Југословенство

Југославизам у виђењу Јована Дучића

Хрвати нису никад марили за славизам, нити без неповерења говорили о југославизму. Они су славизам идентификовали са руским православљем, а југославизам са балканством. Зато су обоје сматрали неподударним са хрватском идејом о култури, јединој правој култури, западњачкој, значи већим делом католичкој. А тако исто неподударним и са искреном жељом Хрвата да остану и даље на једном моралном континенту који је, пре свега, одељен, као широким морем, од источњачке културе везане за источну Цркву.
Краљевина Југославија, Застава

Краљевина Југославија, Застава

Југославизам, кад се очисти од реторичких елемената, био је за хрватску памет само један политички израз, а не и један национални појам. У овом су се Хрвати битно разликовали од српског схватања југославизма. Никад Хрвати нису замишљали могућност да свој хрватски видик замраче југословенском магловитошћу, ни да размену свој стари хрватски грош за какву неизвесну југословенску пару. Ја мислим да би се могло данас „на крају баладе,“ а што значи после свег проживљеног и окушаног, рећи ово: у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват.

Уосталом, славизам је међу католичким Словенима био увек слабији од њиховог католицизма; а католички су Словени и сами нагонски осећали да та два осећања не иду заједно. Словенство је по својој општој идеји о животу, о односу човека према његовом Богу, потпуно јелинско, што се види по његовој ведрини и човекољубљу; а католички Словен представља једну деформацију која долази из сукоба његове младе словенске крви, здраве и оптимистичне, са католичком мистиком, произишлом  из друкче крви и друкче идеје о животу. Словенство и католицизам су међусобно противуречни. Фаталност овог случаја огледа се довољно у историјама католичких словенских народа.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Православни народи су међу собом повезани двоструко: расом и вером. Ако су са Грцима и Румунима повезани само вером, а не и расом, зато су с њима повезани заједничким историјским доживљајима. Наиме, сви су они подједнако робовали Монголима или Турцима. Ово чини, дакле, да су с овима такође повезани двоструко: вером и историјом. Додајмо овде и да су они сви заједно наследили благодети византиске културе и уметности, које су неколико векова служиле узором и Западу (ех Oriente lux). Ова велика духовна породица од Белог до Егејског и Јадранског мора, постаје тиме један веома интересантан блок, у погледу моралном пре свега. Ово осећање сродности, ишло је понекад и до породичног осећања.

Хрватство, напротив, одељено од тог словенског блока Аустријом и Мађарском, и потиснуто добро на југозапад, било је много одвојено од других и главнијих католичких Словена. Везе између Загреба и Варшаве биле су одувек незнатне. Али је Хрватска у толико природније гравитирала према групама своје вере, које су ближе, остављајући по страни групе своје расе, које су биле даље, и далеко. Кад су се Хрвати борили с Римом да добију словенску службу у цркви, то је значило само да католичанство направе још већма својим народним ultimum refugium, у опасности од православља, а затим и од муслиманства.

За православне Словене би се могло рећи да их везује православље већма него и крв словенска. Ово се видело како је Русија помагала српски Устанак против Турака кад год није сама била у том ометана од стране других, нарочито Наполеона. Цар Александар I је тако помагао наш први Устанак, а Александар II је ослободио на Плевни православну Бугарску. Руске су услуге тако исто православној Грчкој биле велике. Ако је Русија доцније на Сан-Стефанском Конгресу прешла одвећ на страну свог детета са Плевне, то је била једна политика словенске Русије одиста изван њене традиције.

Најзад, крајем XIX века су постојала три разна славизма: „панславизам“, који jе био стварно панрусизам, империјалистички и искључив; затим „неославизам“ др Крамаржа, чији је циљ био окупити све Словене у монархији око Прага, са тенденцијом да се тај покрет прошири и међу њихове сународнике око монархије; и најзад, „југославизам“, који се сматрао покретом из Београда, револуционаран и некомпромисан, са циљем да окупи све Јужне Словене у заједницу моралну, на бази језика, и заједницу политичку, у државу Југославију.

