Крајина – Приморје

Славонска војна крајина

Славонска крајина или Славонска војна крајина (лат. confinium militarе sclavonicum; нем. Slawonische Militärgrenze) је била војно-управна област, односно део Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Првобитна, односно Стара славонска крајина успостављена је током 16. века на подручјима тадашње Горње Славоније и била је организована у облику Вараждинског генералата. Након ослобођења Доње Славоније и Срема крајем 17. века, започео је процес стварања Нове славонске крајине, односно Славонско-сремске крајине, која је током 18. века више пута реорганизована. Све до друге половине 19. века, када је укинута, обухватала је јужне делове Славоније и Срема. Данас је ово подручје подељено између Хрватске и Србије.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Појам „Славонска крајина“ се првобитно користио за означавање Старе славонске крајине, која је установљена током 16. века на пограничним подручјима тадашње Горње Славоније, а потом је употребљаван и за означавање Нове славонске крајине која је уређена током 18. века на пограничним подручјима Доње Славоније и Срема.

Стара славонска крајина

Током прве половине 16. века, након освајањан јужноугарских жупанија Сремске, Вуковске и Пожешке, турско напредовање према западу је настављено освајањем делова тадашње Бановине Славоније. Како би зауставила турско напредовање, Хабзбуршка монархија је у областима тадашње Горње Славоније успоставила војно-управну област, која је организована као Вараждински генералат. Устројство ове крајишке области је почивало на војној служби слободних граничара, који су највећим делом били православни Срби.

У одговор на учестале Османлијске пљачкашке походе, Хрватски сабор, који се 15. маја 1574. састао у Загребу, створио је закључак, да се имају саградити 2 нове тврђаве: једна код Топускога на ријеци Глини, а друга код Бреста, где Турци обичавају прелазити ријеку Купу. Још ће у јужној Хрватској поправити тврђаве: Слуњ, Турањ, Тоуњ и Херендић, а у сјеверној Хрватској тврђаве: Расињу, Градец и Врбовец.

Пандур из Славоније (Мартин Енгелбрехт, 18. век)

На трошак читаве Хрватске издржаваће се одсада нова војска: 240 харамија. Под заповједништвом подбана бранит ће 200 хара­мија тврђе и пријелазе код ријеке Купе, где се тако развила покупска или банска Крајина. Других 40 харамија служит ће као први оружници, да Хрватску бране од Влаха, који су као турски »мартолози« хватали дјецу у Загорју. Зато ће 20 харамија чувати пријелазе на Загребачкој гори, а других 20 на Очури. За издржавање харамија плаћат ће се у Хрватској даћа „димница“, и то форинт од свакога димњака.

Цар Рудолф је 25. фебруара 1578. своме стрицу Карлу повјерио потпуну управу војне Крајине у Хрватској и Сла­вонији. У то име краљ препушта њему све порезе, што их је до сада добијао из Крањске, Штајерске и Корушке. Ове приходе нека Карло употријеби за издржавање војске, која ће Крајину и споменуте земље бранити од Ту­рака. Краљ још обећава, да ће у ту сврху доприносити и Њемачка.

Карло добија право, да у штајерском Грацу уреди „ратно вијеће“, у које ће Крањска и Корушка бирати по 2, а Штајерска 3 члана. Све генерале, ка­петане и друге официре на Крајини може Карло именовати сам, након што је о тому обавијестио краља. „У погледу војних послова има се надвојводи Карлу у наше име покоравати такођер бан Хрватске и Славоније са чита­вом њему подређеном војском, затим сталежи истих земаља, те пучки устанак у Хрватској и Славонији.“

Ове краљеве одлуке услиједише прије, него ли је своје вијећање за­вршио сабор Карлових насљедних земаља, који се од 1. јануара до 1. марта 1578. састао у Бруку на Мури. Тамо је 45 заступника из Штајерске, Корушке и Крањ­ске (којој се прибрајаху Горица, Трст, Истра и Ријека) преко 2 мјесеца расправљало о томе, како да се турска сила заустави на Крајини; јер про­падне ли Крајина, Турци ће проваљивати у Крањску, Штајерску и Корушку.

Славонија

Славонија 1902

Сабор је одлучио, да ће споменуте земље доприносити знатне жртве за опстанак Крајине. Јужно од Купе и Саве (у тзв. хрватској Крајини) уздржават ће се трошком од 160.848 форинти годишње 2.435 војника, и то: 500 хусара, 300 аркебузира (коњаника с пушком), 320 њемачких пјешака, те 1315 хара­мија, тј. пјешака обучених у хрватско сељачко одијело. У сјеверној или славонској Крајини трошит ће се годишње 152.496 форинти за издржавање 2.700 војника, од тога: 400 хусара, 200 аркебузира, 350 њемачких пјешака и 1750 харамија.

Још је споменути сабор одредио 420.000 форинти у ту сврху, да се у хрватској Крајини поправе неке тврђаве и да се сагради нова јака тврђава, која ће моћи сузбијати навале турске. Градња је започела 13. јула 1579., када су у темељ ставили 900 турских глава. (Ови Турци погинуше почетком априла г. 1578. пригодом јуришања на Дубовац.)

Хрватски су кметови по одлуци хрватског Сабора радили бесплатно (кулуком), о својој храни, и градња је брзо напредовала. Већ 2. септембра бијаше већи део бедема изграђен, а 4. октобра уселио се врховни капетан (потпуковник) Иван Ференбергер у готову тврђаву, која је по надв. Карлу добила име Карловац (њемачки »Karlstadt«).

Заповједником хрватске Крајине постао је крајем октобра 1579. ба­рон Вајкард Ауерсперг, који бијаше досада земаљски капетан Крањске. Заповједник Крајине морао је стално бо­равити у Карловцу, где је била посада од 800 војника, од тога 400 ху­сара. Под командом пуковника у Карловцу били су крајишки капетани у Огулину, Храстовици, Слуњу, Бихаћу и Сењу с 2.485 војника.

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Огулинској капетанији припадају тврђе: Огулин, Модруше и Светица (код Јосипдола) са 62 харамије; храстовичкој капетанији тврђе: Храстовица и Средњи Градац (на потоку Бручини) са 150 харамија и 62 ње­мачке слуге; слуњској капетанији тврђе: Слуњ, Цетин, Тржац, Дабар и Јесеница са 420 харамија и Ускока (жумберачких); бихаћкој капетанији тврђе: Бихаћ, Изачић и Рипач са 50 хусара, 150 харамија и 202 њем. слуге; сењској капетанији тврђе: Сењ, Карлобаг, Леденице, Трсат, Брлог, Ото­чац и Бриње са 248 харамија и 33 њем. слуге.

Изравно под надзором за­повједника хрв. Крајине стоје тврђе: Будачки, Хресно, Петрова гора (бивши самостан павлински), Смрчковић, Доња Кладуша и Благајски торањ (на Корани) са 280 харамија. Поврх тога може он запосјести тврђе: Блињу и Винодол код Храстовице, Бојну, Вранограч и Горњу Кладушу под Пе­тровом Гором, Кључ на Корани, Сокол код Бихаћа, Плашки код Огулина, Прозор код Оточца, те Перушић у Лици.

Сјеверном или „славонском“« Крајином заповиједао је пуковник Вид Халек. Њему бијаху 20. јула 1580. подређена 3 капетана: копривнички, иванићки и крижевачки. Копривнички је капетан под својом влашћу имао 761 војника, и то 435 харамија, 126 њемачких пјешака, 100 хусара и 100 њемачких коњаника. Од тога се у самој Копривници налазио 441 војник, и то: 160 харамија, 100 хусара, 100 њем. коњаника и 81 њем. пјешака. Други војници бијаху у Ђурђевцу (169), Лудбрегу (50), Дрњу (40) и у Новиграду (50). Посада из Лудбрега дала је 10 војника за Расињу. Зими, када се Драва смрзне, долазило би из разних тврђава 50 харамија у Ђелековец.

Иванићки капетан имао је 150 харамија, 50 хусара и 63 њем. слуге у Иванићграду, а 50 харамија у Крижу. Крижевачки је капетан имао 718 вој­ника, и то: 460 харамија, 108 њем. пјешака, 100 хусара и 50 аркебузира. Од тога се у самим Крижевцима налазило 297 војника (100 харамија, 97 њем. пјешака, 50 хусара и 50 аркебузира), а други бијаху у подручним тврђавама, поименце у Цирквени (141), у Св. Петру-Цврстецу (50), у Тополовцу (50), у Грацу (90), Реметинцу (45) и у Варажд. Топлицама (45). Тврђицу Св. Иван-Жабно имала је на бризи посада из Цирквене. Пуковник Халек становао је редовно у Копривници, а гдјекад и у Вараждину, где се налазила и мала посада (27 њем. пјешака и 15 харамија) те 1 „бургграф“, који бијаше заповједник „старога града“, премда је тај припадао Крсти Унгнаду.

https://www.google.rs/books/edition/Abbildung_und_Beschreibung_der_s%C3%BCdwest/pjVSAAAAcAAJ?hl=sr&gbpv=0

Славонац и Славонка (Валтазар Аке, Илустрација и опис југозападних и источних Венда, Илира и Словена, 1782)

Нова славонска крајина

Након Карловачког мира из 1699. године, Хабзбуршка монархија је проширила своју територију на подручје Доње Славоније (данашња Славонија) и Срема, након чега се приступило стварању нових војно-крајишких области дуж речних токова Саве, Дунава, Тисе и Мориша. Нове области војне крајине биле су подељене у два генералата; први је укључивао подручје од Градишке до реке Тисе, а други подручја дуж Тисе и Мориша.

До средине 18. века, цела Доња Славонија се заједно са Сремом налазила под војном и коморском управом. Након 1745. године, северни делови Доње Славоније и Срема долазе под цивилну управу и у њима се организује жупанијска власт. Јужни делови, уз реку Саву, остају под војном управом и реорганизују се као Славонска крајина, док се подручје старе Славонске крајине реорганизује као Вараждинска секција Хрватске крајине.

Славонска крајина је постојала до 1882. године, када, након њеног укидања, ово подручје долази под цивилну (жупанијску) власт.

Географија

Славонска крајина је била подељена на три регименте: петроварадинску, бродску и градишку. 1849. године, овај део Војне крајине на југу се граничио са Босанским пашалуком и Кнежевином Србијом, на северу са Краљевином Славонијом и Војводством Србијом и Тамишким Банатом, на истоку са Банатском крајином, и на западу са Краљевином Хрватском и Хрватском крајином. У 18. и 19. веку, Славонска крајина је укључивала и југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка(видети чланак: Шајкашки батаљон).

Значајнији градови и насеља Славонске крајине били су: Брод, Градишка, Петроварадин, Винковци, Сремски Карловци, Стара Пазова, Земун и Сремска Митровица.

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Демографија

1776. године, католици су били бројнији од православних у бродској и градишкој регименти, док су у петроварадинској регименти бројнији били православни.

1820. године, у Славонској крајини је било 117.933 католика и 117.274 православних.

1870. године, у Славонској крајини је било 246.901 становника, од чега 143.873 католика и 92.991 православних. У бродској и градишкој регименти је било више католика него православних, док је у петроварадинској регименти било 102.765 становника, од чега 70.172 православних и 24.380 католика.

Славонска епархија

Славонска епархија

Култура

На подручју Славонске крајине налазили су се Сремски Карловци, значајно културно и политичко средиште Срба у Хабзбуршкој монархији. У овом граду је било седиште српске Карловачке митрополије (од 1848. патријаршије), а ту је проглашена и аутономна Српска Војводина 1848. године.

Извор: Википедија

Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији

Широко подручје панонске низије још у XIII веку добило је име Славонија. Германи то подручје називају ”Виндишленд”, а латински извори ”Склавонија”. То плодно пространство између Саве и Драве, река које уједно чине северну и јужну границу Славоније, почели су  масовније насељавати Срби већ после Косовске битке /1389/, а нарочито у XV и XVI веку. О присуству Срба у Славонији од давнина већ смо објавили неколико текстова. Славонија и шире подручје јужне Паноније управо су због српског становниптва које је ту живело често називани Расцијом или Расијом.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Доласком Турака и заузимањем једног дела Славоније 1543. године то подручје подељено је на Доњу и Горњу Славонију. Доња Славонија, са главним административним центрима Пакрацом, Пожегом и Вировитицом, остала је под турском управом све до краја XVII века. Горња Славонија, захваљујући пре свега великом учешћу српских ускока, остала је под аустријском влашћу. Једна већа колонија Срба била је на имању српског деспота Вука Гргуревића, познатијег под именом Змај Огњени Вук. Угарски краљ Матија Корвин доделио је 1469. године деспоту Вуку утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца са још сто села, скоро целу Посавину. Духовник војводе Вука био је поп Јован који се помиње 1481. године. У времену од четири године /1479-1783/ прешло је у Славонију око 200.000 Срба. Пошто тада у тим крајевима није постојала организована Српска црква, досељени Срби убрзо су под притиском примили римокатоличку веру и тако изгубили своје верске и националне одлике.

