Крајина – Приморје

Лазар „Лазо“ Шкундрић (1825-1901) је био посљедњи лички хајдучки вођа, родио се 1825. године у селу Прљеву (Лика) у српској православној породици, од оца Дане Шкундрића и мајке Јање Букарица, која је прије удаје живјела у Ервенику (сјеверна Далмација). Лазар се због хајдуковања (1849-1865) оженио релативно касно (1871) са Маријом Стојисављевић (из Велике Попине), са којом је имао синове Ђурђа и Шпиру. 

Породица Шкундрић, поријеклом је из Херцеговине, гдје су се некада презивали Богуновићи, чијем братству и припадају, а о томе је сам Лазо оставио свједочанство у својим казивањима, када је на питање Будислава-Буде Будисављевића: А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?, одговорио:

„Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Његов отац Дане и дједа Јован Шкундрић пренијели су му породичну традицију, како сам Лазо наводи:

„Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи. („Из старог завичаја: приповијести“ – 1914)

Приликом сусрета у Врелу (од 1900. године, ово мјесто се зове – Зрмања-Врело, а од 1971. године – Зрмања Врело) 1890. године, између Буде Будисављевића и Лазе Шкундрића, забиљежена су казивања, посљедњег личког хајдучког харамбаше о његовом хајдуковању и поријеклу.

Све прикупљене податке о Лази Шкундрићу, записао је и касније објавио Будисављевић у својим књигама „S ličke grude: priče“ (Matica hrvatska, Zagreb, 1913), односно „Из старог завичаја: приповијести“ (Матица српска, Нови Сад, 1914).

Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Шкундрић) имала је крсну славу Јовањдан (Свети Јован Крститељ).

Своје војевање Лазар ће започети 1848. године, када су кренула анти-монархистичка превирања (1848-1849) у неким дијеловима Аустријске царевине, када је мобилисан са својим старијим братом Ђурђем, те потом одлази на разна бојишта, а у царској војсци борио се (у оквиру 4 батаљона) у Бечу и у Темишвару.

Хајдуковање

У хајдуке Лазо Шкундрић одлази 1849. године, искористивши повратак из Мађарске, тј. пролазак своје јединице кроз Лику, па је послије проласка Грачаца у селу Штикада дезертирао из аустријске војске.

Шкундрић је био револтиран чињеницом, да мобилизација није равномјерно обухватила све породице у Лици, јер су поред њега и његова два брата била мобилисана, а многе друге породице нису имале никог мобилисаног.

Најприје је кренуо у Далмацију, али тамо се због потјера за дезертерима није могао дуже задржати, па је прешао у Срб (Лика), код свог рођака Тодора-Тодораша Шкундрића, хајдучког вође.

Ова хајдучка чета је поред харамбаше (до Лазиног доласка) имала још осам људи: стричевиће Луку и Андрију Лабуса, Саву Шајицу и Николу Миладиновића, из Мале Попине (Лика), Тодора Стојсављевића, из Велике Попине (Лика), Саву Радишића, из Дабашнице (Лика), те Николу Манојловића и Јовицу Миљуша из Брувна (Лика).

После погибије харамбаше Тодора, старјешинство прелази на Луку Лабуса (харамбаша: 1855-1862), који је хајдуковао 14 година (1848-1862).

Када се Лазо Шкундрић повукао из хајдучије, у Лици више није било хајдука, већ су они који су жељели да се и даље баве тим „послом“, одлазили да се прикључе хајдучким дружинама у другим крајевима, па тако Личане налазимо код поунијаћеног Сербина Јосипа-Јоце Удманића (харамбаша: 1843-1867) из Поповаче у Мославини, гдје су се обрели лички хајдуци Теодор и Јован Узелац, Иван Штимац, Ђорђе Слијепчевић и Миле, Стево и Марко Лончар, односно неки други код харамбаше Петра Личанина, који је од 1866. године хајдуковао у околини Сиска, Пакраца и Петриње.

Лика послије повлачења Лазе Шкундрића

Лист Народне странке „Novi Pozor“ (почео је да излази у Бечу 1. 9. 1867. године), у броју 35, од 15. 10. 1867. године, наводи да је након помиловања харамбаше Лазе Шкундрића у Лици остала још само тројица хајдука (Дошен, Ђукић и Јеловац), који су се повезали са далматинским хајдуцима и „čine nam velikih neprilikah“, које је до 1866. године предводио харамбаша Симо Ковалевић, а потом Томо Ковачевић.

Тек је између 1870. и 1871. године коначно заустављена хајдучија, када су похватани или поубијани посљедњи лички хајдуци, који су хајдуковали широм данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине.

У наставку слиједи једна од најљепших прича Буде Будисављевића (1843-1919), чувеног личког приповједача и великог жупана у Госпићу (1889-1901), о посљедњем личком хајдуку Лази Шкундрићу (објављена у књизи “С личке груде“ 1913. године у Загребу), али и приликама с краја 19. вијека, које су владале у Лици и околним крајевима. У овој причи говори се и о Лазином претходнику хајдучком вођи Луки Лабусу, као и другим личностима који вјерно одсликавају вријеме, људе и обичаје из тих западних крајева некада насељеним Србима.

ЗАДЊИ ЛИЧКИ ХАРАМБАША

У Лици, 1890.

Кад се, пошав од Грачаца, витог пера горњој Лици, хватиш Пушића-превије па спуштати кренеш пустом дољом Велике Попине, пакленим оним леглом разорника вјетра, поклопи ти душу сјета, а плахо око све замиче жудним гледом амо и тамо, не би ли се усред гола стијења, усред невеселе, глухе оне самштине уставило о бољем, о виднијем дарку мајке природе. Јест поналијево одскочио, мислио би – небу под облаке – големих, камених леђа старац Поштак, нијеми свједок некад големе наше биједе, али од њега мркоглеђе слаба ти повоља, брајaне, слаб разговор. Некад тврди заклон и драго боравиште пустом слободару, данас је само недраг вјесник недобру времену. А кад се на Поштаку згусну облачине, не гатај добра пустој оној Kрајини. Али се је зато десно од цесте пружила житородна раван до под брдо голој Вијојли, подно које виђаш разасуте лијепе куће кршних становника Мале Попине. И јесу то кршни људи попут оног кршевитог крша, што им стражу више крова стражи и од љуте мећаве постојбину брани.

