Крајина – Приморје

Најстарији ћирилични споменици из Поваља на Брачу: Поваљски праг из 1184. и листина из 1250.

Два за српску науку и јавност веома важна ћирилична писана споменика, које хрватска филолошка наука присваја и означава за најстарије сачуване натписе хрватског језика и то, како мегаломански тврде, писана “хрватском ћирилицом“, јесу Поваљски праг из 1184. и Поваљска листина из 1250. године са острва Брача.
Повљи, Брач

Поваљска листина и праг са Брача; фото: Виртуелни музеј српског језика

Брач је припадао неретљанској области која је, прије династије Немањића, уједињена са Србијом и остала је бар до Стефана Дечанског под директним Немањиним потомцима. Оно што српска филологија не узима у обзир када се говори о најстаријим српским ћириличним натписима јесу управо ова два ћирилична писана трага са овог подручја, која никако не би смјело да буду искључена из српске писане културне баштине, без обзира гдје се она тренутно налазила, поготово због тежњи за непрестаним фалсификовањем историје и отимања језика од стране српских сусједа.

Поваљски праг

Поваљски праг, око 1184. године, који се чува у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту

Најстарији писани споменик српско-старословенског језика на ћирилици јесте натпис на надвратнику (прагу) цркве Св. Јована Крститеља у Повљима на Брачу, исклесан око 1184. године. У симетрично исписаном натпису, кога у средини дијели крст, пише како је мајстор Радоња на старохришћанској крстионици, која је требала послужити као манастирска црква, направио врата те како је кнез Бречко подарио манастиру неке земљишне посједе на острву. Ти подаци се наводе и у Поваљској листини. Старјешина манастира Ратко наложио је око 1184. године, приликом рестаурације манастира, да се пробију врата усред западног зида цркве-крстионице. Тај посао обавио је мајстор Радоња и о том послу и обнови манастира урезао је на горњем прагу нових врата сљедећи ћирилични натпис: “Ја, мајстор Радоња, сазидао сам ова врата ради Господина Бога, и да имам дијела у овој цркви.’’

Поваљска листина 

Осим Поваљског прага, ћирилични културни споменик од прворазредног значаја је и Поваљска листина датирана на 1. 12. 1250, а коју је потписао писар Јован. У Хрватској енциклопедији наводи се да је то “jedan od najstarijih tekstova pisanih hrvatskim jezikom; prijepis na pergamentu posjedovne isprave iz kartulara benediktinskoga samostana sv. Ivana Krstitelja u Povljima na otoku Braču, koju je 1. prosinca 1250. hrvatskom ćirilicom sastavio i ovjerio Ivan, kanonik splitske prvostolne crkve i hvarski notar, na traženje povaljskog opata Ivana, a po nalogu hvarskoga biskupa Nikole…“

Повaљску листину је први објавио Фрањо Рачки 1881. године у Старинама ЈАЗУ (Starine 13, JAZU, Zagreb, 197–210) у раду под насловом Најстарија хрватска ћирилицом писана листина. Фрању Рачког, иначе, Хрвати сматрају “оцем хрватске модерне критичке хисториографије“. Зашто ово наводимо? Зато што је тај исти утемељивач “хрватске модерне критичке хисториографије“ и један од фалсификатора те исте науке, у битном дијелу у утврђивању поријекла Хрвата, фалсификовао “Франачку хронику“.

Оно што највише “боде у очи“ у процесу фалсификовања историје језичке науке јесте посебно чињеница да, поред тога што је цијели српски језички корпус преузет на крајње перфидан и подмукао начин и именован као хрватски језик, српска јавност, а првенствено српски лингвисти остају поприлично пасивни у одбрани српског језичког наслијеђа. Данас је тешко исправити “криве Дрине“ и вијековне тежње других у присвајању српске традиције и баштине, али не смијемо се оглушити на право да чувамо своје културне споменике макар на тај начин да их се сами не одричемо.

Сања Бајић

 

Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривено национално деловање.

Алекса Шантић (у белом оделу) са пријатељима из часописа Срђ. Први с лева је Антун Фабрис. Фото: Wikipedia

На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. “До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормлано да ‘Срби Латини’ односно Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било“. (Лазо М. Костић, Нека новија збивања на српском књижевном пољу, Сабрана дела, Београд 2000, стр. 883.)

Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици.

„Српски Глас“ (касније „Српски Лист“) – орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић.

„Драшков Рабош“ лист за поуку и забаву, излазио два пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом.

„Срђ“ – лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902. до 1908, два пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирилицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети.

„Дубровник“ – лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.

Почетком 1908. године почео је излазити седмични лист „Бока“ (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.

„Нови Српски Лист“ – орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру.

У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје „Српски Гласник“ – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913.

1894. године Антун Пасарић, отвара „Српску дубровачку штампарију“ која махом штампа књиге ћирилицом.

Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање „Матице српске“ у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.

Вице Адамовићу „Матица српска“ издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914.

У штампарији Ј. Тошовића, 1921. г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника.

У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околина, 1922. године. Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-бугарски рат. Сарајево 1913.

Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарија Шпире Артале.

Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891.

Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.

Лујо Бакотић је у сопственом издању штампао на ћирилици Речник Српско хрватског књижевног језика, Београд 1936.

Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму.

На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика.

Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо.

Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића.

На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.

Слика из: Ђорђе Ћапин, Однос према срп. споменицима у Конавлима

На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835. године.

Дио текста из: Томица Керчуљ, Употреба ћирилице у културно-историјској баштини католичких Срба, Београд 2003.

Повезани чланци:

Српски Дубровник
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровачка књижевност је српска
О приморским Србима
Са Ловћена вила кличе здраво српски Дубровниче
Значај Валтазара Богишића за Србе на приморју
Срби Католици (Никола Томазео)
Браћа Лујо и Иво Војновић и отимање српског Дубровника почетком 20. века
Православље у Дубровнику: Руски ултиматум омогућио живот СПЦ
Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (1)
Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (2)
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски
Дубровник – У потрази за изгубљеном ћирилицом

У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски

Објављујемо статистички део овог календара у којем су, поред података о броју становника у Дубровнику и припадајућим насељима, између осталог може видети и изјашњавање којим језиком се говори у кући.
Дубровник

Дубровачки календар 1898

Дубровник је (са насељима Груж-Лапад, Бргат Горњи, Бргат Доњи, Грбавац, Мартиновићи, Макоше, Буићи, Петрача, Челопеци, Чибача, Брашина, Завреље, Солине и Плат) по попису из 1890. године имао 11.177 становника.  Од тог броја највећи број су чинили католици (10.327), православних је било 546, евангелиста 221, Јевреја 79, мухамеданаца два и један унијат, те један становник без верског опредељења.

На питање који језик говоре у кући 9713 се изјаснио да је то српски језик, 716 талијански, 384 мађарски, 285 немачки, 52 чешки, 19 словенски, шест пољски и два руски језик.

Календар „Дубровник“ (овај број је изашао 1897. године, а за наредну 1898. годину), штампан је на латиници и бавио се књижевношћу, историјом, културом и политиком, а уређивао га је (период: 1897-1903) Антун Фабрис (1864-1904), дубровачки Србин католик. Сарадници Фабрису на календару „Дубровник“ били су многи тамошњи угледни Срби католици: Андра Мурат, дум Иван Стојановић (1829-1900), Марко Цар (1859-1953), Вид Вулетић Вукасовић (1853-1933).

Кликните на линк да видите оригинални документ: Дубровник, статистика из 1890.

извор: Порекло

Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

До којих је граница бесрамности ишао, а и данас иде пројекат стварања нације на основу отимања, кривотворења, подметања и фалсификовања показује пример једног српског писца из Славоније, којег данас генерације уче као најзначајнијнег хрватског просветитеља. Матија Антун Рељковић био је Србин, Славонац, Шокац, католик, икавац, који се, као и сви његови сународници Шокци одувек, вековима, све до краја 19. века недвосмислено изјашњаво, потписивао, говором и писањем потврђивао да је Србин и Славонац. 

Матија Антун Рељковић

Овај језуитски пројекат, који је интензивиран током 18. и 19. века успео је да до почетка другог светског рата Хрватима учини све оне који са тим именом и пореклом нису никада имали никакве везе. Похрваћени Су Бокељи, Дубровчани, Далматинци, Херцеговци, католичко становништво Босне, Личани, Банијци, Кордунаши, Славонци, Шокци, сремски, бачки и банатски Срби католичке вероисповести (Чак и они у данашњој Румунији)… а данас је на делу покушај да се похрвате и Буњевци. 

Принцип и стратегија овог пројекта су прости: Хрваћење се врши свим могућим средствима на основу само два критеријума – српски језик + католичка вероисповест. Другим речима, за стварање хрватске нације кроз векове било је потребно или Србина православца присилити да промени веру или странца римокатолика да усвоји српски језик. На тај начин су похрваћени и припадници других народа римокатоличке вероисповести (Мађари, Немци, Чеси, Словаци, Словенци, Русини, Италијани…) – уколико су у некој генерацији усвојили и прихватили српски језик као матерњи. 

Творци пројекта стварања нације на основу само ова два критеријума – језик + вероисповест нису презали од свих врста фалсификовања, скривања, уништавања и насиља – како су им које историјске околности дозвољавале.

МАТИЈА АНТУН РЕЉКОВИЋ

Свако дотицање Рел(ј)ковићевог Сатира илити дивјег човека, изазива многоструке недоумице и контроверзе у српско-хрватској језичко-историјско-политичкој арени.

Књига Велише Ра(ј)ичевића – Псуњскога „Хрвати у светлу историјске истине“ из марта 1944. доноси факсимил оригиналног Релковићевог рукописа из 1762.(?) преузет из загребачког Србобрана за 1941. годину.

Родом Славонац из посавског села Давор (раније Свињар), Матија Антун Рељковић био је син граничарског официра, а то је каријера коју је и сам изабрао. Почео је као обичан војник и у војсци стекао чин капетана.

Релковић је свестран и изузетно утицајан писац, после Качића најзначајнији српски аутор 18. века, чија се делатност одразила на више поља: језикословној, дидактичној, практично-просветној. Писац је хибридне полиграфије мудросница „Нек је свашта илити сабрање паметних ричих“, 1795., граматике с елементарним рјечником, синтаксом и доста произвољним етимологијским изводима („Нова славонска и нимачка граматика“, 1867 – дело је остало у рукопису за пишчева живота).

Најважније му је остварење дидактични спев, народнопросветног карактера „Сатир илити дивљи човик“ (1762., проширено издање 1779.) прожет духом рационализма, здраворазумских моралних поука и прагматичких савета за обнову привреде у Славонији у којој је још владало турско наслеђе оријенталне запуштености и немара. Отприлике у то време је превео Панчатантру.

САТИР ИЛИТИ ДИВЈИ ЧОВИК

Сатира илити дивји човик, 1762.

“Сатир илити дивљи човик” је дело које описује немарност људи и њихову изгубљеност према месту у којем живе, али уједно и потиче самог читаоца да размисли о свом односу према месту у којем живи.

Данас се наводи као прво дело хрватске књижевности са световним садржајем, настанком свезано за Славонију, написано шездесетак година након протеривања Турака из Славоније. Први пут је штампано 1762, без имена аутора, без назнаке места штампања (био је то Дрезден) и без имена штампара. По обиму, али не и по значају, скромно је то дело, штампано у малом формату, на 82 неозначене странице. Једини сачувани примерак налази се у Националној и универзитетској библиотеци у Загребу, где је доспео још у 19. веку из библиотеке породице Брлић из Славонског Брода.

Други је пут „Сатир илити дивљи човик“ штампан у Осијеку 1779, у осмини, непагирано (180 стр.). Дело је проширено са 1938 на 3498 стихова, с предговором и неколико прозних уметака: о Новој Градишки, о чувању шума, о барону Љубибратићу, о поштивању тежака, комедија илити весела приказа нарави, трагедија илити страховита приказа нарави.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ РУКОПИСА

Ову тему не отварам ради препуцавања око старе недоумице „наши стари/ваши стари“, већ због стихова који се виде у оригиналном рукопису, а нигде (?) нису објављени или штампани.

На фотографији рукописа нису баш читки стихови које следе након препорног дела:

Србобран 1941

Србобран 1941

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.
Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
сербски штили, а сербски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Дакле, стихови који следе у факсимилу који доноси Рајичевићева књига су недовољно читки, па сам пожелео видети Србобран из 1941., надајући се бољем квалитету преслике.

И, захваљујући добром пријатељу, којем срдачно захваљујем, дошао сам до читког факсимила рукописа:

Сатира или дивји човек – рукопис у којем се види преправљање слова Н у В и у којем се налазе четири избачена стиха

Дакле, циљ нам је да утврдимо истину: шта је сам Матија Рељковић заиста рекао. Или-или – или да демаскирамо хрватски алибизам или да оповргнемо шпекулације и нагађања.

