Комунизам

Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Након дрезденског конгреса 1928. године КПЈ је подржавала разне националистичке организације које су се бориле против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе.
Пролетер

Пролетер из децембра 1932.

Комунисте и усташе зближавала је чињеница да су били политички револуционари, извргнути жестоком прогону диктаторског режима. Раних 1930-их година, заједничка тема комуниста и усташа била је борба против „великосрпске диктатуре“. Тих година званично партијског гласило „Пролетер“ агитује против српских чиновника, жандара и полиције („Напоље са српским чиновницима, жандарима и полицијом!“) и тражи хрватску националну слободу „против сваког облика националног угњетавања са стране српских зулумћара“.

У септембру 1932. усташе организују тзв. „Лички устанак“, односно напад на неколико жандармеријских станица. Тада КПЈ прогласом у партијском органу Пролетер »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.

„У посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их собом као таоце. Влада је, да угуши покрет прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1,400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројнихпушака (митраљеза) и једну брдску батерију. […]

Из околности да усташки покрет започиње у Лици и сјеверној Далмацији – најсиромашнијим крајевима Југославије – може се закључити да социјално-економски моменти играју велику улогу у том покрету. Али значење националног момента такођер је велико, јер је покрет највише развијен у хрватским дијеловима Лике и сјев. Далмације. Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.“

– „Усташки покрет у хрватским крајевима“, службено гласило КПЈ Пролетер из просинца 1932.

КПЈ у истом прогласу поручује да се комунисти боре против националног и социјалног потлачивања, за самоодређење потлачених народа до отцејепљења. Због тога они узимају активног учешћа у усташком покрету, везујући национално ослободилачку борбу усташа са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.

Службени орган Пролетер за вељачу-ожујак 1933. потврђује раније ставове ЦК КПЈ у односу на усташки покрет, и позива чланове КПЈ да помогну „национално-револуционарном покрету“

КПЈ је покушала да се стави на чело хрватског националног револуционарног покрета. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи. Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу. По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.

Полицијски терор који је услиједио након покушаја устанка зближио је хрватске комунисте и усташе. Пролетер из вељаче 1933. објављује велики чланак под насловом „За помоћ и ослобођење политичких и војних осуђеника“ у којем се залаже за ослобађање свих политичих затвореника из „великосрпских затвора“, укључујући бројне заточене усташе.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић и други. Заједница је тада прихватила Резолуцију, у којој се осуђује „злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре (…) тако зване Југославије“, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације.[9] Заједница политичких осуђеника је деловала у наредном периоду. О сурадњи свједочи и публикација Робија – записци хрватских народних бораца, издана у Загребу 1936.

У затвору су неки од „националних револуционара“ пришли комунистима, као нпр. новинар Шиме Бален. Било је и супротних случајева, па је тако хрватски комуниста и новинар Миливој Магдић пришао усташама. Према сећањима, највећи углед међу усташама од комунистичких затвореника уживао је први вођа Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг, „због својих чврстих хрватских уверења и људске постојаности“, који је био осуђен на 12 година робије.

Извор: Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Споразум усташа и комуниста из 1935 године

Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији,

+++

овлашћено и споразумно са свима првацима легалних и илегалних формација склапа следећи

СПОРАЗУМ

1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, смета и тупи наде:

а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесне своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострава.

Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенској лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.

3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкашке демонстрације, манифестације и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати. Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем урушењу постојећег стања, обећање сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и задевице између једних и других; у написима, личном разговору и итд…, а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једне друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума.

4) У случају локалних неспоразума дужност је локалног вођства усташког покрета и комунистичке странке да све сукобе одмах ликвидирају, а свака формација о томе своје старије јединице обавјестнти. Нескладност начелне нарави решава вођство хрватског усташког покрета и вођство југословенске комунистичке партије.

ЦИЉ

Југословенска комуннстичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јуни-липањ 1935. године

За комунистнчку странку: Моша Пијаде, с.р.

За усташки ослобод. хрв. покрет: Др. Миле Будак, с.р. адвокат

Оригинал се налази: Војно историјски институт ЈНА, архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638

Споразум комуниста и усташа у Сремској Митровици 1935. године

+++

Реферат Милана Банића, Београд, 17. децембар 1943.

Дана 4. децембра ове године радио Лондон донео је вест да је Врховни законодавни одбор партизанске војске у Југославији, на својој конференцији, образовао Комитет за национално ослобођење, заправо нову партизанску владу.

О овом догађају много је говорено и писано, те би понављање било сувишно.

Овде ће се изнети оно о чему нико до сада није ни писао ни говорио, позадину целе ове по српски народ трагичне игре, коју воде наши суседи из Независне Државе Хрватске.

Ограђујући се унапред чињеницом да је по овом политички врло смишљено, вешто и обазриво вођеном послу тешко пружити конкретне и сигурне доказе, изнеће се онолико колико то дозвољава логично везивање појава и запажања.

Од свог постанка хрватска држава са својим режимом води у историји беспримерну политику мржње и злочина према српском елементу. Ниједан народ никада није у борбу са другим народом унео толико бруталности као вође данашње Хрватске. И не само данашњи властодршци Независне Државе Хрватске, већ има много чињеница да у овом нагону уништавања Српства постоји нешто опште и духовно, што обухвата хрватски народ као целину.

Прва етапа ове акције уништавања, као што је познато, извршена је углавном током 1941. и 1942. године, а завршена капитулацијом Италије, која је из својих империјалистичких циљева, заједно са католичком црквом, помагала и распиривала дело уништавања. Резултат је поразан за Србе. Стотине хиљада побијених Срба са подручја Независне Државе Хрватске круна је овог рушилачког хрватског беса.