Брзајући на чилим коњима равном цестом, за недуго ето те ниже цркве код Беговца: мала црква за невољу само али права задужбина за јуначку ону печу, која се радо богу моли и богородици, а велико још и данас слави свето своје, крсно име старинског племена. Десно црква, а лијево крај цесте три студенца као три бегова прста.

У црквици, а бијели је дан, горе воштанице. Крај цесте стоји чета људина, један зорнији од другога, у стајаћем руху, и жељно поздравља црвен-капом, дједовом баштином, у десници руци. Лијепа ли старинскога руха, црвене ђечерме посуте свијетлијем иликама, а преко ње модар копоранац, извезен купoвнијем мавезом. На глави је црвен-капа с китом црне свиле, што скакуће јуначкијем раменом. Кожна пашњача по по тијела, за њом пo једна или пo двије ватре и нож оштар у крпама, на врху му по два као рога скупоцијене казме од бијеле кости. На врнчанице сложен лаган опанак у пријеплету обухваћа везену натикачу ризoм закићену.

– Помоз’ Бог, јунаци! – дозовем баш својски, а они прихватише Бога свечаним жубором.

– Па чим ми се хвалите, Пoпињци?

– Мало добра, господине, а чудo потребе – прослови старјешина. – Него сађи, мoлим ти се, да нам видиш велику грjехоту, црквицу нашу, гдје се руши и пропада, па ако мош, помoзи, помога ти Бог.

Уђoсмo и разгледах на све стране трошну богомољу, а кад ван, узеше ме стари људи салијетати ради новчaне помоћи.

– Нешто ми, а нешто ви, јунаци, па ће бити добро; наш ће бан и влада му учинити што се буде могло, али и ви онда сложни будите, па вољно придонесите, што на вас спане.

– Е хоћемо, господине, што се буде могло, ако не изда љетина; вјера је, хоћемо драге душе.

Још се поразговорисмо о поштену животу и дoбру обичају, о слози у задрузи, о штедњи и радњи, о шуми и заторнику јој кози итд., па се поздрависмо, као да смо давни знанци, добри пријатељи.

– Поша’ збогом, господине! – отпоздравише људи, и ја се отиснем пут Зрмањскога кланца. Кад овоме на врата, станиде са мном, побро, не мичи се с мјеста, лијепо те молим, да ти се разгрије срце с прелијепа погледа. Пoд тобом пукло у добру дуж убаво поље, а здесна га заокружила голостуба Брдина све до преслијежи која сијече у селo Рујишта. Одaнле се пружио комити Ком, ћа онамо више Пaланке, па се спушта све ниже и ниже да међе далматинске.

Налијево узбочио Поштак силне бокове према тромеђи до Бобаре и Жујина поља, а доље у низу избила јака вруља бисер-воде Зрмање, откле је име и свој онај страни што је воду с истока опточила. Од врела Зрмање прозвало се Врелом и само село, у којем је некад столовала прва сатнија прве личке крајишке пуковније. Кад десно гледнеш, ено подно Врбици издигао голе зидине град Раковник, што Турчину доста пута заклонио злопаку шију, докле је не сломише соколови Смиљанић Илија и Јанковић Стојан. А налијево штрље – регби – подртине неке куле којој име слабо још ко памти.

Под самим се Комом на згодну брежуљку успела црква Мале Госпојине, а долину заклонио с ону страну према посестрими земљи, стара наша дика, чувени Звониград. Милошто Божја, љепоте ли и красоте, да јој свијежи и живота није оглодала пустопашна ћуд људска сјекиром и козом!

Како је продолина окружена високијем брдинама са сјевероистока и запада, у њој би и љети и зими био боравак ко у малом рају. А овако љети прижеже с гола брда, а у голо стијење несносна припека и зада од неко доба љута грозница, којом су се некад само као клетвом људи набацивали. Жега пржи оно крваве мучице тежакове, а грозница коси драгоцјено здравље човјечје немилице.

Сам Бог, те се магле онуд не рађају, па кад понесе година, заруди сва у злату бјелица-пшеница, закласа раж и јечам, а кукуруз, особито куд полије вода, зрновит увис потече, па и лоза знадне обронцима измрежати прелијепе мавезе.

Воских хатова оштар кас скратио одуге оне змијеће савијутке ниже врата на до више Врела, у које дојурисмо за малог по сата, проминувши крај извора воде Зрмање што се хвали бираном пастрвом. Пред кућом честитог пароха скочих с кола и поздравих својту, а онда пред опћину, гдје је у великом кругу већ чекала кита соколова зрмањских. Поздрависмо се, разговорисмо се, разгријасмо се, и било нам је мило око срца – и њима и мени. Заведох пред благоћудим оним свијетом разговор како су нам стари наши намрли златна зрна праве мудрости у подоби пословица, па развезах на људе што нам значе, што ли носе оне: радишу бог помаже; о муци гроздови висе; ко се дима не надими, тај се ватре не нагрије; ко умије, њему двије итд.

Било је у ширем нашем разговору слатке шале, било је и горке истине, али се разумјесмо и задовољни растадосмо. Па кад опћински вијећници и сеоске старјешине пружили деснице да се на растанку а по давну обичају рукујемо, запе ми на лијевом перу тих мотрилац и чекалац за око.

Једним махом обухватим коштуњави овисоки онај стас, омршаво, загасито, ниже јагодица утонуло као удубено лице, сухо оштро брзокрето око, сиједе поточене бркове испод нешто окукаста носа, а мој човјек као да се на храм спремио. Кићено је на њем рухо цркварско. Око врата бијели се кошуља, штоно веле попут препадана снијега; јаке прси препасао од скерлета џемадан, опшивен жутом срмом, а овај прекрила ђечерма посијана сребреним иликама, преко које кићено се понахеро забацио црвени копоран, зарубљен као и ђечерма великим пуцем до пуца од сребра; за појасом, уз двије мале, режи бикан.