ЧЕТИРИ НЕОБЈАВЉЕНА СТИХА ИЗ РУКОПИСА:

Da je vami terbu napuniti                 (Да је вами трбух напунити)
pak lezati, ialli lin hoditi                  (пак лежати, јали лен ходити)
A ostalo nek stoi na strani              (А остало нек стоји на страни)
Jer vam nitko nishta nezabr(ani)   (Јер вам нитко ништа незабрани)

Штампано издање из 1822. у којем стоји фалсификована варијанта и недостају четири стиха

Да још једном погледамо део рукописа из загребачког Србобрана из 1941. године: 

… и да га покушамо дешифровати:

Рукопис Транскрипција (Ц. М)
Jer Slavonac ne da svoje dice, Јер Славонац не да своје деце,
da se idu ucsiti A, B, C, да се иду учити А, Б, Ц,
nego ima obicsaj ovaki: него има обичај оваки:
kad mu reknesh, odgovori svaki: кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ni moi otac nie znao shtiti, „Ни мој отац није знао штити,
alie mogao malo bolye pitti; ал је могао мало боље пити;
Nashi stari nisu pisat znali, наши стари нису писат знали,
al su bolye neg mi sad staiali“. ал су боље нег ми сад стајали„.
O Slavoncse! tise verlo varash, О Славонче! ти се врло вараш,
koÿ godmi tako odgovàrash. који год ми тако одговараш.
   
Vashi/Nashi stari iesu knygu znali, Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
serbski shtili, a serbski pisali; српски штили, а српски писали;
al vi sada nikako nechete ал ви сада никако нећете
neg zanemar svakoia mechete. нег занемар свакојак мећете.
   
Da je vami terbu napuniti Да је вами трбух напунити
pak lezati, ialli lin hoditi пак лежати, јали лен ходити
A ostàlo nek stoi na strani А остало нек стоји на страни
Jer vam nitko nishta nezabr(ani) Јер вам нитко ништа незабрани.
   
Volish dite za kermci poslati, Волиш дете за крмци послати
neg u skulu, da se uči, dati. нег у скулу, да се учи, дати.

ЈОШ ЈЕДНО ИСПРАВЉАЊЕ РУКОПИСА

Читајући рукопис, открио сам још нешто.
Досад је штампано:

наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми састајали„,

док у оригиналном рукопису стоји, јасно и гласно:

„наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми сад стајали“.

Ко зна шта би се све још дало открити када би неко скупио храбрости и објавио оригинал рукописа.

Што се тиче четири избачена и необјављена стиха (масним словима), није ми јасно зашто никада до данас нису објављени, макар у неком ширем издању.

Друго, јасно се види да је писало Наши стари, које је преправљено у Ваши стари. Међутим, онај који је извршио нестручну интервенцију није знао да се основни смисао тиме не мења:

Сатира или дивји човек

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
српски штили, а српски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Моје тумачење (а нескромно сматрам – једино логично) је следеће:

Рељковић наводи да Славонац не шаље децу у школу јер правда ту своју одлуку овако:

Ни мој отац није знао штити, (…) наши стари нису писат знали“ па шта им фали!

Из овога је јасно да се ради о Славонцима, ЊИХОВИМ старима и деци Славонаца.

Рељковић приповеда, дакле у првом лицу пише и лично се обраћа Славонцу:

“ О Славонче! ти се врло вараш, (…)

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,

сербски штили, а сербски писали;“

Из овога је јасно, било да је написано „Ваши стари“ или „Наши стари“ да Рељковић недвосмислено сматра да су стари Славонци „сербски штили, а сербски писали;„.

У случају да је написано „Наши стари“, недвосмислено је да Рељковић себе сматра Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што би аутоматски представљало потврду да је:
– Рељковић српски писац
– икавица један од три изговора српскога језика – чија употреба у данашњем стандардном српском језику није дозвољена??? Зашто је то тако, треба упитати језичке стручњаке. Можда нису упознати са примером који овде представљамо.

Матија Антун Рељковић

У мање вероватном случају – у случају да је написано „Ваши стари“ – не би била потпуно јасно изречена потврда да Рељковић сматра себе Славонцем – оним Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што је највероватније и био циљ фалсификатора.

Међутим, како је из контекста јасно да писац „Сатира илити дивјег човика“ себе сматра делом Славонаца којима се кроз стихове обраћа, дакле сматра себе делом оних Славонаца чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, то је ова кривотворачка рука само скренула пажњу на ватрени алибизам и неистинољубље.

На крају, недвосмислено је да су, према речима Рељковића стари Славонци српски говорили и српски писали. Међутим, на жалост, Рељковић је хтео да нагласи да су стари Славонаца „штили“ и „писали“, а да се након старих, као и данас људи од школе окрећу… Оно „сербски“ му је било тако природно и уобичајено као „добар дан“ и није слутио да ће неко једног дана рећи да су његови стихови на хрватском језику.

Овако је у загребачком Србобрану из 1941., у атмосфери узаврелог усташтва, о овом скандалу писао Велиша Раичевић:

Да је онај, који је на рукопису Матије Рељковића извршио познати фалсификат тиме, што је невештом руком и другим мастилом исправио сва она места где Рељковић и себе убраја међу Србе, знао, да се етнички преображај не врши једним потезом пера, не би га ни извршио. Рељковић је наиме песмом одговорио једном Славонцу који је рекао да Славонци нису знали писати овим стихом:

Ој Славонче, ти се врло вараш
Који год ми тако одговараш.
Наши стари јесу књигу знали,
Српски штили (читали) и српски писали.

Злобна рука одстранила је фалсификатом велико слово »Н« у трећем реду, а на његово место неуспело ставила слово »В«, па је тако и мимо воље великог славонског песника Рељковића испало, као да он говори о народу коме сам не припада. Међутим, он, мада католик, као што се види, поноси се својим српством. Фалсификатор, уколико је жив, није се ни смео јавити када је у једном славонском листу објављена фотографија овога националног фалсификата.

А овако пише Јован Дучић, годину дана касније, 1942:

Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова: „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757. г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

Зато се Штросмајер није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Поштанска маркица поводом двестогодишњице од смрти

С друге стране, Петар Матија Катанчић, нешто млађи Рељковићев савременик, наводи да „Хрвати живе западно од линије повучене од Драве, па кроз Мославину до утока реке Цетине у Далмацији”, при чему је занимљив и његов запис да „Илири сами себе зову Србима, па да их и други исто тако зову Србима, а и Илирима, а и Власима”, при чему „нема сумње, да је он (Рељковић) као и сви његови Славонци, сматрао свој језик за језик српски”.

СРПСКИ ВИНКОВЦИ ЈОШ КРАЈЕМ 19. ВЕКА

А како се изјашњавало и осећало становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, кога је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића.

„Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси следећи чланак, у којем се јасно каже да се у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ говорило српским језиком:

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

ВЕЧИТА НЕОБАВЕШТЕНОСТ СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЕЛИТЕ

Главни кривац за ову отимачину у оквиру српског националног корпуса јесу српске власти, институције и српска интелектуална елита, која је вечито затечена и необавештена оним шта се око ње дешава – најчешће заведена неким пролазним идеолошким стремљењима, у оквиру којих губи и време и енергију.

Унутар те елите задњих векова није био мали број оних који су паразитирали на привилегијама добијеним од народа, не чинећи ништа осим претресања већ добро познатих тема, на основу преписивања и дописивања. Било је у оквиру ње и оних који су зарад тренутних идеологија, власти и привилегија чинили велику штету сопственом народу, правећи компромисе и уступке ствараоцима вештачке нације.

Као пример необавештености једне високе институције навешћемо један иначе одличан и веома користан проглас Фи­ло­зоф­ског фа­кул­тета Уни­вер­зи­те­та у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву у којем стоји: „По истом обра­сцу, и сва оста­ла спо­ме­нич­ка гра­ђа свр­ста­ва се под исто­ри­ју бо­сан­ског је­зи­ка, без об­зи­ра на чи­ње­ни­цу штоВа­ши ста­ри је­су књи­ге зна­ли, срб­ски шти­ли, а срб­ски пи­са­ли“ (Ан­тун Ма­ти­ја Рељ­ко­вић, 1761, Са­тир или­ти ди­вји чо­вик). “ (Фалсификати у српској културној баштини у БиХ, Политика, 16. 01. 2017. )

Дакле, у њему видимо да се фалсификовању овог значајног српског писца, једног од водећих просветитеља на Балкану, у нашим институцијама не придаје значај.  

Због тога позивамо Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске, Матицу српску, институте, катедре за српски језик и књижевност, српске интелектуалце, професоре, удружења, да покушају они нас пријатно да изненаде у наредном периоду својим налазима и потезима, уместо да, као и до сада, најзначајнија битка за опстанак народа буде ослоњена на ентузијазам појединаца и група организованих на основу осећања и потребе. 

Тумачења Сатира су преузета од аутора са Трипода

извор: Трипод, ВикипедијаФронтал

Повезани чланци:
Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској.
Дубровник, Карта

Дубровачка република до 1808.

Да бих објаснио овај прилично једноставан феномен, морам најпре да извршим једну терминолошку интервенцију: објаснићу сам појам „Хрват“. (Хрвати)

Прави, односно протохрвати, несумњиво су постојали у средњем веку и настањивали су простор северног Јадрана, односно доње Далматије од ушћа Цетине близу Омиша па до Истре. У ово доба главни погон бродова је на ветар, па је морска струја, иако од само пола чвора, представљала значајан фактор у пловидби, а, сходно томе, старим морнарима је Адрија била скоро више река него море; много лакше се пловило „низводно“ уз обалу и то углавном дању. Хрвати су живели дакле низводно од Срба у Далматији.

Из неколико сачуваних споменика писаних глагољицом, делимично се реконструише језик који по прихваћеној подели припада словенској групи, већином чакавско-икавског типа. Хрватска држава углавном се поклапала са етничким простором Хрвата уз обалу, с тим што је неодређено захватала унутрашњост континента. Када је крајем једанаестог века поражена и пала под власт Маџара, кренуло је и симултано уништавање народног језика од три околна ентитета: маџарског, немачког и млетачког; иако расно и језички прилично удаљени једни од других, сва три народа нашла су заједничку платформу – католичку – наступања приликом затирања словенске писмености, а тиме и имена.

Овај „рад“ Римске цркве трајао је преко хиљаду година, с обзиром да је почео одмах после моравске мисије у деветом веку. Уништавањем глагољских књига нестајао је и словенски језик из литургијске употребе, а то је уједно значило и постепени нестанак књижевног језика Хрвата. Римски бискупи завршили су истребљивање попова глагољаша уништењем њихове енклаве на Крку, спречивши тако да књижевни језик Хрвата доспе у ново доба.

Мудри у покварености, уједињени католици свих народности нуде у Аустрији малобројним Хрватима чакавцима језичко уједињење са изолованим загорским кајкавцима (који су уз то и екавци) и то преко чистог српског херцеговачког говора. Тако је с великим успехом лансирана ноторна лаж која је успут и невероватна глупост: како хрватски језик има тобоже три огранка – кајкавски, чакавски и штокавски. То је та морбидна аустријска идеја илиризма која је требало да усиса и избрише Србе. Срећом, имали смо тада Вука који је можда био и лопов и лажов, али је био и геније и Србин, па можда баш њему и његовом објашњењу да је глупо мењати живо и славно име за мртво и непознато треба да захвалимо што данас нисмо Илири; бар ми који сматрамо да је добро и лепо бити Србин.

Процес унијаћења који је бивао све бржи од нестанка српских држава Рашке, Босне и Зете, требало је да добије крила увођењем Хрвата у Вуков штокавско-ијекавски говор; и добио је. Покатоличени Срби млетачке Далматије и аустријске Војне границе на готово волшебан начин постајали су Хрвати, јер више није било верске, а ни језичке баријере убеђивању Хрвата да је штокавско-ијекавски њихов хрватски језик од „памтивијека“! Овај план је заиста генијалан у својој једноставности, јер је осовљен на две неизбежне црте људског карактера: грамзивости и кукавичлуку. Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Тако се број Хрвата кроз позни средњи век и ново доба увећавао без престанка, поглавито због српских конвертита.

Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента. Наслеђено стање од својих идеолошких предака „научно“ су уобличили брозовски „научници“, у ствари обични лингвистичко-историјски кондотијери, измишљајући на добро утабаном путу све нове и нове синтагме, не стидећи се ни једне. Тако је било и остало да Међимурец и онај са отока Вргаде обојица буду Хрвати иако се уопште не разумеју, као ни онај са Виса што не може са загорским дудеком ни једну унакрст, али ето то је све „постао“ један језик са „дијалектима“ – а што личи Јову не личи волу – ауторитет је чудо, а бечко-берлинска школа се ево исказала и у лингвистичким сферама.

Покатоличени Срби Брача, Хвара, Корчуле, Мљета итд. постали су тако „Хрвати“, а сличних примера је заиста безброј. На охлађени ка унд ка патишпањ, фино се слегао брозовско-србождерски крем, па је тако 1946-е напором московских „лингвиста“ конституисан и македонски језик са пет (!) дијалеката, мили брате!!! Најамника са свих страна није фалило, па се „истраживању“ прикључила и наша, „српска“, Академија канонизујући којекакве глупости. Једна од таквих је и језичко размеђе у јужнословенској маси на линији: ушће Тимока – Осогов – Шара. Ова граница је наравно измишљена и откида велики број Срба остављајући их у тами Шоплука под Бугарима или свежим Македонцима.