Доласком Турака и заузимањем Славоније ситуација се из основа мења. Цела Славонија подељена је на два санџака: први Пожешки, а други, најпре, у Чазми, затим Пакрацу и коначно Цернику. Срби су населили западне пределе Пожешке котлине. Тај део западне Славоније на географској карти коју је 1572. године у Амстердаму издао др Волфганг Ланц означен је као Расција /Рашка/, а Турци тај планински део између Пожеге и Пакраца па све до Илове, називају Мала Влашка. Због конфигурације земљишта та географска целина, током XVIII и XIX века, код српског живља назива се Забрђе.

Турска окупација Славоније најтеже је пала Србима. Српски народ у то време био је разапет између Агарјана /назив за Турке у то време/ и Римокатоличке цркве. Ни једни ни други нису били наклоњени Србима већ су настојали да их искористе у своје политичке и ратне циљеве. Велики број православних Срба, вођен хришћанском свешћу, напушта Доњу Славонију и прелази на страну Аустрије. Српски војвода Иван Маргетић са 49 коњаника 1540. године прелази у Горњу Славонију. Већа миграција Срба из Западне Славоније отпочела је око 1587. године под вођством српског кнеза Ивана Пејашиновића који је са Србима од Пакраца и Пожеге населио крајеве око Крижеваца и Копривнице.

На подручју Западне Славоније прва црквена организација у саставу Српске православне цркве је Пожешка митрополија која је основана 1557. године у време обнављања Пећке патријаршије под патријархом Макаријем Соколовићем. Историјска превирања и чести ратови нису дозволили пуну афирмацију ове митрополије чије је седиште било у Манастиру Ораховици. По сачуваним записима у рукописним богослужбеним књигама остала су забележена нека од имена пожешких митророполита. У Пентикостару преписаном 1585. године у манастиру Ораховици помиње се митрополит пожешки Јосиф, у Типику /1590/ и Парененсису Јефрема Сирина /1594/, такође преписан у манастиру Ораховици, забележено је име пожешког митрополита Васијила. Из XVII века сачувана су два помена о пожешким митрополитима: у Поменику манастира Сопоћана забележено је име митрополита пожешког Софронија, а у Рачанском поменику митрополита Григорија.

За име пожешког митрополита Василија везано је насељавање Срба у Горњу Славонију – Вараждински генералат. Митрополит Василије прешао је септембра месеца 1595. године из турског дела Славоније на аустријску страну, у место Крижевце. У извештају надвојводи Фердинанду, као разлог свог преласка владика је навео хришћанску свест и турско насиље. На новом подручју владика Василије је утемељио нову црквену организацију – Марчанску епископију.

У историјском трајању уочљив је континуитет, односно прерастање од Пожешке митрополије, затим Марчанске и Северинско-лепавинске епархије до Пакрачке, односно Славонског владичанства.

Пандур из Славоније (Мартин Енгелбрехт, 18. век)

Доласком патријарха Арсенија III Чарнојевића у ове крајеве национална свест и приврженост прадедовској вери поново се буди. Патријарх Арсеније сматрао је да му је најважније да дође на просторе западне Славоније и Хрватске да, како каже у једном писму упућеном 2. јануара 1693. године загребачком бискупу, ”утврди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчког обреда и потчини их законитој духовној власти”. Од надлежних државних власти додељен му је за седиште стари и утврђени град Сирач, недалеко од Пакраца. У Пакрац доводи свог егзарха за епископа и тиме утемељује православност на просторима Западне Славоније, а Пакрачка, односно Славонска епархија, постаје главна кохезиона снага националног и верског јединства. За време епископа Нићифора Стефановића /1721-1743/ у Пакрачкој епархији постоје 44 парохије са 38 парохијских храмова. По попису од 13. јануара 1759. године број је знатно увећан: 77 парохија у 325 насељених места. Цркава је било 64, од чега је 54 било од дрвета а 10 од камена и цигле. Крајем XVIII века у овој епархији је регистровано преко 170 храмова и манастира: Ораховица, Пакра, Лепавина, Света Ана, Дреновац, Дејановац и Бршљанац.

Свеукупно уметничко наслеђе Срба Западне Славоније може се сагледати кроз три основне целине: архитектонска остварења, црквено сликарство и примењена уметност. Цркве и манастири славонског поднебља у свом вишевековном трајању мењале су свој првобитни изглед. Нека сачувана сведочанства казују да су првобитни храмови били у облику једнобродне грађевине, дрвени, даском или шиндром покривени.

Најранија зидана црква на подручју Славоније је црква манастира Ораховице саграђена 1592. године /пре 400 година/ у духу моравског црквеног градитељства. Друга по величини, а и значају, била је црква манастира Пакре која се помиње 1556. године. Данашња црква манастира Пакре, после четири године градње, завршена је 30 јуна 1765. године. Манастир Света Ана подигнут је 1412. године као павлински манастир. Доласком патријарха Арсенија II Чарнојевића у ове крајеве 1690. године народ и калуђери говорили су Патријарху да се они већ 27 година у овој светињи Богу моле. Манастир Дејановац или Крушковац основали су пребегли српски калуђери из Босне. Манастир се налази у непосредној близини данашњих Окучана. Основан је у XVIII веку, а по наредби царице Марије Терезије насилно је укинут. Манастир Дреновац основали су 1719. године калуђери манастира Ораховице. Градња је завршена 1722. а иконостас је урадио 1758. године сликар Василије Романович ”от Мале Русије”. Овај иконостас заједно са црквом уништен је у прошлом рату. Манастир Бршљанац у Мославини основан је почетком XVIII века, а укинут је одлуком царице Марије Терезије 12. децембра 1770. године.

Поред цркве манастира Ораховице која је грађена у духу моравског градитељства, остале српске цркве на подручју Пакрачке епархије током XVII века, и првих деценија XVIII века, по архитектонском изгледу, блиске су храмовима тзв. турског периода. То су скромне грађевине од дрвета или на подсјеке, земљом облепљене, даском или сламом покривене. Средином XVIII века подижу се монументални храмови са високим звоницима од тврдог материјала. По својим стилским одликама ове српске богомоље блиске су барокним остварењима запада као и римокатоличким црквама континенталног дела Хрватске. Те псеудобарокне одлике наметнуте су српском градитељству од аустријских и немачких инжињера и архитеката који су их пројектовали, а што је било условљено надлежним државним властима.

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Одређена сродност у стилским токовима постоји и са црквеним сликарством на широким просторима Западне Славоније. Црква манастира Ораховице живописана је у фрескотехници 1594. године. По уметничким одликама ораховичко сликарство блиско је српском средњевековном сликарству, како по садржају композиција тако и по својим стилским карактеристикама. Иконопис је најдуже остао доследан неким одликама поствизантијског црквеног сликарства. Зографи Остоја Мркојевић, Саватије Крабулић и други, све до Јована Четиревића Грабована, своје иконописачке предлошке налазе у старој постојбини. Барокна сликарска остварења /барок као стилски израз у свом пуном значењу/ на просториима Западне Славоније никада није у потпуности заживео. Одређене форме су видљиве, али само као стилске назнаке, стога та остварења можемо именовати као славено-барок или псеудо-барок. Тај отпор Срба Славоније према барокној уметности је разумљив, посебно из разлога што је он у себи носио и дух прозелитизма Римокатоличке цркве и њен програм уније. За разлику од осталих делова Карловачке митрополије Срби Западне Славоније најдуже су остали везани за иконографске представе са националним обележјем и националном историјском тематиком. У манастиру Ораховици на осмостраном стубу у наосу храма приказана је Лоза Немањића, а као ктитори представљени су свети Симеон и Сава. Посебну галерију Срба владара и светих представља иконостас цркве Светог Георгија у Великим Бастајима код Дарувара, рад сликара Мојсија Суботића из 1785. године. Целу трећу зону на овом иконостасу заузимају свети Срби, а централна композиција показује како свети Сава и Симеон клече пред престолом Христа и моле за спас српског народа. Присуство Срба светитеља у црквеној уметности није напуштано до данашњих дана. Пример томе су иконе са представама српских орелоносаца у новоподигнутим храмовима у Новој Градишки и Јасеновцу.

Примењена уметност код Срба Западне Славоније је богата, разнородна, а по уметничким достигнућима прати токове времена, чак и предњачи, испред осталих народа на панонском простору. Богатство примењене уметности исказано је у разнородним литургијским предметима који су настајали у значајнијим духовним центрима, или наручивани са стране. Најзначајнији центар је манастир Ораховица где почетком XVII века црквено-уметничке предмете од сребра са позлатом и другим вредним украсима раде Авремије Хлапвић и Стефан Ивановић Сарајевац.

У Светониколајевском ораховичком манастиру је и скрипторија где се од средине XVI па до краја XVIII века преписују разне богослужбене и друге поучитељне књиге. Анонимни црноризци данима преписују и украшавају, а потом и повезују бројна литургијска и Хагиафграфска дела. Поп Стефан Ликић у овом манастиру током прве половине XVIII века реже дрвени клише за отискивање графика.

Српска уметност у Славонији, у свом развојном процесу од најранијих времена па до данас, ослањала се на традицију. Та уметност је у основи религиозна, али поред култних потреба она је имала и има ширу мисију, посебно црквено сликарство. Бројна иконографска дела на најбољи наин сведочила су источноправославну опредељеност Срба и пружала снажан отпор римокатоличком прозелитизму и програму уније. Посебну улогу одиграло је црквено сликарство Славоније у јачању националне свести. Представе из српске прошлости са ликовима српских владара и светиетеља заузиамју често и централна места на иконостасима. Свеукупна уметност у српским црквама и манастирима на подручју Славоније је суштински део живота Српске православне цркве на овим просторима. Поред уметничких домета и национално историјске поруке она је имала и просветнопоучитељну улогу.

Та духовна симбиоза у којој су се прожимала верска осећања и уметничка стремљења славонских Срба трајала је све до Другог светског рата. Значајан удео у очувању тог јединства имали су манастири као културна, духовна и национална средишта.

Током Другог светског рата на подручју Пакрачке епархије порушено је и девастирано више од пола укупног уметничког наслеђа. Храмови су сравњени са земљом а читаве галерије икона и других црквеноуметничких дргоцености нестало је заувек. Да би страдање било потпуно и добило значење тогалног геноцида уморено је на хиљаде Срба Славоније само зато што су Срби православне вере.

Данас, педесет година после, отпочиње нови или се наставља стари рат. Уништава се преостала половина историјских доказа о вишевековном постојању Срба у Западној Славонији. Историја се не понаваља, али се обнављају догађаји.

Извор: Чињенице о западној Славонији, Пакрац 1992, Српски Народни Форум, Магацин

Историја Срба у Славонији

Међу епископијама бивше карловачке митрополије пакрачка епархија је заузимала готово централни географски положај. А данас у великој српској патријаршији која, с малим изузетком, обухвата сав српски православни народ, она се налази на сјеверо-западној периферији.
Пакрац, Славонија

Срби у славонској народној ношњи испред саборног храма Свете Тројице у Пакрацу; фото: Српски Народни Форум

Њена област наиме, пружа се преко цијеле територије између Саве и Драве. Те велике ријеке наше чине уједно јужну и сјеверну границу њену. На западу она граничи са Штајерском, у данашњој дравској бановини, коју од сјеверне Хрватске дијеле ријека Сутла и гора Мацељ. На истоку јој је граница сремска област дринске бановине и осечки срез савске бановине. У ранија времена, током прве половине 18. вијека и тај је срез у више махова, под именом Осечко поље, био у саставу пакрачке епархије и сачињавао је посебан протопопијат или екзархат. Од 1759. године он је стално у границама карловачке архидијецезе.

Политички, цјелокупна област пакрачке епархије налази се у савској бановини и захвата готово сав њен сјеверни и источни дио. Сав тај крај између Саве и Драве називан је, у средњем вијеку и касније, по народном изговору Словинијом; Нијемци, који су Словене називали Виндима, дали су јој име Виндишленд а Мађари и други, у латински писаним документима и књигама, називали су је свагда Сцлавонија. Овај задњи облик имена превладао је и очувао се до данас у имену Славонија за њен источни крај – од рјечице Илове на западу до ушћа Драве у Дунав и Босне у Саву на истоку; или тачније од источних граница бивше бјеловарско-крижевачке жупаније до западних међа раније сремске жупаније.

То је област данашње Славоније, која је све до половине 18. вијека управо до 1746. године до тзв. инкорпорације и обнављања старе пошежке и вировитичке жупаније – названа обично Доњом Славонијом, за разлику од Горње Славоније, данашње сјеверне Хрватске од рјечице Илове до Сутле. Главни политички и културни центри Горње Славоније били су тада, поред Сиска и Загреба – Крижевци, Копривница и Вараждин; а у Доњој Славонији поред Вировитице и Пожеге – Осијек, Брод и Пакрац. У другој половини 16. и током 17. вијека називана је Доња Славонија још и турском Славонијом, а горња аустријском или хрватском Славонијом.