Чакшире су, попут димлија, од модра скерлета, под кољеном сапутане кожнатим кољеницама, преко ових четири реда све у двије ситно испулана коситра. Лагани опанци на врнчанице стегли страга везене натикаче испод којих до поткољеница сежу бијеле вунене чарапе.

Прислонио мој незнанко десну на ханџар, а кад ступих к њему, понесе је к црвенкапи и да ће се к земљи снизити, а ја одријеших: „Ти си, Лазо“?

– Јесам, господине.

– Па дошао?

– Та поручио си.

– А, ма рад сам био да се састанемо.

– Твоја воља, моја заповијед.

– Је ли ти кућа далеко?

– Горе на брду, у Пељеву.

– Ондје си се родио?

– Да.

– А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?

– Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.

– А јесу ли што са собом донијели?

– Ко би знао, од сеобе остао још и данас у кући пријеклад и вериге, а друго се добро поништило.

– Ко ти је то све казивао?

– Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.

– А како ти је мајци било име?

– Јања.

– Коговићка?

– Из куће Букаричине, у Ервенику.

– Далматинка дакле?

– Јест, на њу сам се лицем увргао.

– Кад ти помријеше родитељи?

– Мати на шест година пред смутњу маџарску, а отац кад сам био у бјежанији, пред 30 година.

Људи се, видећи ме у живу разговору с Лазом, поодмакли и разилазити окренули, а нас два насамце настависмо:

– Па како ти је сад?

– Зашло би се, да није двају синоваца пасјега зуба. Али они отеше оно мало земље, па ће дјеца моја у просјаке.

– Ма неће, Лазо, та још има закона и правице; само се чувај да не би прекипио.

– Чуо вас Бог, господине, а ја ћу се ухвано чувати. Шћело ми је већ неколико пута срце кинути; али сам га стегао. Доста ми је за два вијека оно што сам проживио.

– А колико имаш дјеце?

– Два сина, Ђурђу је седамнаест, а Шпири је дванаест година.

– То су млади момци; да кад си се оженио?

– Е, кад сам се примирио.

– А кад је то било?

– Мало те неће бити двадесет пет година да сам се кући вратио. Већ тад сам смишљао да бих се оженио, ал истом кад сам се свега опростио и ничега се више није било бојати, онда сам испросио Стојсављевића Марију из Велике Попине, а то пред равних деветнаест година.

– Да колико ти је сад?

– Ја бих рекао седамдесет мање пет.

– А колико си година био ван куће?

– У страни, питаш, господине? Шеснаест година.

– Свега пута харамбаша?

– Нијесам; јаче од седам година био нам је Лука Лабус, господине, вођом, а кад њега у Босни нестало, прешло на ме старјешинство. Из прва почетка, право рећи, водио је чету рођак мојТодораш, а кад он погинуо од колоне поручника Петричића у пољани Љубиној, горе на Поштаку, онда прешло старјешинство на Луку.

– И за Луке жива тебе су пазили друзи као да си харамбаша?

– Е па јесу, јер сам био миран а уздан, па доста пута и сам Лука није хтио штогод откончати ни с дружином договарати докле не би мене приупитао. Али ме често није марио слушати, особито кад би плануо.

– Па како је свршио Лука?

– У Босни, у Цвјетнићу близу наше међе погинуо. Била мркла ноћ, па га ваљда поневарце неки Пешевић, а ма наш чо`ек, Србин брате, сруши из пушке. Од душманске руке не би му ништа било, него је братска ватра планула, па остале моћи без помоћи. У кундаку је носио Лука кост неког свеца, да му не могне нахудити непријатељско зрно. Стога се и нијесу наши кривцу светили; али је Пешевић касније погинуо у чети Голубовој кад је ова четовала Босном: исјекли га Турци, рекоше богме – све на попечке.

– Ти си сретније прошао, Лазо: ал и био си, кажу, боље ћуди па те људи нијесу клели, а и кашње те је царска милост обасјала. Било је и теби настора; али наши ми рекоше да си увијек био милостива срца. Ну сад си се опет окућио, па сам жељан био да те видим и чујем. Дођи кад се смркне, роду моме, попу Моји, па ћемо се на тенани разговорити, а хвала ти да си ме дочекао.

Око осме вечером зовнем к себи Лазу, ком је честита поша вечеру већ намакла била, у посебну собу, па му понудим чашу вина-далматина и учиним по вољи, кад ми каза да радо пуши. Он сједне до мене, али све онако под оружјем, како ме је дочекао. Говорио је доста брзо, живо но разговијетно; ал увијек му десна рука по давном обичају – кубури за вратом. На свако питање одговарао је без отезања и омишљања. А некуд сам га знао и удовољити, јер ми је по више пута спомињао како му је мило што сам га се сјетио и преда се га зовнуо.

– Гле, Лазо – почет ћу ја – кад сам служио код Огулинаца па доспио у Примишље, било је дванаест то наших то Слуњана, штоно веле – у листу. Али су се кашње поумирили, а није баш ни ишло за главу, јер и они нијесу главе сјекли, ни робили, ни палили.

Кашње смо се појединце састајали и ја сам међу њима упознао за неко вријеме правих људи. Па сам онда искао, ко се год из наше „кумпаније“ врати с „писарије“ (тако су звали робију), нека ми се јави. И тако сам још више тих људи упознао с добре стране. Било их је, што су некад по пет и седам година ходали по листу, а кашње по пет, и два и три пута по пет година одсједили на „писарији“. Али кад би к својој кући дошли, некад мрки вуци, тада дошли бијели јањци, баш добри и ваљани људи. Па с њима сам држао на узди млађу вртоглав, с њима сам понајрадије у лов ишао. И ти људи у згоди казивали свашта, приповиједали све, што и како је с њима бивало; а ништа се нијесу побојавали, нити зазирали, прем је било у гдјекога и крупне грјехоте.