Србин из Баната без проблема разговара са Македонцем из Охрида, али они су припадници два „различита народа с посебним развојем“. Ту скоро написао човек црногорску граматику. То је наравно лакрдија, али има и она „од играчке плачке“, с обзиром да Македонци већ преко педесет година уче македонски, заживео је ево и бошњачки, а чека се изгледа и права промоција црногорског. Уз одређени маркетинг, политичку подршку и, наравно, новац, све, сваки локализам било где, а камоли код нас, може да скочи на ниво језика. Можда би, да нису толико шкрти, Пироћанци издали пироћански речник и граматику (ово је само неуспела парафраза вицева о Пиркету).

Док сам био млађи, веровао сам да у нас постоји неко правило бар што се тиче језика, које објашњава где престаје дијалект а почиње други језик. Ратосиљао сам се ове заблуде посредно кад сам схватио да не постоје ни правила по којима су у Југославији повучене границе република, изузев једног начела: гледај да Србија буде што мања! Примера је опет сијасет: Барања, Скопска Црна Гора, високо Подриње итд. Имала је тако и српска Далматија да постане на брзину све друго само не српска. Срби „католичани“, данас непостојећи феномен, били су значајан чинилац нашег националног корпуса кроз цело турско доба, без обзира у којој су држави живели: Аустрији, Млетачкој или Турској.

А Дубровчани под разним државама кроз средњи век и ново доба, ко су они и којим су језиком говорили? Одговор је прост, два језика, они који су били Талијани – Млечани служили су се наравно венецијанским, а остали српским.

Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско. Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Не на једном примеру види се да дубровачко Славен значи (само) Србин, а словенство српство. На прелазу из 16. у 17. век, Мавро Орбини је, пишући Краљевство Славена, имао на уму некадашње српске државе и наше владаре, што је из садржаја и очито.

Нема код дубровачких писаца све до аустријског доба ни трага од Хрвата, сем у једном случају који посебно волим, јер много казује: ради се о Држићевој подели ликова у Дунду Мароју где међу „епизодистима“ са Јеврејем Садијем стоји и Хрват; али најбоље је његово име – Гулисав, што значи „сав огуљен“ – одрпан, а то су у то доба (половина 16. века) Хрвати и били – слуге Немаца, Талијана и Маџара, увек у ритама. Па и Гулисав је слуга код Тудешка – Немца, шта би друго. Дум Марин се као бивши ђачки ректор Сијенског Универзитета одлично разумео у националности и овај лик није могао тек тако да залута у његову поделу.

Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.

Па ко су онда Хрвати и постоје ли уопште, јер идентичан процес овом на приморју збивао се у кругу кроз целу Границу и Провинцијал широм државе Хабзбурга? Тих такозваних „правих Хрвата“ данас више скоро да нема, осим оних у чакавским и кајкавским „острвцима“, Званични језик неоусташке државе је српски, Вуков језик (припремљен напором наивног Ђуре Даничића) који с придодатим новим речима а затим и подражавањем немачке синтаксе и акцената хоће да постане и тврди да јесте хрватски! Следећи корак после присвајања нашег језика је вероватно преузимање наше историје, па би у том смислу било идеално да српски владари Дукље, Босне, Травуније постану Хрвати, јер се њихови дворови у Стону, Мљету, Скадру ионако већ налазе у иностранству.

Лако је Јован Дучић разобличио хрватску глад за традицијом и њихових четиристо владара (!), што банова, што краљева, али залуд; та је политика живља но икад. Своју првобитну етно-психолошку константу, Хрвати су потпуно изменили претапајући Србе. Кроз српске конвертите добили су на првом месту духовитост и физичку пропорционалност, али и негативности које су им ови прозелити морали дати: малодушност, поквареност, грижу савести која опет за собом повлачи сијасет проблема, а на све ово треба додати тзв. изворни хрватски карактер који се на првом месту огледа у језику, туробном, изобличеном спорошћу до имбецилности, и простачком.

Све ово је уочио, дакако, и највећи хрватски писац који је сва дугачка дела написао на српском (са немачким украсима), изузев Керемпуха који је очити пример језичког ћорсокака; ти цоперњаки, бедаки, трпутеци не могу даље. Поимање лепог поменутог изворног Хрвата огледа се у фолклору где је врхунски домет лицитерско срце праћено попевком: ена пура два пандура. Укмећени, гледали су Хрвати из Провинцијала у Србе Граничаре са страхом, а за мржњу се побринула католичка црква доливајући уље кад год је требало.

То је онај елеменат који је довео до дефинитивног уобличавања тзв. „кастративног типа“ народа, како је то генијално поставио Јован Рашковић. Ти Хрвати су они који се вечито жале, стално су у нечем закинути, кукају и наравно – ударају мучки. С обзиром на све ово, сматрам да би најпогодније име за ове данашње тзв. „Хрвате“ било полу-срби, а ево и зашто: прво, видели смо да биолошки углавном нису Хрвати, и друго, служе се српским језиком, а нису Срби.

Синтагмом полу-срби очувала би се уједно и традиција из нашег старог законодавства и литературе уопште, где се за католике користи израз „полуверци“, а израз полу-срби је свакако лепши од термина „квазисрби“, који тако остаје слободан да се употреби за одрођене из самог српства.

Радован Дамјановић, историчар

„Српско-српски речник“, Београд 2003.

 

извор: Трипод

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Лазар Лазо Шкундрић – посљедњи лички хајдучки вођа

Лазар „Лазо“ Шкундрић (1825-1901) је био посљедњи лички хајдучки вођа, родио се 1825. године у селу Прљеву (Лика) у српској православној породици, од оца Дане Шкундрића и мајке Јање Букарица, која је прије удаје живјела у Ервенику (сјеверна Далмација). Лазар се због хајдуковања (1849-1865) оженио релативно касно (1871) са Маријом Стојисављевић (из Велике Попине), са којом је имао синове Ђурђа и Шпиру. 
Lazo Škundrić

Лазар Лазо Шкундрић

Породица Шкундрић, поријеклом је из Херцеговине, гдје су се некада презивали Богуновићи, чијем братству и припадају, а о томе је сам Лазо оставио свједочанство у својим казивањима, када је на питање Будислава-Буде Будисављевића: А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?, одговорио:

„Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Његов отац Дане и дједа Јован Шкундрић пренијели су му породичну традицију, како сам Лазо наводи:

„Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи. („Из старог завичаја: приповијести“ – 1914)

Приликом сусрета у Врелу (од 1900. године, ово мјесто се зове – Зрмања-Врело, а од 1971. године – Зрмања Врело) 1890. године, између Буде Будисављевића и Лазе Шкундрића, забиљежена су казивања, посљедњег личког хајдучког харамбаше о његовом хајдуковању и поријеклу.

Све прикупљене податке о Лази Шкундрићу, записао је и касније објавио Будисављевић у својим књигама „S ličke grude: priče“ (Matica hrvatska, Zagreb, 1913), односно „Из старог завичаја: приповијести“ (Матица српска, Нови Сад, 1914).

Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Шкундрић) имала је крсну славу Јовањдан (Свети Јован Крститељ).

Своје војевање Лазар ће започети 1848. године, када су кренула анти-монархистичка превирања (1848-1849) у неким дијеловима Аустријске царевине, када је мобилисан са својим старијим братом Ђурђем, те потом одлази на разна бојишта, а у царској војсци борио се (у оквиру 4 батаљона) у Бечу и у Темишвару.

Хајдуковање

У хајдуке Лазо Шкундрић одлази 1849. године, искористивши повратак из Мађарске, тј. пролазак своје јединице кроз Лику, па је послије проласка Грачаца у селу Штикада дезертирао из аустријске војске.

Шкундрић је био револтиран чињеницом, да мобилизација није равномјерно обухватила све породице у Лици, јер су поред њега и његова два брата била мобилисана, а многе друге породице нису имале никог мобилисаног.

Најприје је кренуо у Далмацију, али тамо се због потјера за дезертерима није могао дуже задржати, па је прешао у Срб (Лика), код свог рођака Тодора-Тодораша Шкундрића, хајдучког вође.

Ова хајдучка чета је поред харамбаше (до Лазиног доласка) имала још осам људи: стричевиће Луку и Андрију Лабуса, Саву Шајицу и Николу Миладиновића, из Мале Попине (Лика), Тодора Стојсављевића, из Велике Попине (Лика), Саву Радишића, из Дабашнице (Лика), те Николу Манојловића и Јовицу Миљуша из Брувна (Лика).

После погибије харамбаше Тодора, старјешинство прелази на Луку Лабуса (харамбаша: 1855-1862), који је хајдуковао 14 година (1848-1862).

Када се Лазо Шкундрић повукао из хајдучије, у Лици више није било хајдука, већ су они који су жељели да се и даље баве тим „послом“, одлазили да се прикључе хајдучким дружинама у другим крајевима, па тако Личане налазимо код поунијаћеног Сербина Јосипа-Јоце Удманића (харамбаша: 1843-1867) из Поповаче у Мославини, гдје су се обрели лички хајдуци Теодор и Јован Узелац, Иван Штимац, Ђорђе Слијепчевић и Миле, Стево и Марко Лончар, односно неки други код харамбаше Петра Личанина, који је од 1866. године хајдуковао у околини Сиска, Пакраца и Петриње.

Лика послије повлачења Лазе Шкундрића

Лист Народне странке „Novi Pozor“ (почео је да излази у Бечу 1. 9. 1867. године), у броју 35, од 15. 10. 1867. године, наводи да је након помиловања харамбаше Лазе Шкундрића у Лици остала још само тројица хајдука (Дошен, Ђукић и Јеловац), који су се повезали са далматинским хајдуцима и „čine nam velikih neprilikah“, које је до 1866. године предводио харамбаша Симо Ковалевић, а потом Томо Ковачевић.

Тек је између 1870. и 1871. године коначно заустављена хајдучија, када су похватани или поубијани посљедњи лички хајдуци, који су хајдуковали широм данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине.

У наставку слиједи једна од најљепших прича Буде Будисављевића (1843-1919), чувеног личког приповједача и великог жупана у Госпићу (1889-1901), о посљедњем личком хајдуку Лази Шкундрићу (објављена у књизи “С личке груде“ 1913. године у Загребу), али и приликама с краја 19. вијека, које су владале у Лици и околним крајевима. У овој причи говори се и о Лазином претходнику хајдучком вођи Луки Лабусу, као и другим личностима који вјерно одсликавају вријеме, људе и обичаје из тих западних крајева некада насељеним Србима.

ЗАДЊИ ЛИЧКИ ХАРАМБАША

У Лици, 1890.

Кад се, пошав од Грачаца, витог пера горњој Лици, хватиш Пушића-превије па спуштати кренеш пустом дољом Велике Попине, пакленим оним леглом разорника вјетра, поклопи ти душу сјета, а плахо око све замиче жудним гледом амо и тамо, не би ли се усред гола стијења, усред невеселе, глухе оне самштине уставило о бољем, о виднијем дарку мајке природе. Јест поналијево одскочио, мислио би – небу под облаке – големих, камених леђа старац Поштак, нијеми свједок некад големе наше биједе, али од њега мркоглеђе слаба ти повоља, брајaне, слаб разговор. Некад тврди заклон и драго боравиште пустом слободару, данас је само недраг вјесник недобру времену. А кад се на Поштаку згусну облачине, не гатај добра пустој оној Kрајини. Али се је зато десно од цесте пружила житородна раван до под брдо голој Вијојли, подно које виђаш разасуте лијепе куће кршних становника Мале Попине. И јесу то кршни људи попут оног кршевитог крша, што им стражу више крова стражи и од љуте мећаве постојбину брани.

Брзајући на чилим коњима равном цестом, за недуго ето те ниже цркве код Беговца: мала црква за невољу само али права задужбина за јуначку ону печу, која се радо богу моли и богородици, а велико још и данас слави свето своје, крсно име старинског племена. Десно црква, а лијево крај цесте три студенца као три бегова прста.

У црквици, а бијели је дан, горе воштанице. Крај цесте стоји чета људина, један зорнији од другога, у стајаћем руху, и жељно поздравља црвен-капом, дједовом баштином, у десници руци. Лијепа ли старинскога руха, црвене ђечерме посуте свијетлијем иликама, а преко ње модар копоранац, извезен купoвнијем мавезом. На глави је црвен-капа с китом црне свиле, што скакуће јуначкијем раменом. Кожна пашњача по по тијела, за њом пo једна или пo двије ватре и нож оштар у крпама, на врху му по два као рога скупоцијене казме од бијеле кости. На врнчанице сложен лаган опанак у пријеплету обухваћа везену натикачу ризoм закићену.

– Помоз’ Бог, јунаци! – дозовем баш својски, а они прихватише Бога свечаним жубором.

– Па чим ми се хвалите, Пoпињци?