Напуштањем хрватског подручја од стране Италијана, а захваљујући немачкој интервенцији, изгледало је да ће се односи ублажити, а прилике побољшати. Међутим, нагон је остао и даље, само му се дао лепши и лукавији израз. Употребљено је једно друго средство и пут, овом приликом са два циља.

Први циљ, наставити са биолошким истребљивањем Српства и православља, и то што већим проширењем подручја дејства, по могућности изван хрватских политичких граница, и преношењем акције на саму матичну српску територију. Други циљ, врло лукав, најбрижљивије и вешто скривен, састоји се у томе, да се из целе ове игре извуче политичка корист за финале, да се осигура мост преко кога ће се моћи у случају потребе одступити.

Средство за остварење овога циља, иако на први мах изгледа парадоксално, усташки режим нашао је данас у комунистичкој оружаној акцији вођеној од Хрвата Јосипа Броза Тита, и његовим најближим сарадницима у привременој влади „ослобођене територије”, Хрватима др Ивану Рибару, Антуну Аугустинчићу, др Јосифу Смодлаки, Сулејману Филиповићу, Фрањи Фролу и Божидару Маговецу.

Оваква политика усташких властодржаца поразна је на првом месту за нас Србе, и то како за оно мало српског живља које је преживело покоље, тако и за само подручје Србије. Штетна је и по немачке војне и политичке интересе, јер целокупна партизанско-комунистичка акција чији је епицентар у Хрватској, поред тога што апсорбује велики део снага немачке војне силе, онемогућује истовремено и сређивање и политичких а самим тим и привредних прилика на целом Балканском полуострву.

Полазећи са овог становишта наша је дужност да скинемо вео са овог усташког, односно хрватског политичког маневра, а не можемо ли то да бар укажемо немачким факторима на појаве које потврђују ова запажања, а која се могу конкретно резимирати у овоме:

1. Познато је да је комунистичка како пропагандна тако и оружано-револуционарна акција врло еластична, и да се према Лењиновом учењу никада не сме држати крутих шаблона, већ треба да увек опортунистички искоришћава сваку дату ситуацију хватајући „актуелну карику револуционарног ланца”. Пактирање и сарадња са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља, не само да су дозвољени по комунистичким доктринама, већ је то заповест комунистичке праксе.

Позната је још од пре рата на нашем југословенском подручју сарадња између КПЈ и толиких многих иредентистичких покрета, међу којима само да споменемо ВМРО, црногорске федералисте, хрватски франковачки покрет, па и саме словеначке клерикалце. Да би ова сарадња на рушењу постојећег облика државе била што тешња и успешнија, КПЈ основала је чак и посебне КП за Македонију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. Теоријски, духовни и политички јаз који је постојао између Комунистичке партије и ових покрета ништа није спречавао КП да верна учењу Лењинизма у овој сарадњи „хвата актуелну карику”.

Зашто да Комунистичка партија и сада не поступа по истом начелу опортунизма налазећи у усташком покрету односно режиму доброг сарадника и помагача у борби против Српства и православља. Комунистичко гледиште овде је јасно. Искористити погодну ситуацију, а после се оборити и на самог савезника, по начелу „ко кога”.

2. Србин са својом народном црквом, која је везана за свој национални простор, по својој духовној структури одан родној груди и непријатељ сваког интернационализма, запрека је, и то врло јака и озбиљна, бољшевизирању Балкана. Покушаји Комунистичке партије да од Србије створе базу свог револуционарног деловања на Балкану пропали су 1941. године, а и последњи покушаји концем ове године ломе се о уједињени национални отпор Срба, у коме учествује скоро цео српски народ. Према томе, гесло комуниста мора бити уништити Србе и православље. Програм усташког режима је исти. Ако се томе дода политика католичке цркве и њена мисионарска пенетрација на балкански простор, за коју има доста доказа да већ годинама води борбу против православља, онда је истоветност програма сва ова три партнера уколико се односи на истребљење српског елемента још очигледнија.

3. Усташки режим водећи овакву политику не одступа ни за длаку од своје основне политичке линије изражене у тежњи биолошког уништавања Српства и православља.

Овоме треба додати још један, колико нечастан и недостојан толико и опасан моменат, а који је својствен хрватском менталитету. Имати Јосипа броза, Хрвата католика, макар и по нужди за сарадника, значи осигурати себи будућност за случај победе савезника. Поглавник је ту за сада, а Јосип Броз за сваки случај. Оваква политика и њен успех гарантовани су и чињеницом да уз Тита седе и хрватски политички корифеји др Иван Рибар, др Јосиф Смодлака (бивши посланик код Ватикана), Сулејман Филиповић, усташки пуковник, коме његово комунистичко уверење да је уистину из идеолошких побуда приступио Титовом штабу не би могло дозволити страховити покољ српских жена и деце у Босни, те Фрањо Фрол, дугогодишњи сарадник и истомишљеник др Влатка Мачека и бивши предстојник при Банској власти у Загребу. Ово неколико Хрвата, чланова Титове владе, допушта веровање да се шарено хрватско друштво окупило „у влади ослобођене територије” са посебним политичким циљевима, иза којих стоји и поглавник и цела Хрватска заједно са др Влатком Мачеком.

4. Ако се макар и једним делом приме ове претпоставке, зар се само по себи не намеће уверење да цео комунистичко-партизански покрет на југословенској територији морално и материјално помаже званични Загреб. Већ две године у хрватској држави вршљају Титове банде и све до садашње казнене експедиције нису успели да их униште. У Србији, где је комунистички пламен најпре букнуо, и то у разрованој и окупираној Србији, партизанска акција уништена је за неколико месеци, а угнездила се на територији суверене земље, која располаже регуларном војском, тамо се шири, организује и јача, претећи да поново захвати Србију, а преко ње да се прошири и на цео Балкан.