Ти, Лазо, душе своје, што ја чујем, навелико огарио нијеси и радо си на бољу страну нагињао, а ако је што негдје-негдје и бивало шареније или мрче у оном зору, покајао си се, па ће простити милостиви Бог на оном, као што је опростио свијетли цар на овом свијету.

– Ако се и не могнеш сјетити на сваку, казиват ћеш ми на коју се сјетиш. Хоћеш ли, Лазо?

– Хоћу, господине, вјеруј ми, хоћу, ну, а рашта не бих? Ево ме стара већ гроба, а јесам се покајао, јесам исповједио, причестио, па могу.

– Право, Лазо, тако и треба. У школу нијеси ишао?

– Нијесам.

– А кад те је узело у војнике?

– Кад је оно „маса“ пошла у Маџарску, онда сам с Ђурђа, старијега брата, скинуо мушкет. Он се је био већ оженио и троје му дјеце жена родила, па сам за њ отишао на војску. Превргло ме касније од нередовне војске к 4. баталијуну. Тукли смо се више пута, били смо се на Рабу, на Бечу и код Темишвара, никад рањен нијесам.

– А што би баш рећи могао, јеси ли ти кога срушио?

– Ех богме, не бих могао рећи да нијесам, господине! На Бечу сам баш видио гдје сам једнога на некој бари насадио.

– А како ти је било испрва у ватри?

– У први мах се чо`ек некуд обезнани, а кашње се загрије па онда људски хвата на око. А ја сам још чобонином код коза био добар пушкар. Прхни зец, ја принеси, а он на врх главе.

– Је ли ти и касније рука била поуздана?

– Бога ми, јест, господине; вјере ми, гдје сам примјерио, ријетко да бих промашио, Турчина ваљда никад.

– Реци ми право, рашта си умакао испред царске пушке?

– Нијесам канио. Ван кад смо из Маџарске кући дошли, непобило по године шта ли, а мене одреде господа у наштук нашој војсци у Талију. Два су моја брата тамо била и већ цијелу годину замукла, замукла богме заувијек, а код куће да остане сиротиња, боже прости, пуста! У другим кућама остајала све по два, по четири и више одраслих, не ишли у „наставу“, у мојој цигли Ђурађ. Мене дакле неправо позвало, па зато сам кинуо па узмакнуо. Кад пошла настава из наше сатније и превалила Грачац, ја све смислим на једно и у Штикади машим се горе. Из првине пријеђем у Далмацију и нађем службу код добра чо`ека, али кад војничке бјегунце стало јаче тиштити, оставим госпадара и пријеђем у Срб, па к моме Тодору, како сам ти казао. Он је тад има осам друга: Лабуса Луку и Андрију стричевиће, Попињце; Манојловића Николу, Миљуша Јовицу, Брувљане; Шајицу Саву, Миладиновића Николу, Попињце; Стојсављевића Тодора из Велике Попине, Радишића Саву из Дабашнице.

 Кад је Лабус Лука ступио на старјешинство, није примио никога у чету који не бјеше у лист замакао за мртву главу, а бјегунце с војнице гонили смо обично натраг. Сваки се је придошљак морао заклети часним крстом и светом молитвом – и ми смо га сами оклињали, да се црње не може – па је морао задати тврду, непреломну вјеру да жив жива друга нити харамбаше изневјерити а ни оставити неће.

– А како ти било уз Луку?

– Како кад, негдје добро и подесно, негдје тијесно и тјескобно. Лука је био главан чо`ек; штета само што је био одвећ нагао и силовит, а кад би се охладио, добар као и сви жестоки људи.

– Не кити, Лазо, гдје није прилике! Лука је добра пазио своју дружину изим у пићу; али је чудо грјехоте свалио на душу. Та зна се, чо`ече, већ све. Није једна мајка закукала, нити једна се љуба у црно завила, нити једно сироче процвијелило и на нашој страни с Лукина крволочна зора. А колико се је осушило јармова, колико плануло стогова и кровова с његове притрухе!

– Ама ну … – затегну Лазо, милујући брке.

– Јесте ли често пролазили напријеко?

– Да што бисмо? Негдје тамо, негдје амо, а негдје и у Далмацију. У Босни се, вјере ми, није измицало нити узмицало ни пред ким, па је доста пута било крви и остајало пустих капа. А и како не би! Било је имућних бегова и богатих спахија и трговаца, а сви бијесни и на наше људе, кметове јадне, кивни; та држали су крштеника горе од нијеме марве. Е, њих смо копчали, па кад потисни турска стража, а ми се попушкарај, покреши, кашто баш оштро, па пријеђи на нашу страну. Јесу нас и амо чешће војничке потјере тражиле и гањале; али ми смо на нашој страни узмицали гдје год се је могло, да не буде крви. Вољели смо узмицати, па опет преко међе пријећи, а кашто смо залазили далеко у Босну. Него гдје бисмо напријеко напали или зачекали, празни се нијесмо враћали. – Е, па чим бисмо празноруки презимили, а дуга је у нас зима?

– Немој тако, Лазо! Лукина је чета не једном увребала и бегове и кметове кад би ови с онима ишли са сајма из Далмације, а и наше је људе устављала не једном. Казуј ми, а ти ћеш боље знати, како је оно било у Вучјаку или Кундиној драги, па с Турковласима из Гламоча на далматинској међи што су гонили на 60 коња мед у Шибеник?

– Не знам, господине, тада је био пред четом мој покојни Тодор, а мене још тада у чети није било. Него ја сам имао посла код Граба, кад се је бијесни спахија Заин Шекић с агом Шериф Агићем из Грахова на моју чету намјерио. Враћали се крволоци са сајма из Дрниша, па их понудисмо црним брашном, црним јабукама. Душа ваља, — тад не дадох да чија плане прво од моје; али ни требало није, смирио сам у трен и сам оба, агу с малом, а Заина пустијем резанцем.