– Мало добра, господине, а чудo потребе – прослови старјешина. – Него сађи, мoлим ти се, да нам видиш велику грjехоту, црквицу нашу, гдје се руши и пропада, па ако мош, помoзи, помога ти Бог.

Уђoсмo и разгледах на све стране трошну богомољу, а кад ван, узеше ме стари људи салијетати ради новчaне помоћи.

– Нешто ми, а нешто ви, јунаци, па ће бити добро; наш ће бан и влада му учинити што се буде могло, али и ви онда сложни будите, па вољно придонесите, што на вас спане.

– Е хоћемо, господине, што се буде могло, ако не изда љетина; вјера је, хоћемо драге душе.

Још се поразговорисмо о поштену животу и дoбру обичају, о слози у задрузи, о штедњи и радњи, о шуми и заторнику јој кози итд., па се поздрависмо, као да смо давни знанци, добри пријатељи.

– Поша’ збогом, господине! – отпоздравише људи, и ја се отиснем пут Зрмањскога кланца. Кад овоме на врата, станиде са мном, побро, не мичи се с мјеста, лијепо те молим, да ти се разгрије срце с прелијепа погледа. Пoд тобом пукло у добру дуж убаво поље, а здесна га заокружила голостуба Брдина све до преслијежи која сијече у селo Рујишта. Одaнле се пружио комити Ком, ћа онамо више Пaланке, па се спушта све ниже и ниже да међе далматинске.

Налијево узбочио Поштак силне бокове према тромеђи до Бобаре и Жујина поља, а доље у низу избила јака вруља бисер-воде Зрмање, откле је име и свој онај страни што је воду с истока опточила. Од врела Зрмање прозвало се Врелом и само село, у којем је некад столовала прва сатнија прве личке крајишке пуковније. Кад десно гледнеш, ено подно Врбици издигао голе зидине град Раковник, што Турчину доста пута заклонио злопаку шију, докле је не сломише соколови Смиљанић Илија и Јанковић Стојан. А налијево штрље – регби – подртине неке куле којој име слабо још ко памти.

Под самим се Комом на згодну брежуљку успела црква Мале Госпојине, а долину заклонио с ону страну према посестрими земљи, стара наша дика, чувени Звониград. Милошто Божја, љепоте ли и красоте, да јој свијежи и живота није оглодала пустопашна ћуд људска сјекиром и козом!

Како је продолина окружена високијем брдинама са сјевероистока и запада, у њој би и љети и зими био боравак ко у малом рају. А овако љети прижеже с гола брда, а у голо стијење несносна припека и зада од неко доба љута грозница, којом су се некад само као клетвом људи набацивали. Жега пржи оно крваве мучице тежакове, а грозница коси драгоцјено здравље човјечје немилице.

Сам Бог, те се магле онуд не рађају, па кад понесе година, заруди сва у злату бјелица-пшеница, закласа раж и јечам, а кукуруз, особито куд полије вода, зрновит увис потече, па и лоза знадне обронцима измрежати прелијепе мавезе.

Воских хатова оштар кас скратио одуге оне змијеће савијутке ниже врата на до више Врела, у које дојурисмо за малог по сата, проминувши крај извора воде Зрмање што се хвали бираном пастрвом. Пред кућом честитог пароха скочих с кола и поздравих својту, а онда пред опћину, гдје је у великом кругу већ чекала кита соколова зрмањских. Поздрависмо се, разговорисмо се, разгријасмо се, и било нам је мило око срца – и њима и мени. Заведох пред благоћудим оним свијетом разговор како су нам стари наши намрли златна зрна праве мудрости у подоби пословица, па развезах на људе што нам значе, што ли носе оне: радишу бог помаже; о муци гроздови висе; ко се дима не надими, тај се ватре не нагрије; ко умије, њему двије итд.

Било је у ширем нашем разговору слатке шале, било је и горке истине, али се разумјесмо и задовољни растадосмо. Па кад опћински вијећници и сеоске старјешине пружили деснице да се на растанку а по давну обичају рукујемо, запе ми на лијевом перу тих мотрилац и чекалац за око.

Једним махом обухватим коштуњави овисоки онај стас, омршаво, загасито, ниже јагодица утонуло као удубено лице, сухо оштро брзокрето око, сиједе поточене бркове испод нешто окукаста носа, а мој човјек као да се на храм спремио. Кићено је на њем рухо цркварско. Око врата бијели се кошуља, штоно веле попут препадана снијега; јаке прси препасао од скерлета џемадан, опшивен жутом срмом, а овај прекрила ђечерма посијана сребреним иликама, преко које кићено се понахеро забацио црвени копоран, зарубљен као и ђечерма великим пуцем до пуца од сребра; за појасом, уз двије мале, режи бикан.

Чакшире су, попут димлија, од модра скерлета, под кољеном сапутане кожнатим кољеницама, преко ових четири реда све у двије ситно испулана коситра. Лагани опанци на врнчанице стегли страга везене натикаче испод којих до поткољеница сежу бијеле вунене чарапе.

Прислонио мој незнанко десну на ханџар, а кад ступих к њему, понесе је к црвенкапи и да ће се к земљи снизити, а ја одријеших: „Ти си, Лазо“?

– Јесам, господине.

– Па дошао?

– Та поручио си.

– А, ма рад сам био да се састанемо.

– Твоја воља, моја заповијед.

– Је ли ти кућа далеко?

– Горе на брду, у Пељеву.

– Ондје си се родио?

– Да.

– А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?

– Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.

– А јесу ли што са собом донијели?

– Ко би знао, од сеобе остао још и данас у кући пријеклад и вериге, а друго се добро поништило.

– Ко ти је то све казивао?

– Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.

– А како ти је мајци било име?

– Јања.

– Коговићка?

– Из куће Букаричине, у Ервенику.

– Далматинка дакле?

– Јест, на њу сам се лицем увргао.

– Кад ти помријеше родитељи?

– Мати на шест година пред смутњу маџарску, а отац кад сам био у бјежанији, пред 30 година.

Људи се, видећи ме у живу разговору с Лазом, поодмакли и разилазити окренули, а нас два насамце настависмо:

– Па како ти је сад?

– Зашло би се, да није двају синоваца пасјега зуба. Али они отеше оно мало земље, па ће дјеца моја у просјаке.

– Ма неће, Лазо, та још има закона и правице; само се чувај да не би прекипио.

– Чуо вас Бог, господине, а ја ћу се ухвано чувати. Шћело ми је већ неколико пута срце кинути; али сам га стегао. Доста ми је за два вијека оно што сам проживио.

– А колико имаш дјеце?

– Два сина, Ђурђу је седамнаест, а Шпири је дванаест година.

– То су млади момци; да кад си се оженио?

– Е, кад сам се примирио.

– А кад је то било?

– Мало те неће бити двадесет пет година да сам се кући вратио. Већ тад сам смишљао да бих се оженио, ал истом кад сам се свега опростио и ничега се више није било бојати, онда сам испросио Стојсављевића Марију из Велике Попине, а то пред равних деветнаест година.

– Да колико ти је сад?

– Ја бих рекао седамдесет мање пет.

А колико си година био ван куће?

– У страни, питаш, господине? Шеснаест година.

– Свега пута харамбаша?

Нијесам; јаче од седам година био нам је Лука Лабус, господине, вођом, а кад њега у Босни нестало, прешло на ме старјешинство. Из прва почетка, право рећи, водио је чету рођак мојТодораш, а кад он погинуо од колоне поручника Петричића у пољани Љубиној, горе на Поштаку, онда прешло старјешинство на Луку.

– И за Луке жива тебе су пазили друзи као да си харамбаша?

– Е па јесу, јер сам био миран а уздан, па доста пута и сам Лука није хтио штогод откончати ни с дружином договарати докле не би мене приупитао. Али ме често није марио слушати, особито кад би плануо.

– Па како је свршио Лука?

– У Босни, у Цвјетнићу близу наше међе погинуо. Била мркла ноћ, па га ваљда поневарце неки Пешевић, а ма наш чо`ек, Србин брате, сруши из пушке. Од душманске руке не би му ништа било, него је братска ватра планула, па остале моћи без помоћи. У кундаку је носио Лука кост неког свеца, да му не могне нахудити непријатељско зрно. Стога се и нијесу наши кривцу светили; али је Пешевић касније погинуо у чети Голубовој кад је ова четовала Босном: исјекли га Турци, рекоше богме – све на попечке.

– Ти си сретније прошао, Лазо: ал и био си, кажу, боље ћуди па те људи нијесу клели, а и кашње те је царска милост обасјала. Било је и теби настора; али наши ми рекоше да си увијек био милостива срца. Ну сад си се опет окућио, па сам жељан био да те видим и чујем. Дођи кад се смркне, роду моме, попу Моји, па ћемо се на тенани разговорити, а хвала ти да си ме дочекао.

Око осме вечером зовнем к себи Лазу, ком је честита поша вечеру већ намакла била, у посебну собу, па му понудим чашу вина-далматина и учиним по вољи, кад ми каза да радо пуши. Он сједне до мене, али све онако под оружјем, како ме је дочекао. Говорио је доста брзо, живо но разговијетно; ал увијек му десна рука по давном обичају – кубури за вратом. На свако питање одговарао је без отезања и омишљања. А некуд сам га знао и удовољити, јер ми је по више пута спомињао како му је мило што сам га се сјетио и преда се га зовнуо.

– Гле, Лазо – почет ћу ја – кад сам служио код Огулинаца па доспио у Примишље, било је дванаест то наших то Слуњана, штоно веле – у листу. Али су се кашње поумирили, а није баш ни ишло за главу, јер и они нијесу главе сјекли, ни робили, ни палили.

Кашње смо се појединце састајали и ја сам међу њима упознао за неко вријеме правих људи. Па сам онда искао, ко се год из наше „кумпаније“ врати с „писарије“ (тако су звали робију), нека ми се јави. И тако сам још више тих људи упознао с добре стране. Било их је, што су некад по пет и седам година ходали по листу, а кашње по пет, и два и три пута по пет година одсједили на „писарији“. Али кад би к својој кући дошли, некад мрки вуци, тада дошли бијели јањци, баш добри и ваљани људи. Па с њима сам држао на узди млађу вртоглав, с њима сам понајрадије у лов ишао. И ти људи у згоди казивали свашта, приповиједали све, што и како је с њима бивало; а ништа се нијесу побојавали, нити зазирали, прем је било у гдјекога и крупне грјехоте.

Ти, Лазо, душе своје, што ја чујем, навелико огарио нијеси и радо си на бољу страну нагињао, а ако је што негдје-негдје и бивало шареније или мрче у оном зору, покајао си се, па ће простити милостиви Бог на оном, као што је опростио свијетли цар на овом свијету.

– Ако се и не могнеш сјетити на сваку, казиват ћеш ми на коју се сјетиш. Хоћеш ли, Лазо?

– Хоћу, господине, вјеруј ми, хоћу, ну, а рашта не бих? Ево ме стара већ гроба, а јесам се покајао, јесам исповједио, причестио, па могу.

– Право, Лазо, тако и треба. У школу нијеси ишао?

– Нијесам.

– А кад те је узело у војнике?

– Кад је оно „маса“ пошла у Маџарску, онда сам с Ђурђа, старијега брата, скинуо мушкет. Он се је био већ оженио и троје му дјеце жена родила, па сам за њ отишао на војску. Превргло ме касније од нередовне војске к 4. баталијуну. Тукли смо се више пута, били смо се на Рабу, на Бечу и код Темишвара, никад рањен нијесам.

– А што би баш рећи могао, јеси ли ти кога срушио?

– Ех богме, не бих могао рећи да нијесам, господине! На Бечу сам баш видио гдје сам једнога на некој бари насадио.

– А како ти је било испрва у ватри?

– У први мах се чо`ек некуд обезнани, а кашње се загрије па онда људски хвата на око. А ја сам још чобонином код коза био добар пушкар. Прхни зец, ја принеси, а он на врх главе.

– Је ли ти и касније рука била поуздана?

– Бога ми, јест, господине; вјере ми, гдје сам примјерио, ријетко да бих промашио, Турчина ваљда никад.

– Реци ми право, рашта си умакао испред царске пушке?

– Нијесам канио. Ван кад смо из Маџарске кући дошли, непобило по године шта ли, а мене одреде господа у наштук нашој војсци у Талију. Два су моја брата тамо била и већ цијелу годину замукла, замукла богме заувијек, а код куће да остане сиротиња, боже прости, пуста! У другим кућама остајала све по два, по четири и више одраслих, не ишли у „наставу“, у мојој цигли Ђурађ. Мене дакле неправо позвало, па зато сам кинуо па узмакнуо. Кад пошла настава из наше сатније и превалила Грачац, ја све смислим на једно и у Штикади машим се горе. Из првине пријеђем у Далмацију и нађем службу код добра чо`ека, али кад војничке бјегунце стало јаче тиштити, оставим госпадара и пријеђем у Срб, па к моме Тодору, како сам ти казао. Он је тад има осам друга: Лабуса Луку и Андрију стричевиће, Попињце; Манојловића Николу, Миљуша Јовицу, Брувљане; Шајицу Саву, Миладиновића Николу, Попињце; Стојсављевића Тодора из Велике Попине, Радишића Саву из Дабашнице.