Постоје, наиме, обавештења да се спрема сеоба Титовог главног штаба на планину Пасјачу (округ лесковачки), одакле би се на домаку бугарске границе руководило партизанском балканском акцијом наредног пролећа.

5. Усташко комунистичка сарадња, чије перспективе сада запажам, није нова појава. Познато је да ово пријатељство датира још из бивше Југославије, и да је на бази борбе против Српства, православља и„српске хегемоније” добила свој реалан изражај у протоколу споразума између вођства хрватске усташке организације и вођства Комунистичке партије Југославије. Споразум је закључен у Казненом заводу у Сремској Митровици, а потписан од стране Моше Пијаде и др Миле Будака. Његова идеолошка основа сажета је у члану 2 и 3 који гласе:

2) Вођство југословенске комунистичке партије, свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на запад тако и Аустрије и комунизма према истоку. Ради тога, ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега онога што је српско и православне вере.

Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свим подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготово комунистичкој партији, како би се убрзао ток догађаја, свим средствима, а према упутама овога вођства.

3) Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, ј у постизању усташких идеала обећава сваку своју помоћ.

Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд,и те да ће се обострано безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуције или рата, а особито што се тиче уништења свега онога што је српско или православно, као што је то наглашено у тачки 2 овога споразума.

Дакле, управо оно што је у овом реферату напред детаљније изложено и образложено.

6. Из облика досадашњих партијских акција на територији хрватске државе, види се да махом страдавају српска насеља и да се уништава српски живаљ, а да је оштрица на првом месту уперена против српског свештенства. Случај поступка „партизанске ослободилачке војске” у Шибенику еклатантан је и убедљив. И у самим партизанско-комунистичким редовима убијају се и уништавају Срби, а водећа места поверена су Хрватима. И ове чињенице указују на усташки дух у овим редовима и остваривање усташког програма преко Титових банди.

Као што се из предњих излагања види, иза целе ове тајанствене игре крије се невидљиви режисер, који глуму вешто режира, а на штету Српства. Ово раскринкати, или бар указати на ове перфидне механизме усташког режима, хрватских политичара и католичке цркве наша је дужност. Овај реферат прилог је и помоћ на путу испуњења ове дужности.

Прилаже се препис комунистичко-усташког споразума.

Београд, 17. XII 1943.

 (Архив VII, Недићева грађа, К.1А, Ф.1, Д.9-9а)

Извори: Новинар Онлајн, Слике Партизана

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.
Милош Црњански

Милош Црњански: фото: Јутјуб Снимак

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

Нова Југославија или српска држава

Политички системи прожети ексклузивном левом идеологијом нанели су штету духовном јединству нашег народа. Победници у рату и револуцији обрачунали су се с припадницима поражене стране бруталним методама класно-револуционарне борбе. Нација је не само располућена већ и тешко антагонизована. Било је наде да ће време и опасности које су запретиле Србима у тренуцима криза и распада Југославије деловати лековито, да ће ублажити међусобне сукобе и смањити тензије, да ће разум надвладати страсти. Међутим, биле су то само жеље добронамерних, мржњом неоптерећених истинских патриота, којима није стало до ових или оних групних, већ глобалннх националних интереса.

Одакле југо дува – Стипе Месић у Кумровцу на обележавању Титовог рођендана; 2011. Фото: Денис Ловровић

Уместо духовног обједињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени поклич: нема помирења и неће га бити ни за стотину година, ни за хиљаду година. На тако кратковидо плиткоумно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је нимало разборитим ускликом “Бандо црвена!“ Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постали предмет историјског изучавања, они су поново постали предмети националног раскола и могућег крвавог сукоба.

Одговорност за враћање на старо, већ виђено, стање сносе обе стране, али више они који су на власти него они у опозицији. Очигледно је да добре воље и мудрости није било ни на једној страни. Властодршци су по сваку цену и свим расположивим средствима желели да сачувају власт и да се понашају као победници, који су непомирљиви и непорециви. То, у многочему бахато и примитивно понашање, умишљање да је једном постигнута победа вечна, деловало је изазовно, па није случајно што је у овом тренутку духовно јединство само жељени циљ оних који увиђају сву трагедију несрећно сукобљених а болесно амбициозних и закрвљених супарника.

За тему о којој расправљам није битно ко је први обновио сукоб, ко је више а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко, политички и страначко конфронтирање. Историја ће о томе дати свој суд. Битно је да сукоб постоји, да се не смирује, већ, на против, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном.

Духовно јединство српског народа веома је разорено дугогодишњим милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском, из опортунизма или уверења, приклонио званичној атеистичкој политици а други је остао привржен својој цркви и својој вери. Тако је и по верској основи напрсло национално јединство. Оно не би било толико болно да између једне и друге стране постоји више узајамног поштовања, мање изазовног примитивизма и ригидности. Како то није случај, нација је, по основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана.

У своје време, нарочито током 19. века, Српска православна црква духовно је обједињавала нацију по верској — православној основи, јер је Србе идентификовала по верској припадности. Због тога су од српства отпадали припадници католичке и муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих је било, Србе су по правилу чинили само припадници православне вероисповести. Ако су се Срби “спасли“ деобе по верској основи, нису успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на слободу савести, може у одређеном тренутку постати камен спотицања унутар српског народа.

Озбиљно питање, које може да изазове непотребне националне потресе, је питање облика државног уређења. Један део народа је за републику, други за монархију. Тензије због рата расту, страсти се распаљују и ако се овако настави готово је сигурно да ћемо се ускоро делити на републиканце и монархисте, који ће, у складу са нашим несрећним адетима, укрстити копља. Раскол који је на помолу треба каналисати у мирне токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом изјасни да ли жели монархију или републику.