– Да што је било код Црнога врха и Прехоца тамо под Лијевном с попом Руњом и братом му Јовицом? Платише ли 900 талијера уцјене?

– Ни ондје ме било није, него је ишао Лука с Џепином Симом, Бошњаком, а мене је болна на скровишту у планини придржала жутица. Како је казивао Симо, Луки се је било спотребило новаца, па гдје је знао, ондје и тражио, а ваљда и добио.

– Добио да, кад је поп Руња у Јаворнику морао с братом Јовицом у клоцама спутан ноћивати, као да су коњи а не људи, – докле њихови не донесоше уцјене; – допоменух ја, упућен у ствар добро, а Лазо се понакашља:

– Ма ну, тако рекоше, а и ја не вељо да је Лука дуго пребирао кад би му се успотребило. Него што је право – није да се браним – ја сам се с Луком не једном порјечкао кад би наше људе уставио; али он је то највише с пизме радио, особито с Добросељанима који су нас издавали, па би нам до тијесна долазило с нашом стражом. С домаће невјере погинуло је доста наших другова, а онда није било друге већ издајнике поплашити, богме кашто и крупније неголи се је баш смијерало. Тако се је десило горе на Куку једном, па у кланцу крај поште Пиле на Кордуну. А ко би све попамтио, било је свашта, дабогме, а опет смо чували наше гдје год се је могло и смјело. За то вам стојим и данас да се је под мојим главарством тако радило, па то зна и сва горња Лика.

– Истина је, Лазо, тебе су обично хвалили, и то не само Личани већ и Далматинци, ал` и под твојом руком било је крвава сукоба с нашима.

– Ех, боже мој! А јесу ли ти, господине, кад толико знаш, казивали како је Стојсављевић Дане, што су га Цагалом звали, скочио био да ће мушкетати Бркљаша Милина из Попине, а ја вагнуо својом главом, али сам развргао крвави наум.

– Знам, и то сам чуо, Лазо. А како не може одбранити Јове Бурсаћа вицебаше?

– Дошло било догуста, а он навалио као слијеп па допао ране, ал није погинуо.

– Да што је било с војником Томом Јапунџићем?

– Гле, а ко ти је то приповједио, по Богу? И он је рањен у ногу само, ал није од моје руке већ од мога друга Јакшића. чим нас је опколила опкола натпоручника Милојевића у кући Стојана Војводића у Мазину, навру пси лајати, а ја сијнем на стражња врата у мрак.

Јакшић наопако обувао опанке па не доспио за мном, већ у кашњу потече на врата, проспе из малих ватру да прокрчи пут и некако дохвати Јапунџића. Жао ми је било кад смо за то дознали, али кад се макне у гору па дође до главе, свак се брани, господине.

– Јапунџић је до дана издахнуо.

– Јест, јест, и то смо чули. И за мном су испуцали били, ал срећом прозујило зрње мимо ме.

– Ну твој се друг онда није баш јуначки дохватио грма? – упитах смијући се.

– Па и то знате, о брате! – рећи ће у забуни Лазо. Е а ну – с леђа ухватио око паса Стојанову жену Деву па туркао пред собом, а у жену стража не могла пуцати. Док се примакао кукрику, а он пусти Деву, па опали и умакне. Тако се је говорило, али не вјерујем; није тога ни требало, јер је била мрачна ноћ.

– Јесу ли вас, кад си ти био харамбашом, чешће гањале војничке потјере?

– Јесу, али смо се ми клонили сукобице кад год се је дало. Поручник Сегнар, па Цвитковић, натпоручник па Бркић, обербаша Мајсторовић и други нијесу нам мира дали.

– А што бисте у гори радили преко дана?

– Почивали, који нијесу морали бити на стражи, па се разговарали. Кад запни у тиморну гору, ми би се негдје-негдје ли што ликшанали. А по ноћи, ако није згодна стана, прти даље, да заметнеш траг. Још најбоље кад би изврнуло Божје вријеме, јер онда се нијесмо толико бојали потјере.

– Гдје сте зимовали?

– Да видиш, само три сам зиме зимовао у плонини на једном мјесту; а да бих сваку зиму код свога побратима, није могло бити; него прескачи час у Босну, час на нашу страну, па опет преко Уне к оном у кога ухвати вјеру.

– Је ли вјера увијек тврда била?

– У наших људи јест, у Турчина није. Наш ће погинути а издати неће: Турчин ће издати ма и без нужде, та од обијести, та од пизме, та за новац; хоће, господине.

– А мени кажу да је и Турчин, кад ухвати стојну вјеру – ама десни чо`ек?

– Аја, господине, мани – у Турчина вјеровања нема. Ево ћу ти казати само за неке згоде. Видите ли лијеву руку, згрчену више прегиби: прешикало турско зрно саму кост. А није му ваљао посао, некрсту. Ја дошао с другом на вјеру, истом нешто заложио, а пред кућом пуче пушка и сруши се друг мој. Потечем, а већ се мрак ухватио, па да ћу преко плота, а каиш с пашњаче запне у оном маху за колац. Мој Турчин, баш домаћин, кремењачом прас и прекрха ми кост. Ну ја некако отргнем каиш, прескочим плот па понесем воћаром, али други „комшија“ чучнуо, па таман да ће наперити малу у прси. Срећом ја бржи, па га ханџаром дохватим по везу, а он на леђа и ја преко њега па у грм. Е онда сам облежао логом, а лежећи јесам се затекао: дигнем ли се, да се ником нећу молити нека ме освети; не устанем ли, други би ме осветили. Срећом оздравим, па сам враћао мило за драго и сам и с мојом дружином.

 А други пут било и горе невјере. Ухватим вјеру и дођем са још два друга к Турчину на вечеру. Прикричим друговима нека се чувају пића, јер кад чо`ека узме вино, није свој. Људи људи, уморни па сркнули нешто више ракије, а Турчин шћорлао да и ја пиј. Ал` није мени до пића, чувам се, е бојим се, господине.

