (1848-1862).

Када се Лазо Шкундрић повукао из хајдучије, у Лици више није било хајдука, већ су они који су жељели да се и даље баве тим „послом“, одлазили да се прикључе хајдучким дружинама у другим крајевима, па тако Личане налазимо код поунијаћеног Сербина Јосипа-Јоце Удманића (харамбаша: 1843-1867) из Поповаче у Мославини, гдје су се обрели лички хајдуци Теодор и Јован Узелац, Иван Штимац, Ђорђе Слијепчевић и Миле, Стево и Марко Лончар, односно неки други код харамбаше Петра Личанина, који је од 1866. године хајдуковао у околини Сиска, Пакраца и Петриње.

Лика послије повлачења Лазе Шкундрића

Лист Народне странке „Novi Pozor“ (почео је да излази у Бечу 1. 9. 1867. године), у броју 35, од 15. 10. 1867. године, наводи да је након помиловања харамбаше Лазе Шкундрића у Лици остала још само тројица хајдука (Дошен, Ђукић и Јеловац), који су се повезали са далматинским хајдуцима и „čine nam velikih neprilikah“, које је до 1866. године предводио харамбаша Симо Ковалевић, а потом Томо Ковачевић.

Тек је између 1870. и 1871. године коначно заустављена хајдучија, када су похватани или поубијани посљедњи лички хајдуци, који су хајдуковали широм данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине.

У наставку слиједи једна од најљепших прича Буде Будисављевића (1843-1919), чувеног личког приповједача и великог жупана у Госпићу (1889-1901), о посљедњем личком хајдуку Лази Шкундрићу (објављена у књизи “С личке груде“ 1913. године у Загребу), али и приликама с краја 19. вијека, које су владале у Лици и околним крајевима. У овој причи говори се и о Лазином претходнику хајдучком вођи Луки Лабусу, као и другим личностима који вјерно одсликавају вријеме, људе и обичаје из тих западних крајева некада насељеним Србима.

ЗАДЊИ ЛИЧКИ ХАРАМБАША

У Лици, 1890.

Кад се, пошав од Грачаца, витог пера горњој Лици, хватиш Пушића-превије па спуштати кренеш пустом дољом Велике Попине, пакленим оним леглом разорника вјетра, поклопи ти душу сјета, а плахо око све замиче жудним гледом амо и тамо, не би ли се усред гола стијења, усред невеселе, глухе оне самштине уставило о бољем, о виднијем дарку мајке природе. Јест поналијево одскочио, мислио би – небу под облаке – големих, камених леђа старац Поштак, нијеми свједок некад големе наше биједе, али од њега мркоглеђе слаба ти повоља, брајaне, слаб разговор. Некад тврди заклон и драго боравиште пустом слободару, данас је само недраг вјесник недобру времену. А кад се на Поштаку згусну облачине, не гатај добра пустој оној Kрајини. Али се је зато десно од цесте пружила житородна раван до под брдо голој Вијојли, подно које виђаш разасуте лијепе куће кршних становника Мале Попине. И јесу то кршни људи попут оног кршевитог крша, што им стражу више крова стражи и од љуте мећаве постојбину брани.

Брзајући на чилим коњима равном цестом, за недуго ето те ниже цркве код Беговца: мала црква за невољу само али права задужбина за јуначку ону печу, која се радо богу моли и богородици, а велико још и данас слави свето своје, крсно име старинског племена. Десно црква, а лијево крај цесте три студенца као три бегова прста.

У црквици, а бијели је дан, горе воштанице. Крај цесте стоји чета људина, један зорнији од другога, у стајаћем руху, и жељно поздравља црвен-капом, дједовом баштином, у десници руци. Лијепа ли старинскога руха, црвене ђечерме посуте свијетлијем иликама, а преко ње модар копоранац, извезен купoвнијем мавезом. На глави је црвен-капа с китом црне свиле, што скакуће јуначкијем раменом. Кожна пашњача по по тијела, за њом пo једна или пo двије ватре и нож оштар у крпама, на врху му по два као рога скупоцијене казме од бијеле кости. На врнчанице сложен лаган опанак у пријеплету обухваћа везену натикачу ризoм закићену.

– Помоз’ Бог, јунаци! – дозовем баш својски, а они прихватише Бога свечаним жубором.

– Па чим ми се хвалите, Пoпињци?

– Мало добра, господине, а чудo потребе – прослови старјешина. – Него сађи, мoлим ти се, да нам видиш велику грjехоту, црквицу нашу, гдје се руши и пропада, па ако мош, помoзи, помога ти Бог.

Уђoсмo и разгледах на све стране трошну богомољу, а кад ван, узеше ме стари људи салијетати ради новчaне помоћи.

– Нешто ми, а нешто ви, јунаци, па ће бити добро; наш ће бан и влада му учинити што се буде могло, али и ви онда сложни будите, па вољно придонесите, што на вас спане.

– Е хоћемо, господине, што се буде могло, ако не изда љетина; вјера је, хоћемо драге душе.

Још се поразговорисмо о поштену животу и дoбру обичају, о слози у задрузи, о штедњи и радњи, о шуми и заторнику јој кози итд., па се поздрависмо, као да смо давни знанци, добри пријатељи.

– Поша’ збогом, господине! – отпоздравише људи, и ја се отиснем пут Зрмањскога кланца. Кад овоме на врата, станиде са мном, побро, не мичи се с мјеста, лијепо те молим, да ти се разгрије срце с прелијепа погледа. Пoд тобом пукло у добру дуж убаво поље, а здесна га заокружила голостуба Брдина све до преслијежи која сијече у селo Рујишта. Одaнле се пружио комити Ком, ћа онамо више Пaланке, па се спушта све ниже и ниже да међе далматинске.