Неспоразуми унутар нашег народа постоје око тога да ли је после разбијања друге Југославије требало стварати трећу, или је, уместо ње требало образовати српску државу. Са тим у вези несагласности постоје и око тога да ли наша држава треба да буде национална или грађанска, као да национална држава не може у исто време бити и грађанска.

Василије Крестић

Досије о генези геноцида над Србима у НДХ

Последњи несрећни рат са трагичним последицама, изнуђена блокада на Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против Срба у Републици Српској и њеног руководства, деловали су погубно по духовно јединство нашег народа. Исто тако, разорно делује однос наше власти према избеглицама и избегличком питању. Истина је да већина народа живи у сиромаштву, али држава се није довољно, на одговарајући и паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не осећају као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских права, као апатриди у сопственој домовини. Изгубивши огњишта. избеглице су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србији, а Србија их није дочекала као мајка, већ као маћеха. Понела се према њима као према кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им је задала нове ране, тешко залечиве, иза којих остају неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака није било после несрећне бежаније 1941-1945. године, када се Србија налазила под окупацијом и у материјалним недаћама горим од ових које нас данас притискају.

Духовно јединство не може се градити политичким флоскулама, непромишљеним потезима и увредљивим изјавама, ксенофобичним понашањем и тврдичлуком. Оно се гради добро осмишљенимм културно-просветним, друштвеним, економским и политичким пројектима и акцијама, као и несебичним материјалним улагањем. У случају са избеглицама, и кад је било добре воље, било је мало мудрости а много импровизација, ружног политиканства и шарлатанства.

Овом тексту није задатак да било кога осуђује, нити ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своје виђење стања нашег духовног јединства са жељом да, неоптерећен било каквим идеологијама или партијским припадностима, укажем на проблеме, како би били уклоњени, или, бар, ублажени. Могуће је да нека од питања нисам поставио како ваља, а да сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случају, то нисам учинио свесно. Усудио сам се јавно да искажем оно што мислим о једном, по мом схватању, изузетно важном питању за нашу нацију и државу. Учинио сам то стога што сам уверен да нисмо толико бројни и јаки да бисмо имали право на сулудо растакање снага којима располажемо. Немам илузија да ћу овим писањем залечити стару српску бољку која се назива неслога и деоба. али њиме желим да подстакнем све добронамерне и оне који умеју да мисле да се ангажују, и, колико могу, допринесу што тешњем повезивању нашег народа, како би порасла његова отпорна снага према свима непријатељским налетима, долазили они споља или изнутра. Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности.

Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.

Повезани чланци:

О узроцима наших раздора
Опасности мондијализма
Југословенство као дезинтеграциони чинилац

Опасности интернационализма и мондијализма по Србе

Знатан допринос духовном разбијању српског народа дао је комунистички интернационализам. Попут југословенске идеје, и идеја интернационализма привукла је знатан део Срба на свим просторима бивше Југославије. Стога што је српска нација од Коминтерне и Комунистичке партије Југославије била проглашена за “угњетачку“ и “хегемонистичку“, српски комунисти су, за разлику од осталих комуниста, који су припадали тзв. “’угњетеним нацијама“, најлакше, најбрже и најбезболније прихватали идеју ннтернационализма. То нису чинили само због истинске националне ширине, већ у првом реду зато што су желели да искажу своју партијско-политичку правоверност, што су осећали потребу да се од ње, као припадници жигосане нације, дистанцирају и побегну, Бежањем од сопствених корена и ступањем под барјак интернационализма, српски комунисти су хтели да скину са себе “љагу“ коју нису стекли неким својим чињењем или нечињењем или неком својом кривицом, већ рођењем.

Глобализам, Интернационализам, Нови светски поредак,

У сваком случају, комунистички интернационализам у српској средини ширио се попут заразе. Он је постао део једне снажне и опсењујуће идеологије, а потом и владајућег система. Постало је не само помодно већ и пожељно одрећи се сопствене нације и прогласити се интернационалистом. Зависно од става према идеји интернационализма у доброј мери била је и оцена о томе да ли је неко “напредан“ или “назадан“. “Напреднима“ је била обезбеђена каријера па је тако и својеврсном корупцијом јачала идеја интернационализма у српској средини на рачун Српства које је слабило. Привидно нижа свест, национална, замењена је једном привидно вишом свешћу, интернационалном. Национални идеал је поништен једним интернационалним идеалом.

Током 19. и почетком 20. века улагали су вишеструке напоре сви одговорни чиниоци државе и друштва да се превазиђу, смање и нестану историјски стечене разлике међу Србима расејаним по широком подручју Балкана да се они што више међусобно приближе и духовно постану јединствени. У ратном периоду (1941-1945), а нарочито у послератном, до данас процеси су ишли, и још увек иду, у обрнутом смеру. Чињено је све да се српски народ духовно разбије и разједини, да се биолошка веза обезвреди, а њој насупрот ојача веза по класној, идеолошкој и партијској припадности.

Већ сам рекао да су као дрога деловали разорно на духовно јединство Срба комунистички интернационализам и од државе и владајуће партије форсирани југославизам. Тих опијума нисмо се још ослободили а већ нам је стигла нова дрога оличена у мондијализму. Као што је комунистички интернационализам проглашаван за прогресивну и елитну мисао — тако се данас мондијалистичке идеје представљају као идеје будућности најнапреднијег и најцивилизованијег дела човечанства. Те идеје, погубне за духовно јединство Срба, имају моћну моралну и материјалну подршку иностранства, а слабу отпорну моћ унутар наше државе, тим слабију што се присталице идеја комунистичког интернационализма и југославизма у много чему подударају са мондијалистима у игнорацији, небризи, па чак и у одиозности према српској нацији.