Кад у неке, а он се тобож наљути што нећу да пијем. Хтједе само да заметне кавгу, па ми окрдаши Бога, а ја њему зеленога свеца. Он да ће за кремен, тргнем и ја, и срушим га. Али он рањен скочи на ноге, па понесе да ће из друге, а ја брже-боље ножем по руци, па у трбух и придубим га уз врата.

– Паде ли Туре?

– Ни зијевнуо није, ван само му побијељеле очи рђи, гаду.

Треба ли ми рећи да је Лазо приповиједајући и чашу по чашу добра далматинца празнио. Та поп Мојо и врсна поша знаду што треба чо`еку кад хоћеш да буде оран и разговоран.

– Опет ме једанпут позвао, довабио Турчин – настави Лазо – па ћемо нас двојица ш њим и с братом му вечерати. Кад довечерали и Турчин се ракије понасркао, све у шали тобож извади нож и стане га вртљукати око мога лијевог ока. Јами, Турчине, рећи ћу ја и откренем главу. Шалим се, рече он, да видим јеси ли плашив. Ма нијесам баш – отповрнем – него чујеш, остави нож, не има шале у голу ножу, о Турчине. Ал он опет исто. Гладим ја кубуру по капици и све хватам очи другу своме да видим пази ли на брата комшијина. Овај је мој, сам у себи шапућем – само ако ме не претече брат му; али би могла хитрорука куја сасути брже у ме не претече ли га мој друг. Све погледам ружног притворицу па се тихо Богу спомињем и у себи мислим: е, невјеро, стати ће те скупо. Кад узело Туре јаче прибадати и очима сијевати, није више било до чекања: за отпонац па трес: ал још прије моје планула мала поштенога друга мога, и смирисмо, ама што би дланом о длан, два брата – нечовјека.

– Па онда?

– Што би онда? Пут под ноге па у грмове.

– А јеси ли колико Турака срушио баш својом руком?

– Богме, јесам, господине. Кад се онако по ноћи замислим, десет-једанаест их сврстам, што бих рећи могао да их је моја цијев препјевала на онај свијет, џенет, како ли кажу. У саму Грахову погинуло их је шест – ено их код чардака укопаних – под Лијевном је погинуо један; у Црвљивици преко Унца к Петровцу два, а у Црној Гори за Гламочем два.

Па кад сам кашње дошао под наш суд, најжалије ми је било што су ме кривили за турске главе. Нијесам хтио, нијесам могао ни одговарати. Каква би то, ако Бога знате, била царева правица, питао сам „алвитора“, да ја будем крив за турску мисирачу.

– А како је било с нашима, је ли пало крви и од твоје руке, право кажи, Лазо?

– Вјере ми, није, господине, изим да је гдје дошло баш до крајње, да нијеси могао другачије изнијети главе, а и онда се је, ван да би у тјеснацу, хватало олово ногу.

– Па је ли ти жао било убити свога чо`ека?

– Бога ми, јест, господине, и те како; али кад се мора бранити… Нијесмо ми за мога главарства готово никад ударали на наше. Што је требало дружини, давали, слали, доносили су људи добре воље: и вина, и круха и меса па и духана и каве. А чобани једва би дочекали кад бисмо се ми гдје навратили у поштену кућу, јер би онда и они с нама слатко заложили овнетине и радо пекли крумпијера да боље присмочимо пусте наше „басе“.

Оружја и опанака и друге потребе негдје купи, а негдје добиј драге воље. Ма вјерујте, још ћу ти једном рећи, да ја нијесам дао ни дружини палити пушке на крштена чо`ека осим препријеке потребе. Ако ли би амо прешла турска чета да наше роби, ми смо је знали дочекати и крваве главе претјерати, а наше смо и људе и станове свагда бранили.

Кад је оно покојни капетан Мате Д. овдје служио, па наше људе, а за сваку малу, батинати дао, ја сам га зачекао и љуто му прикричао да тога више не чини ако му је драг живот и царско злато. Па није више онако горопадио. А ено вам живих свједока у Зрмањи доста: кад се је градила нова ова цеста низ кланац зрмањски, носио је натпоручник Станић од штопа 30.000 фор. Пратила га четири сережана, па окренула према Грабу пречацем. Уто бане цестом Станић, а моји једним праском сруше сва три коња под колима. Скочи часник да ће за пушку, а ја преда њ па му лијепо кажем: „Не бој се, господине, вјера ти је, сађи па носи царски новац камо ти гођ драго“.

– Да зашто им побисте коње?

– Е рашта их побисмо, питај онога чији су били, па ће ти већ казати. Хајде, господине, сретно и берићетно ти било. -И тако се растадосмо.

– Али, Лазо, говорило се је да си и наше људе чешће устављао?

– Та јесам, да се напијемо или да што наручим или по што поручим у околна села; за напаст нијесам. Него „мирни“, господине, чинили су више пута врага а на рачун Лукин или кашње мој. Право веле: „из мире три врага вире“. Скитнице окупи обноћ коње или говеда у селу па пождени, а кад за њима наври потјера, они је заплаши: бре изут ћеш опанке, знат ћеш ти ко је Лазо, или некад, ко је Лука. Тако је на наше име падао пријекор и гријех. Па и зато питајте слободно, нијесмо ли ми, кад гођ би дознали за вражје стопе мирних, слали селу поруку да то није била наша дружина и да их од нас никад неће забољети глава.

Негдје се је то вјеровало а негдје и не вјеровало, али овако је било. А колико сам пута дознао за ђаволско плетиво тобож „мирних“, па им поручио, нека врате што су одагнали, јер ће им друкчије судити косовица. И то је доста пута помогло, а кадшто смо налазили у гори крадена блага, па сам знао уприличити да по њ дође чије је, без милоште и без муштулука.