Налијево узбочио Поштак силне бокове према тромеђи до Бобаре и Жујина поља, а доље у низу избила јака вруља бисер-воде Зрмање, откле је име и свој онај страни што је воду с истока опточила. Од врела Зрмање прозвало се Врелом и само село, у којем је некад столовала прва сатнија прве личке крајишке пуковније. Кад десно гледнеш, ено подно Врбици издигао голе зидине град Раковник, што Турчину доста пута заклонио злопаку шију, докле је не сломише соколови Смиљанић Илија и Јанковић Стојан. А налијево штрље – регби – подртине неке куле којој име слабо још ко памти.

Под самим се Комом на згодну брежуљку успела црква Мале Госпојине, а долину заклонио с ону страну према посестрими земљи, стара наша дика, чувени Звониград. Милошто Божја, љепоте ли и красоте, да јој свијежи и живота није оглодала пустопашна ћуд људска сјекиром и козом!

Како је продолина окружена високијем брдинама са сјевероистока и запада, у њој би и љети и зими био боравак ко у малом рају. А овако љети прижеже с гола брда, а у голо стијење несносна припека и зада од неко доба љута грозница, којом су се некад само као клетвом људи набацивали. Жега пржи оно крваве мучице тежакове, а грозница коси драгоцјено здравље човјечје немилице.

Сам Бог, те се магле онуд не рађају, па кад понесе година, заруди сва у злату бјелица-пшеница, закласа раж и јечам, а кукуруз, особито куд полије вода, зрновит увис потече, па и лоза знадне обронцима измрежати прелијепе мавезе.

Воских хатова оштар кас скратио одуге оне змијеће савијутке ниже врата на до више Врела, у које дојурисмо за малог по сата, проминувши крај извора воде Зрмање што се хвали бираном пастрвом. Пред кућом честитог пароха скочих с кола и поздравих својту, а онда пред опћину, гдје је у великом кругу већ чекала кита соколова зрмањских. Поздрависмо се, разговорисмо се, разгријасмо се, и било нам је мило око срца – и њима и мени. Заведох пред благоћудим оним свијетом разговор како су нам стари наши намрли златна зрна праве мудрости у подоби пословица, па развезах на људе што нам значе, што ли носе оне: радишу бог помаже; о муци гроздови висе; ко се дима не надими, тај се ватре не нагрије; ко умије, њему двије итд.

Било је у ширем нашем разговору слатке шале, било је и горке истине, али се разумјесмо и задовољни растадосмо. Па кад опћински вијећници и сеоске старјешине пружили деснице да се на растанку а по давну обичају рукујемо, запе ми на лијевом перу тих мотрилац и чекалац за око.

Једним махом обухватим коштуњави овисоки онај стас, омршаво, загасито, ниже јагодица утонуло као удубено лице, сухо оштро брзокрето око, сиједе поточене бркове испод нешто окукаста носа, а мој човјек као да се на храм спремио. Кићено је на њем рухо цркварско. Око врата бијели се кошуља, штоно веле попут препадана снијега; јаке прси препасао од скерлета џемадан, опшивен жутом срмом, а овај прекрила ђечерма посијана сребреним иликама, преко које кићено се понахеро забацио црвени копоран, зарубљен као и ђечерма великим пуцем до пуца од сребра; за појасом, уз двије мале, режи бикан.

Чакшире су, попут димлија, од модра скерлета, под кољеном сапутане кожнатим кољеницама, преко ових четири реда све у двије ситно испулана коситра. Лагани опанци на врнчанице стегли страга везене натикаче испод којих до поткољеница сежу бијеле вунене чарапе.

Прислонио мој незнанко десну на ханџар, а кад ступих к њему, понесе је к црвенкапи и да ће се к земљи снизити, а ја одријеших: „Ти си, Лазо“?

– Јесам, господине.

– Па дошао?

– Та поручио си.

– А, ма рад сам био да се састанемо.

– Твоја воља, моја заповијед.

– Је ли ти кућа далеко?

– Горе на брду, у Пељеву.

– Ондје си се родио?

– Да.

– А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?

– Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.

– А јесу ли што са собом донијели?

– Ко би знао, од сеобе остао још и данас у кући пријеклад и вериге, а друго се добро поништило.

– Ко ти је то све казивао?

– Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.

– А како ти је мајци било име?

– Јања.

– Коговићка?

– Из куће Букаричине, у Ервенику.

– Далматинка дакле?

– Јест, на њу сам се лицем увргао.

– Кад ти помријеше родитељи?

– Мати на шест година пред смутњу маџарску, а отац кад сам био у бјежанији, пред 30 година.

Људи се, видећи ме у живу разговору с Лазом, поодмакли и разилазити окренули, а нас два насамце настависмо:

– Па како ти је сад?

– Зашло би се, да није двају синоваца пасјега зуба. Али они отеше оно мало земље, па ће дјеца моја у просјаке.

– Ма неће, Лазо, та још има закона и правице; само се чувај да не би прекипио.

– Чуо вас Бог, господине, а ја ћу се ухвано чувати. Шћело ми је већ неколико пута срце кинути; али сам га стегао. Доста ми је за два вијека оно што сам проживио.

– А колико имаш дјеце?

– Два сина, Ђурђу је седамнаест, а Шпири је дванаест година.

– То су млади момци; да кад си се оженио?

– Е, кад сам се примирио.

– А кад је то било?

– Мало те неће бити двадесет пет година да сам се кући вратио. Већ тад сам смишљао да бих се оженио, ал истом кад сам се свега опростио и ничега се више није било бојати, онда сам испросио Стојсављевића Марију из Велике Попине, а то пред равних деветнаест година.