Турске провале у 15. и 16. вијеку учиниле су да многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и сјеверне Далмације стално се уклањали са свог огњишта и настањивали по области Горње Славоније. Тако се етничка граница Хрватске постепено дизала од Купе, гдје је првобитно била, све више на сјевер према Драви. Загреб је ускоро постао центар нове етничке Хрватске; док су Крижевци, Копривница и Вараждин, чију су област од 1540. године почели знатно насељавати и многобројни Срби, још дуго послије тога, готово читава два вијека, били носиоци старога Словинства.

Јер када је 1542. године цијела Доња Славонија, са Пожегом, Пакрацом и Вировитицом, дефинитивно пала у турске руке, да под њиховом влашћу остане пуних 150 година, Аустрија је у Горњој Славонији помоћу српских ускока основала словинску крајину, као и хрватску крајину у приморским областима старе Хрватске, за одбрану Словиније и Хрватске а с њима и сусједних насљедних аустријских земаља, од Турака. Та крајина названа је касније у 17. вијеку Вараждинским генералатом; а у половини 18. вијека премјештен јој је центар из Вараждина у новоосновани град Бјеловар, који ускоро постаје средиште политичког, просвјетног и културног живота уопште, готово цијеле старе Горње Словиније, данашње сјеверне Хрватске.

Када је карловачким миром 1699. године и Доња Славонија поново ушла у састав Аустро-угарске монархије, одмах су представници разних државних, а нарочито политичких власти, почели све чешће да идентификују стару Словинску крајину или Вараждински генералат са Хрватском, називајући Славонијом само новозадобијену Доњу Славонију. Тако је постепено током 18. вијека, коначно се утврдило име Хрватска и за цијелу област раније Горње Славоније; те пакрачка епархија данас обухвата, углавном, сву Славонију и Хрватску између Саве и Драве.

Народ пак од памтивијека па до прве половине 19. вијека, када је почела снажнија акција систематског школског образовања и народних маса у националном хрватском духу, називао је свагда цијелу горњу Славонију, потоњу бјеловарско-крижевачку и вараждинску жупанију, Словинијом, а себе Словинцима; док су сусједни Штајерци и други околни народи, нарочито западном дијелу њеном – Загорју и Пригорју, дали име Безјачка а народу Безјаки или Безјаци слично Шијачкој и Шијацима око Пожеге у Доњој Славонији.

Међутим, када су Срби населили центар Горње Славоније, добила је она још једно ново име – Вретанија, што је идентично са Бретанија или Британија како се у канцеларији пећких патријарха, према старој црквеној традицији, назвала територија нове српске православне црквене организације, Ускочке или Марчанске епархије, на крајњим сјеверозападним етничким границама српскога народа и православља. То име за ову област доста често су употребљавали наши црквени представници и по њима молдавски владари у својим списима од 1609. до 1704. године, а и српски сликари тога времена на иконостасима и антиминсима по тој области; док су у исто доба и још нешто касније, до половине 18. вијека, руски владари и црквени представници редовно и ову област, као и Доњу Славонију, називали „српском земљом.“

Расциом или Србијом називан је у 16. и 17. вијеку знатан дио данашње Славоније и на разним европским географским картама тога доба, а нарочито крајеви око Брода, Пожеге и Валпова, у вези са многобројним насељеним Србима по њој и са задњим српским деспотима из породице Бериславића, који су имали знатне властеоске посједе по Славонији, са центром у Броду на Сави. А Турци су сав планински крај између Пожеге и Пакраца до Илове, тзв. Забрђе, назвали Малом Влашком или Малом Србијом, јер су тај најистакнутији дио своје крајине према аустријској граници населили самим православним Србима – око утврђених градова, који су бранили непријатељу приступ у Пожешко поље као средиште церничког или славонског санџака.

Географски састав пакрачке епархије сачињавају простране алувијалне равнице око Саве и Драве, између којих се, средином територија, дижу брежуљци и горски ланци, који се пружају од Мацељ Горе, са Штајерске границе, у правцу запад-исток, готово непрекидно до Ђакова. Западни дио овог горског ланца обухвата брежуљкаста Било Гора, која се пружа од Калничке Горе, више Крижеваца и Копривнице, са највишим врхом Ријека (307 м), уздуж Подравине према Вировитици и Слатини; а јужно од ње потпуно осамљена лежи, према Посавини, Мославачка Гора (Горња хумка 489 м). Други, источни дио овог горског ланца пружа се средином данашње Славоније од Илове према Срему.

То је Пожешко Горје, чији су саставни дијелови: Пакрачка Гора (Кик 717 м), Дујанова Коса (Црни Врх 865 м), Папук (953 м), Крндија (491 м), Диљ Гора (Млакино Брдо 471 м), Пожешка Гора (Максимов храст 616 м) и Псуњ (Брезово поље 984 м). Сва ова брда и брежуљци , углавном, обрасли су лијепим шумама; а културе и људска насеља, по правилу, не продиру на веће висине од 300 м, врло ријетко до 350 и 400 м.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Српска насеља по Славонији

Славонија као и Хрватска није трпјела у својим областима никакве друге вјере, сем римокатоличке; па је то и нарочитим законским чланцима утврђено у доба реформације, почетком 16. вијека. Стога је Славонија све до провале Турака потпуно римокатоличка била; иако су по гдје-гдје, а нарочито у пожешким горама, одржавали се потајно још понеки ројеви босанских Богумила.

Прве колоније православних Срба у Горњој Славонији познате су нам већ из прве половине 15. вијека. То су били Срби (Расциани), које је довео као војничку посаду хрватско-славонски бан Урлих гроф Цељски, пошто се у прољеће 1434. године оженио са Катарином (Катакузином), ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца. Та посада је смјештена била у Цељскове градове: Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, велики и мали Калник код Крижеваца и у Копривницу; а остала је у тим градовима и послије убиства Урлихова (1456. године), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан загребачког поља био Србин из деспотовине – властелин Богавац Милаковић.

У оба калника заповједао је Павле Микшић, са својим Србијанцима, докле год удовица Урлихова, Катарина Бранковићева, није те градове уступила другима. Број српских војника по тим славонским градовима морао је бити прилично велик, када су старјешине њихове имале значајан утицај и на околину. О томе нас увјерава и једно писмо угарског краља Владислава из 1447. године свима Србима (Расциани) по поменутим градовима: да не узнемиравају грађане и сељане разним теретима и кметским работама…

Нема сумње да је већина тих српских војника која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овдје се поженила и засновала породице које су се ту и по околним селима стално настаниле. Зато се од тог доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као што су нпр. Бабини, Банковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Југовићи, Недељковићи, Милићевићи, Обрадовићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи и др.

Када су у другој половини 15. вијека попадале једна за другом у турске руке све српске државе и државице на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Славонији, као и у Хрватској. Ови Срби брзо су измјенили своју православну или богумилску вјеру са римокатоличком вјером земље у коју су дошли; па су полагано етнички се изједначили са старосједиоцима тих земаља – са Славонцима и Хрватима – утичући све јаче не само на дијалект него и на обичаје њихове.

Цељске Србе из Србије, који су се такође поримокатоличили, појачале су крајем 15 вијека (између 1467. и 1470.) нове српске насеобине из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине херцега Стјепана Вукчића Косаче. Он је добио у Горњој и Доњој Славонији знатна властеоска добра, а нарочито Велики и Мали Калник више Крижеваца. Касније, 1537. године, овај град је одузет од његовог потомка Николе Валшиног Херцеговића, кога и краљевске књиге називају Србином (Расцианус), јер је пристао уз Запољу, противника Фердинандова.

Изгледа да је ово херцеговачко насеље које је такође махом римску вјеру примило, имало тада у томе крају и извјесну своју црквену организацију, пошто се 1514. године помиње Владислав, херцег од светог Саве као старјешина (праепоситус) цркве свете Богородице код данашњег села Глоговнице под Калником.

Као сусједи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др., већ 1498. и 1509. године помињу Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашава да је Србин, са додатком трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. Врло је вјероватно да потомци Јована Сербљина и данас живе у породици хрватских сеоских племића Сербљиновића, који поред Љубића, Петровића, Салаића и др. станују, као римокатолици, у сусједном селу Св. Јелена Корушка код Крижеваца.

У Доњој Славонији морало је у 15. и 16. вијеку до њеног коначног пада под Турке (1543), још и више бити појединих српских колонија, које су такође без православне црквене организације ускоро примиле римокатоличку вјеру и етнички се стопиле са старосједиоцима Словинцима.

Таквих колонија несумњиво је било и на великим имањима српског деспота Вука Гргуревића, познатог јунака змај-огњеног Вука, када је он 1469. године добио од краља Матије Корвина град Белу Стену, јужно од Пакраца, и Тотушевину са преко 100 села – дакле, сву Посавину од Сиска до Старе Градишке.

Исти краљ наиме, молио је у једном писму арагонског кардинала, да посредује код папе за дозволу да и он може као што чине Турци, из турских земаља силом изводити народ и насељавати га по опустјелим областима; а из једног другог његовог писма од 12. јануара 1483. године, сазнајемо да је само за посљедње четири године (1479-1483) успио да пресели у јужну Угарску и Славонију већ око 200,000 Срба из Турске.

Василије Крестић

Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914

Када је пак почетком 16. вијека знаменита славонска властеоска породица Бериславића, женидбом Иваниша са Јеленом, удовицом посљедњег деспота из династије Бранковића (Јована † 1502) добила достојанство српских деспота (1504) врло је вјероватно да су и они на своја славонска имања, са центром у Броду на Сави, насељавали Србе који су пред инвазијом турском, нарочито послије пада Београда и Купинова у турске руке 1521. године, морали напуштати своја села и имања по сјеверној Србији и Срему. Све је то у још јачој мјери морало бити у доба и послије мохачке битке 1526. године када је деспот Стефан Бериславић од краља одређен био да штити Пожегу од турских пљачкашких чета.

Тада је већ цио тај крај називан Расциом (Србијом). Тако се нпр. у једном писму из 1529. године каже: да је Марија, ћерка посљедњег деспота Јована Бранковића, удовица Фердинанда Франкопана, послије мужевљеве смрти отишла ин Расциа – својој мајци Јелени и браћи по матери српском (рашком) деспоту Стефану и Николи од Брода.

И у славонској Подравини срећу се српске колоније у то доба. Прве вијести о Србима у томе крају имамо из 1494. и 1495. године, када су српски деспоти Ђорђе (потоњи владика Св. Максим) и Јован Бранковић освојили лијепи град Ораховицу од херцега Ловре илочкога. Нешто касније, у том крају јавља се још један потоњи светитељ српске цркве – Стеван Шкиљановић. Он је у то доба био кастелан Новиграда, намјесник и управник свих градова Владислава Мореа, најбогатијег властелина у Славонији, коме је Магдалена Ораховичка, удовица херцега Ловре илочкога, донијела у мираз Ораховицу и многа друга имања.

Шкиљановићу је краљ Фердинанд 23. новембра 1527. године даровао властелинства Михољанец и Глоговницу, која су раније припадала Балши Херцеговићу, унуку херцега Стјепана. Сачувано је неколико писама Шкиљановићевих од 1530-1535 из града Ораховице у коме је 1530 и 1531 чувана и породица са свим драгоцјеностима Радослава Челника, у народној пјесми опјеваног сремског војводе Рајка, када се он морао пред Турцима у Славонију уклонити, да се касније настани у Ђуру код Павла Бакића.

С њима, а наравно и раније и касније прешло је у тај крај Подравине врло много Срба из Срема; јер главни аустријски вођа Кацианер полазећи 1537. године из Горње Славоније против Турака код Осијека, пише у свом извјештају: како се његови официри надају да ће ондје добро проћи ein voll Land, die Rätzen njarden uns genug zuführen, auch noch zu uns fallen. А тако је по свој прилици остало и кроз цио 15. вијек, када је на једној карти Угарске коју је 1572. године у Амстердаму издао др. Волфганг Ланц, цио крај од Валпова и Ђакова на исток означен је као Расциа.

Послије несретне битке код Горјана, недалеко од Ђакова, у којој је погинуо посљедњи српски деспот Павле Бакић 9. октобра 1537. године бранећи храбро Славонију, налазио се на најизложенијем мјесту према Турцима, у Валпову на Драви, као заповједник града поменути Стефан Шкиљановић. Његов посљедњи извјештај од 18. јуна 1540. године гласи: да су се Турци под заповједништвом првога пожешког санџак-бега Арслана упутили према Драви. Стефан се затим повукао у Шиклош у Барању гдје је ускоро умро. Тамо је послије 1543. године када су Турци и Шиклош освојили, нађено цјелокупно његово тијело у гробу и он је проглашен светитељем.