Ено, кад је окрало царски депо баш у Зрмањи па однијело 13 кабаница, не знам већ колико чизама, праха и другог, ко је вратио крадене ствари ван Лазо? Чим сам дочуо за главнога кривца, поручим по њ и заповједим му да до сутра све осване опет пред деповом што је покрадено; јер да ће им друкчије судити мој „авлитор“. И вјере ми, послушали.

А кад оно Турковласи одагнали Ђурђићу Вјештици из Прибудића петеро говеда, бре морадоше их вратити на моју заповијед. Али нека стоји, нећу да се тобож узносим и хвалим. Ну опет ни то рећи да се по који пут није пренаглио и који мојих људи, да га није преварило вино па је мрко сретао путника. Али му је присјело, ако сам дознао, да је огријешио душу о своју крв. Кадшто би ипак – шта ћу тајити – притиснула потреба, па се баш морало посећи за туђим ма и немилом.

– Јеси ли имао добрих пушкара уза се?

– Јесам те какових. Ма наш свијет још замалена привикне пушци, па чобанче голоперо зна не промашити, кад ишта боље примјери. И данас ћете на прилику чути у Зрмањи за чо`ека кому је једном убио орао јаре. Орао се вине високо увис, а он за пушку, па га сруши и добави, баш зрном, господине. Е, нађе ли се таков гађало касније у чети, вриједи, вјере ми, у нужди много.

– Јесу ли се твоји људи навијек јуначки у згоди понијели?

– Како не би, кад друг другу зада вјеру.

– А би ли се који кадгођ поплашио?

– Боже мој, из свакога лопти крв, а најплашивије је звијере чо`ек кад се уплаши – кажу стари људи; него један другог у невољи није остављао.

– Јеси ли допао више рана?

– Што ми је оно Турчин пребио кост на лијевој руци и још једном кад су нас погнали сережани, дохватио ме један „балин“ у чело, а други у раме. То је све. Сретан сам био и сретно пролазио.

– Јесте ли се кад молили Богу?

– Што сам ја чету водио, никад нијесмо сјели за јело да не би оченаша очатали. Кад смо гдје на даништу па увече полазимо, сви бисмо се при поласку окренули к истоку па се гласно Богу помолили.

– Јеси ли био кад у цркви?

– Цигли један пут у манастирску смо цркву на Крки дошли, било нас шест. Увео нас калуђер, па смо се Богу помолили, икону цјеливали и манастир даривали, сваки по талијер!

– Јеси ли држао пост?

– Уз Госпојин и уз часни пост никад се омрсио нијесам.

– Да што бисте јели?

– Ако не имај шта посна из села, ми заложи круха и пиј каве, а кава, господине, држи чо`ека у снази, па запуши духана „сарајца“, праве разбибриге.

– А како сте се носили?

– Лијепо, као прави хајдуци. Ево, види господине, овако како сам преда те изишао. На мени је било стајаћега руха велике цијене.

– Јеси ли имао лијепа оружја?

– Како не бих! Ал двоцијевке нијесам никад носио, већ штуц-резанац сребром извезен, који сам с Турчина скинуо у Грабу. Из њега бих некад знао ама лули дно избити. За пасом мале пушке и нож; обично сам носио по једну малу – само да не буде одвише тежине – и нож добар.

–  А другови?

– И другови носили су резане штуце, а за пашњачом било је увијек добра, поуздана малога оружја.

– Је ли истина да си киту на црвенкапи сребром био искитио?

– Јесам, господине: на оној правој црвенкапи што ју је поручник Ковачевић донио баш из Србије. Дао сам за њу петнаест талијера. Сваке сам године о светом Јовану, мом крсном имену, уз велику киту знао привезати по китицу од сребрене срме, па сам тако нанизао шеснаест малих кита, овијених сребрнијем низом. То је тако обичај хајдучки, али је ријетко кога и у Лици било који би шеснаест китица, уз велику, здрав и цио приљубио.

– А Бога ти, је ли ти тешко било вјечита стати као отпонац на пушци?

– Јест, господине, Бог ти дао, јест ми управ дотужило. Да чо`ек зна или да млад просудити умије на што ће што изаћи, много би грјехоте мање пало по свијету. Млад, луд нијесам пребирао, нит вагао, кадно ме понијела несрећа, па из Штикаде у грм запео. А кад си једном у страну одврљио и грјехотом душу окаљао, онда већ кући пута не било. Па нити сам помогао кући ни себи, већ се оно нешто сиротиње посве расуло.

Сто сам пута помислио, како бих натраг, а да барем глави ништа не буде. И у тој намјери чувао сам се особито задњих година зла, колико год се је могло, уз често мрке и немиле прилике. Уз Луку се прилијепио, па вјере вјеровите погазити нијесам смио ни могао. А кад Лука погинуо и мене дружина Богом салетила, да је не остављам, да јој будем и вођом и главом, тешко ми је било, али јој се оглушити нијесам могао. Седам равних година, што сам се ш њоме а под Лукином руком – штоно веле – дружио дрву и камену, доста пута рвући се са жеђом, а кадшто и с глађу, па сад да је кукавички оставим. А и камо би да трнапим, кад су пути натраг непроходни.

Јест у неке и за неко вријеме зоран и полетан живот хајдучки. Али многи сасвим посрне и подивља у тиморној гори, као и онај мрки вук с којим се срета, те би само заскакивао, дерао, гулио, гризао. Ишта ли је мекше ћуди, кашње му датужи, додија онај пусти пустињачки свичај, она вјечита пажња и стрепња, бесаница и трзавица, неријетко тврди лог и глотни мученички крушац, мој господине. Бољега чо`ека стане и тиштити, поједати душевност и жеља га све то јаче пресвоји, превлада за кућним миром и за оним, ако и сухушним, али Богом благасловљеним залогајем на свом огњишту.

– Зато си ти, Лазо, и тражио милост у цара?