– Да колико ти је сад?

– Ја бих рекао седамдесет мање пет.

А колико си година био ван куће?

– У страни, питаш, господине? Шеснаест година.

– Свега пута харамбаша?

Нијесам; јаче од седам година био нам је Лука Лабус, господине, вођом, а кад њега у Босни нестало, прешло на ме старјешинство. Из прва почетка, право рећи, водио је чету рођак мојТодораш, а кад он погинуо од колоне поручника Петричића у пољани Љубиној, горе на Поштаку, онда прешло старјешинство на Луку.

– И за Луке жива тебе су пазили друзи као да си харамбаша?

– Е па јесу, јер сам био миран а уздан, па доста пута и сам Лука није хтио штогод откончати ни с дружином договарати докле не би мене приупитао. Али ме често није марио слушати, особито кад би плануо.

– Па како је свршио Лука?

– У Босни, у Цвјетнићу близу наше међе погинуо. Била мркла ноћ, па га ваљда поневарце неки Пешевић, а ма наш чо`ек, Србин брате, сруши из пушке. Од душманске руке не би му ништа било, него је братска ватра планула, па остале моћи без помоћи. У кундаку је носио Лука кост неког свеца, да му не могне нахудити непријатељско зрно. Стога се и нијесу наши кривцу светили; али је Пешевић касније погинуо у чети Голубовој кад је ова четовала Босном: исјекли га Турци, рекоше богме – све на попечке.

– Ти си сретније прошао, Лазо: ал и био си, кажу, боље ћуди па те људи нијесу клели, а и кашње те је царска милост обасјала. Било је и теби настора; али наши ми рекоше да си увијек био милостива срца. Ну сад си се опет окућио, па сам жељан био да те видим и чујем. Дођи кад се смркне, роду моме, попу Моји, па ћемо се на тенани разговорити, а хвала ти да си ме дочекао.

Око осме вечером зовнем к себи Лазу, ком је честита поша вечеру већ намакла била, у посебну собу, па му понудим чашу вина-далматина и учиним по вољи, кад ми каза да радо пуши. Он сједне до мене, али све онако под оружјем, како ме је дочекао. Говорио је доста брзо, живо но разговијетно; ал увијек му десна рука по давном обичају – кубури за вратом. На свако питање одговарао је без отезања и омишљања. А некуд сам га знао и удовољити, јер ми је по више пута спомињао како му је мило што сам га се сјетио и преда се га зовнуо.

– Гле, Лазо – почет ћу ја – кад сам служио код Огулинаца па доспио у Примишље, било је дванаест то наших то Слуњана, штоно веле – у листу. Али су се кашње поумирили, а није баш ни ишло за главу, јер и они нијесу главе сјекли, ни робили, ни палили.

Кашње смо се појединце састајали и ја сам међу њима упознао за неко вријеме правих људи. Па сам онда искао, ко се год из наше „кумпаније“ врати с „писарије“ (тако су звали робију), нека ми се јави. И тако сам још више тих људи упознао с добре стране. Било их је, што су некад по пет и седам година ходали по листу, а кашње по пет, и два и три пута по пет година одсједили на „писарији“. Али кад би к својој кући дошли, некад мрки вуци, тада дошли бијели јањци, баш добри и ваљани људи. Па с њима сам држао на узди млађу вртоглав, с њима сам понајрадије у лов ишао. И ти људи у згоди казивали свашта, приповиједали све, што и како је с њима бивало; а ништа се нијесу побојавали, нити зазирали, прем је било у гдјекога и крупне грјехоте.

Ти, Лазо, душе своје, што ја чујем, навелико огарио нијеси и радо си на бољу страну нагињао, а ако је што негдје-негдје и бивало шареније или мрче у оном зору, покајао си се, па ће простити милостиви Бог на оном, као што је опростио свијетли цар на овом свијету.

– Ако се и не могнеш сјетити на сваку, казиват ћеш ми на коју се сјетиш. Хоћеш ли, Лазо?

– Хоћу, господине, вјеруј ми, хоћу, ну, а рашта не бих? Ево ме стара већ гроба, а јесам се покајао, јесам исповједио, причестио, па могу.

– Право, Лазо, тако и треба. У школу нијеси ишао?

– Нијесам.

– А кад те је узело у војнике?

– Кад је оно „маса“ пошла у Маџарску, онда сам с Ђурђа, старијега брата, скинуо мушкет. Он се је био већ оженио и троје му дјеце жена родила, па сам за њ отишао на војску. Превргло ме касније од нередовне војске к 4. баталијуну. Тукли смо се више пута, били смо се на Рабу, на Бечу и код Темишвара, никад рањен нијесам.

– А што би баш рећи могао, јеси ли ти кога срушио?

– Ех богме, не бих могао рећи да нијесам, господине! На Бечу сам баш видио гдје сам једнога на некој бари насадио.

– А како ти је било испрва у ватри?

– У први мах се чо`ек некуд обезнани, а кашње се загрије па онда људски хвата на око. А ја сам још чобонином код коза био добар пушкар. Прхни зец, ја принеси, а он на врх главе.

– Је ли ти и касније рука била поуздана?

– Бога ми, јест, господине; вјере ми, гдје сам примјерио, ријетко да бих промашио, Турчина ваљда никад.

– Реци ми право, рашта си умакао испред царске пушке?