Црква га слави 4. октобра. Он је дакле посљедњи бранилац славонске Подравине. Послије његове смрти она је убрзо дефинитивно пала под Турке (Валпово 1543, а Вировитица 1552), као што је и славонска посавина, убрзо послије погибије предзадњег српског деспота Стефана Бериславића (1535), коначно дошла под власт турску (Брод и Пожега 1536, Пакрац 1542, а Бела Стена 1543). Тако је цијела Доња Славонија још прије половине 16. вијека постала турским пашалуком, са сједиштем санџак-бега или паше у Пожеги.

Пандур из Славоније (Мартин Енгелбрехт, 18. век)

Горња Славонија је и раније у неколико махова паљена и пљачкана од Турака, а сада је отпочело систематско пустошење цијеле те области са три стране: из Босне и Хрватске, из Доње Славоније и из југозападне Угарске. Прва на ударцу била је стара крижевачка жупанија. И она већ 1543. године броји само 1501 дом способан за опорезовање према ранијих 12,000 таквих домова; а све три жупаније ове области (Загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имале су тада заједно тек 10,645 домова. Када је затим 1552. године пала Вировитица, па чак и Чазма, у турске руке, провале турских разбојника и војске учестале су још више, те је такав страх завладао међу словинским кметовима да су многи све напуштали и бјежали у сјеверозападну Угарску, Штајерску и Аустрију; а од оних што осташе многи су се добровољно предавали (отуд тзв. предавци) Турцима и плаћали двоструки данак (Аустрији и Турској), само да би поштеђени били од паљења и робљења.

На тај начин већ за једну деценију пала је порезна снага цијеле Горње Славоније испод половине тако да су све три жупаније 1554. године имале свега тек 4,657 домова, од којих је крижевачкој жупанији припадало само 376 домова. Тако је страшна била катастрофа ове лијепе и доста плодне земље. На срећу, посљедња јача пустошења турска била су од 1591-1593. године када је Хасан паша босански попалио око 26 хрватско-славонских кастела и градова и одвео у ропство на Балкан око 35,000 душа. Од тада је турска сила тргла назад и могло се размишљати о регенерацији опустошених области.

Проблем насељавања опустошених крајева Турци су рјешавали на тај начин што су се залијетали, често и врло дубоко, у сусједне земље, па одатле силом одводили на хиљаде становника и насељавали их по својим спахилуцима у унутрашњости свога царства; а када би успјели да освоје коју сусједну област и помакну границе своје државе напријед, онда су на опустошена огњишта избјеглих или у ропство одведених становника, доводили силом или уз обећање знатних повластица, своје старе поданике из унутрашњих области. При том су, рачунајући на антагонизам између православних и католика, ради ранијих покушаја насилног спровођења уније, нарочито настојали да њихове крајине према римокатоличким државама буду настањене православним Србима или муслиманима.

Тако су учинили одмах по освајању Босне према Хрватској и Далмацији, а потом и у Доњој Славонији, по њеном западном планинском дијелу, нарочито више ријечице Илове према Горњој Славонији. У том планинском крају гдје су били најзначајнији погранични градови или кастели, ранији дворови славонске властеле као што су: Бела Стена, Пакрац, Чакловац, Сирач, Ступчаница, Добра Кућа и високо у планини на путу Пакрац – Пожега, тврди Каменград или Каменско (612 м), Турци су одмах по освајању тих градова, по околним селима населили готово искључиво саме православне Србе.

Једини изузетак чинила су два села у близини Пакраца – Бадљевина, која је за вријеме Турака имала само 4 римокатоличке куће, и Дереза, која је раније опустјела и тек 1657. године поново насељена са 16 српских православних и 5 римокатоличких кућа, по свој прилици доведених из Босне. Цио тај западни дио Доње Славоније, од Пакраца до пожешког поља и од суботског града с југа до близу Воћина на сјевер, народ је називао Забрђем а Турци су га назвали Малом Влашком и подијелили на пет војводина.

По градовима и замцима становали су само Турци, а тек изузетно пуштана је и по која српска породица у подграђе или варош под градом. Тако је нпр. у варошу сирачком, поред 40 турских кућа било и 10 српских домова пред ослобађање Славоније крајем 17. вијека. Сви Срби у Малој Влашкој и воћинској нахији као и један дио српских породица у Југовом (Борово-Слатина) и пожешком пољу, нису сматрани као кметови него као нарочита врста војника – као крајишници или мартолози. Њихова је дужност била да стражаре на Илови и по другим мјестима према вараждинском генералату, и да учествују не само у одбрани своје крајине, него и у свима походима турских чета и војске у сусједне непријатељске области; па су зато од свих кметских работа и давања ослобођени били.

Шта више, и многе српске породице по ораховичкој нахији и Ђаковштини ослобођене су биле од кметских работа, јер су вршиле стражарске дужности по друмовима и шумама или пандурске службе по спахијским селима. Крајишници су имали и своју специјалну народну војничку организацију, на челу са војводама, агама, јусбашама и одабашама, бешлибашама, харамбашама и кнезовима. А изгледа да је бар за Малу Влашку постојао и један главни војвода над пет осталих војвода.

На сличан начин као Турци, одмах је и Аустрија настојала да осигура своју крајину у Горњој Славонији. О томе се нарочито бринула штајерска властела, којој је послије пада Славоније у првом реду пријетила опасност. И већ послије тешког пораза Кацианерова, 1537. године код Горјана, почело се одмах радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким турским четама спрјечавати дубље продирање у ову област. Али главни војни заповједник Ханс Унгнад, коме је та организација 1540. године повјерена била, брзо се увјери да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове.

Стога је он обавијестио сталеже штајерске да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима, па би требало да неко и њих брани; јер: они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове. Зато предлаже: да се мјесто њих набаве ваљане плаћеничке чете Нијемаца и особито Срба, који већ од прије десетак година у знатном броју ускачу из Турске у сењско приморје, Жумберак и Крањску те врло успјешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај приједлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији.

Почетак је учињен са српским ускоцима из Крањске и Жумберка већ марта 1540, а затим маја 1542, када је у крајинску службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размјештени су по тадашњој словинској крајини између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и своје породице, те их смјестили по склонитим брдским и шумским мјестима у близини својих стражара; док су старјешине њихове населиле се за први мах по сусједним крајевима Штајерске. За овима одмах почеше долазити и ускоци из Доње Славоније и југозападне Угарске.

Њих су у ово доба називали пребјезима, а касније Власима. Тако је већ 1543. године дошао овамо Марко Томашевић од Пожеге и Петар Беседић – Прибег, сваки са 9 оружаних момака; а из сусједне Угарске дошао је заставник Павле Бакић са својима. Нешто касније ускочише из турске Славоније и други међу којима најугледнији бијаху војвода Иван Маргетић (Расцианус) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по селима данашњих српских парохија Болфана и Великог Поганца, те је дао и име селу Иванцу; а Плавша се са своја 53 пјешака населио близу Копривнице гдје се и по њему прозвало једно село – Плавшинци, главно српско село у оном крају и сједиште парохије.

Када је међутим, почетком друге половине 16. вијека, крижевачка жупанија готово сасвим опустјела од учесталих турских провала, при чему су несумњиво много пострадали и новонасељени Срби, јавила се потреба за још већим бројем плаћених крајишника. Стога је 1555. године примљено у службу 6 нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских становника поново умножио у овој области.

Исте године дошла је овамо из Доње Славоније једна одлична породица од 40 душа, тројице војвода браће Алексе, Дојчина и Вукмира; а 1556. године примљен је на рачун њемачких плаћеника и војвода Ратко Прибег са 43 пјешака, који се настанише око града Тополовца недалеко од Крижеваца. 1562. године дошло је у подравину, ниже Копривнице, неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су послије годину дана пресељени у близину манастира Лепавине између Крижеваца и Копривнице.

А 1563. године дошли су овамо, с нарочитим царским повластицама многи Срби тзв. Морлаци из сјеверне Далмације и настанили се око Глоговнице под Калником. Најзад 13. јануара 1568. године упућене су из Беча војне власти на славонску крајину, да све српске ускоке из Крањске, или бар оне који то буду хтјели, преселе у Подравину по обронцима Калничке и Билогоре, између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расине; али је то наређење само дјелимично могло да се изведе.

На тај начин већ у другој половини 16. вијека настањено је по Горњој Славонији неколико хиљада Срба са врло видном улогом у тој крајини, када је надвојвода Карло сматрао за потребно да јуна 1576. године упозори земаљску штајерску управу: како већина војвода на словинској крајини није католичке него ускочке православне вјере (nit Christen, sondern Usskokhen).

Међутим, још знатно већи прилив српских ускока и прибјега у ову област извршен је у задњој четврти 16. вијека, а нарочито од 1507 до 1600. године. Појачању тих миграција знатно је допринјела и бручка либела од 1578. године којом је одређено да се плаћеничка војска на словинској крајини знатно повећа. Те сеобе у ово доба биле су већином из турске Славоније; а од сеоба из других крајева знатнија је само она која се збила између 1583 – 1586. године. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је послије неуспјелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583), из средње Далмације ускочило у сењску околину а затим и даље преко 800 породица.

Хасановић је са својима прешао на словинску крајину и настанио се прво око Иванић Клоштра, гдје се својим јунаштвом 1586. године одлично истакао у боју са Алибегом. Потом је примљен у крајишку службу и са својим људима и њиховим породицама, послије 1606, послат је на најизложенију крајину код града Ђурђевца у Подравини. Потомци им и данас живе у том крају, по селима парохије Мале Трешњевице, иако су само малена оаза од 750 душа међу римокатолицима.

Јануара 1586. године Михајло барон Секељ и капетан Глобичер извели су прву знатнију сеобу из турске Славоније. Они су наиме са својим четама продрле у Малу Влашку, попалили неколико села око Сирча и довели као роба одличног српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и дјеце. Пејашиновић се затим споразумио са аустријском војном влашћу, повратио се у свој крај 1587. године и оданде извео још 13 задружних породица са једним свештеником и много блага. Све те породице смјештене су око Копривнице и Крижеваца.

Сеобе које је извео из турске Славоније славонски пуковник барон Херберштајн са својим капетанима Лајбахером, Грасвајном и Гласпајхом од 1597 до 1600. године још су знатније; а изведене су по споразуму са народним старјешинама. Тако је на жељу харамбаше Милије крижевачки капетан Гргур Лајбахер око 10 јуна 1597. године упао у Малу Влашку, попалио Цепидлаке, Дрежник и Кусоње те извео Милију и других 117 душа са 1,000 комада марве већином из Кусоња и Ступчанице. Те су породице насељене по Црквеној, Св. Ивану Жабном, Глоговници, Тополовцу, Градецу, Дубрави и Св. Петру Чврстецу.

Сем тих, у исто вријеме стигло је још 16 Срба у Копривницу и 8 у Крижевце. Септембра 1597. године послије дугих преговора са народним изасланицима, повео је сам Херберштајн чету од 500 људи, ударио на Подравску Слатину, спалио је и извео из ње и околних мјеста 1,100 Срба са 4,000 глава марве; па је све те исељенике смјестио у Ровиште и по околним селима. С прољећа 1598. године, прешло је у двије групе око 500 душа које су већином смјештене у Великом Поганцу и околини. Августа исте године смјештено је у околини Иванића 146 новонасељених Срба; у октобру је опет прешло 500 душа и насељено око Св. Крижа; а почетком новембра упале су чете из Иванића у Турску према Пакрацу и Пожеги па отуд извели око 350 Срба са њиховим старјешинама Драгул агом и Вучић агом.

У септембру 1599. године доселио је Херберштајн неколико српских породица; а 2. октобра довеле су иванићке чете 120 породица са 995 душа и око 3,000 глава стоке. Југово поље поново је опустошено када је копривнички капетан Албан Грасвајн, са својом експедицијом и помоћним четама из Лудбрега и Крижеваца 27. јануара 1600, преко Вировитице и Брезовице, поново напао Слатину коју су Турци били обновили. Том приликом поред Слатине спаљени су: Вукичица, Михољац, Миљено, Бистрица, Мединци и Речица; а све Србе из тих мјеста заједно са њиховим угледним старјешином Раосавом Цветиновићем и много блага преселили су у словинску крајину и населили око Копривнице.

Истим путем нешто касније прошао је према Ораховици иванићки капетан Глајспах са помоћним четама из Крижеваца и Петриње, те је из Југова поља и ораховичке нахије извео преко 100 српских породица са 828 душа, од којих је 309 било способно за оружје.

Из тих времена постала су села Дереза и Дерешани код Иванића по селу Дереза код Сирача; Пргомељи код Бјеловара по Пргомељима у планини између Пакраца и Пожеге; а отуд су и Шушњари недалеко од Иванића по истоименом селу код Каменске; Дејановци, Цагинци и Ширинци код Иванића по бившем селу Дејановцима и данас још постојећим Цагама и Ширинцима код Окучана; Цјепидлаке код Болча, по Цјепидлакама код Катинаца више Дарувара; Стари Батињани, данашњи Војаковац, код Крижеваца по једном од истоимених села код Пакраца и Дарувара; Боровљани код Копривнице по Борови код Вировитице, итд.