 Кад је Лабус Лука ступио на старјешинство, није примио никога у чету који не бјеше у лист замакао за мртву главу, а бјегунце с војнице гонили смо обично натраг. Сваки се је придошљак морао заклети часним крстом и светом молитвом – и ми смо га сами оклињали, да се црње не може – па је морао задати тврду, непреломну вјеру да жив жива друга нити харамбаше изневјерити а ни оставити неће.

– А како ти било уз Луку?

– Како кад, негдје добро и подесно, негдје тијесно и тјескобно. Лука је био главан чо`ек; штета само што је био одвећ нагао и силовит, а кад би се охладио, добар као и сви жестоки људи.

– Не кити, Лазо, гдје није прилике! Лука је добра пазио своју дружину изим у пићу; али је чудо грјехоте свалио на душу. Та зна се, чо`ече, већ све. Није једна мајка закукала, нити једна се љуба у црно завила, нити једно сироче процвијелило и на нашој страни с Лукина крволочна зора. А колико се је осушило јармова, колико плануло стогова и кровова с његове притрухе!

– Ама ну … – затегну Лазо, милујући брке.

– Јесте ли често пролазили напријеко?

– Да што бисмо? Негдје тамо, негдје амо, а негдје и у Далмацију. У Босни се, вјере ми, није измицало нити узмицало ни пред ким, па је доста пута било крви и остајало пустих капа. А и како не би! Било је имућних бегова и богатих спахија и трговаца, а сви бијесни и на наше људе, кметове јадне, кивни; та држали су крштеника горе од нијеме марве. Е, њих смо копчали, па кад потисни турска стража, а ми се попушкарај, покреши, кашто баш оштро, па пријеђи на нашу страну. Јесу нас и амо чешће војничке потјере тражиле и гањале; али ми смо на нашој страни узмицали гдје год се је могло, да не буде крви. Вољели смо узмицати, па опет преко међе пријећи, а кашто смо залазили далеко у Босну. Него гдје бисмо напријеко напали или зачекали, празни се нијесмо враћали. – Е, па чим бисмо празноруки презимили, а дуга је у нас зима?

– Немој тако, Лазо! Лукина је чета не једном увребала и бегове и кметове кад би ови с онима ишли са сајма из Далмације, а и наше је људе устављала не једном. Казуј ми, а ти ћеш боље знати, како је оно било у Вучјаку или Кундиној драги, па с Турковласима из Гламоча на далматинској међи што су гонили на 60 коња мед у Шибеник?

– Не знам, господине, тада је био пред четом мој покојни Тодор, а мене још тада у чети није било. Него ја сам имао посла код Граба, кад се је бијесни спахија Заин Шекић с агом Шериф Агићем из Грахова на моју чету намјерио. Враћали се крволоци са сајма из Дрниша, па их понудисмо црним брашном, црним јабукама. Душа ваља, — тад не дадох да чија плане прво од моје; али ни требало није, смирио сам у трен и сам оба, агу с малом, а Заина пустијем резанцем.

– Да што је било код Црнога врха и Прехоца тамо под Лијевном с попом Руњом и братом му Јовицом? Платише ли 900 талијера уцјене?

– Ни ондје ме било није, него је ишао Лука с Џепином Симом, Бошњаком, а мене је болна на скровишту у планини придржала жутица. Како је казивао Симо, Луки се је било спотребило новаца, па гдје је знао, ондје и тражио, а ваљда и добио.

– Добио да, кад је поп Руња у Јаворнику морао с братом Јовицом у клоцама спутан ноћивати, као да су коњи а не људи, – докле њихови не донесоше уцјене; – допоменух ја, упућен у ствар добро, а Лазо се понакашља:

– Ма ну, тако рекоше, а и ја не вељо да је Лука дуго пребирао кад би му се успотребило. Него што је право – није да се браним – ја сам се с Луком не једном порјечкао кад би наше људе уставио; али он је то највише с пизме радио, особито с Добросељанима који су нас издавали, па би нам до тијесна долазило с нашом стражом. С домаће невјере погинуло је доста наших другова, а онда није било друге већ издајнике поплашити, богме кашто и крупније неголи се је баш смијерало. Тако се је десило горе на Куку једном, па у кланцу крај поште Пиле на Кордуну. А ко би све попамтио, било је свашта, дабогме, а опет смо чували наше гдје год се је могло и смјело. За то вам стојим и данас да се је под мојим главарством тако радило, па то зна и сва горња Лика.

– Истина је, Лазо, тебе су обично хвалили, и то не само Личани већ и Далматинци, ал` и под твојом руком било је крвава сукоба с нашима.

– Ех, боже мој! А јесу ли ти, господине, кад толико знаш, казивали како је Стојсављевић Дане, што су га Цагалом звали, скочио био да ће мушкетати Бркљаша Милина из Попине, а ја вагнуо својом главом, али сам развргао крвави наум.

Знам, и то сам чуо, Лазо. А како не може одбранити Јове Бурсаћа вицебаше?

– Дошло било догуста, а он навалио као слијеп па допао ране, ал није погинуо.

– Да што је било с војником Томом Јапунџићем?

– Гле, а ко ти је то приповједио, по Богу? И он је рањен у ногу само, ал није од моје руке већ од мога друга Јакшића. чим нас је опколила опкола натпоручника Милојевића у кући Стојана Војводића у Мазину, навру пси лајати, а ја сијнем на стражња врата у мрак.

Јакшић наопако обувао опанке па не доспио за мном, већ у кашњу потече на врата, проспе из малих ватру да прокрчи пут и некако дохвати Јапунџића. Жао ми је било кад смо за то дознали, али кад се макне у гору па дође до главе, свак се брани, господине.

– Јапунџић је до дана издахнуо.

– Јест, јест, и то смо чули. И за мном су испуцали били, ал срећом прозујило зрње мимо ме.

– Ну твој се друг онда није баш јуначки дохватио грма? – упитах смијући се.

– Па и то знате, о брате! – рећи ће у забуни Лазо. Е а ну – с леђа ухватио око паса Стојанову жену Деву па туркао пред собом, а у жену стража не могла пуцати. Док се примакао кукрику, а он пусти Деву, па опали и умакне. Тако се је говорило, али не вјерујем; није тога ни требало, јер је била мрачна ноћ.

– Јесу ли вас, кад си ти био харамбашом, чешће гањале војничке потјере?

Јесу, али смо се ми клонили сукобице кад год се је дало. Поручник Сегнар, па Цвитковић, натпоручник па Бркић, обербаша Мајсторовић и други нијесу нам мира дали.

– А што бисте у гори радили преко дана?

– Почивали, који нијесу морали бити на стражи, па се разговарали. Кад запни у тиморну гору, ми би се негдје-негдје ли што ликшанали. А по ноћи, ако није згодна стана, прти даље, да заметнеш траг. Још најбоље кад би изврнуло Божје вријеме, јер онда се нијесмо толико бојали потјере.

– Гдје сте зимовали?

– Да видиш, само три сам зиме зимовао у плонини на једном мјесту; а да бих сваку зиму код свога побратима, није могло бити; него прескачи час у Босну, час на нашу страну, па опет преко Уне к оном у кога ухвати вјеру.

– Је ли вјера увијек тврда била?

– У наших људи јест, у Турчина није. Наш ће погинути а издати неће: Турчин ће издати ма и без нужде, та од обијести, та од пизме, та за новац; хоће, господине.

– А мени кажу да је и Турчин, кад ухвати стојну вјеру – ама десни чо`ек?

– Аја, господине, мани – у Турчина вјеровања нема. Ево ћу ти казати само за неке згоде. Видите ли лијеву руку, згрчену више прегиби: прешикало турско зрно саму кост. А није му ваљао посао, некрсту. Ја дошао с другом на вјеру, истом нешто заложио, а пред кућом пуче пушка и сруши се друг мој. Потечем, а већ се мрак ухватио, па да ћу преко плота, а каиш с пашњаче запне у оном маху за колац. Мој Турчин, баш домаћин, кремењачом прас и прекрха ми кост. Ну ја некако отргнем каиш, прескочим плот па понесем воћаром, али други „комшија“ чучнуо, па таман да ће наперити малу у прси. Срећом ја бржи, па га ханџаром дохватим по везу, а он на леђа и ја преко њега па у грм. Е онда сам облежао логом, а лежећи јесам се затекао: дигнем ли се, да се ником нећу молити нека ме освети; не устанем ли, други би ме осветили. Срећом оздравим, па сам враћао мило за драго и сам и с мојом дружином.

 А други пут било и горе невјере. Ухватим вјеру и дођем са још два друга к Турчину на вечеру. Прикричим друговима нека се чувају пића, јер кад чо`ека узме вино, није свој. Људи људи, уморни па сркнули нешто више ракије, а Турчин шћорлао да и ја пиј. Ал` није мени до пића, чувам се, е бојим се, господине.

Кад у неке, а он се тобож наљути што нећу да пијем. Хтједе само да заметне кавгу, па ми окрдаши Бога, а ја њему зеленога свеца. Он да ће за кремен, тргнем и ја, и срушим га. Али он рањен скочи на ноге, па понесе да ће из друге, а ја брже-боље ножем по руци, па у трбух и придубим га уз врата.

– Паде ли Туре?

– Ни зијевнуо није, ван само му побијељеле очи рђи, гаду.

Треба ли ми рећи да је Лазо приповиједајући и чашу по чашу добра далматинца празнио. Та поп Мојо и врсна поша знаду што треба чо`еку кад хоћеш да буде оран и разговоран.

Буде Будисављевић

Буде Будисављевић

– Опет ме једанпут позвао, довабио Турчин – настави Лазо – па ћемо нас двојица ш њим и с братом му вечерати. Кад довечерали и Турчин се ракије понасркао, све у шали тобож извади нож и стане га вртљукати око мога лијевог ока. Јами, Турчине, рећи ћу ја и откренем главу. Шалим се, рече он, да видим јеси ли плашив. Ма нијесам баш – отповрнем – него чујеш, остави нож, не има шале у голу ножу, о Турчине. Ал он опет исто. Гладим ја кубуру по капици и све хватам очи другу своме да видим пази ли на брата комшијина. Овај је мој, сам у себи шапућем – само ако ме не претече брат му; али би могла хитрорука куја сасути брже у ме не претече ли га мој друг. Све погледам ружног притворицу па се тихо Богу спомињем и у себи мислим: е, невјеро, стати ће те скупо. Кад узело Туре јаче прибадати и очима сијевати, није више било до чекања: за отпонац па трес: ал још прије моје планула мала поштенога друга мога, и смирисмо, ама што би дланом о длан, два брата – нечовјека.

– Па онда?

– Што би онда? Пут под ноге па у грмове.

– А јеси ли колико Турака срушио баш својом руком?

– Богме, јесам, господине. Кад се онако по ноћи замислим, десет-једанаест их сврстам, што бих рећи могао да их је моја цијев препјевала на онај свијет, џенет, како ли кажу. У саму Грахову погинуло их је шест – ено их код чардака укопаних – под Лијевном је погинуо један; у Црвљивици преко Унца к Петровцу два, а у Црној Гори за Гламочем два.

Па кад сам кашње дошао под наш суд, најжалије ми је било што су ме кривили за турске главе. Нијесам хтио, нијесам могао ни одговарати. Каква би то, ако Бога знате, била царева правица, питао сам „алвитора“, да ја будем крив за турску мисирачу.

– А како је било с нашима, је ли пало крви и од твоје руке, право кажи, Лазо?

– Вјере ми, није, господине, изим да је гдје дошло баш до крајње, да нијеси могао другачије изнијети главе, а и онда се је, ван да би у тјеснацу, хватало олово ногу.

– Па је ли ти жао било убити свога чо`ека?

– Бога ми, јест, господине, и те како; али кад се мора бранити… Нијесмо ми за мога главарства готово никад ударали на наше. Што је требало дружини, давали, слали, доносили су људи добре воље: и вина, и круха и меса па и духана и каве. А чобани једва би дочекали кад бисмо се ми гдје навратили у поштену кућу, јер би онда и они с нама слатко заложили овнетине и радо пекли крумпијера да боље присмочимо пусте наше „басе“.

Оружја и опанака и друге потребе негдје купи, а негдје добиј драге воље. Ма вјерујте, још ћу ти једном рећи, да ја нијесам дао ни дружини палити пушке на крштена чо`ека осим препријеке потребе. Ако ли би амо прешла турска чета да наше роби, ми смо је знали дочекати и крваве главе претјерати, а наше смо и људе и станове свагда бранили.

Кад је оно покојни капетан Мате Д. овдје служио, па наше људе, а за сваку малу, батинати дао, ја сам га зачекао и љуто му прикричао да тога више не чини ако му је драг живот и царско злато. Па није више онако горопадио. А ено вам живих свједока у Зрмањи доста: кад се је градила нова ова цеста низ кланац зрмањски, носио је натпоручник Станић од штопа 30.000 фор. Пратила га четири сережана, па окренула према Грабу пречацем. Уто бане цестом Станић, а моји једним праском сруше сва три коња под колима. Скочи часник да ће за пушку, а ја преда њ па му лијепо кажем: „Не бој се, господине, вјера ти је, сађи па носи царски новац камо ти гођ драго“.