Сва три ова славизма су пропала, сваки на свој начин. Вероватно да ће у послератним приликама бар једно од ових трију славизама поново избити као каква идеологија неке од словенских група. Најмање је вероватно да ће оживети југославизам, који је пропао најжалосније, и чим је био стављен на прву пробу. Он и није био поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је и стављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном…

Било је, извесно, врло погрешно, и сасвим грешно, подметати Хрватима како су они творци једне идеје о солидарности Јужних Словена, која се зове „југославизам“, и коју је требало сматрати довољном као основу и за стварање једне заједничке државе тих Словена. Ни сами Хрвати нису ништа слично за себе тврдили. Чак су се најватренији патриоти хрватски од такве идеје и отворено отресали…

Истина, овај данашњи свеобимни рат је својим неодољивим потресом донео и друга изненађења и разочарења. И народи који су до јуче веровали да су повезани разним историјским или расним везама, као једно здраво и коначно уобличено друштво, показаше се овим ратом, и ненадно, и напротив, као међусобни противници, чак и злотвори. Нарочито су словенски народи дали од себе жалосну слику у овом погледу. Пољаци су за неколико квадратних миља у Шлеској отпочели деобу Чехословачке, осуђене на пропаст. Али су мало затим и Руси са Хитлером поделили ту исту Пољску, и то на основу ратних победа чисто нацистичких! И Словаци су напустили Чешку, за једну „независну“ државу која ће трајати од данас до сутра. Најзад је Хрватска издала Србе предавши се непријатељу на фронту већ првог дана, а затим поклавши нејач својих суграђана Срба, на начин какав не памти европска историја од свог постојања. А зар већ Бугари нису и прошлог рата пошли против Русије са Турцима, од којих су их ти исти Руси ослободили петовековног ропства, полу столећа раније…

Почнимо од наших држава средњег века. Да видимо да ли је међу Јужним Словенима било икад икаквог знака осећања расне и племенске солидарности, на начин како су то у наше доба хтели сматрати „југославизам.“

Никаквог знака у тим временима о каквој националној или расној идеологији, као вези међу нашим државним јединицама! Није, уосталом, сличан феномен постојао ни међу државама других етничких група у Европи средњег века. Национализам је уопште једно осећање скорашњег порекла; за њега се рекло да је рођен после битке на Валми, за време француске Револуције, а затим се национализам дефинисао тек Наполеоновим ратовима. – За Словене се може рећи да су, напротив, увек ратовали међусобно, и кроз велики број векова.

Никаквог ни спомена о савезима међу нашим југословенским државним групама. Ако се каже да је на сабору хрватског краља Томислава био и наш хумски „великославни“ кнез Мирослав, „са српским великашима“, ништа није наличило на какав савез, или на пут уједињавању. Ако су и два српска владара, кнез Лазар и краљ Твртко, једном доцније помагали хрватске побуњенике против Мађарске, то је можда више да ослабе краља Жигмунда, него да одиста спасавају Хрвате, и онако осуђене да буду побеђени. Према томе, нема знака о макаквом расном и југословенском афинитету између Срба и Бугара и Хрвата кроз цео средњи век, све до освита ХIХ-ог века. А видићемо колико га је истински било и у том столећу.

Свакако, треба унапред имати на уму да је ово XIX столеће долазило после крвавих прогона Срба у Хрватској и Славонији, за време Марије Терезије нарочито. Ови прогони су били слични оним који су за време Светог Доминика вршени у Пиринејима. Сви Срби који нису хтели прелазити у католичанство, или унијатство, скапавали су по тамницама, на тортурама, или натеривани на исељавање у Угарску, Италију, Влашку, и чак у Русију.
Ови прогони су, уосталом били вршени према обрасцу једног старог датума. Већ је Сикст II наредио био мађарском краљу уништење шизматика у Босни, значи богумила; али и православних, који су увек сачињавали главно босанско становништво. Овај крсташки рат је трајао шест пуних година! А како је војска мађарска већ од Коломана била мешовита  (мађарско-хрватска), значи да су на Врбасу и на Босни клали претци данашњих усташа онако како то и ови чине данас.