Тада су потпуно опустјела многа српска села у Малој Влашкој, као нпр. Подборје – данашњи Дарувар и њему околна села Дољани, Миљеновац, Сређани, Карановац, Врбовац, итд., која су била подалеко од утврђених градова Сирача и Ступчанице а на главном ударцу при пролазу из Горње у Доњу Славонију. И када су турци 1660. године поново почели насељавати та села, порасла је била по њима већ велика шума те ју је требало прво окрчити.

Пресељавање Срба из Доње у Горњу Славонију углавном је завршено већ крајем 16. вијека, те се током 17. вијека помињу само још понека пљачкања српских села на турској граници и избављање тек по неколико породица у аустријску крајину. Тако су нпр. 1602. године крајишници од Иванића продрли према турској Посавини и Цернику, попалили нека мјеста и извели нешто душа; а 1603 једна друга чета продрла је до Ораховице и спалила је; 1622 опљачкане су Цјепидлаке и Бастаји а затим и села у околини Пакраца; 1630 пљачкани су крајеви према Сирчу а 1637 изведена је једна група Срба од 150 душа из Подравине – од Рајина поља и Борове.

Пошто је крајина у Горњој Славонији већ доста густо насељена била, аустријски су цареви забранили да се без њихове нарочите дозволе не смију више Срби у ту крајину пресељавати; али како су погранични капетани према једном извјештају из 1666. године по обичају „из давних времена“ добијали од сваке новодосељене куће по једнога вола или какав други дар то су они врло радо помагали све оне из турске крајине који су изразили жељу да се преселе.

Винковци с краја 19. века

Винковци с краја 19. века

Тако нпр. знамо да је 1651. године уз потпору пограничног заповједника прешло 11 српских породица; а барон Галер када је у августу 1659. године сазнао да двије куће желе преселити се послао им је у помоћ чету од 100 људи да их допрати и заштити од Турака. Од свих тих сеоба најзначајнија је била она коју је 1662. године крижевачки капетан из села Подгораја. Она је бројала 38 домова који су углавном насељени по селу Подгорци више Ровишта.

Разумије се да Турци нису скрштених руку посматрали тако тешка пљачкања и пустошења својих области, већ су настојали да опустошена села поново населе новим становницима из разних својих крајева, а нарочито из сусједне Босне, и да се освете својој бившој раји која је под заповједништвом аустријских официра сва та пљачкања и пустошења изводила. Шта више, 1621. године тражили су будимски и пожешки паша од копривничког и крижевачког капетана да им се поврате сви Срби крајишници јер су они турски поданици, па су стога пограничне страже још боље уређене и утврђене биле. Ипак су Турци успјевали чешће да провале у српска насеља, нарочито око Ровишта и одведу са собом много стоке, пастира, жена и дјеце.

То је било особито од 1618 до 1648. године за вријеме аустријског тридесетогодишњег вјерског рата с протестантима, када су и многи славонски крајишници ратовали по разним далеким ратиштима те Словинска крајина није могла довољно заштићена да буде. А како су и у једној и у другој крајини, поред нешто Нијемаца и Турака били готово искључиво сами Срби, у тим честим четовањима страдало је и изгинуло много нашег народа и на аустријској и на турској страни.

Крај томе међусобном сатирању православних Срба у Славонији за рачун другога учињен је тек миром између Аустрије и Турске у Сремским Карловцима 1699. године када је цијела Славонија, дакле цијела територија данашње пакрачке епархије, дошла под аустријску власт. У великом аустријско-турском рату од 1683 до 1699. године који је претходио карловачком миру, Горња Славонија је била поштеђена директних ратних невоља; а Доња Славонија имала је готово за сво то вријеме да подноси многе грозоте рата и скоро сви дијелови њени, сем високих планинских крајева, били су по неколико година за то вријеме готово сасвим пусти. Знатан дио народа из западне Подравине, Мале Влашке и Посавине пребјегао је већ након турског пораза код Беча 1683. године у вараждински генералат; а нарочито у доба када су Аустријанци почели Вировитицу (1684) и Осијек (1685) освајати.

Неки су остајали само по годину-двије у генералату, а многи и по неколико година; док је такође било доста и таквих који се више никад нису ни вратили на своја стара огњишта. Са Турцима се у Босну повукло врло мало Срба а из Босне притицало је послије коначног ослобођења Славоније 1691. године врло много нових досељеника који су не само попунили и појачали ранија села него су и сасвим изнова населили многа стара опустошена и основали сасвим нова села, крчећи шуме за куће, поља, ливаде и винограде.

Тако су нпр. Босанци већ 1692. године обновили стара опустошена села: Белановац, Суботски Град, Јагму, Жуберковац и Шаговину; 1693. Белу Стену, Лештане и Бобаре; 1699. Ловску и др.; 1695. из основа су подигли Шибовац а 1700. Уљаник; 1692. основали су Кукуњевац Срби из Хрватске, а 1700. искрчили су шуму и основали село Брестовац код Дарувара Срби из Босне, славонске Посавине и из Хрватске. Таквих примјера могло би се навести читав низ и за остале крајеве.

О насељавању Срба из Србије директно у Славонију имамо само једну вијест која нам каже: да је ускоро послије освајања Ужица, почетком октобра 1688. године изведено око 6,000 душа из ужичке околине и са обала Мораве, те насељено по опустошеним крајевима Славоније. На основу тога и једног извјештаја из 1690. године да је у то доба генерал Капрара населио Србе у Мославини, врло је вјероватно да су ти ужичко-моравски Срби основ данашњим српским парохијама по Мославачкој гори.

А да је за вријеме тога рата могло бити појединачних насеља у Славонији и из источних крајева Србије и западних дијелова Бугарске даје нам основа претпоставци и околност што се нпр. при попису становништва у Пожеги 1702. године међу осталима помињу: Пиротић и удовица Гињица Шиправчанин; а у оближњем селу Подгорју властелинства Кутјева налазио се у исто вријеме и Мато Бугаровић. Сем тога у пакрачкој епархији има и данас неколико породица које славе као крсно име св. Ђорђа Кратовца (26. маја на дан преноса његових моштију); а он је погинуо и проглашен за светитеља у Софији, гдје су га тамошњи златари први почели да славе као свога патрона.

Када је 1702. године основан славонски генералат, почело је стално досељавање Срба и у славонску Посавину, како из вараждинског генералата тако и из Баније, Лике и Крбаве. Исти елементи уз сталан прилив Босанаца, населили су и пусте земље на обронцима Мославачке горе и Билогоре, као и сва села између њих од Бјеловара до Илове која је сада постала граница између вараждинског генералата и славонског провинцијала; а касније се та ријечица почела сматрати као међа између Хрватске, некадашње Горње Славоније и Славоније, раније Доње Славоније. Илова је уједно била и граница између раније пожешке, касније пакрачке или славонске епархије и раније Марчанске, касније северинске или хрватске епархије све до 1771. године када су се обе те епископије ујединиле у данашњу пакрачку епархију.

Извор:“Споменица о Српском православном владичанству пакрачком“
Др Радослав Грујић (реиздање из 1930. год.) Музеј Српске православне цркве Београд, 1996. године
Србин Инфо, Српски Народни Форум, Порекло

Сећање на Бљесак – злочин без казне, који траје

Операција Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 55 жена и 11 деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао.

 

https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%8F_%C2%AB%D0%9C%D0%BE%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%8F%C2%BB_(1995)#/media/%D0%A4%D0%B0%D0%B9%D0%BB:%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B5_%D0%B1%D0%B5%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%86%D1%8B_%D0%B8%D0%B7_%D0%97%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B9_%D0%A1%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B8.jpeg

Српске избеглице из Западне Славоније током акције Бљесак; фото: Википедија

Напад на подручје под заштитом УН

Операција Бљесак је почела у 05:00 часова 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране Западне Славоније. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер.

Главна мета напада: избегличка колона

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској убијена су или нестала 283 лица, међу којима је 55 жена и једанаесторо деце. Српски збег био је гађан авионским бомбама и топовским пројектилима, рањеници су гажени тенковским гусеницама или убијани ножевима.

Разбацани лешеви, унакажена тела жена, деце и старијих особа, преврнути трактори, коњске запреге и ствари – то су призори који су се 1. и 2. маја 1995. године могли видети у насељу Нова Варош у Хрватској, као и дуж магистралног пута Окучани-Стара Градишка-Градишка.

Велике размере злочина над цивилима

О каквој је размери злочина хрватске војске и полиције над Србима у Западној Славонији реч најбоље потврђује податак да су тадашњи припадници аргентинског контингента УНПРОФОР-а посведочили да су хрватске снаге цистерном испирале крв са асфалта на путу према насељу Нова Варош. Да би били склоњени и затрти сви трагови и размере овог суровог злочина, тај пут је касније пресвучен новим слојем асфалта.

Од укупног броја жртава, до сада је расветљена судбина 150 лица, од тога 37 на подручју Републике Српске, било да су авионским бомбама или артиљеријским гранатама убијени на десној обали Саве, било да су на ту страну реке мртви превежени или умрли од задобијених повреда.. По завршетку акције, Хрвати су покупили 168 тела убијених Срба и покопали их углавном под ознаком „непознат“. д 148 ексхумираних, до сада је идентификовано 107 посмртних остатака. Међу жртвама је 56 жена, 11 особа до 18 и 75 особа преко 60 година старости.

Операција Бљесак; фото: Википедија

Заробљавања на превару, суђења и логори

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје ђеце, и Пакленица са 20 жртава, међу којима и два брачна пара просечне старости 73 године.

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару, Вараждину, Славонској Пожеги, Новој Градишки и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње тортуре у злогласној „Лори“ у Сплиту.

Резолуција савета безбедности

Цивили који нису напустили своја огњишта смештени су у логоре, а за то време православни храмови и српска имања су опљачкана и уништена. Ускоро су и они, уз помоћ снага УН и хуманитарних организација, превезени у Републику Српску и Србију, а од њих се у Хрватску вратило тек око 1.500.

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, Савет безбедности УН је затражио од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мере за неиспуњавање обавеза.

Завршетак етничког чишћења западне Славоније

Овом операцијом Хрватска је довршила етничко чишћење у којем је, почев од 1991. године, из Западне Славоније у неколико војних акција протерано око 67.000 Срба. У предратном периоду у западној Славонији било око 121.000 Срба, а данас једва да их живи око 17.000. Хрватска никада није санкционисана због напада на подручје под заштитом УН, нити је било ко кажњен за бомбардовање српских цивила у Западној Славонији у мају 1995. године.

 

 

Извори: РТС, РТРС, Krajina Force, Википедија 

Прва српска тробојка на војној тврђави у Боки

Застава је сашивена на брзину у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од Аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Не само послије Другог свјетског рата него и између два свјетска рата није готово ништа истраживано и писано о веома интересантним догађајима током ослобођења Боке 1918. године.

Највећа, најјача и најмодернија обална тврђава у Боки био је фор Радишевић у Кртолима. Осим већег броја митраљеских гнијезда, била су 4 тешка мерзера кал. 210 мм домета преко 7 км, 2 тврђавска топа кал. 150 мм, домета 10 км, 2 пољска топа кал. 90 мм, 2 рефлектора 900 мм и много пушкарница. У овој тврђави је засијала прва електрична сијалица у Боки и Црној Гори и прорадио први лифт за вертикални транспорт. У подземном дијелу су била 4 спрата под дебелим армираним сводовима, са много просторија за складишта муниције и хране и за смјештај војске. Фор је могао да прими хиљаду војника, иако му је редовна посада била пет пута мања. Око фора је био 8 м дубок и 6 м широк ров, а око њега неколико низова плетера од бодљикаве жице и жељезних шиљака. Био је неосвојив ондашњим ратним средствима, а могао је да издржи вишемјесечну опсаду.

Котор

Српска народна гарда – Котор

Чудно је да се баш такав објекат први освоји и да се на њему истакне прва српска застава на неком војном објекту у Боки. Тешко је то и повјеровати, поготово кад нису пронађени документи. Ипак, догађај није било тешко реконструисати, јер су остављена два записа, која су раније и објављивана, независно један од другога и у разним књигама. Први запис је оставио поп Марко Костић, тада предсједник илегалног Народног вијећа. Објављен је у књизи „Комитски покрет у Црној Гори““ Кордића и Ашанина 1985. г. а и у неким новинама. Други запис је проф. др Лаза Костића, тада команданта новоосноване ослободилачке јединице. Објављен је у његовој књизи „О заставама код Срба“, 1960. године. Синтеза једног и другог записа, који се незнатно разликују, објављена је и у књизи „Српска народна гарда у Котору“ 1989. године. Овдје је скраћена верзија.