Донедавни председник француске владе, Едуар Баладир, у својој књизи “Моде и убеђења,“ критички се осврнуо на мондијализам у срцу Европе. О томе је, између осталог, написао: “Са људског становишта, а то ће рећи са становишта векова који долазе, нације ће остати битна чињеница интернационалног живота. Већ дуго времена покушавају нас уверавати да је реч о феномену који припада прошлости. Да организација људског друштва не мора више почивати на нацији, која је примитивно оптужена као нешто декадентно, нешто што ће интернационализам, социјализам и регионализам у потпуности заменити…“ 

Ако Баладир може тако да мисли и оцењује значај нације, из Париза, са становишта развоја које је достигло француско друштво, онда се са пуно разлога може поставити питање зашто наши помодни интернацноналисти, какви су мондијалисти, на степену развоја нашег друштва, које се не може мерити са француским, и са окружењем које имамо, желе да збришу српску нацију? Како то да се они, ако воде рачуна о народу и земљи чији су припадници и држављани, не запитају, зашто се и нама суседни народи не опредељују за, како га назива Баладир, помодни интернацнонализам? Ту нама суседни народи, напротив, као и сви водећи народи Европе, придају дужно поштовање и значај својим нацијама, а ми се спремно и раскалашно одричемо својих корена, иако је извесно да је то самоубилачки пут, пут који води затирању.

Ако је то тако, а извесно је да јесте, онда се поставља питање коме служе мондијалисти? Можда не би било погрешно одговоре на ово питање потражити у установама из иностранства које финансијски стоје иза свих акција духовног разбијања српског народа, нудећи му, попут бескрупулозних дилера, најопасније дроге, после чијег коришћења нема повратка здравом животу.

У последњих неколико година, неодговорност и немар према духовном јединству српског народа показала је партија на власти. Од партије која је вербално, често и пренаглашено, своју политику градила на националним основама, она се, после повезивања с југословенском левицом, претворила у организацију с неодређеним и анемичним националним циљевима.  Све то скупа, у ситуацији ратних пораза, губитака територија, масовног избеглиштва, широко распрострањене демонизације, економских санкција, општег осиромашења, лоповлука и криминала, делује депримирајуће и увелико дезоријентише шире слојеве народа, који у материјалној беди једва егзистирају.

Духовно разбијен, са пољуљаном и ослабљеном националном свешћу а ојачалим регионалним и партикуларним осећањима, српски народ изгубио је отпорну моћ. Он је до те мере збуњен да не зна шта је патриотизам, шта национализам а шта шовинизам. Нису ретки случајеви да се при самој националној идентификацији, при самом помену о српској припадности, људи одмах правдају да “јесу Срби ал нису националисти“. Србима је једном перфидном и дубоко смишљеном антисрпском политиком утиснут жиг опаких националиста. Дуго времена, између два светска рата, циљ читавог образовног система био је да негује југословенски патриотизам, најпре на темељу националног а потом и државног унитаризма. После Другог светског рата негован је социјалистички и самоуправни патриотизам.

О сопственој нацији српски ђаци у основним и средњим школама сазнавали су више о “великосрпским тежњама“, “Великој Србији“ и “српском хегемонизму“ него о светлим тренуцима борбе свог народа. Због таквог, скроз погрешног, антисрпског васпитања, многе генерације ђака изашле су из школа с трајно оштећеним осећањем националне припадности, с окрњеном свешћу о духовном јединству српског народа. У образовном систему понешто се изменило али не толико да би из наших школа излазили људи с јасним знањима, поносни што припадају једном малом али поштовања вредном народу. Ако се жели ојачати национална свест и реафирмисати духовно јединство нашег народа, идеологизовани и политизовани образовни систем мора претрпети темељне измене.

Образовни систем није једини кривац за нашу ниску националну свест и пригушено осећање духовног јединства. За то главну кривицу сноси званична политика, како она за владе Јосипа Броза, тако и политике које су следиле после његовог одласка. Сасвим је природно да све што је претерано, жестоко, изазовно и нетрпељиво не само да није добро већ је штетно и опасно. Према томе, сваки национализам који добија особине шовинизма, без обзира на то где се појави, морао би бити обуздаван и сузбијан.

Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претерујемо, у обрачуну с ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо и здраво национално и патриотско осећање. Нисмо имали мере у оценама и проценама шта је Српство; шта је српски патриотизам и српско родољубље, шта су српска историја, традиција и култура. Све смо то, олако, недотупавно и грубо одбацивали и жигосали као српски национализам и шовинизам. Апсолутна предност свугде је давана класној свести, партијској припадности, идеолошко-социјалистичкој самоуправној опредељености, најновијој историји која се тицала народноослободилачког рата и народноослободилачке борбе, тзв. братству и јединству а потом заједништву с осталим народима и народностима бивше Југославије.

Резултат тог претеривања и застрањивања, посматран са становишта српског патриотизма и духовног јединства више је него поразан. За разлику од свих осталих народа бивше Југославије, Срби су, како сам већ рекао, најлакше и најбрже постајали Југословени. Они су били најмање отпорни, јер су се најлакше претапали и утапали у друге нације и најмасовније трансформисали у новокомпоноване нације.

Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.

Повезани чланци:

Југословенство као дезинтеграциони чинилац
О узроцима наших раздора
Нова Југославија или српска држава

Посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

У једном од најтежих тренутака српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). Рођен је у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици,. После завршене Призренске богословије бива послат у Русију, где завршава Духовну академију, монаши се и бива рукоположен у чин јеромонаха. Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војсци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција. После смрти патријарха Димитрија 1930. године епископ Варнава изабран је за новог српског патријарха. 

Патријарх Варнава

Посебну пажњу патријарх Варнава је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. и 1937, године много писао и говорио о опасностима комунизма и римокатоличког прозелитизма. Убрзо након ових иступа патријарх је мистериозно тешко оболео и умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Одмах се сумњало се на тровање, а то је и обдукцијом доказано. И поред саопштења ванредног Сабора СПЦ у којем се наводи да је патријарх отрован, и поред изјаве доктора који је вршио обдукцију. до данас се узрок његове смрти званично води као непознат.