– Јесам два пута у двије године, ал` не дођоше гласи жељени. А све сам се богу молио да господа наша разаберу до што ми је управ. Пуковник нам је Шимић ишао у прилог, примио нас на Церовцу; неко је – писмену им слобоштину давши намах послао кући, а онда писао баш у царски двор. У неке се докопамо и ми остали тврда јамства да и нашој глави ништа бити неће и да нас допасти неће вјечита робија ако и који се с мира предамо. Тада положисмо оружје, па се домала редом вратисмо и ми остали сваки својој кући, чекајући што ће коме прилучити правда.

– Шта си онда радио?

– Цагало Дане и ја примимо се царске колоне, да истријебимо неколико зликоваца, што су Лици били додијали, палећи и жарећи дивљачком ћуди своје домаће. Замало их Дане шчепа и главе им дође, па настане посвуд мир.

– А камо си онда доспио?

– Отишао сам, докле ме суду не позову, а приволом пуковника нашег, к срдару ронде далматинске, Вуку Десници, кршну јунаку и главиту чо`еку, а родом сусједу моме из српске сатније. Е, с њим сам живио као с рођеним братом, па смо сложно тријебили по Далмацији зле људе, а и његови су ме рондари гледали, не би боље, да смо једним млијеком задојени. Ваљао сам Вуку, ваљао ми је Вук, лака му црна земља, ваљао ми је главе, јер ми је пред господом и областима лијепим заговором привезао главу.

– Колико си побио у Вуковој ронди?

– Јесам све док ме није зовнуо покојни капетан Валентић, вриједан поглавар, пиле од сокола, у Врело. Кад дошао к њему, даде ми скинути оружје, а то ми је било помучно, па ме по заповиједи наше пуковније посла у Госпић. Ставише ме под суд и судише иза дуга натезања и затезања – по закону и правди, на 16 година тешке тамнице.  Али за годину дана гране ми сунце царске милости, па се вратим из казнионице кући и одонда хвала Богу опет сам се међу људе помијешао, свој мед својима нашао. Па сам могао и Богу се помолити и свету матер цркву походити и по свијету погледати и преда те ево ступити, добри мој господине!

– Тако је, Лазо – довргох, уставши са стоца – добро си урадио што си се примирио, а и твоји друзи. Да нијеси, једва би те данас моје очи овдје гледале, а овако гле, могох те још тако чила упитати за лијепо здравље.

– Хвала, до Бога ти хвала, господине. Видим да си рад на починак, идем. Ал једну ћу ти рећи: волим, да си ме зовнуо и пред народом онако поздравио, волим, душе ми и Бога јединога, негол’ да ми је, а сиромашон сам – избројило хиљаду жута дуката.

И тако се растадосмо већ у касну ноћ, а ја Лази обећам да ћу, кад се опет у Зрмању бацим, зајамачно и њега зовнути, па ћемо још разгавором штошта надовезати.

У другој соби чекаше својта и с њом за столом јаш два околна пароха, часне главе, часне сиједе браде. Па ће рећи вриједни поп Петар: Знате, како су Лазу звали, кад је био у ронди Десничиној ? Звали су га „Светим Лазом“; тако му је живот био угодан и Богу и људима. А по горњој Лици има о њем и пјесама згодних и лијепих, има их и о његову рођаку Јакешу, који је по давно хајдуковао.

– Знам – пресјекох треном ријечи старцу – Јакеш је био мрки вук и као харамбаша, а Тодораш други му рођак није био бољи. Било је и на Лази млађих му година можда вучје длаке; али је, како казују, вавијек претезало добро срце и био је човјек душеван, особито откад је сам постао харамбашом.

– Да њега није било – уплете домаћин – његови би људи триста зала били починили. Ал` он их је знао држати на узди и најзад поумирити све редом. Јесу власти о том настојале, ал` без Лазе не би успјеле, јер је било и крупних заворања и окрућеле, подивљале ћуди у многих му другова.

А старина, рођо мој, поп Милош, придовеза у потврду ријечи свог предговорника:

– Покојни је Лукица Лабус родом из моје парохије, ко што казују, био нагао, напрасит, силовит, готов као и други његови рођаци, поробити, упалити, убити, та с освете та с бјеснила; уцијенити ма баш и у свом родном мјесту Попини. А кад је иза њега Лазо изабран за харамбашу, тад је, – и данас тече по народу околном само један глас, дапаче и у његову родном мјесту – и свом околином нестало освете, отимачине и сваког насиља, а поготову уцјене или откупа. И баш том се је жицом истакнуо Лазо испред свих других хајдука, па је зато народ па свој Лици покривао и управ поштивао харамбашу Лазу, а штитио и у прилог ишао свој његовој чети, назирући у њем и у њој неко закриље и заштиту против турских и домаћих пакосника. А и то говоре, да откад се знаде за хајдучко четовање у нашој Лици, није било пушкара над Лазом.

– Читао сам – заврших – судбене Лазине списе, па не жалим што сам га рочио, а што ми је казивао, ја ћу до згоде другима приповиједати: нек се зна и нек се спомиње.

****

Раним се јутром успех уз погледни кланац зрмањски, па одјурих преко Љескове драге међу такозване Приложане у стране српске, које је давно населила и бујним животом заданула чила печа српска. Ондје је, особито на тромеђи, пало доста крви пред мало година; али се је Турчин на тромеђи нашој заувијек примирио, а с њим перје пало и нашем пустом слободару.

Харамбаша Лазо још је Ликом проносио живу слику старог хајдуковања. Иза њега неколико година верало се је и додијавало је нешто штеточињастих зликоваца, клатежи, одметника, „кокошара“ – како су их звали – око Метка и више Папуче и уз некадашњи кордун; ал` ових је брзо строгошћу области а уз помоћ самог народа нестало безтрага.

С Лазом је оставио посљедњи прави пустовник пусту моју завичајну гору, непроходне думаче и стрме урвине, кршевите увале и шиљасте ртове дива Велебита…

Буде Будисављевић, књига  „С личке груде“ (штампана у Загребу 1913, стр 56-81)

Извори: Западни Срби, Порекло.рс, Википедија, Госпић.рс