Сеоска стража или Српска гарда

Крај рата се већ назирао, а са њим и пропаст Аустроугарске царевине. Њени војници словенских националности, све чешће су дезертирали. Прикупљали су их мјесни патриоти, који су знали гдје их могу крити. Формирана је ослободилачка јединица од мјештана и дезертера, чији је срж била недавно пристигла комитска тројка. Ова јединица је различито називана; Сеоска стража или Српска гарда. Да им се не би расипала војска или била изложена нападима сеоске страже, аустроугарска команда је повукла војску са истурених положаја и сконцентрисала је у утврђењу. Села су практично остала слободна. У таквој ситуацији, на Вари, центру и главном зборишу Кртола, пред просторијама Кртољске читаонице (силом затворене уочи рата), окупили су се наоружани Кртољани и сви који су се крили по околним брдима и шумама.

Кртољана је било много мобилисаних на разним фронтовима, па их се мало способних за пушку нашло у Кртолима. Ипак, заједно са комитима, дезертерима и жандарима, формирана је јединица од 160 бораца. Како су се у тој јединици нашли и аустроугарски жандари? На Вари је била њихова станица и једино они нису повучени у тврђаву. Сви су били словенских националности. Нису пружили отпор формирању војне јединице. За њеног команданта је постављен Лазо Костић, син попа Марка. Лазо је био резервни аустроугарски официр, два мјесеца раније дезертирао кад је дошао на љетно одсуство.

Ова јединица је основана истог дана кад је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле још далеко. Истог дана је заузела положаје за опсаду фора Радишевић. Поп Марко Костић је одлично говорио њемачки језик, а лично познавао команданта фора Радишевић, рођеног Бечлију и доктора права, резервног вишег артиљеријског официра. У име Народног вијећа водио је преговоре са командантом фора. Командант, високи интелектуалац, имао је прилике да упозна менталитет Кртољана и прибојавао се њихове одмазде над својим војницима. Било је много разлога да се то очекује.

Кртоли

Током преговора, поп Марко је намјерно потенцирао такву могућност, али и дао чврсте гаранције да се никоме неће десити ништа непријатно ако командант прихвати условну капитулацију.

Комадант је прихватио услове: да му војска остане под хуманитарним третманом и на редовној менажи док се не разбистри ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под командом својих официра, који би задржали лично наоружање и да артиљерци остану на својим положајима, али под новом командом.

Пуну седмицу дана прије стизања на фор Радишевић дијелова Другог пука Југословенске дивизије, извршена је предаја фора Радишевић кртољској Сеоској стражи. Церемонијал предаје је обављен по свим војничким прописима и витешким начелима. Аустроугарска војска, која је била на положајима под пуном ратном спремом, повучена је на зборно мјесто и постројена. Комадант им је у кратком говору објаснио ситуацију и услове за полагање оружја. Није било ни очајавања ни одушевљења. Дисциплиновано су сложили пушке у пирамиде (а не набацали на гомилу) и вратили се у строј. Испоставило се да их има 600 и да су претежно Мађари. Отворене су капије и умарширала је Сеоска стража, различито одјевена и са разноликим наоружањем.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и победници, чак равноправно чекали ред за следовање

Нашле су се двије војске постројене једна наспрам друге. Уз посљедњи поздрав свих заједно, спуштена је аустроугарска застава са високог тврђавског јарбола. Није ни згужвана, ни згажена, ни спаљена, него смотана и предата дотадашњем команданту фора. Аустријског заставника смијенио је црногорски комита Крсто Калезић. Та част му је припала као ветерану са најдужим борачким стажом. Поново уз поздрав обје војске, успињала се уз јарбол велика српска тробојка. На брзину је сашивена у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Све је то било мало, па је Лазо Костић тражио да се смјена застава поздрави и са 21 топовским пуцњем. Бивши командант је објаснио да нема других сем „оштрих“ (бојевих) граната. То је баш и одговарало. Боље ће се чути, а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити. Да би канонада што дуже трајала, није била плотунска него појединачна, и то из мерзера најтежег калибра. Тресло се читаво Луштичко полуострво, а почели су стизати протести. Није се знало да ли Аустријанци са фора гађају неки савезнички брод, или пред повлачењем уништавају властите објекте.

Да артиљерци остану на својим мјестима није тражено само ради славља. Проносили су се гласови да Италијани желе окупирати Боку и предухитрити српску војску. Требало их је спремно дочекати. То је био главни разлог за запосједање фора Радишевић. Други разлог је био да се што прије отворе складишта хране и спаси изгладњели народ. То је одмах учињено. Требало је спријечити уништење складишта, што се могло очекивати.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа Југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и побједници, чак и равноправно чекали ред за следовање. Услове предаје су поштовале и регуларне трупе, па је одмах организована евакуација заробљеника својим кућама.

Васко Костић

Извор: Српско Наслеђе бр. 12. децембар 1998.

Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…
Дубровник

Дубровник

Што се тиче напомене за Дубровачку књижевност, навешћемо један податак да се види како Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином. Њихов професор опште историје на загребачком универзитету, учени Натко Нодило, писао је: „У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65,117).

– Онако узети српску штокавштину, како су урадили Илирци, било је дакле анектирати и Дубровник, (као што ће то коначно и политички урадити, чак споразумно са Српском Опозицијом, 1939 године).

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет.

Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића – Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке… „Voi siete dal paese molto lontani… (Orbini,Il Regno de gli Slavi, Pesaro 1601, 395). Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Један познати научник из Дубровника, др Балдо Богишић, пита у овом изгледу свог пријатеља проф. Вјекослава Јагића: „Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока, као што је Даничић мислио; или су Хрвати оне насеобине Угарске (и у Бургенланду) којих је пјесме скупио Курелац…“ (музичар). Овај дубровачки католик пита овако Јагића још 14 септембра 1884 године!.. (Јагић, Спомени, 356).

Требало је пратити све шта су кроз пуно деценија писали за славни српски сој ти жалосни војници Рима и Беча, у пречанским земљама, откад Хрвати научише да пишу штокавски, значи на једном језику разумљивом и за оне којима су све њихове погрде управљане.

Лист дубровачки, „Црвена Хрватска“ Фране Супила, основан 1891, и „Народни Лист“, основан већ на почетку борбе народне у Далмацији, имали су наступе правог клиничког беснила против Срба, својих суграђана, у извесним моментима.

Кад се 1893 г. откривао у Дубровнику споменик песнику Гундулићу, (који је желио пољском краљу у свом „Осману“ да на главу метне сјајну круну Немањића), приликом те свечаности су стајале, као две војске готове да јуришају једна на другу, Срби и Хрвати из околних земаља.

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

 

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострва. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. 

Демонстрације против Срба Дубровчана, њихово протеривање и узурпирање града.

Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Украс 1

Лујо Војновић

Лујо Војновић

Лујо Војновић (Сплит, 1864 – Загреб, 1951) био је српски правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке породице (венецијанских кнезова) Војновића. Докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат и човек „са два српска двора“.

1896. постаје секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану (1901-1903).

Од 1904. до 1906. био је гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум.

У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат је Црне Горе на Лондонској конференцији где потписује мир са Турском, 28. маја 1913.

Преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, Лујо Војиновић је тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату.

Пророчки је написао:

Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће — Хрвати бити задовољни!“ 1

Напомена:

1 Српске новине: Дубровник, број 35, 1897. године.

Аутор: Слободан Јарчевић

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.

Још 1958. године купила је Библиотека САНУ од Српске књижевне задруге једну фасциклу у којој се налазило неколико плаката с краја прошлог века. Неким случајем остала је та фасцикла затурена све до недавно, када је, опет игром случаја, пронађена и стигла на обраду.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Већ је летимичан поглед показао да се ради о веома занимљивом материјалу везаном за културну и политичку историју Дубровника у последње две деценије 19 века. На жалост, ми више не можемо да сазнамо ништа о претходном власнику ових плаката који је, без сумње (а види се то по избору материјала као и по маргиналијама), био помни проучавалац и прави зналац.

После краћег истраживања постало је јасно да се документа која су пред нама опиру строгој библиотечкој обради по неким формалним одликама као што су, на пример, хронолошки ред, издавач или формат, него да имају неку иманентну логику и да нам нуде неколико занимљивих прича које се сливају у драгоцено сведочанство и живу историјску слику једне фазе народног препорода у Дубровнику. Потпуно смо свесни да овај рад у многоме излази из оквира библиотекарства, али ми заиста нисмо могли да одолимо искушењу да забележимо оно мноштво занимљивих података до којих смо долазили трагајући за чињеницама релевантним за библиотечку обраду.

Исто тако свесно смо избегли да се дотичемо сложеног проблема српско-хрватских политичких односа, осим колико је то захтевао један од наших плаката, иако је претходни власник вероватно и то имао на уму када је сакупио материјал који је у највећој мери везан за онај круг личности које су се декларисале као Срби католици који су у то време били у оштрој опреци са представницима хрватске политичке опције. То, наравно, не значи да споримо утицај политичког нејединства и страначких борби на културна збивања у Дубровнику.

ПРОСЛАВА ТРИСТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ИВАНА ГУНДУЛИЋА У ДУБРОВНИКУ

Да се вратимо Дубровнику и начелнику града Vlahu DeGiulliu који је 6. јануара 1888. године потписао још један, дакле трећи, наш плакат. Овом приликом потписани позива суграђане да узму учешће у прослави тристогодишњице рођења „неумрлога сина овога града и највећега пјесника цијелога нашега народа, Ивана Франа Гундулића.“ На његову част и славу, читамо даље, родни му град поставља у цркви С. Доминика плочу за успомену.

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

За ову прославу Дубровник је почео да се спрема неколико година раније с намером да се тога дана открије споменик Ивану Гундулићу, а не само спомен-плоча, како овде сазнајемо. Предлог је дошао из редова Српске дубровачке омладине. На седници општинског већа одржаној 9. марта 1880. било је одлучено да се именује одбор од пет особа које су имале задатак да проуче где и како би се могао подићи достојни споменик и како би се могла набавити за то потребна средства. Одбор су сачињавали Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казначић, дум Мато Водопић и Луко Зоре.

Ево шта о томе 1892. године каже један проглас објављен у првом броју листа Дубровник:

„Већ 1884. године нарочити одбор бјеше растурио проглас на народ, којим је позивао све родољубе да подупру подизање споменика великоме Гундулићу у овоме граду, пјесниковој колијевци, а то о тристотој обљетници од његова рогјења, која се навршила год. 1888. Много се је родољуба одазвало томе позиву ода свију страна славенскога свијета, те од тога има довле добријех 11000 фиорина. — То је лијепо главно, кад промислимо о економном јаду нашега народа у опће, али није довољно одиста да се подигне биљег који Гундулић достоји. …Покле нам докле није на жалост за руком пошло, да му тристоту обљетницу од његова рогјења, спомеником прославимо, прегнимо дајбуди да се све справи чим прије, а одбор је углавио год. 1893. и лицем на 20 Маја, у који дан пада смрт Османа, протагонисте његове главне пјесме …“

Начелник овог одбора био је Мариница Ђорђи. Листајући даље ове новине видећемо у броју 24 за исту годину да је Влахо Giulli приложио 10 фиорина, а Нико Пуцић 5. Највећи новчани прилог дао је краљ Србије Александар Обреновић. И најзад, у недељу 25. јуна 1893. откривен је Гундулићев споменик на Пољани, највећем тргу у Дубровнику.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bosanska_vila_on_Ivan_Gunduli%C4%87,_1893.jpg

Вид Вулетић Вукасовић, Дубровнику у очи Гундулићеве славе (Босанска вила, 1893.); фото: Википедија

Гундулићев кип од туча, у властелинској одори, са књигом у левој руци и пером подигнутим у десној, дело је познатог хрватског вајара Ивана Рендића из Брача. Али, пет година пре тога, као што каже наш плакат, у зиду на дну цркве доминиканаца, познате и као „Розарија“, постављена је мраморна плоча „коју је опћинско вијеће уметнуло на успомену 300-годишњице рођења славнога Гундулића, пошто се је до тада ценило, да је ту укопан. Плоча је свечано откривена дне 8 сијечња 1888, уз мису, уз пригодно слово, и уз полагање вијенаца. С противне стране намештена је спомен-плоча Меду Пуцићу. На обима су плочама натписи у латинском језику …“ Плоча је на црквеном зиду са десне стране, а на њој се чита следећи натпис:

JOANNI • FRANC • GONDOLAE
RHACUSINO
TRECENTESIMUM • DIEM • ANNIVERSARIUM
AB • EIUS • ORTU
CELEBRANTES
A • D • VI • ID • IAN • MDCCCLXXXVIII
CIVES
P.