Патријархова посланица о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

+Патријарх Варнава

 

Приредио: Расен

Патријарх Варнава у Божићној посланици из 1936.

1936. године, патријарх Варнава је у Божићној посланици упозорио српски народ шта ће се десити ако одлучно не одбаци надирући комунизам.

Патријарх Варнава

Божићна посланица из 1936. се преноси у целости:

„Браћо и сестре

Децо наша љубазна,

Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.

Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!

Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања. Не постоји никаква средина.

Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.

Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича мир Христов, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):

‘Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину’ (Мт.18,7).

Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу.

‘Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде’ (1.Кор.11,14-15).

Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«.

Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…

Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

Ваш свагдашњи

молитвеник у Господу,

патријарх Варнава“

Зашто је убијен патријарх србски Варнава

У ноћи између 23. и 24./11.7.1937. године је преминуо свештеномученик Патријарх србски Варнава (Росић). Иако је Свети архијерејски сабор СПЦ већ наредних дана, 7.8/25.7. 1937. издао саопштење о тровању као узроку смрти, како је сматрао и св. Владика Николај и цела црквена и народна јавност, како је потврдио и руски лекар који га је прегледао, до данас се тај узрок сматра незваничним, док је званични – непознат. У његову част ћемо у следећих неколико чланака објавити текстове о овом великану Светосавља који је незаслужено заборављен и запостављен.

Патријарх Варнава

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

– Изјава СА Сабора СПЦ од 25. јула/7. августа 1937.

“Овде први пут изјављујем, јер пре рата нисам смео, да је патријарх Варнава отрован! То знам јер сам са мојим асистентима обдуковао покојног патријарха Варнаву и неопозиво утврдио да је патријарх Варнава отрован.

– Проф. др. Ксенофон Шаховић (Милош Мишовић – Српска црква и конкордатска криза, Слобода, Београд 1983.).

Патријарх Варнава (Росић)

У једном од најтежих периода српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). У свести српског народа патријарх Варнава је остао упамћен као велики мученик. Митрополит скопски Јосиф је о њему записао следеће: „Oн је носио целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо и да смо умели бити упорни како, рекао бих, само Србин може бити, да умемо бити истрајни, да умемо са препуним срцем љубави према своме народу жртвовати се када треба за народ, за веру у Христа.“

Патријарх Варнава је рођен у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици, од оца Ђорђа и мајке Крсмане. У младости је често походио манастир Свете Тројице. Основну школу завршава у родном граду са одличним успехом. Године 1892. уписује Призренску богословију. После завршене богословије бива послат у Русију, где у Санкт Петербургу завршава Духовну академију. Ту се и монаши и убрзо бива рукоположен у чин јеромонаха.

Одмах по доласку у Србију бива послат у Цариград где врши велику мисионарску делатност. Потом бива постављен за епископа у Јужној Србији (данашња Македонија), где је имао великог успеха у епископском раду.

Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција.

После рата бива постављен на место митрополита скопског где столује све до 1930. године. Те године је преминуо патријарх српски Димитрије и било је потребно изабрати новог првојерарха СПЦ.

Најозбиљнији кандидати су били митрополити дабробосанки Петaр, црногорско-приморски Гаврило и скопски Варнава. Већином гласова за другог патријарха обновљене српске патријаршије је изабран митрополит Варнава. Интронисање је извршено у београдској Саборној цркви и у Пећкој Патријаршији. У својој приступној беседи патријарх Варнава је рекао: „Трон српске патријаршије издваја се од свих других патријаршија обзиром на његову славну историјску прошлост и ону улогу коју је патријаршијски трон имао у животу српског православног народа, у животу свих хришћана на Балкану, обзиром на ону силну и моћну средњевековну Србију на челу које су стајали благочестиви наши владари, архијереји, архиепископи, митрополити, патријарси.“ Делатност патријарха Варнаве је обележена великим градитељским подухватима. Пошто је седиште српске патријаршије пренето из Сремских Карловаца у Београд, било је потребно изградити нову зграду српске патријаршије. То је за време његове првојераршке делатности и урађено. Значајно је и поменути да је патријарх Варнава покренуо иницијативу за подизање храма Св. Саве.

Године 1931. је на његову иницијативу донесен нови Устав Српске православне цркве. Хиротонисао је осам епископа који су доцније постали велика светила наше Цркве.

Био је велики пријатељ краља Александра Карађорђевића и веома га је погодила његова погибија у Марсеју. Посебну пажњу је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. овако писао о опасностима комунизма: „Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова ‘наука’ нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, ‘јер лаковерни свет гута лепе приче’. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.“

Конкордатска криза у времену патријарха Варнаве изазвана је потписивањем споразума између Југословенске владе и Ватикана. Конкордат је Римокатоличкој цркви давао посебне повластице на уштрб СПЦ. Поводом овога питања патријарх Варнава је сазвао два ванредна Света архијерејска сабора. Закључак и једног и другог сабора је био да је конкордат неприхватљив. После тога влада ступа у отворени рат са СПЦ. Баш у то време патријарх је мистериозно тешко оболео. Сумњало се на тровање. Овоме је допринела чињеница да су и два брата патријарха Варнаве умрла исто од тровања, као и да су два патријархова послужитеља нестала тога дана. Међутим, ни до дан данас није званично утврђено да ли је патријарх Варнава отрован.