– Нијесам канио. Ван кад смо из Маџарске кући дошли, непобило по године шта ли, а мене одреде господа у наштук нашој војсци у Талију. Два су моја брата тамо била и већ цијелу годину замукла, замукла богме заувијек, а код куће да остане сиротиња, боже прости, пуста! У другим кућама остајала све по два, по четири и више одраслих, не ишли у „наставу“, у мојој цигли Ђурађ. Мене дакле неправо позвало, па зато сам кинуо па узмакнуо. Кад пошла настава из наше сатније и превалила Грачац, ја све смислим на једно и у Штикади машим се горе. Из првине пријеђем у Далмацију и нађем службу код добра чо`ека, али кад војничке бјегунце стало јаче тиштити, оставим госпадара и пријеђем у Срб, па к моме Тодору, како сам ти казао. Он је тад има осам друга: Лабуса Луку и Андрију стричевиће, Попињце; Манојловића Николу, Миљуша Јовицу, Брувљане; Шајицу Саву, Миладиновића Николу, Попињце; Стојсављевића Тодора из Велике Попине, Радишића Саву из Дабашнице.

 Кад је Лабус Лука ступио на старјешинство, није примио никога у чету који не бјеше у лист замакао за мртву главу, а бјегунце с војнице гонили смо обично натраг. Сваки се је придошљак морао заклети часним крстом и светом молитвом – и ми смо га сами оклињали, да се црње не може – па је морао задати тврду, непреломну вјеру да жив жива друга нити харамбаше изневјерити а ни оставити неће.

– А како ти било уз Луку?

– Како кад, негдје добро и подесно, негдје тијесно и тјескобно. Лука је био главан чо`ек; штета само што је био одвећ нагао и силовит, а кад би се охладио, добар као и сви жестоки људи.

– Не кити, Лазо, гдје није прилике! Лука је добра пазио своју дружину изим у пићу; али је чудо грјехоте свалио на душу. Та зна се, чо`ече, већ све. Није једна мајка закукала, нити једна се љуба у црно завила, нити једно сироче процвијелило и на нашој страни с Лукина крволочна зора. А колико се је осушило јармова, колико плануло стогова и кровова с његове притрухе!

– Ама ну … – затегну Лазо, милујући брке.

– Јесте ли често пролазили напријеко?

– Да што бисмо? Негдје тамо, негдје амо, а негдје и у Далмацију. У Босни се, вјере ми, није измицало нити узмицало ни пред ким, па је доста пута било крви и остајало пустих капа. А и како не би! Било је имућних бегова и богатих спахија и трговаца, а сви бијесни и на наше људе, кметове јадне, кивни; та држали су крштеника горе од нијеме марве. Е, њих смо копчали, па кад потисни турска стража, а ми се попушкарај, покреши, кашто баш оштро, па пријеђи на нашу страну. Јесу нас и амо чешће војничке потјере тражиле и гањале; али ми смо на нашој страни узмицали гдје год се је могло, да не буде крви. Вољели смо узмицати, па опет преко међе пријећи, а кашто смо залазили далеко у Босну. Него гдје бисмо напријеко напали или зачекали, празни се нијесмо враћали. – Е, па чим бисмо празноруки презимили, а дуга је у нас зима?

– Немој тако, Лазо! Лукина је чета не једном увребала и бегове и кметове кад би ови с онима ишли са сајма из Далмације, а и наше је људе устављала не једном. Казуј ми, а ти ћеш боље знати, како је оно било у Вучјаку или Кундиној драги, па с Турковласима из Гламоча на далматинској међи што су гонили на 60 коња мед у Шибеник?

– Не знам, господине, тада је био пред четом мој покојни Тодор, а мене још тада у чети није било. Него ја сам имао посла код Граба, кад се је бијесни спахија Заин Шекић с агом Шериф Агићем из Грахова на моју чету намјерио. Враћали се крволоци са сајма из Дрниша, па их понудисмо црним брашном, црним јабукама. Душа ваља, — тад не дадох да чија плане прво од моје; али ни требало није, смирио сам у трен и сам оба, агу с малом, а Заина пустијем резанцем.

– Да што је било код Црнога врха и Прехоца тамо под Лијевном с попом Руњом и братом му Јовицом? Платише ли 900 талијера уцјене?

– Ни ондје ме било није, него је ишао Лука с Џепином Симом, Бошњаком, а мене је болна на скровишту у планини придржала жутица. Како је казивао Симо, Луки се је било спотребило новаца, па гдје је знао, ондје и тражио, а ваљда и добио.

– Добио да, кад је поп Руња у Јаворнику морао с братом Јовицом у клоцама спутан ноћивати, као да су коњи а не људи, – докле њихови не донесоше уцјене; – допоменух ја, упућен у ствар добро, а Лазо се понакашља:

– Ма ну, тако рекоше, а и ја не вељо да је Лука дуго пребирао кад би му се успотребило. Него што је право – није да се браним – ја сам се с Луком не једном порјечкао кад би наше људе уставио; али он је то највише с пизме радио, особито с Добросељанима који су нас издавали, па би нам до тијесна долазило с нашом стражом. С домаће невјере погинуло је доста наших другова, а онда није било друге већ издајнике поплашити, богме кашто и крупније неголи се је баш смијерало. Тако се је десило горе на Куку једном, па у кланцу крај поште Пиле на Кордуну. А ко би све попамтио, било је свашта, дабогме, а опет смо чували наше гдје год се је могло и смјело. За то вам стојим и данас да се је под мојим главарством тако радило, па то зна и сва горња Лика.

– Истина је, Лазо, тебе су обично хвалили, и то не само Личани већ и Далматинци, ал` и под твојом руком било је крвава сукоба с нашима.