– Да зашто им побисте коње?

– Е рашта их побисмо, питај онога чији су били, па ће ти већ казати. Хајде, господине, сретно и берићетно ти било. -И тако се растадосмо.

– Али, Лазо, говорило се је да си и наше људе чешће устављао?

– Та јесам, да се напијемо или да што наручим или по што поручим у околна села; за напаст нијесам. Него „мирни“, господине, чинили су више пута врага а на рачун Лукин или кашње мој. Право веле: „из мире три врага вире“. Скитнице окупи обноћ коње или говеда у селу па пождени, а кад за њима наври потјера, они је заплаши: бре изут ћеш опанке, знат ћеш ти ко је Лазо, или некад, ко је Лука. Тако је на наше име падао пријекор и гријех. Па и зато питајте слободно, нијесмо ли ми, кад гођ би дознали за вражје стопе мирних, слали селу поруку да то није била наша дружина и да их од нас никад неће забољети глава.

Негдје се је то вјеровало а негдје и не вјеровало, али овако је било. А колико сам пута дознао за ђаволско плетиво тобож „мирних“, па им поручио, нека врате што су одагнали, јер ће им друкчије судити косовица. И то је доста пута помогло, а кадшто смо налазили у гори крадена блага, па сам знао уприличити да по њ дође чије је, без милоште и без муштулука.

Ено, кад је окрало царски депо баш у Зрмањи па однијело 13 кабаница, не знам већ колико чизама, праха и другог, ко је вратио крадене ствари ван Лазо? Чим сам дочуо за главнога кривца, поручим по њ и заповједим му да до сутра све осване опет пред деповом што је покрадено; јер да ће им друкчије судити мој „авлитор“. И вјере ми, послушали.

А кад оно Турковласи одагнали Ђурђићу Вјештици из Прибудића петеро говеда, бре морадоше их вратити на моју заповијед. Али нека стоји, нећу да се тобож узносим и хвалим. Ну опет ни то рећи да се по који пут није пренаглио и који мојих људи, да га није преварило вино па је мрко сретао путника. Али му је присјело, ако сам дознао, да је огријешио душу о своју крв. Кадшто би ипак – шта ћу тајити – притиснула потреба, па се баш морало посећи за туђим ма и немилом.

– Јеси ли имао добрих пушкара уза се?

– Јесам те какових. Ма наш свијет још замалена привикне пушци, па чобанче голоперо зна не промашити, кад ишта боље примјери. И данас ћете на прилику чути у Зрмањи за чо`ека кому је једном убио орао јаре. Орао се вине високо увис, а он за пушку, па га сруши и добави, баш зрном, господине. Е, нађе ли се таков гађало касније у чети, вриједи, вјере ми, у нужди много.

– Јесу ли се твоји људи навијек јуначки у згоди понијели?

– Како не би, кад друг другу зада вјеру.

– А би ли се који кадгођ поплашио?

– Боже мој, из свакога лопти крв, а најплашивије је звијере чо`ек кад се уплаши – кажу стари људи; него један другог у невољи није остављао.

– Јеси ли допао више рана?

– Што ми је оно Турчин пребио кост на лијевој руци и још једном кад су нас погнали сережани, дохватио ме један „балин“ у чело, а други у раме. То је све. Сретан сам био и сретно пролазио.

– Јесте ли се кад молили Богу?

– Што сам ја чету водио, никад нијесмо сјели за јело да не би оченаша очатали. Кад смо гдје на даништу па увече полазимо, сви бисмо се при поласку окренули к истоку па се гласно Богу помолили.

– Јеси ли био кад у цркви?

– Цигли један пут у манастирску смо цркву на Крки дошли, било нас шест. Увео нас калуђер, па смо се Богу помолили, икону цјеливали и манастир даривали, сваки по талијер!

– Јеси ли држао пост?

– Уз Госпојин и уз часни пост никад се омрсио нијесам.

– Да што бисте јели?

– Ако не имај шта посна из села, ми заложи круха и пиј каве, а кава, господине, држи чо`ека у снази, па запуши духана „сарајца“, праве разбибриге.

– А како сте се носили?

– Лијепо, као прави хајдуци. Ево, види господине, овако како сам преда те изишао. На мени је било стајаћега руха велике цијене.

– Јеси ли имао лијепа оружја?

– Како не бих! Ал двоцијевке нијесам никад носио, већ штуц-резанац сребром извезен, који сам с Турчина скинуо у Грабу. Из њега бих некад знао ама лули дно избити. За пасом мале пушке и нож; обично сам носио по једну малу – само да не буде одвише тежине – и нож добар.

–  А другови?

– И другови носили су резане штуце, а за пашњачом било је увијек добра, поуздана малога оружја.

– Је ли истина да си киту на црвенкапи сребром био искитио?

– Јесам, господине: на оној правој црвенкапи што ју је поручник Ковачевић донио баш из Србије. Дао сам за њу петнаест талијера. Сваке сам године о светом Јовану, мом крсном имену, уз велику киту знао привезати по китицу од сребрене срме, па сам тако нанизао шеснаест малих кита, овијених сребрнијем низом. То је тако обичај хајдучки, али је ријетко кога и у Лици било који би шеснаест китица, уз велику, здрав и цио приљубио.

– А Бога ти, је ли ти тешко било вјечита стати као отпонац на пушци?

– Јест, господине, Бог ти дао, јест ми управ дотужило. Да чо`ек зна или да млад просудити умије на што ће што изаћи, много би грјехоте мање пало по свијету. Млад, луд нијесам пребирао, нит вагао, кадно ме понијела несрећа, па из Штикаде у грм запео. А кад си једном у страну одврљио и грјехотом душу окаљао, онда већ кући пута не било. Па нити сам помогао кући ни себи, већ се оно нешто сиротиње посве расуло.

Сто сам пута помислио, како бих натраг, а да барем глави ништа не буде. И у тој намјери чувао сам се особито задњих година зла, колико год се је могло, уз често мрке и немиле прилике. Уз Луку се прилијепио, па вјере вјеровите погазити нијесам смио ни могао. А кад Лука погинуо и мене дружина Богом салетила, да је не остављам, да јој будем и вођом и главом, тешко ми је било, али јој се оглушити нијесам могао. Седам равних година, што сам се ш њоме а под Лукином руком – штоно веле – дружио дрву и камену, доста пута рвући се са жеђом, а кадшто и с глађу, па сад да је кукавички оставим. А и камо би да трнапим, кад су пути натраг непроходни.

Јест у неке и за неко вријеме зоран и полетан живот хајдучки. Али многи сасвим посрне и подивља у тиморној гори, као и онај мрки вук с којим се срета, те би само заскакивао, дерао, гулио, гризао. Ишта ли је мекше ћуди, кашње му датужи, додија онај пусти пустињачки свичај, она вјечита пажња и стрепња, бесаница и трзавица, неријетко тврди лог и глотни мученички крушац, мој господине. Бољега чо`ека стане и тиштити, поједати душевност и жеља га све то јаче пресвоји, превлада за кућним миром и за оним, ако и сухушним, али Богом благасловљеним залогајем на свом огњишту.

– Зато си ти, Лазо, и тражио милост у цара?

– Јесам два пута у двије године, ал` не дођоше гласи жељени. А све сам се богу молио да господа наша разаберу до што ми је управ. Пуковник нам је Шимић ишао у прилог, примио нас на Церовцу; неко је – писмену им слобоштину давши намах послао кући, а онда писао баш у царски двор. У неке се докопамо и ми остали тврда јамства да и нашој глави ништа бити неће и да нас допасти неће вјечита робија ако и који се с мира предамо. Тада положисмо оружје, па се домала редом вратисмо и ми остали сваки својој кући, чекајући што ће коме прилучити правда.

– Шта си онда радио?

Цагало Дане и ја примимо се царске колоне, да истријебимо неколико зликоваца, што су Лици били додијали, палећи и жарећи дивљачком ћуди своје домаће. Замало их Дане шчепа и главе им дође, па настане посвуд мир.

– А камо си онда доспио?

– Отишао сам, докле ме суду не позову, а приволом пуковника нашег, к срдару ронде далматинске, Вуку Десници, кршну јунаку и главиту чо`еку, а родом сусједу моме из српске сатније. Е, с њим сам живио као с рођеним братом, па смо сложно тријебили по Далмацији зле људе, а и његови су ме рондари гледали, не би боље, да смо једним млијеком задојени. Ваљао сам Вуку, ваљао ми је Вук, лака му црна земља, ваљао ми је главе, јер ми је пред господом и областима лијепим заговором привезао главу.

– Колико си побио у Вуковој ронди?

– Јесам све док ме није зовнуо покојни капетан Валентић, вриједан поглавар, пиле од сокола, у Врело. Кад дошао к њему, даде ми скинути оружје, а то ми је било помучно, па ме по заповиједи наше пуковније посла у Госпић. Ставише ме под суд и судише иза дуга натезања и затезања – по закону и правди, на 16 година тешке тамнице.  Али за годину дана гране ми сунце царске милости, па се вратим из казнионице кући и одонда хвала Богу опет сам се међу људе помијешао, свој мед својима нашао. Па сам могао и Богу се помолити и свету матер цркву походити и по свијету погледати и преда те ево ступити, добри мој господине!

– Тако је, Лазо – довргох, уставши са стоца – добро си урадио што си се примирио, а и твоји друзи. Да нијеси, једва би те данас моје очи овдје гледале, а овако гле, могох те још тако чила упитати за лијепо здравље.

– Хвала, до Бога ти хвала, господине. Видим да си рад на починак, идем. Ал једну ћу ти рећи: волим, да си ме зовнуо и пред народом онако поздравио, волим, душе ми и Бога јединога, негол’ да ми је, а сиромашон сам – избројило хиљаду жута дуката.

И тако се растадосмо већ у касну ноћ, а ја Лази обећам да ћу, кад се опет у Зрмању бацим, зајамачно и њега зовнути, па ћемо још разгавором штошта надовезати.

У другој соби чекаше својта и с њом за столом јаш два околна пароха, часне главе, часне сиједе браде. Па ће рећи вриједни поп Петар: Знате, како су Лазу звали, кад је био у ронди Десничиној ? Звали су га „Светим Лазом“; тако му је живот био угодан и Богу и људима. А по горњој Лици има о њем и пјесама згодних и лијепих, има их и о његову рођаку Јакешу, који је по давно хајдуковао.

Знам – пресјекох треном ријечи старцу – Јакеш је био мрки вук и као харамбаша, а Тодораш други му рођак није био бољи. Било је и на Лази млађих му година можда вучје длаке; али је, како казују, вавијек претезало добро срце и био је човјек душеван, особито откад је сам постао харамбашом.

– Да њега није било – уплете домаћин – његови би људи триста зала били починили. Ал` он их је знао држати на узди и најзад поумирити све редом. Јесу власти о том настојале, ал` без Лазе не би успјеле, јер је било и крупних заворања и окрућеле, подивљале ћуди у многих му другова.

А старина, рођо мој, поп Милош, придовеза у потврду ријечи свог предговорника:

– Покојни је Лукица Лабус родом из моје парохије, ко што казују, био нагао, напрасит, силовит, готов као и други његови рођаци, поробити, упалити, убити, та с освете та с бјеснила; уцијенити ма баш и у свом родном мјесту Попини. А кад је иза њега Лазо изабран за харамбашу, тад је, – и данас тече по народу околном само један глас, дапаче и у његову родном мјесту – и свом околином нестало освете, отимачине и сваког насиља, а поготову уцјене или откупа. И баш том се је жицом истакнуо Лазо испред свих других хајдука, па је зато народ па свој Лици покривао и управ поштивао харамбашу Лазу, а штитио и у прилог ишао свој његовој чети, назирући у њем и у њој неко закриље и заштиту против турских и домаћих пакосника. А и то говоре, да откад се знаде за хајдучко четовање у нашој Лици, није било пушкара над Лазом.

Читао сам – заврших – судбене Лазине списе, па не жалим што сам га рочио, а што ми је казивао, ја ћу до згоде другима приповиједати: нек се зна и нек се спомиње.

****

Раним се јутром успех уз погледни кланац зрмањски, па одјурих преко Љескове драге међу такозване Приложане у стране српске, које је давно населила и бујним животом заданула чила печа српска. Ондје је, особито на тромеђи, пало доста крви пред мало година; али се је Турчин на тромеђи нашој заувијек примирио, а с њим перје пало и нашем пустом слободару.

Харамбаша Лазо још је Ликом проносио живу слику старог хајдуковања. Иза њега неколико година верало се је и додијавало је нешто штеточињастих зликоваца, клатежи, одметника, „кокошара“ – како су их звали – око Метка и више Папуче и уз некадашњи кордун; ал` ових је брзо строгошћу области а уз помоћ самог народа нестало безтрага.