Забринут народ је са свештенством одржао два молитвословља за патријархово здравље. Литија после другог молитвословља је била забрањена од стране власти. Ипак, народ је одлучио да се она одржи. Жандарми су народ и свештенство почели да ударају пендрецима псујући им мајку српску (били су већином Хрвати) и кидали свештеницима одежде. Тешко повређен је био епископ Шабачки Симеон. Тај догађај је доцније назван „крвава литија“.

У јеку борбе око конкордата патријарх Варнава умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Вест о упокојењу патријарха болно је одјекнула у свим српским градовима и селима. Народ је непрекидно долазио да се поклони остацима патријарха Варнаве који су били изложени у Саборној цркви. Сахрана је обављена пет дана после смрти патријарха у малој цркви Светог Саве на Врачару. Под великим притиском после смрти патријарха, влада Милана Стојадиновића је повукла спорни потпис са документа о конкордату.

Патријах Варнава се својим великим радом и мученичком жртвом уписао у ред највећих српских духовних и националних јунака. Преподобни Јустин Ћелијски је о њему рекао: „Мистерија Божанских речи кружи око личности Патријарха Варнаве: Он је умро, и умревши родио многи род, јер је родио и препородио род Српски за нова еванђелска прегнућа и постигнућа, за нове светосавске подвиге и подухвате. (…) Пре годину дана, ми смо на данашњи дан послали небу нашу савест – душу Патријарха Варнаве. Тајанственим смислом догађаја, он је постао савест наша. То смо сви ми осетили, нарочито на дан његове смрти. Да, на дан његове смрти прогледале су све очи наше душе и у мртвом Патријарху угледале Новог Христовог Бесмртника.“

Будимир Кокотовић

Извор: Глас са Цера

Зашто је убијен патријарх Варнава?

Атентат и убиство Краља Александра у Марсељу 1934. године је историјски догађај који памтимо као почетак југословенског урушавања Србије, увод у геноцид над српским народом у Другом свјетском рату. Али, мали број Срба памти, нема чак ни историјску асоцијацију, убиство патријарха Српске православне цркве Варнаве (Росића), 23. јула 1937. године, у афери југословенско-ватиканског конкордата. Уморство тровањем српског патријарха, врхунац је политике југословенског антиправославног пира, и почетак новог погрома Српске православне цркве и српског народа у 20. вијеку.

Три године прије Другог свјетског рата и распада Краљевине Југославије, док се хрватски клеронационалисти наоружавају за успоставу независне државе, док се спрема распарчавање Србије, југословенска Влада потписује, а Скупштина изгласава, двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од Видовданског устава 1921. године, изгласаног тијесном већином, управо прегласавањем на вјерском основу, било је више предлога за остваривање конкордата. Већ 1924. године је покушавано да се између Ватикана и Југославије склопи Конкордат. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. године, затекла је припремљен текст конкордата, који је, у договору са Ватиканом припремила влада Бошка Јевтића. Југословенски министар правде, римокатолик, Људевит Ауер, потписује конкордат у Риму 1935. године.

Црквени Сабор је 11/24. новембра 1936. године тим поводом саопштио да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској цркви бити из ње искључен ако гласа за конкордат, а свештеник који подржи конкордат лишен чина. На дан када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937.године, Црква је заказала литију, која је била забрањена од министра унутрашњих послова – римокатоличког свештеника Антуна Корошеца. Упамћена као Крвава литија, због бруталне силе којом је жандармерија насрнула на њене учеснике, у којој су претучени епископи и свештеници, најавила је пропаст српско-југословенског државног вавилонског пројекта, као и теже ропство Српске цркве и народа у новој вавилонској тамници.

Патријарх Варнава, писаном и живом ријечју, и свим средствима грађанског протеста, се супроставио политичком плану југословенског прозелитизма, полажући на крају и живот свој за Цркву и отачаство. Већ прве године по устоличењу (1931), патријарх Варнава је у Васкршњој посланици изнио антиримокатоличке ставове, што је радио и у наредном периоду, критиковањем ватиканског прозелитизма у православном свијету. Поред многих саборских саопштења, указивања на духовну и политичку погубност конкордата, најзначајније свједочанство је патријархов говор на дочеку православне нове 1937. године.

Предсједник Владе је забранио објављивање патријарховог говора, а из скраћене верзије текста објављеног у “Политици“ није се могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. И од тада до данас, по југословенском усуду аутоцензуре, посланица патријарха Варнаве се, како у националним и вјерским тако и у другим гласилима, објављује у скраћеним верзијама.

Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве нијесам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. Послије такве ријечи тешко је било избјећи чашу отрова у тадашњој Србији, умреженој у југословенко-ватикански, и систем свих могућих тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против југословенског конкордата спада у незамјенљива православна богословска али и политичка штива; као анализа историјских, геополитичких односа православља и римокатоличанства на Балкану; а прије свега као историјски примјер пастирског свједочења православног опредјељења и пута – подвига и жртве незамјенљивих личности епископа и свештеника Српске Цркве, страдалих у револуционарном пламену Другог свјетског рата и јасеновачком геноциду.

Саопштење

Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула:

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

Доказ о тровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархове два рођена брата, који су из Пљеваља дошли у посјету болесном брату, а који су се по повратку у Пљевља нагло разбољели и послије једномјесечног боловања умрли, због чега су били спријечени да присуствују сахрани брата.

Говор и посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

Огњен Војводић

Извор: Васељенска тв

Прочитајте и како је убијен српски патријарх Лукијан Богдановић: Убиство патријарха Лукијана Богдановића 1913. увертира за Први светски рат

Бадње вече 1943. (Цео филм)

Бадње вече 1943., српски ратни филм из 2007. године, је потресна прича о оном делу трагедије српског народа за коју му нико није крив до он сам. Кроз сукобе традиције и идеологије, вере и безбожништва, родитељске љубави и арогантности деце изнета је истина о корену суноврата српског друштва – распаду породице.
Бадње вече 1943

Бадње вече 1943

Сценарио за филм Бадње вече 1943 написао је позоришни редитељ и сценариста Драган Петровић Суреп, који је заједно са телевизијским редитељем Дарком Штетином режирао филм.