– Ех, боже мој! А јесу ли ти, господине, кад толико знаш, казивали како је Стојсављевић Дане, што су га Цагалом звали, скочио био да ће мушкетати Бркљаша Милина из Попине, а ја вагнуо својом главом, али сам развргао крвави наум.

Знам, и то сам чуо, Лазо. А како не може одбранити Јове Бурсаћа вицебаше?

– Дошло било догуста, а он навалио као слијеп па допао ране, ал није погинуо.

– Да што је било с војником Томом Јапунџићем?

– Гле, а ко ти је то приповједио, по Богу? И он је рањен у ногу само, ал није од моје руке већ од мога друга Јакшића. чим нас је опколила опкола натпоручника Милојевића у кући Стојана Војводића у Мазину, навру пси лајати, а ја сијнем на стражња врата у мрак.

Јакшић наопако обувао опанке па не доспио за мном, већ у кашњу потече на врата, проспе из малих ватру да прокрчи пут и некако дохвати Јапунџића. Жао ми је било кад смо за то дознали, али кад се макне у гору па дође до главе, свак се брани, господине.

– Јапунџић је до дана издахнуо.

– Јест, јест, и то смо чули. И за мном су испуцали били, ал срећом прозујило зрње мимо ме.

– Ну твој се друг онда није баш јуначки дохватио грма? – упитах смијући се.

– Па и то знате, о брате! – рећи ће у забуни Лазо. Е а ну – с леђа ухватио око паса Стојанову жену Деву па туркао пред собом, а у жену стража не могла пуцати. Док се примакао кукрику, а он пусти Деву, па опали и умакне. Тако се је говорило, али не вјерујем; није тога ни требало, јер је била мрачна ноћ.

– Јесу ли вас, кад си ти био харамбашом, чешће гањале војничке потјере?

Јесу, али смо се ми клонили сукобице кад год се је дало. Поручник Сегнар, па Цвитковић, натпоручник па Бркић, обербаша Мајсторовић и други нијесу нам мира дали.

– А што бисте у гори радили преко дана?

– Почивали, који нијесу морали бити на стражи, па се разговарали. Кад запни у тиморну гору, ми би се негдје-негдје ли што ликшанали. А по ноћи, ако није згодна стана, прти даље, да заметнеш траг. Још најбоље кад би изврнуло Божје вријеме, јер онда се нијесмо толико бојали потјере.

– Гдје сте зимовали?

– Да видиш, само три сам зиме зимовао у плонини на једном мјесту; а да бих сваку зиму код свога побратима, није могло бити; него прескачи час у Босну, час на нашу страну, па опет преко Уне к оном у кога ухвати вјеру.

– Је ли вјера увијек тврда била?

– У наших људи јест, у Турчина није. Наш ће погинути а издати неће: Турчин ће издати ма и без нужде, та од обијести, та од пизме, та за новац; хоће, господине.

– А мени кажу да је и Турчин, кад ухвати стојну вјеру – ама десни чо`ек?

– Аја, господине, мани – у Турчина вјеровања нема. Ево ћу ти казати само за неке згоде. Видите ли лијеву руку, згрчену више прегиби: прешикало турско зрно саму кост. А није му ваљао посао, некрсту. Ја дошао с другом на вјеру, истом нешто заложио, а пред кућом пуче пушка и сруши се друг мој. Потечем, а већ се мрак ухватио, па да ћу преко плота, а каиш с пашњаче запне у оном маху за колац. Мој Турчин, баш домаћин, кремењачом прас и прекрха ми кост. Ну ја некако отргнем каиш, прескочим плот па понесем воћаром, али други „комшија“ чучнуо, па таман да ће наперити малу у прси. Срећом ја бржи, па га ханџаром дохватим по везу, а он на леђа и ја преко њега па у грм. Е онда сам облежао логом, а лежећи јесам се затекао: дигнем ли се, да се ником нећу молити нека ме освети; не устанем ли, други би ме осветили. Срећом оздравим, па сам враћао мило за драго и сам и с мојом дружином.

 А други пут било и горе невјере. Ухватим вјеру и дођем са још два друга к Турчину на вечеру. Прикричим друговима нека се чувају пића, јер кад чо`ека узме вино, није свој. Људи људи, уморни па сркнули нешто више ракије, а Турчин шћорлао да и ја пиј. Ал` није мени до пића, чувам се, е бојим се, господине.

Кад у неке, а он се тобож наљути што нећу да пијем. Хтједе само да заметне кавгу, па ми окрдаши Бога, а ја њему зеленога свеца. Он да ће за кремен, тргнем и ја, и срушим га. Али он рањен скочи на ноге, па понесе да ће из друге, а ја брже-боље ножем по руци, па у трбух и придубим га уз врата.

– Паде ли Туре?

– Ни зијевнуо није, ван само му побијељеле очи рђи, гаду.

Треба ли ми рећи да је Лазо приповиједајући и чашу по чашу добра далматинца празнио. Та поп Мојо и врсна поша знаду што треба чо`еку кад хоћеш да буде оран и разговоран.

Буде Будисављевић

Буде Будисављевић

– Опет ме једанпут позвао, довабио Турчин – настави Лазо – па ћемо нас двојица ш њим и с братом му вечерати. Кад довечерали и Турчин се ракије понасркао, све у шали тобож извади нож и стане га вртљукати око мога лијевог ока. Јами, Турчине, рећи ћу ја и откренем главу. Шалим се, рече он, да видим јеси ли плашив. Ма нијесам баш – отповрнем – него чујеш, остави нож, не има шале у голу ножу, о Турчине. Ал он опет исто. Гладим ја кубуру по капици и све хватам очи другу своме да видим пази ли на брата комшијина. Овај је мој, сам у себи шапућем – само ако ме не претече брат му; али би могла хитрорука куја сасути брже у ме не претече ли га мој друг. Све погледам ружног притворицу па се тихо Богу спомињем и у себи мислим: е, невјеро, стати ће те скупо. Кад узело Туре јаче прибадати и очима сијевати, није више било до чекања: за отпонац па трес: ал још прије моје планула мала поштенога друга мога, и смирисмо, ама што би дланом о длан, два брата – нечовјека.