С Лазом је оставио посљедњи прави пустовник пусту моју завичајну гору, непроходне думаче и стрме урвине, кршевите увале и шиљасте ртове дива Велебита…

Буде Будисављевић, књига  „С личке груде“ (штампана у Загребу 1913, стр 56-81)

Извори: Западни Срби, Порекло.рс, Википедија, Госпић.рс

Херцеговина као приморска Србија

Поред Црне Горе и за Херцеговину се веже народни израз да је она „српска Спарта“, а у народној поезији и причама назива се и „света земља“ или „света земља Херцегова“.  Ако са народне поезије и предања пређемо у сферу историјске науке, онда за Херцеговину важи оцјена да је још од средњег вијека била врело писмености, духовности и културе.
Стара Херцеговина

Стара Херцеговина

Она је отаџбина прве  српске краљевске обитељи – Војислављевића; дом најстаријег српског ћириличног епиграфског натписа, тзв. Хумачке плоче; писарница у којој је настала највриједнија српска књига – Мирослављево јеванђеља, коју је УНЕСКО 2005. године уврстио у програм „Памћење свијета“ као културну баштину од прворазредног значаја за цијелу људску цивилизацију; радионица у којој су исклесани први стећци, надалеко чувени монументални споменици који су ове године стављени на УНЕСКОВУ листу свјетске баштине; извориште вјере, људи и интелигенције.

Једном ријечју, Херцеговина уз Косово и Метохију и Црну Гору, представља средиште српског народа, врело с којег се напајамо вијековима.

Засигурно су и странци знали понешто о Херцеговини, па су је у прошлости  називали и „приморска Србија“ или чак „Србија“ и „српска земља“. Овдје ћемо изнијети неколико историјских извора који говоре у прилог томе.

Секретар млетачке владе (Венеција) Бенедето Рамберти, у књизи „Delle cose de Turchi“ штампаној 1541. године, помиње турске покрајине и између осталога пише овако: „Босна, Херцеговина тј. Србија која се зове војводина…“. Рамберти Херцеговину назива још  Србијом и војводином, можда имајуће нека сазнања да су великаши из Херцеговина, као нпр. Сандаљ, Стефан Косача, Храбрен-Милорадовићи, итд. носили и титуле војвода, или је бар у то вријеме традиција о тим великашким породицама или уопште територији Херцеговине била донекле жива у Венецији, јер су се многи Херцеговци у 15. и 16. вијеку селили у Италију.

Прије нешто више од стотину година, Василије Ђерић у књизи „О српском имену по западнијем крајевима нашега народа“, забиљежио је, да се у манастиру Житомислићу чува књига коју су монаси уз још 8 других књига, добили на дар од руског цара Петра 1707. година, и да је у њој записано да је поклоњена „у српску земљу у манастир Житомислић“.

У документу којим „Consultori“ обавјештавају млетачког кнеза о православном народу у Далмацији 1729. године, каже се да „мјеста Рисан и Топла нису у Далмацији него у приморској Србији, која се зове Херцеговина“.

Ових неколико извора ријечито говоре о значају Херцеговине кроз историју за српски народ, као и о њеном идентитету. У данашње вријеме када историја служи у дневно-политичке расправе и идеолошке конструкције, није на одмет подсјетити се око овог и сличних историјских питања. Свакако да извора који говоре о Херцеговини као Србији или српској земљи има још, али и ова три су довољна да заинтересују читаоце који могу да потраже стручну литературу и прошире своја сазнања. Дакле, Хецеговина није само „српска Спарта“ него и „приморска Србија“.

Аутор: Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ

Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)

Из биографије Леo Велерса:

Антропологу, археологу,  као и уметнику је проучавање различитих народних ношњи народа не само од великог интереса већ и од научне и уметничке вредности. Из сопствених народних ношњи могу се истоврено извући и закључци о њиховом сродном пореклу и  међусобним разменама. Четкици сликара нуде супстанцу за предивне слике.

НОШЊЕ ИЗ МЕТКОВИЋА

Ниједан народ на свету не може да се похвали како поседује тако лепе, по компилацији облика и боја изврсне ношње као Словени са југа. Они то дугују, једним делом непосредном додиру са Османима, а другим делом својој сопственој националној генијалности – два елемента из којих је настао веома срећан спој између бујног луксуза истока и хришћанске озбиљности ових грубих словенских горштака.

Међу тим племенима јужних Словена не постоји ниједно које се може по већој разноврсности народних ношњи приметити, од оног српског народа који насељава целу обалу Јадранског мора, од јужних Алпа до северних граница Албаније. Скоро свако село, свака гора и долина има другачију врсту одеће, која је опет у зависности од занимања и старости становника крајње разноврсна.

Док  у већини европских земаља националне ношње, нажалост, све више и више нестају и у најмању руку се користе као „недељни накит“, само понекад на неким посебним прославама или на свадбама парадира у њима, у јужнословенска планинска подручја није још продрло нивелисање модерне цивилизације, већ се још увек, у складу праве побожности и савесне строгости држи до народне ношње као једног вида веома важног наследног добра.

Надвојвода Лудвиг Салватор је дао себи задатак да покаже комплетну колекцију тих ношњи. Нажалост, из нама непознатих разлога, није успео сасвим да обави себи задато, тако да је његово дело остало недовршено.

Све приложене илустрације су на лицу места насликани акварели под управом аутора од стране сликара Емила Лојфера, Гвида Манеса и Петера Маикснера. Акварели су осликани у виду портрета  који истовремено  испуњавају двоструку намену а то је да прикажу ношњу и карактеристике народа тог подручја. Штавише, већина њих приказује у позадини и специфичности природе тих области. Објављених 45 цртежа садрже у скоро истом броју женске и мушке ношње.

У мушкој одећи преовладава црвена и плава боја у разноврсним компилацијама. У бити је слична и често подсећа на муслиманске ношње. Одећа се уско надовезује на турску ношњу тако да су и широке турске чакшире честе појава као и богато украшене јакне, прслуци (јелеци) и панталоне са везовима и нашивеним металним дугмадима. У облику феса или турбану слично умотану  тканину су обликоване капе.

Много разноврснији и необичнији поглед нам пружа женска ношња. Многе од њих имају изричито словенски карактер; Ако погледамо женске ношње са острва Пага, из Будве или Ровиња (St. Eifemia), бићемо живописно подсећени на народне ношње из Бохемије (данашњe Чешке); На Русију подсећају нас и жене из Вертике (Vertica) и Сења, у својим белим ношњама са црвеним везовима, такође и тамним горњим одевним предметима без рукава, једне врсте кафтана.

И чудна оглавља подсећају једним делом на руски какошник а другим делом на цилиндрични шешир руских монахиња. Сасвим нарочита и готово у свему заједничка је необична, широка, ресама богата кецеља, коју налазимо чак и у румунској народној ношњи. Оне дају целини посебну, сликовиту драж. Богати накит свих врста а поготово велике старинске минђуше одликују све приказане слике у посетама надвојводе Бококоторском заливу . Велику пажњу привлачи ношња девојака из Оребића.

Ношња из Сиња

Молитвеник и лепеза означавају свечану одећу, а вероватно и свадбену и свакако заслужују детаљнији опис. Добро покривену главу велом краси, највероватније од сламе исткана, 25-30 центиметара висока корпа са мноштвом белих, црвених и плавих пера, а напред на доњој ивици чела, венац од ружа, које се истичу попут круне. Уз то се надовезује жута свилена троугласта марама која врховима покрива груди. Одећу чини плава сукња са широком црвеном пругом на коју је додат мидер, зелено-шарена јакна дугачког рукава, а уз то и горе наведен накит, огрлице и велике старинске минђуше.

Дивна слика; Необично оглавље може изазвати завист многих наших модних дама које се труде да своје шешире учине довољно високим и упечатљивим.

Превод: Сања Митровић

Рашки попови у Херцег Новом 1647. године

Године 1647, као и сљедеће, у Новоме је харала куга. Однијела је много живота. О кретању болести, дубровачку владу обавјештавао је Дубровчанин настањен на Топлој (Савини) који је радио у турској капетанији у граду. Године 2012, у једној великој збирци ћириличних докумената Државног Архива Дубровник објавио сам сва његова многобројна писма и она чини окосницу моје збирке (Ћирлична документа дубровачког архива, треће изд., 2012).
Бока Которска

Бока Которска

Прије неког времена, на телевизији је емитована емисија разговора црногорског новинара са једним Новљанином. У емисији је новинар казао Новљанину да је његов суграђанин др Горан Комар објавио на хиљаде архивских докумената из којих се може видјети да Срба у томе граду није било до 19. вијека. Не знам шта је саговорних одговорио и вјерујем да нема значаја за тему, али та емисија је постала поводом да на захтјеве бројних суграђана Срба, приредим посебно предавање на ту тему. Предавање је одржано у придворној капели Св. Николе митрополита Саватија (Руђића-Љубибратића) на Топлој.

Том приликом, уз осврте на бројне помене српског имена и језика познате нашим лигвистима и историчарима (ма гдје да су стицали образовање, а најчешће јесу у Београду) фокусирао сам се на управо на ову збирку дубровачких докумената који су настали у Новоме. Писма је начинио Михо Кувељић, поријеклом Дубровчанин, несумњиво римокатолик, који је барем у другој генерацији живио и дјеловао у Боки, у Новоме под турском влашћу. На више мјеста, он је поменуо „рашке попове“ у Новом. Није то ништа изненађујуће када српске попове помињу и турски порески пописи са краја 16. вијека уз Светоуспенску цркву на Савини (приређивач знаменити и заслужни Ахмед Аличић). Ови пописи, такође, евоцирају цркву Свете Госпође у Старом граду. Но, ни то није изненађење када се зна да је ћирилични натпис у Малој цркви манастира Савина 1565. године поменуо новске свештенике, међу њима попа Ву(г)драга.

На тај начин долази се до питања. Шта тачно значи термин „рашки“ и „рашански“, па и „расцијански“ из писама Дубровнику Дубровчанина Миха Кувељића и како бисмо га могли превести, на примјер неком Енглезу или Французу, или, још боље, Русу? Читаоце уваженог портала Порекло бих позвао да понуде превод термина: „рашки“. Дакле, треба странцу објаснити ко су Рашани.

Због доживљаја српског језика прве половине 17. вијека, предлажем да учинимо један неуобичајен корак па да писмо, чију сам транслитерацију обезбједио, донесемо у цјелости.

НОВИ, 15. новембар 1647

Михо Кувељић кнезу и властели дубровачкој поводом појаве куге. Описује одлазак Новљана у Љубиње на млинове, како би се изводили магијски ритуали, а затим и у Водовађу у Конавлима, из истог разлога: “Зато на тијем реченијем млинима чинили су њеке мађије и чвари ноћно и ту буду подварћи речене кужне робе.“ Помиње Топлу, Пресјеку, Богљеновиће (Кути) и Поде код Херцег Новог. Потом, извјештава о крађи литијског крста из цркве Свете Неђеље у Конавлима који је сам откупио. Настоји да га не откупе рашки попови и да га Турци не претопе у симсију из које “дуван пију“. Тражи упутства.

Много пресвијетло и племенито и мудро и сваке части и часне фале достојному г(оспо)д(и)ну кнезу и господи од пресвијетле републике дубровачке, в(еле). д(раго). п(оздрављеније). А потом, дајем на знање вашијем пресвијетлијем госпоцтвом како пасане дни буде се договорити један табак с Топле гђе куга мори у ове банде. Договори се јоште су два Турчина да с речене Топле узму кужне робе с којом да пођу у Требиње, најприје преко ријеке Требишњице, на ону страну, што се разумије у кадилук љубињски у кому туу мјесту бивши млини. Зато на тијем реченијем млинима чинили су њеке мађије и чвари ноћно и ту буду подварћи речене кужне робе. И тако, мађије чинећи, да би из новскога кадилука куга пасала у љубињски кадилук. И речене ствари буду веома секрето чинити да нитко не зна. И који су били речени Турци у договор када се ис Требиња врате да уљегу ноћно у вашу даржаву од Конавли а у село Водовађу, гђе туу бивши млини вашијех подложника. И на тијем млинима да чине речене мађије и чвари и да по(д)метну од речене робе кужне за коју ствар како сам од ономадна чујо, поручио сам на границу вашу г(оспо)д(и)ну Маарк Аантони(ј)и по једному чеку од ове банде, а и(с) села Пријевора, да му рече да има помњу од речене ствари. И тако му је речено. И речени табак, на име Селим Алић који се врати, и како дође на Топлу у диле се разбоље од куге. И тако саде лежи, а реченому дружини јоште не би ништа него ли што авизајући ваша пресвијетла госпоцтва у књизи коју сам посло на девет(и) овога новембра. И што бивши куга у шес кућа на Топлоо, зато од реченога бремена јоште креши у двије куће куга. Зато, на речено Топлоо у све бии у осам кућа немоћ у коијех чељад мруу. Јес их саде шестеро номоћно (!). А што писах за Ала агу Хајдаровића, у њега јоште не би ништа, него што му умрије његов момак и момкова мати која се бјеше сином немоћнијем мјешала. Зато, како рекох и она умрије, и до данас што је умарло на Топло(ј), у све једанајес чељади, а у Алаге Хајдаровића, што рекох, да му је умро момак и мати му. А јоште је на Топло, како рекох, шестеро немоћно. Веће не знам што (ће) од њих бити. А што сам авизо кроз Хасан ћехају Паржинића, који је дошо у ове банде ис Требиња кужан, и кому и њему син умрије од куге. И како му умрије, дође овђе с његовом чељади пред Нови у магазу на крај мора гђе броди стоје.