Овакве су успомене постојале међу Србима и Хрватима све до пред освит XIX века. Никакве племенске солидарности, и никаквог „југославизма“ кроз цео средњи век.

Ми смо видели да до освита ХIХ-ог века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се и у том XIX веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанштва и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева. Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета. Ево још доказа.

Кад је Србија 1804 под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци. који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом „Хетеријом“, и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! – Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875 са Турском, ни 1885 са Бугарском, ни 1914 са Аустро-Угарском!  Напротиа. најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

Хрвати заробљеници на руском фронту у прошлом рату 1914, официри аустријске војске, међу којим је било и официра резервних, и то интелектуалаца, настојали су преко Франа Супила, који се онда бавио у Русији „у мисији“, да изради како би Руси дозволили да се образује један нарочити, и посебни, „Заробљенички Хрватски Корпус“. Ово је привукло и словеначке официре да заједнички раде на дефетизму. Не само да је познати Тума уређивао сепаратистички лист, који су помагали словеначки официри, преко неког Перклеа, него је са Герлуцом учннио да су 100 официра Хрвата и Словенаца иступили из корпуса… Герлуц. уредник „Хрватског Права“, пропагирао је отворено одвајање Хрвата и Словенаца од Срба. Умешао се у ово и италијански консул преко неког Пичинића и Аралице.

Као што видите. већ онда, и већ онамо: једна минијатура будуће Југославије… (види „Словенски југ“ II, 29 а.по. 1917. чланак др Јамбришака  члана југ. Одбора). – А затим су заједно са Словенцима официрима радили да се прокламује и „Независна Хрватска и Словеначка“, како пише сам Франо Поточњак у својој књизи „Из Емиграције“. 11. 51. . Кад су из Русије затим отишли на Солунски Фронт у помоћ српској војсци 4.000 добровољаца, скоро сви Срби, онамо су Хрвати одмах покушали да направе своју „чету Зринског“, али нису били ни толико многобројни да образују ни ту једну чету!.. Ово је својим пријатељима у Београду доцније казивао командант те „Југословенске дивизије“ генерал Воја Живановић, (како пише у својој књижици др Милосављевић).

Увек одвојени у приватном и јавном животу, Срби и Хрвати одиста представљају два народа најмање слична, и најмање способна за лични додир. Овакав случај се видео само међу народима разне боје коже. У политичким борбама и у штампи, били су увек противници, ако није био по среди какав привремен и увек лабав споразум према противнику; и увек на кратки рок. – За ово не знају Србијанци. Они ће увек бити готови да умру за Босну, а често су за њу и умирали, али никад да за њу живе. Чак ни да дадну себи труда да упознају њен живот, и његове необилазне законе…

Тако и наше омладине у Грацу и Бечу, никад нису имале никакве заједнице, него су, напротив, деценијама биле познате са својих туча по кафанама и улицама тих градова.

Жути мрави! У Хрватској је једна крв пала због неког српског чланка у „С. К. Гласнику“, 1903; други пут, кад је био атентат у Сарајеву, 1914; трећи пут 1918, кад је за време Преврата мучки погинуо у Загребу велики број Срба… И тако кроз деценије. Ма колико ово било жалосно у хуманом и словенском погледу, требала је српска политика унапред стајати ближе науци и историји, и добро познавати ове неразумљиве појаве националпог и верског лудила, да затим не зида на оваквим осећањима заједничку кућу, у којој ће већ сутрадан наставити ово лудило, убијањем једног честитог Краља; клеветањем једног великог и витешког народа, издајством на фронту његове две српске државе, унешене у заједницу са мало памети, али и са пуно љубави; и да покољу овај пут стотинама хиљада српске нејачи. Није се могла само извртањем факата о Илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без нарочитих научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска штедионица… Није чудо што се тврди да је стари српски државнкк Никола Пашић казао за Југославију, какву он никад није замишљао, да је то, на жалост, брод за који нико не зна где ће најзад допловити.