– Па онда?

– Што би онда? Пут под ноге па у грмове.

– А јеси ли колико Турака срушио баш својом руком?

– Богме, јесам, господине. Кад се онако по ноћи замислим, десет-једанаест их сврстам, што бих рећи могао да их је моја цијев препјевала на онај свијет, џенет, како ли кажу. У саму Грахову погинуло их је шест – ено их код чардака укопаних – под Лијевном је погинуо један; у Црвљивици преко Унца к Петровцу два, а у Црној Гори за Гламочем два.

Па кад сам кашње дошао под наш суд, најжалије ми је било што су ме кривили за турске главе. Нијесам хтио, нијесам могао ни одговарати. Каква би то, ако Бога знате, била царева правица, питао сам „алвитора“, да ја будем крив за турску мисирачу.

– А како је било с нашима, је ли пало крви и од твоје руке, право кажи, Лазо?

– Вјере ми, није, господине, изим да је гдје дошло баш до крајње, да нијеси могао другачије изнијети главе, а и онда се је, ван да би у тјеснацу, хватало олово ногу.

– Па је ли ти жао било убити свога чо`ека?

– Бога ми, јест, господине, и те како; али кад се мора бранити… Нијесмо ми за мога главарства готово никад ударали на наше. Што је требало дружини, давали, слали, доносили су људи добре воље: и вина, и круха и меса па и духана и каве. А чобани једва би дочекали кад бисмо се ми гдје навратили у поштену кућу, јер би онда и они с нама слатко заложили овнетине и радо пекли крумпијера да боље присмочимо пусте наше „басе“.

Оружја и опанака и друге потребе негдје купи, а негдје добиј драге воље. Ма вјерујте, још ћу ти једном рећи, да ја нијесам дао ни дружини палити пушке на крштена чо`ека осим препријеке потребе. Ако ли би амо прешла турска чета да наше роби, ми смо је знали дочекати и крваве главе претјерати, а наше смо и људе и станове свагда бранили.

Кад је оно покојни капетан Мате Д. овдје служио, па наше људе, а за сваку малу, батинати дао, ја сам га зачекао и љуто му прикричао да тога више не чини ако му је драг живот и царско злато. Па није више онако горопадио. А ено вам живих свједока у Зрмањи доста: кад се је градила нова ова цеста низ кланац зрмањски, носио је натпоручник Станић од штопа 30.000 фор. Пратила га четири сережана, па окренула према Грабу пречацем. Уто бане цестом Станић, а моји једним праском сруше сва три коња под колима. Скочи часник да ће за пушку, а ја преда њ па му лијепо кажем: „Не бој се, господине, вјера ти је, сађи па носи царски новац камо ти гођ драго“.

– Да зашто им побисте коње?

– Е рашта их побисмо, питај онога чији су били, па ће ти већ казати. Хајде, господине, сретно и берићетно ти било. -И тако се растадосмо.

– Али, Лазо, говорило се је да си и наше људе чешће устављао?

– Та јесам, да се напијемо или да што наручим или по што поручим у околна села; за напаст нијесам. Него „мирни“, господине, чинили су више пута врага а на рачун Лукин или кашње мој. Право веле: „из мире три врага вире“. Скитнице окупи обноћ коње или говеда у селу па пождени, а кад за њима наври потјера, они је заплаши: бре изут ћеш опанке, знат ћеш ти ко је Лазо, или некад, ко је Лука. Тако је на наше име падао пријекор и гријех. Па и зато питајте слободно, нијесмо ли ми, кад гођ би дознали за вражје стопе мирних, слали селу поруку да то није била наша дружина и да их од нас никад неће забољети глава.

Негдје се је то вјеровало а негдје и не вјеровало, али овако је било. А колико сам пута дознао за ђаволско плетиво тобож „мирних“, па им поручио, нека врате што су одагнали, јер ће им друкчије судити косовица. И то је доста пута помогло, а кадшто смо налазили у гори крадена блага, па сам знао уприличити да по њ дође чије је, без милоште и без муштулука.

Ено, кад је окрало царски депо баш у Зрмањи па однијело 13 кабаница, не знам већ колико чизама, праха и другог, ко је вратио крадене ствари ван Лазо? Чим сам дочуо за главнога кривца, поручим по њ и заповједим му да до сутра све осване опет пред деповом што је покрадено; јер да ће им друкчије судити мој „авлитор“. И вјере ми, послушали.

А кад оно Турковласи одагнали Ђурђићу Вјештици из Прибудића петеро говеда, бре морадоше их вратити на моју заповијед. Али нека стоји, нећу да се тобож узносим и хвалим. Ну опет ни то рећи да се по који пут није пренаглио и који мојих људи, да га није преварило вино па је мрко сретао путника. Али му је присјело, ако сам дознао, да је огријешио душу о своју крв. Кадшто би ипак – шта ћу тајити – притиснула потреба, па се баш морало посећи за туђим ма и немилом.

– Јеси ли имао добрих пушкара уза се?

– Јесам те какових. Ма наш свијет још замалена привикне пушци, па чобанче голоперо зна не промашити, кад ишта боље примјери. И данас ћете на прилику чути у Зрмањи за чо`ека кому је једном убио орао јаре. Орао се вине високо увис, а он за пушку, па га сруши и добави, баш зрном, господине. Е, нађе ли се таков гађало касније у чети, вриједи, вјере ми, у нужди много.