Паклени животни круг приказан је кроз судбину два брата, од којих је један четник а други партизан, и сукоб њихове две идеологије, које обе доживљавају пропаст на свој начин. Од њиховог сусрета на Бадње вече 1943. године у родној кући подно Опленца, породичног сукоба и трагедије, па до пада Книнске крајине када као оронули старци схватају бесмисао свега због чега су се цео живот сукобљавали.

Радња филма почиње у једном малом шумадијском селу у близини Опленца. На почетку филма Аврам и Јелица са својом снајом припремају трпезу за Бадње вече, за које верују да ће прославити без своја два сина, који се налазе у две различите војске. Током Бадње вечери у кућу долази партизан Војин, који заједно са породицом прославља Бадње вече. Током вечере долази до вербалног сукоба између Војина и његовог оца Аврама, који негодује зато што се Војин изјашњава као атеиста.

Ујутру на Божић у кућу долази четник Радован, који затиче брата у кревету. Тог јутра они се мире уз пиће, али касније Радован одлази да упозори четнике да се Војинова јединица приближава селу, а у исто време Војин одлази код партизана и заједно са њима организује напад на село. Радња филма се наставља почетком шездесетих година, када Војин као угледан комуниста долази да обиђе свог брата Радована који је тек изашао са Голог отока.

Војин му саопштава да сада живи у Сплиту, и да се оженио Хрватицом са којом има двоје деце. Филм се завршава падом Републике Српске Крајине, када Војин, који је изгубио целу породицу а бомба му је уништила стан, као избеглица долази код свог брата у стару породичну кућу.

Иако на први поглед делује као већ много пута испричана прича о четнику и партизану, „Бадње вече 43“ је много више од тога. То је слојевита драма о браћи, породици и народу, која задире у дубину наших осећања и својом суровом истинитошћу нас жестоко пече и боли до суза.

Улоге:

Танасије Узуновић – Аврам (отац)
Даница Максимовић – Јелица (мајка)
Слободан Ћустић – Радован (четник)
Микица Петронијевић – Војин (партизан)
Анђела Стаменковић – снаја

извор: Википедија

Палиндромни израз „Очи вади Давичо“

Како су колеге књижевници палиндромом окарактерисали тешку нарав Оскара Давича
Оскар Давичо

Оскар Давичо, фото: Википедија

Палиндромни израз „Очи вади Давичо“ који је шездесетих и седамдесетих година кружио у српским књижевним круговима представља алузију на тешку нарав српског песника надреализма Оскара Давича (1909–1989). Израз је настао као резултат његовог сукоба са млађим генерацијама књижевних неистомишљеника, пре свих са реалистима.

Интересантно је да је и сама Давичова поезија препуна вербалног хумора исказаног разним врстама поигравања речима.

Као вечити бунтовник, Давичо је због комунистичког иступања хапшен и затваран у још у међуратној краљевини, али је због својих идеја и сарадње са Мирославом Крлежом искључиван и из саме КПЈ.

Његова социјална и револуционарна ангажована поезија (Песме 1938.) директно се супротстављала устројству Краљевине, а на политичком пољу унутар комунистичке партије био је у константном сукобу са Милованом Ђиласом, Радованом Зоговићем, Стефаном Митровићем и осталим бирократама.

У послератној Југославији често је иступао као ватрени комуниста, обожавао је Тита и енергично бранио идеје марксизма и ставове КПЈ. Жестоко је критиковао сваки наговештај национализма и грубо нападао свакога за кога би помислио да симпатише идеје супротне партији.

Због тога већ шездесетих година почињу његова трвења са многим српским књижевницима и мислиоцима (Луле Исаковић, Михаило Марковић, Воја Чолановић, Гојко Ђого, Никола Милошевић, Рајко Ного, Љуба Тадић, Милован Данојлић, Матија Бећковић…) која не престају све до Давичове смрти.

Према речима његових савременика, пркос и ноншалантност обуздавао је једино пред високим државним функционерима.

1968. се сукобио са учесницима студентских демонстрација, чак и са својим сином Николом. Тада је жестоко напао поједине професоре филозофског факултета, посебно др. Михаила Марковића према којем је испољавао упадљиву мржњу.

У својим текстовима у Одјеку прозивао је између осталих књижевног критичара Велибора Глигорића, романсијерку Јару Рибникар и песника Миодрага Павловића, а Српску академију наука и уметности, од чијег је скраћеног назив “САНУ” начинио анаграм “АНУС”, окарактерисао је као легло српског национализма.

Са Милованом Данојлићем прекинуо је дугогодишње пријатељство и отпочео сукоб само зато што је због пуштања браде помислио да овај има симпатије према четницима.

Неслагања са колегама у политичким и друштвеним ставовима Давичо је преносио на књижевно поље безразложно се трудећи да унизи и њихове књижевне вредности. То је најупадљиваје било изражено у његовим ставовима према писцима и песницима реалистима исказаним у часопису “Дело”.

Његова тешка нарав је са годинама била све израженија, а доследност у ставовима учинила је да из принципа никада није отишао у Такви груби иступи и чести неочекивани испади учинили су га неомиљеним у јавности и стварали му мноштво непријатеља, те је у два наврата био принуђен да оде из Београда, прво у Загреб, а затим (1980.) у Сарајево. где оснива уређује часопис „Даље“.

Године 1983. вратио се у Београд где је живео до своје смрти 1989. године.

Време и енергија потрошена у политичким сукобима и расправама погубно су утицали на његов књижевни рад, те је у време највећих полемика писао упадљиво мање и слабије.

 

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.