Зато, како дође, двоја се врата одовле од града затворише да се не би тко уљего од његове чељади мјешати по граду. И за та(ј) узрок речена врата затворише. А једна стоје отворена стражом да не би тко кријући улазио од кужне чељади у град. А што сам авизао кроз село Пресјеку у кому је у три куће куга, зато веће није монтала, него ли је у реченијех кућами умарло деветеро чељади до данас, а четверо је пребољело како сам авизо. А што сам авизо кроз село Поде да је умарло у једно дијете једнога Ришњиана од куге, зато му се и друго разбоље од исте немоћи, који су Поди у ово(ј) даржави више Новога Горњега града. И овђе, пред градом, у варху вароши, у једнога Турчина разбоље се једно дијете и лежа немоћан пет дана које пети дан данас и умрије, за које велећи да је било с вјетра немоћно и падало, на кому није никакава било сењала од куге, тако велећи му отац његов. Зато, како је ствар слиједила, тако и авизавам. Ако ли у реченога Турчина што услиједи унапријед и кога Турчина бадешкаше ова господа да се не мијеша ни његова кућа ни сусједа му до ове мијене која иде докле се види што ће бити у ово(ј) даржави. А у селу Богђеновићи разбоље се један ч(о)ек субито, ма се до истине не зна хоће ли куга и како у наприједа услиједи тако ћу авизати.

А веће се у ово(ј) даржави свуда здраво находи истој на оному ствар како сам у минуто овога на девет авизо. И такођер, у овијех градовима, све се здраво находи, и овудар око градова. Него, што рекох у варху вароши штоо умрије речено дијете, веће се до истине не зна куга ли ће бити, друга ли речена немоћ. И ову пишући дође глас овђе да у Бријесту со ону банду Топле у једнога Турчина умрије једна жена стара која се говори да је одавна боловала, веће се не зна која ће немоћ бити. И зато, ако би што у наприједак слиједило да би се позно сењо од куге, авизаћу ваша пресвијетла госпоцтва. Коијем дајем на знање зашто ми слузи поднижено(ј) вашо(ј) саде наплаћују ону патен(т)у коју сам посло за сењо да познају која патен(т)а бивши украдена у свето(ј) Неђељи у Конавлах за коју ми се пита да платим за њу пет дуката, илити да је вратим од кога јесам узео.

Зато, молећи ваша пресвијетла госпоцтва да његово провиди и да се плати. А такођер, ови свети карст велики од прочесијуни који се овђе находи, за кога дајућирашки попови два гроша, а парсона говорећи у кога је велећи истијем поповом да га неће дати за два гроша, него ли питајући трии гроша и по. Ако ли велећи не узмете га, а ми ћемо га растопити и учинити веле симсија од њега чиме Турци духан пију, алити табак, за коју ми је ствар мени слузи вашо(ј) мучуно (!) било да не би свети карст уљего у рашкијех попова руке и да га Турци не диспричавају, ни поднижију. Зато га ја слуга ваша одкуп(љ)ујем и кога, али ћу послати долу вашему пресвијетлому госпоцтву, али га ћу послати у свете Неђеље на граду да се преда попу, алити г(оспо)д(и)ну думу да га стави у свету Неђељу, и то чинећи за љубав господина Бога и свете Неђеље која је да ме скапула од ове немоћи. И зато, чекам одговор, да знам гђе га ћу предати, који је велик од жуте мједи, како га ваше пресвијетло госпоцтво боље зна какав је и које зна које сам спенце имо. За које сам писо минуте мјесеце које су окуриле за узроке како сам авизо докле сам лупештине од свете Неђеље изнашо. За које ствари, алити спенце, уздам се у ваша пресвијетла госпоцтва да ће учинити како их господин Бог надахне и Дух свети. И за то чекам одговор. И што сам јаки, остајем на служби вашијех пресвијетлијех госпоцтва коијем бивши посло три књиге по путу од Витаљене. Једну сам посло на двадесет и девети минутога октумбра, а другу сам посло девет овога новембра, на које нијесам имао одговора, за које имући велик суспет примају ли се. А ово ће бити четварта саде књига на које се молим вашијем пресвијетлијем госпоцтвом да ми одговоре и со оправом за коју се молим да ми се пошље коју чекам с великом пожудом, молећи се сарчано вашијем пресвијетлијем госпоцтвом које господин Бог веселио и у госпоцтву уздаржо. Ја слуга ваша Михо Кувељић писах на вашу заповјед.

Из Новога. на 15. новембра. на. 1647.

аутор: Сарадник портала Порекло др Горан Комар

(Г. Комар, Ћирилична документа дубровачког архива, треће издање, Херцег Нови, 2012)

извор: Порекло

Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Јован Дучић

Јован Дучић

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

Јован Дучић

Јован Дучић

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Јован Дучић

Јован Дучић

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић

Транспарент са утакмице Србија-Хрватска 2013. – „Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.“; фото: sports.ru

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Поштанска марка Р. Српске

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

 

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

Књига „Верујем у Бога и српство“ може се преузети овде

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о Југославизму, Википедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић, Независни истраживачки центар – “Распето Косово”

О приморским Србима

Андрија Качић Миошић, Србин, католички свештеник, на основу ватиканских архива, направио је попис српских владара до Немањића. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку.

Народна ношња из Конавла, Дубровник

Србија је у 8. и 9. веку, обухватала простор од Трста до ушћа Дунава у Црно Море, где се граничила са Рассијом, која се после реформе назива, Русија. И тада је још увек Балкан био у саставу српске државе, две трећине данашње Грчке и исто толико Бугарске, целе данашње, Румунија и Албанија. То је права стара Србија. Пре римских освајања, словенске територије су покривале комплетан црноморски басен, излазиле на Босфор, обухватале и велике делове М. Азије. Зарад туђег хегемонизма, који своју амбицију и деловање рефлектују неистинама на српски, словенски народ, тај део историје је једноставно, избрисан.

По инструкцијама и школама отимача и хегемона, српска историја почиње од Немањића. По њој Душаново царство и то умањено у односу на стварне границе, је представљено, као највеће српско царство и то хегемонистичко, јер су Србима њихове земље, претходно отете.

Да би неки остварили непостојеће право, Србима је одузето историјско и етничко право. Зета, Рашка, Хум, Залеђе…су проглашени у науци, тек у 19. веку за независне државе, баш као што су данас српске историјске покрајинске територије, проглашене за независне и то несрпске државе. Престоница Србије, читав миленијум, пре појаве Немањића, био је Скадар, који данас припада Албанији, створеној од стране западних сила и који подучени страним менторима, Албанци новоствореном фалсификованом историјом присвајају, кроз лажно илирско порекло.

Арбанаси стижу на територију Доњег Епира 1043. године, у време српског цара Војислава, који је столовао у Скадру. Хомерова Троја је по опсежним независним истраживањима научника, Скадар, а богато природним ресурсима Косово је много дуже центар српске културе и духовности, него што то данас Срби мисле.

А мисле онако како их је непријатељ научио. Све области које је моћна римско-бечка сила, прогласила за „државе“, биле су само покрајине, српске државе. Тако је направљена платформа, на којој ће се базирати, сви сепаратистички и братоубилачки ратови Срба, за рачун, римско-германске хегемоније.

Град, који се у 8. и 9. веку звао Србиново, када су га Римљани у 1. веку освајали, добијао је латинизовани назив Сербанон. Данас се тај град зове Загреб и представља центар покатоличеног и похрваћеног српства и главни је град новостворене државе Хрватске, изникле кроз крваве походе на свој православни народ.

Дубровник

У српској покрајини Војводини, до данас се један прелепи крај, назива Фрушка Гора у спомен на велику битку у којој су Срби, под вођством Крепимира Оштривојевића, победили 829. године, Фрузе- Фружане, који су кренули у поход на српске земље, по наговору Рима. У доба истог владара, Срби су Фружане победили и зауставили њихов освајачки поход и у Истри. Католички свештеник у 18. веку пише, да је цела Истра насељена православним Србима, које су тада успели да покатоличе, осим неколико села и да ће се „ тај народ полако навићи на своје ново хрватско име“.

У другој половини 19. века уз Илирски покрет, у Аустроугарској скован је план да се Славонија и Далмација, припоје Хрватској, а онда су хрватски апетити све више расли. У то доба, Дубробник је био центар приморских Срба. Од 1878-1884. године, излазио је књижевни часопис Словинац- словинског покрета, у коме су били Нико и Медо (Орста) Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић.

Први лист далматинских Срба, настао је у Дубробнику, под именом Гуштерица. Излазио је 1882/83. године, а затим Глас Дубровачки 1885/86. године, те Дубровник, основан 1897. и Срђ, основан 1892. године. Гуштерицу и Глас Дубровачки, уређивао је Никша Матов Гради. Лист Србске народне странке на Приморју- Дубровник, уређивао је прво Вук Врчевић, а потом књижевник Антун Фабрис, од 1895. па све до своје смрти 1904. године.

Национални рад приморских Срба, одвијао се преко просветних и привредних друштава, која су окупљала православне и католике. Србско братство, основано је 1897. године, трудећи се да целокупан јавни живот Срба, концентрише у јединственој организацији и на политичком плану. Окупационе аустријске власти су рад овом српском друштву забраниле 1899. године.

На скупштини у Книну (Крајина), 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја.

Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба.

Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона. Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге.

Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године. На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије.

Упоредо са радом на ширењу српског задружног покрета, Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семена и гладних година, сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју.

Савез србских привредних задруга је заједно са србским кредитним задругама и штедионицама из Задра, Дубровника, Котора, Будве, Херцег Новог, Рисна, Книна, Кистања, Скрадина и Србском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. године основао Србску централну банку за Приморје у Дубровнику. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. Србска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Србске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику.

За школску 1913/14. годину, Србска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице. Преко Србског привредног друштва Привредник из Загреба слати су сиромашни ученици на учење заната. Од 1907. године излазио је два пута месечно лист Србска Зора – за просвету и привреду, који је доспео и у најзабаченије србско село на Приморју. Уредник Србске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Главни пословођа у друштву Србска зора и уредник Србске Зоре 1914. године био је Мита Пушибрк. За курсеве описмењавања Србска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком.

Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку, а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Србска Зора, Привредник и календар Србска Зора. Помагала је рад србских певачких друштава: Јединства (основан 1839. године) у Котору, Бранка у Задру, Србадије у Шибенику и Слоге (основане 1874. године) у Дубровнику. Такође помагала је рад србске музике у Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика) и Книну. У просветном раду Србска зора сарађивала је са Добротворним задругама Србкиња у Дубровнику, Книну, Задру…

Рад Србске зоре омогућавали су доприноси Видовданског дарка; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; србских општина; приходи од артикала које је сама производила. Матица Србска основана је 1909. године као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство србско-православне црквене општине у Дубровнику. Секретар Матице био је др Франо Кулишић. Циљ Матице био је: Издавање српских књига искључиво ћирилицом; Награђивање књига и чланака; Дистрибуција издатих и награђених књига; Оснивање библиотека; Помагање школских установа и ученика. Издавала је књиге српских писаца Ива Ћипика, Данила Петрановића, Ива Војновића и других. Са Матицом, Србска зора, добила је велику помоћ за подизање просвете Срба, јадранског приморја.

Србин католик из околине Дубровника

У априлу 1912. године Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе.

Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све… Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања“. Залагањем прегалаца око Србске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење србског народа.

Квадратура круга – Гора на камену

Пола Црне Горе саздано је на камену и од камена. Вековима су се људи ослањали на тај материјал који им је био на дохват руке и од њега градили све што се саградити могло почев од кућа и палата, преко мостова и аквадуката па до читавих градова.
Црногорци

Црногорска народна ношња, стара разгледница

Човек је врло рано спознао вредност камена, открио његову снагу, постојаност и трајност. Своја прва оруђа и оружја човек је правио од камена, прве цртеже насликао је опет на камену, прве игре биле су са каменом, са њим се човек лечио, кажњавао преступнике каменовањем, а једна од најтежих клетви у Црној Гори и Херцеговини била је упућивана ударањем камена о камен.

Златко Вујотић из Подгорице већ годинама другује са каменом обнављајући старе куће од камена или градећи нове по узору на старе, при чему поштује све оно чега су се држали народни неимари у прошлости. Златко је схватио да је камен хиљадама година чврст и стамен и да је он знамен и вечити човеков пратилац и зато је обновио камену кућу својих предака из 1760. године.

Аутор емисије: Бранко Станковић