– Јесу ли се твоји људи навијек јуначки у згоди понијели?

– Како не би, кад друг другу зада вјеру.

– А би ли се који кадгођ поплашио?

– Боже мој, из свакога лопти крв, а најплашивије је звијере чо`ек кад се уплаши – кажу стари људи; него један другог у невољи није остављао.

– Јеси ли допао више рана?

– Што ми је оно Турчин пребио кост на лијевој руци и још једном кад су нас погнали сережани, дохватио ме један „балин“ у чело, а други у раме. То је све. Сретан сам био и сретно пролазио.

– Јесте ли се кад молили Богу?

– Што сам ја чету водио, никад нијесмо сјели за јело да не би оченаша очатали. Кад смо гдје на даништу па увече полазимо, сви бисмо се при поласку окренули к истоку па се гласно Богу помолили.

– Јеси ли био кад у цркви?

– Цигли један пут у манастирску смо цркву на Крки дошли, било нас шест. Увео нас калуђер, па смо се Богу помолили, икону цјеливали и манастир даривали, сваки по талијер!

– Јеси ли држао пост?

– Уз Госпојин и уз часни пост никад се омрсио нијесам.

– Да што бисте јели?

– Ако не имај шта посна из села, ми заложи круха и пиј каве, а кава, господине, држи чо`ека у снази, па запуши духана „сарајца“, праве разбибриге.

– А како сте се носили?

– Лијепо, као прави хајдуци. Ево, види господине, овако како сам преда те изишао. На мени је било стајаћега руха велике цијене.

– Јеси ли имао лијепа оружја?

– Како не бих! Ал двоцијевке нијесам никад носио, већ штуц-резанац сребром извезен, који сам с Турчина скинуо у Грабу. Из њега бих некад знао ама лули дно избити. За пасом мале пушке и нож; обично сам носио по једну малу – само да не буде одвише тежине – и нож добар.

–  А другови?

– И другови носили су резане штуце, а за пашњачом било је увијек добра, поуздана малога оружја.

– Је ли истина да си киту на црвенкапи сребром био искитио?

– Јесам, господине: на оној правој црвенкапи што ју је поручник Ковачевић донио баш из Србије. Дао сам за њу петнаест талијера. Сваке сам године о светом Јовану, мом крсном имену, уз велику киту знао привезати по китицу од сребрене срме, па сам тако нанизао шеснаест малих кита, овијених сребрнијем низом. То је тако обичај хајдучки, али је ријетко кога и у Лици било који би шеснаест китица, уз велику, здрав и цио приљубио.

– А Бога ти, је ли ти тешко било вјечита стати као отпонац на пушци?

– Јест, господине, Бог ти дао, јест ми управ дотужило. Да чо`ек зна или да млад просудити умије на што ће што изаћи, много би грјехоте мање пало по свијету. Млад, луд нијесам пребирао, нит вагао, кадно ме понијела несрећа, па из Штикаде у грм запео. А кад си једном у страну одврљио и грјехотом душу окаљао, онда већ кући пута не било. Па нити сам помогао кући ни себи, већ се оно нешто сиротиње посве расуло.

Сто сам пута помислио, како бих натраг, а да барем глави ништа не буде. И у тој намјери чувао сам се особито задњих година зла, колико год се је могло, уз често мрке и немиле прилике. Уз Луку се прилијепио, па вјере вјеровите погазити нијесам смио ни могао. А кад Лука погинуо и мене дружина Богом салетила, да је не остављам, да јој будем и вођом и главом, тешко ми је било, али јој се оглушити нијесам могао. Седам равних година, што сам се ш њоме а под Лукином руком – штоно веле – дружио дрву и камену, доста пута рвући се са жеђом, а кадшто и с глађу, па сад да је кукавички оставим. А и камо би да трнапим, кад су пути натраг непроходни.

Јест у неке и за неко вријеме зоран и полетан живот хајдучки. Али многи сасвим посрне и подивља у тиморној гори, као и онај мрки вук с којим се срета, те би само заскакивао, дерао, гулио, гризао. Ишта ли је мекше ћуди, кашње му датужи, додија онај пусти пустињачки свичај, она вјечита пажња и стрепња, бесаница и трзавица, неријетко тврди лог и глотни мученички крушац, мој господине. Бољега чо`ека стане и тиштити, поједати душевност и жеља га све то јаче пресвоји, превлада за кућним миром и за оним, ако и сухушним, али Богом благасловљеним залогајем на свом огњишту.

– Зато си ти, Лазо, и тражио милост у цара?

– Јесам два пута у двије године, ал` не дођоше гласи жељени. А све сам се богу молио да господа наша разаберу до што ми је управ. Пуковник нам је Шимић ишао у прилог, примио нас на Церовцу; неко је – писмену им слобоштину давши намах послао кући, а онда писао баш у царски двор. У неке се докопамо и ми остали тврда јамства да и нашој глави ништа бити неће и да нас допасти неће вјечита робија ако и који се с мира предамо. Тада положисмо оружје, па се домала редом вратисмо и ми остали сваки својој кући, чекајући што ће коме прилучити правда.

– Шта си онда радио?

Цагало Дане и ја примимо се царске колоне, да истријебимо неколико зликоваца, што су Лици били додијали, палећи и жарећи дивљачком ћуди своје домаће. Замало их Дане шчепа и главе им дође, па настане посвуд мир.

– А камо си онда доспио?