Општинско веће је, дакле, поставило мермерну плочу у цркви доминиканаца јер је мислило да је Иван Гундулић ту сахрањен. Међутим, само неколико дана пре откривања Рендићевог споменика, 1893, дознало се да је највећи песник Дубровника заправо покопан у цркви мале браће. Белешка о томе пронађена је у књизи мртвих (Folio 15. Libr. Mort. N. 274).21

И ову прославу, као и све претходне, пратила је обавезна илуминација града као и градска музика. Овом приликом, читамо даље, предвиђена је и „томбола“. Томбола се у Дубровнику играла на дан Св. Влаха још од 1842. године. Живописну слику узбуђења које је обузимало играче на Плацу можемо прочитати код Јосипа Берсе.

Дубровчани су веома волели верске и државне свечаности и пратили су са великим интересовањем свако дело своје владе. Уз то, дубровачки пук је волео све што је лепо и племенито па је и овом приликом испунио цркву доминиканаца и град.

Лидија Јелић

Извори:

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Извор: О једном занимљивом налазу у библиотеци САНУ или једно могуће читање плаката

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник, Јохан Христоф фон Бартенштајн, рођен 1689, у Стразбургу. Дворски саветник у Бечу од 1721. Тајни државни секретар Аустрије постаје 1727, барон 1733. Вице канцелар 1753. Уз ове послове Марија Терезија га је изабрала за васпитача свога сина, будућег аустријског цара Јосифа II. За царевића је писао упутства о управљању државом и 10 књига о народима Аустрије.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Martin_van_Meytens_008.jpg

Јохан Христоф фон Бартенштајн (Мартин ван Мајтенс, 1830); фото: Википедија

On потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво:

А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина. 1

Овде је све јасно — аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска освајања и сад, кад је Славонија ослобођена — крај 17. столећа, признају им власништво над бившом имовином — и у Славонији и у Хрватској.

Пандур из Славоније (Мартин Енгелбрехт, 18. век)

Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територијама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становништво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин — Аустрија је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим патријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошљаци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:

Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити му стан у Сент-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања припадају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарнојевићем — које би, после дванаест година, тешко било пронаћи. 2

Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Славоније Срби — једни су православни, а други, такође, православни али признају римског папу и за свог поглавара (унијати):

Још се једна разлика појављује код граничара у том — што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вараждинци и у Славонији становници у Земунском срезу, а насупрот — остатак је мешовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата. 3

Напомене:

1 Јохан Христоф Бартенштајн, Кратак извештај о стању расејаног многобројног Илирског народа по Царским и Краљевским наследничким земљама, Штампарија Јерменског манастира у Бечу, 1866, стр. 54.
2 Исто.
3 Исто, стр. 33.

Аутор: Слободан Јарчевић

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

„Ајнхард (775 – 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу – биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.“ 

Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави.

Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у „Приморску Хрватску“, или „Далматинску Хрватску“.2 (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис — мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима.

https://www.google.rs/books/edition/Abbildung_und_Beschreibung_der_s%C3%BCdwest/pjVSAAAAcAAJ?hl=sr&gbpv=0

Славонац и Славонка (Валтазар Аке, Илустрација и опис југозападних и источних Венда, Илира и Словена, 1782)

Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига „поздравили неки хрватски изасланици“3, мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. И Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.4

Нико од наших историчара не расправља о овој чињеници — да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији — коју наши историчари прекрштавају у „Приморску Хрватску“. А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић!

Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.5

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Ајнхард

Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.6

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Пандур из Славоније (Мартин Енгелбрехт, 18. век)

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.7

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих. Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

Напомене:

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

01 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 7.
02 Проф. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Народна књига, Београд, 1985, стр: 8. и 9.
03 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 83.
04 Исто, стр. 84.
05 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 60.
06 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
07 Исто, стр. 36.

Аутор: Слободан Јарчевић

Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића

… Када се појавило издање Гундулићевог Османа 1844. у Загребу, није му указана посебна пажња, јер језик у њему није био познат у тадашњој кајкавској Хрватској. Решетар наглашава да ће се тек са победом Вукове и Гајеве реформе језика увидети да је овај њихов језик (Гајев „сербизам“) исти као и језик Османа. Но, све ово није сметало Фрањи Фанцеву, угледном усташи, да овако суди о дубровачкој књижевности: „Књижевност Дубровника рођена је из старе хрватске средовјечне књижевности, с њом она је расла и цвала…“ 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Gunduli%C4%87ev_san.jpg

Гундулићев сан (Влахо Буковац); фото: Википедија

Гундулићев Осман има преко 11.000 стихова, од којих су скоро 1.100 посвећени Србима, Србији, Босни и Херцеговини. Цело VIII певање испуњено је Гундулићевим Српством. У стиховима Османа зауставили су се многи Немањићи, „Немањић кућа цара“, св. Сава, Милош, Марко итд. И за Гундулића Александар Македонски је краљ Срба. Ту је косовски херој Лазар, па деспот Ђурађ и остали Бранковићи и њихове велможе, од којих је и Љубдраг, отац красне Сунчанице, слепи отац изгинулих дванаест синова, кроз чија туговања за пропалом славом тугује и сам Гундулић. Певање VIII је болна епопеја, али и апотеоза Српства.

Штета је што наши филмски ствараоци у овим Гундулићевим римама још нису нашли сиже за један потресан филм о српској трагедији која се протезала вековима. Песник не тугује само за ишчезлом величином, већ је у њу уплео и сав онај идиличан живот Срба кроз весела прела и села и кроз њихова кола и песме, кроз приче о вилама и другим маштаријама, о чему причају и певају „рашке кћери рајске лепоте“.

Гундулић је преузимао „не само из [народне] поезије […], него и из народне прозе“. („Ко високо прем се пење до низоко сасма пада“.) Гундулић посебно уздиже своје најближе суседе Босанце и Херцеговце. Он зна за Варну, Самоков, Витошу, Стару планину, Никопоље, Мораву, док му је Смедерево посебан извор осећања и мисли.

Безобзирно и неосновано похрваћивање Гундулића

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ivan_Gun.jpg

Иван Гундулић 1680; фото: Википедија

Сав словенски простор на Балкану, који је онако широко обухватио Орбин, обухватио је и Гундулић. Али, Хрватској и Хрватима посветише Орбин коју десетину редака а Гундулић једва неколико стихова. Зашто се на овоме нису задржали Керблер, Барац, Фрањо Марковић, Марин Франичевић, који су подвлачили да се, од Гундулића „јачала хрватска мисао“, да је у Дубровнику у време Гундулића „женски свиет говорио само хрватски“, и како је извршен Гундулићев „свеукупни улазак у хрватску културу и књижевност“ — а да ни речју, ни речју, не помену Српство у толиким Гундулићевим стиховима са толиким усхићењем посвећеним Србима! Зар ништа вредног не нађоше у овим стиховима, позиву пољском краљевићу Владиславу:

Скокни коња по Косову

Гди уби Милош цара опака,
А к бијелому Смедереву
Пошљи киту твих јунака;
Дух да одахне и почине
Укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине
Кијех зет Мурат ожалости.
(X, 193—200)?

Зар не нађоше у Гундулићевим стиховима и онај тако познати завет косовских јунака:

Боље вам је смрт стигнути
И у боју с копљем пасти
Негли тако погинути
Без замјене и без части.
(И, 245-248)?

Кад је све покрила тама, Гундулић ће бацити поглед на своју Босну и Херцеговину под турским јармом и упутити речи охрабрења своме граду, за који владика Сава рече да је још он остао слободан од свег Српства:

Још сред уста љута змаја,
И накота бисна лава
Око тебе с оба краја
Словинска је сва држава [поробљена].

И у свему том јаду и страдању песнику остаје нада да ће слободу донети пољски краљевић Владислав и позива га да дође на Косово, да освети Смедерево да би се смириле душе мртвих Ђурђа и Јерине, како нам одјекује из напред наведених стихова. Ово Гундулићево надање и ова његова жеља да Косово дочека свог ослободиоца и преда му Душанову круну открива нам не само колико је Косово и у време Гундулића било урезано у душу поробљеног народа, већ и то колико је све то освајало и душу Дубровчана, чији је највећи песник Косову и Смедереву дао једно од стожерних места у свом најбољем делу. [7; 19; 47; 102; 158]

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bosanska_vila_on_Ivan_Gunduli%C4%87,_1893.jpg

Вид Вулетић Вукасовић, Дубровнику у очи Гундулићеве славе (Босанска вила, 1893.); фото: Википедија

И овде се морамо вратити том стравичном злу похрваћивања свега што је српско, похрваћивања прво од стране католичке цркве а после Илираца и од страна заблуделе интелигенције. Овде ћемо навести како је Луко Зоре, један од ретких познавалаца Гундулића, као професор задарске гимназије још 1869. скретао пажњу јавности на тај поход необузданог похрваћивања свега што је српско:

„Стара болест код једног дијела наше браће да крсте искључиво својим именом и наш град [Дубровник] и наше све од реда велике књижевнике, учењаке“, и на све што је дубровачко „ударају свој печат […]. Тако су ту скоро похрватили славног Руђу [Руђера] Бошковића и Валтазара Богишића, а данас нашега великог пјесника Џива Гундулића […]. Обзор о њему каже да је писао хрватским језиком и да је сам пјесник називао свој језик хрватским; а на нашу молбу да нам љубезно назначи мјесто гдје би се пјесник био тако изразио, Обзор ћути као с[з]аливен“. [118]

Тај безобзирни поход похрваћивања, дакле, захватио је и далеко познатог Руџа-Руђа-Руђера Бошковића, коме је животна мисао била да утврди како је изгледао грб Бошковићевих предака као часника босанског краља, „краља Србљем Босне“….“

Извори:

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништва западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Georges_Scott_-_Serbian_army_liberates_Dubrovnik_(13._11._1918).jpg

Српска војска ослобађа Дубровник (Жорж Скот, 13.11.1918.); фото: Википедија

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” 1

Дубровник - Улица Краља Петра

Дубровник – Улица Краља Петра

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ 2

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

This slideshow requires JavaScript.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Извори: Трипод, Википедија, Српско наслеђе

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Карта српских земаља према Константину Порфирогениту

У историјској науци спис се обично назива О управљању царством (лат. De administrando imperio или скраћено DAI) што је наслов који му је 1611. наденуо први приређивач штампаног издања холандски класичар Јохан ван Меурс. Сам наслов, иако не одговара садржају дела, одржао се до данас. Према унутрашњој анализи самог дела DAI сматра се да је написано између 948. и 952. године 

Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да његове делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит, као и неки други средњовековни хроничари напишу: „Срби, које зову и Хрватима“, или „Хрвати, које зову и Србима“. Оно што нас интересује – насеобине Срба на територијама данашње Хрватске — неоспорно је. Порфирогенит, у 34. глави свога списа, наводи:

Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.1

Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Паганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчулу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на рачун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине, што подвлачи и Порфирогенит. 2

Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гацку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16. столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било и српско.

Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

Напомене:

01 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
02 Исто, стр. 36.

Извор: Википедија, Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Serbs_in_their_national_costumes_in_Knin,_Dalmatia,_1874.jpg

Срби из Книна у народној ношњи, 1899. фото: Википедија

Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере…

Од Тврткова времена, Книн постаје српски град. 1

Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско становништво — бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију.

Далмација је била поново насељавана у XVII и XVIII столећу. И тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Босне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским архивама. 2

Далмација

Српске кнежевине у јужној Далмацији у 9. веку

Напомене:

1. Никодим Милаш, Православна Далмација, Београд, „Сафарис“, 1989.

2. Предраг Драгић Кијук, Catena Mundi, „Ибарске новости“, Краљево и Матица исељеника Србије, Београд, 1992.

Аутор: Слободан Јарчевић

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

Леополд II (1747-1792) био је владар из династије Хабзбурга, прво велики војвода Тоскане од 1765. до 1790, а затим и цар Светог римског царства од 1790. до своје смрти. Такође носио је титуле надвојводе од Аустрије, краља Угарске и краља Чешке.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Portr%C3%A4t_Leopold_II_in_Kr%C3%B6nungsornat.png

Леополд Други у крунидбеној регалији; фото: Википедија

Аустријско царство је у тренутку Леополдовог ступања на престо већ било уплетено у рат против Османског царства у савезу са Русијом. Свиштовским миром, који је потписан 4. августа 1791. године, царство је поново султану препустило Београд и централну Србију. 

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независна од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године.

Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:

„Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.“

Извор: Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја

Гроф Петар Андрејевич Толстој, прадеда чувеног писца Лава Толстоја, био је руски дипломата на двору Петра Великог. У склопу реформаторске мисије руског цара обишао је Боку Которску, Дубровник, Далмацију и Венецију и о тим путовањима оставио драгоцене записе. Посебно је занимљиво било гостовање руских племића у Перасту.