– Отишао сам, докле ме суду не позову, а приволом пуковника нашег, к срдару ронде далматинске, Вуку Десници, кршну јунаку и главиту чо`еку, а родом сусједу моме из српске сатније. Е, с њим сам живио као с рођеним братом, па смо сложно тријебили по Далмацији зле људе, а и његови су ме рондари гледали, не би боље, да смо једним млијеком задојени. Ваљао сам Вуку, ваљао ми је Вук, лака му црна земља, ваљао ми је главе, јер ми је пред господом и областима лијепим заговором привезао главу.

– Колико си побио у Вуковој ронди?

– Јесам све док ме није зовнуо покојни капетан Валентић, вриједан поглавар, пиле од сокола, у Врело. Кад дошао к њему, даде ми скинути оружје, а то ми је било помучно, па ме по заповиједи наше пуковније посла у Госпић. Ставише ме под суд и судише иза дуга натезања и затезања – по закону и правди, на 16 година тешке тамнице.  Али за годину дана гране ми сунце царске милости, па се вратим из казнионице кући и одонда хвала Богу опет сам се међу људе помијешао, свој мед својима нашао. Па сам могао и Богу се помолити и свету матер цркву походити и по свијету погледати и преда те ево ступити, добри мој господине!

– Тако је, Лазо – довргох, уставши са стоца – добро си урадио што си се примирио, а и твоји друзи. Да нијеси, једва би те данас моје очи овдје гледале, а овако гле, могох те још тако чила упитати за лијепо здравље.

– Хвала, до Бога ти хвала, господине. Видим да си рад на починак, идем. Ал једну ћу ти рећи: волим, да си ме зовнуо и пред народом онако поздравио, волим, душе ми и Бога јединога, негол’ да ми је, а сиромашон сам – избројило хиљаду жута дуката.

И тако се растадосмо већ у касну ноћ, а ја Лази обећам да ћу, кад се опет у Зрмању бацим, зајамачно и њега зовнути, па ћемо још разгавором штошта надовезати.

У другој соби чекаше својта и с њом за столом јаш два околна пароха, часне главе, часне сиједе браде. Па ће рећи вриједни поп Петар: Знате, како су Лазу звали, кад је био у ронди Десничиној ? Звали су га „Светим Лазом“; тако му је живот био угодан и Богу и људима. А по горњој Лици има о њем и пјесама згодних и лијепих, има их и о његову рођаку Јакешу, који је по давно хајдуковао.

Знам – пресјекох треном ријечи старцу – Јакеш је био мрки вук и као харамбаша, а Тодораш други му рођак није био бољи. Било је и на Лази млађих му година можда вучје длаке; али је, како казују, вавијек претезало добро срце и био је човјек душеван, особито откад је сам постао харамбашом.

– Да њега није било – уплете домаћин – његови би људи триста зала били починили. Ал` он их је знао држати на узди и најзад поумирити све редом. Јесу власти о том настојале, ал` без Лазе не би успјеле, јер је било и крупних заворања и окрућеле, подивљале ћуди у многих му другова.

А старина, рођо мој, поп Милош, придовеза у потврду ријечи свог предговорника:

– Покојни је Лукица Лабус родом из моје парохије, ко што казују, био нагао, напрасит, силовит, готов као и други његови рођаци, поробити, упалити, убити, та с освете та с бјеснила; уцијенити ма баш и у свом родном мјесту Попини. А кад је иза њега Лазо изабран за харамбашу, тад је, – и данас тече по народу околном само један глас, дапаче и у његову родном мјесту – и свом околином нестало освете, отимачине и сваког насиља, а поготову уцјене или откупа. И баш том се је жицом истакнуо Лазо испред свих других хајдука, па је зато народ па свој Лици покривао и управ поштивао харамбашу Лазу, а штитио и у прилог ишао свој његовој чети, назирући у њем и у њој неко закриље и заштиту против турских и домаћих пакосника. А и то говоре, да откад се знаде за хајдучко четовање у нашој Лици, није било пушкара над Лазом.

Читао сам – заврших – судбене Лазине списе, па не жалим што сам га рочио, а што ми је казивао, ја ћу до згоде другима приповиједати: нек се зна и нек се спомиње.

****

Раним се јутром успех уз погледни кланац зрмањски, па одјурих преко Љескове драге међу такозване Приложане у стране српске, које је давно населила и бујним животом заданула чила печа српска. Ондје је, особито на тромеђи, пало доста крви пред мало година; али се је Турчин на тромеђи нашој заувијек примирио, а с њим перје пало и нашем пустом слободару.

Харамбаша Лазо још је Ликом проносио живу слику старог хајдуковања. Иза њега неколико година верало се је и додијавало је нешто штеточињастих зликоваца, клатежи, одметника, „кокошара“ – како су их звали – око Метка и више Папуче и уз некадашњи кордун; ал` ових је брзо строгошћу области а уз помоћ самог народа нестало безтрага.

С Лазом је оставио посљедњи прави пустовник пусту моју завичајну гору, непроходне думаче и стрме урвине, кршевите увале и шиљасте ртове дива Велебита…

Буде Будисављевић, књига  „С личке груде“ (штампана у Загребу 1913, стр 56-81)

Извори: Западни Срби, Порекло.рс, Википедија, Госпић.рс

Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Јован Дучић

Јован Дучић

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

Јован Дучић

Јован Дучић

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Јован Дучић

Јован Дучић

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић

Транспарент са утакмице Србија-Хрватска 2013. – „Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.“; фото: sports.ru

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Поштанска марка Р. Српске

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

 

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

Књига „Верујем у Бога и српство“ може се преузети овде

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о Југославизму, Википедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић, Независни истраживачки центар – “Распето Косово”