Пераст, разгледница из 1905. године

Руски цар је у складу са својим реформаторским идејама 1697. године послао групу племића из најугледнијих руских породица да у Млетачкој Републици изучавају поморске вештине. Како је у то време Бока Которска била под заштитом Млетачке Републике, одлучено је да се седамнаест руских питомаца упути у Пераст и повери перашком капетану Марку Мартиновићу

На својим школским путовањима питомци су обишли дубровачку и далматинску обалу и о томе су неки од њих оставили путописне записе. Сведочанства Бориса Куракина и Петра Андрејевича Толстоја објављена су у Русији

У свом путном дневнику 11 јуна 1698. године Петар Андрејевич Толстој пише:

“Допливасмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), у којем затекасмо много Срба, који су у грчког обреда (вере). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске су вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено зарате са Турцима, а повремено се боре против Венета (Венеције).“

Гостовање руских племића у Перасту отворило је могућности многим Бокељима да у наредним годинама своје знање и вештине ставе у службу руске војске и државе. Гроф Тослтој био је угошћен у палати Змајевића, а заузврат је много помогао Матији Змајевићу по његовом доласку у Русију.

Каријера је грофа Толстоја довела до чланства у Врховном тајном совјету, а затим 1702. године и до места руског посланика у Цариграду. Био је увелико контраверзан дипломата, опрезан, лукав и проницљив са једне стране, а склон да се преигра и падне у депресију у важним тренуцима. Због тога му је у осетљивим ситуацијама у Цариграду помагао Сава Владиславић, који је уз грофа Тослоја започео своју дипломатску каријеру.

Приредио: Далибор Дрекић

У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком (Цетиње 1911.)

У уџбенику „Земљопис“, штампаном 1911. године у државној штампарији на Цетињу, писало је да у Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком“.

Земљопис краљевине Црне Горе, 1911

Аутори уџбеника који је био намијењен трећем разреду основне школе су Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Срби из Црне Горе.

У уџбенику се наводи да Срба у Црној Гори има око 300.000, те да су углавном православци, а има нешто и мухамеданске и римокатоличке вјере, „али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности“.

„Осим Црне Горе, има још српских земаља, има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби“, истиче се у уџбенику.

Наводи у уџбенику сведоче о насилној промјени и дискриминацији Срба у Црној Гори, чему смо свједоци и у актуелно доба, гдје црногорски режим доследно спроводи антисрпску политику.

извор: ИН4С

Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)

Манастир Богородица Стонска је некадашњи манастир Српске православне цркве који је постојао током 13. и почетком 14. века у близини Стона на полуострву Пељешцу. У овом манастиру је 1219. године први српски архиеписком Свети Сава основао Хумску епархију за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са дубровачким приморјем).

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

Стари Стон налазио се на брду Горици где је било изобиље свеже воде, млинови, плодна земља, и драгоцена солила. 

Од 1102. г. Захумље је под врховном влашћу краљевине Дукље и Византије, а бискуп стонски постаје суфраган Дубровачког бискупа. У периоду владавине дукљанског краља Михаила подигнута је црквица Св. Михаила, дело ране-равенске романике, која и данас постоји. 

У другој половини 12. века, Хумском Земљом је владао велики кнез Мирослав, брат Стефана Немање и у то време протеран је бискуп из Стона, тако да су до краја 14. века Стоњани били већином православни.

Након смрти кнеза Мирослава, који је столовао управо у Стону, у области Захумља је насутпило раздобље превирања, које је окончано за време владавине српског краља Стефана Првовенчаног.

Када је први српски архиеписком Свети Сава, након стицања црквене аутокефалности 1219. године приступио организовању нових епархија, једну од њих је сместио управо при старом храму Богородице Стонске у Лужинама. У време оснивања, Хумска епархија је обухватала читаву област Хумске Земље са Травунијом. Постоје и мишљења (П. Глунчић) да је седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила.

Било је девет српских епископа који су столовали у Стону; Иларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстратије, Јован, Данило и Стефан. 

У времену до 1333. године Стон је са околином бројао десет цркви; Светог Михаила, Св. Николе, Св. Ивана, Св. Марије Мандаљене, Св. Богородице у Лужинама, Св. Мартина, Св. Ђурађа, Св. Кузме и Дамјана, Св. Стефана и Св. Срђа. Катедрална Стонска црква била је Св. Марија Мандаљена на врху брда Горице, која је била највећих димензија од свих стонских цркви.

Српски владари били су, насупрот Дубровачкој републици која је била изразито верски нетолерантна, благонаклони и према католичким црквама, на овим просторима тако су обилато даривали манастир Св. Марије на Мљету.

Пељешац

Поглед на околину данашњег римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина, на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија; Quahadi Añtó

Иако првобитна повеља Стефана Првовенчаног и светог Саве из 1220. године о оснивању Хумске еппархије и њеног епархијског властелинства са седиштем у Богородичиној цркви у Стону није сачувана, њен садржај се може сагледати на основу касније потврдне повеље српског краља Стефана Уроша I из 1243-1253. године. Овом повељом, краљ је потврдио све раније дарове свога оца Стефана Првовенчаног хумском манастиру Богородице Стонске. Ни ова повеља није у оригиналу сачувана, него је сачуван њен препис са краја XIII века. 

Када се поставило питање о измештању катедралног места Хумске епархије из Стона у храм Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу, краљ Урош је 1254-1263. године потврдио старе поседе и придодао им нове, махом у Полимљу. Услед нередовних прилика и измештања боравишног места хумских епискиопа, манастир Богородице Стонске је почео да опада.

После рата бана Младана и српског краља Милутина Стоном и Ратом влада, српска властеоска породица Бранивојевића, која успева да услед слабљења власти у Србији и пропасти бана Младена са центром у Стону окупи Хумске земље. 

Након смрти српског краља Стефана Милутина (1321), успео је босански бан Стјепан II Котроманић да завлада Захумљем. Тадашњи хумски епископ Данило је стога боравио у манастиру Св. Петра на Лиму.

Његов наследник, хумски епископ Стефан (1324) се такође није могао вратити у Стон. Стога му је српски краљ Стефан Дечански потврдио посед над манастиром Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу.

Услед јачања Босне и њене тежње ка мору долази до савеза са Дубровником. Бранивојевићи су 1326, г искорењени, Босна узима Хум, а Дубровник заузима Стонски Рaт.

Православно свештенство је након свих ових збивања и даље било присутно у Стону, што је потврђено и знаменитим уговором из 1333. године, склопљеним између Дубровчана и српског краља Стефана Душана, у којем је било изричито предвиђено да је након предаје Стона у њему остати и православни свештеник.

Међутим, ова одредба касније није поштована, тако је услед римокатоличког прозелитизма у стонском приморју дошло до знатног опадања православља.

Зетски краљ Михајло

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Средином XIV века Стон са околином откупила је Дубровачка република од ксрпског цара Душана бана Босне Стефана II, након чега га опасује, преко превлаке подижући Стонски бедем са две тврђаве: Подвизд и Велики Каштио.

На другој страни превлаке 1394. године Дубровчани оснивају луку и насеље Мали Стон које утврђују зидом и тврђавом Коруном, а преко превлаке дижу дуги одбрамбени зид који спаја Мали Стон са Стоном (Велики Стон).

Највећу важност за Дубровачку републику имале су стонске солане на југоисточној страни Стонског поља. Приходом од соли Дубровчани су могли да подмире годишњи данак Турској.

Након што је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви.што је у почетку било извор великих спорова, али је у наредном периоду становништво ипак покатоличено и губи се траг православним свештеницима у Стону. 

Према дубровачком катастру из 1393. године, манастир Богородице Стонске је већ увелико био запустео: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“.

На основу помена солане у овом запису, историчари су закључили да се манастир Богородице Стонске налазио у делу Стонског поља познатом као Лужине, по чему је манастирски храм временом и постао познат као Госпа од Лужина.

Након преузимања од стране римокатолика, храм је током наредних векова претрпео разне преправке.

Богородичина црква у Лужинама једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A6%D0%B0%D1%80_%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D1%83_%D0%94%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83.jpg

Долазак цара Душана у Стон, (Марко Мурат, 1900.) Народни музеј у Београду; фото: Википедија

Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине.

Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу.

Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено.

Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.

Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање.

До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон, задржао је старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.

У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.

Систематска археолошка истраживања на том локалитету још увек нису спроведена.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Михољска Превлака

Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)

Манастир Крупа налази се у близини града Обровца, подно Велебита у северној Далмацији, надомак ушћа речице Крупе у Зрмању. Уз Крку и Драговиће, Крупа је трећи историјски значајан српски манастир у Далмацији. Та три севернодалматинска бисера православља, смештена у долинама река Крке, Крупе и Цетине, столећима су били духовни и друштвени центри православних Срба задарског и шибенског залеђа.
Манастир Крупа

Манастир Крупа; фото: Википедија

Манастир је 1317. године саградио краљ Милутин, а према предању, темеље су му поставили монаси из Манастира Крупа на Врбасу. Обнављан је у време цара Душана, 1345. године, о чему постоји запис на своду манастирске цркве

Сазидан је у два спрата у облику Ћириличног слова П, а црквени звоник је на преслицу с три прозора за звона. На зидовима трпезарије налазили су се портрети заслужних људи за манастир.

Манастирска црква посвећена је Успењу пресвете Богородице. Грађена је од тврдог далматинског камена и покривена је црепом. Њен централни део има за основу грчки крст, а у средини је купола и полукружна апсида окренута према истоку. Припрата и олтарски простор цркве сазидани су 1803. године.

Српски краљеви Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали ферманима из Истанбула. Манастир су око 1494. године даривали и српска деспотица Света мати Ангелина и њезини синови деспот Ђурађ и деспот Јован. О томе такође постоји записна плочи узиданој на звонику.

У време млетачко-турских ратова манастир је тешко страдао у више наврата, а посебно 1502. и 1620. године. Турци су 1502. са великом војском провалили у Буковицу и Равне Котаре те су сасвим опљачкали манастир. Калуђери су се склонили у манастир Крку, где су остали све до 1514. године, када су се вратили и обновили га.

Када су 1620. године Турци дошли до манастира и почели да га пљачкају, калуђери су покушали да пруже отпор. Међутим, манастир је ипак опљачкан и запаљен, један калуђер је убијен, а остали су успели да побегну.

Двадесетак година касније, 1642. калуђери су се вратили у опустошено здање, а намесник је морао да оде у Цариград како би добио дозволу за поновно успостављање манастира. То је издавањем фермана одобрио тадашњи султан Ибрахим.

Велика и темељна обнова манастира извршена је 1855. године уз помоћ Руске, Српске и Аустријске владе. Аустријска влада је условила своју помоћ за обнову захтевом да сви манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.

У околини осим рушевина женског манастира налазе се и рушевине испосничких келија у које су се склањали крупски калуђери да у њима у самоћи проводе испоснички живот.

У двадесетом веку десила су се два пустошења манастира: 1941. и 1995. године.

Манастирска ризница

Ризница манастира Крупе склоњена је 1995. године ради заштите: Део ризнице налази се у Србији, а део је евакуисан непосредно након хрватске акције “Олуја”. Евакуацију су извршили представници Управе за заштиту културне и природне баштине Хрватске, односно представници Регионалног повјеренства у Задру.

Манастир Крупа чува вредна духовна и културна сведочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. века откривене су изузетно вредне фреске у манастирској цркви. Њих је пре 1620. године фрескописао наш истакнути сликар, зограф и хиландарски монах Георгије Митрофановић, исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију. Недуго по фрескописању манастир су запалили Турци, а приликом обнове 1642. фреске су покривене кречом и тако остале скривене све до половине двадесетог века. Скоро пола ових фресака потпуно је уништена приликом неуко изведене оправке и проширења храма. Стручњаци су били изненађени овим открићем и чињеницом да је тако далеко на запад допрло српско фрескосликарство из поствизантијског периода.

На иконостасу манастирске цркве чуване су иконе итало-критске школе, рад грчког свештеника Јована Апаке. попут иконе Светог Архангела Михаила с краја 15. века. Чува се и честица моштију Св. Јеротеја, као и сребрни кивот са светитељским моштима и два крста који су пренети из манастира Рмња у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године.

Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.

У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је најзанимљивији онај којег је 1696. године издао турски султан Мустафа II. Тим Ферманом штити се манастир Крка и бране се манастирска права.

Велике заслуге не само за манастир Крупу него и за Српску православну цркву у Далмацији имао је крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић (1752-1828), чији се гроб данас налази на манастирском гробљу. Он је са својих путовања манастир опскрбио бројним материјалним културним вредностима, као што су богослужбене књиге и утвари.

Манастир је прихватао бројне великане српске књижњвности. У њему је извесно време боравио Доситеј Обрадовић, а Симо Матавуљ је четири године провео у манастиру и, према сопственом исказу, ту научио скривене лепоте српског језика.

Централна прослава седам векова постојања манстира одржаће се у Обровцу, на дан манастирске славе, Велику Госпојину 28. августа. Поред великог броја гостију очекује се и присуство Његове светости патријарха српског Иринеја.

 

 

Извор: Епархија далматинскаСКД Просвјета