Постоји једно раздобље врло интересантно за „кристализацију југославизма“, која је предходила непосредно оснивању државе Југославије. То је најпре оно доба које иде од анексије Босне и Херцеговине, 1908, до атентата у Сарајеву 1914 године.

Јован Дучић - Верујем у Бога и у српство

Јован Дучић – Верујем у Бога и у српство

Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале; а тако исто српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, на против. Загреб, који је увек за себе говорио да је „царске вере“, и већ одувек певао песме налик на ону Округлићеву „Ко ће тебе, мајко, хранит, кад ја одем Цара бранит“, био је, напротив усхићен што је тиме коначно била пропала свака нада за Српство да заузме ове покрајине. Тако задовољени у својој нади, да ће једног дана и припојити Босну Хрватској, Хрвати су пуно „југослависали“ у том кратком раздобљу, од 5 година. Тада је старо југослависање прешло на омладинске покрете, на соколашка друштва, на песме и здравице, бесплатне карте на железницама, банкете чак и до далеких центара осталих Славена.

Истина, ова подмлађена идеологија је више долазила из Прага, него из Београда; и од Масарика, више него од Пашића. Балкански ратови ће још унети и узбуђења и манифестација. Истина, рат са Турском је поздрављен у круговима хрватским топлије него рат са Бугарском; и Куманово поздрављено искреније него Брегалница! Ово нарочито зато што су Хрвати одувек сматрали Бугаре својим савезницима против Срба… Али су чак и франковци показивали интересовање за даље кретање Србије, која је онда изгледала у нарочито срећном положају међу европским пријатељским државама. Бојали су се, после Брегалнице, нових аспирација у Босни. У „Москви“ београдској је вечеравао понеки крупан човек „Југословен“ из Загреба са српским друштвом, да све добро размотри; виђао се међу нашим црнорукцима Аписом и Туцовићем, на првом спрату „Москве“, у засебном салону, чак и др. Хинко Хинковић, са госпођом. Шеф франковаца са шефом наших завереника!… Да се све добро одмери!

Али са атентатом у Сарајеву, ова веза је наједном прекинута поново.

У Загребу се демонстрирало и пуцало на Србе, кад и Беч није ишао даље од новинарских чланака. Викало се за рат. У таквој атмосфери је одиста дошло до рата, али наши политичари нису, правећи Југославију, знали како Хрвати ни једног момента нису губили из вида да је нестао Фрања Фердинанд у којег су биле постављене све њихове наде да ће остварити Тријализам, стари идеал из доба Штросмајеровог. Идеал за читаве генерације оних који су веровали да Аустрија и Мађарска и Хрватска, заједно, једине чине монархију католичким царством, чак и каква по снази није одавна била раније.

Никола Пашић није никад мислио на југославизам.

Уосталом, Пашић је већма био швајцарски демократ, него српски националац; и србијански државник, више него српски идеолог. Његове везе у Босни Далмацији и Војводини, нису ни опажене. У Јужној Србији је текла наша пропаганда у стилу Стојана Новаковића; и др Гођевац и Лука Ћеловић су, независно од његове владе, послали онамо прве четнике, однели прве победе, а задобили тек затим званичне кругове да тај покрет прихвате и помогну. Као што је реч „наш Пијемонт“ дошла од Срба са стране, тако је често наше званичне кругове, као на сну, ухватио понеки случај од највећег значења. Краљ Петар једини, ни као старац, није заборављао да је четврт века раније и сам као српски четник војевао у Босни.

У таквим моралним приликама дошла је за „југославизам“ загребачки опет једна велика проба; ратна 1914 година. Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља; и рат који би, са смаком Србије, ставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само на питању Босне, него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустријски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници иа адресу краља Петра убацивали у ровове војводе Степе. Овај рат у Мачви, где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је показао загребачки „југославизам“. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24 новембра 1914, кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобођењу не само Срба, него и Хрвата и Словенаца…

Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб, већ и првог момента изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале балканске државе очекивали сасвим другу ствар. Ослобођење, навештено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак…

Европски рат, кренут на српском питању, избацио је на површину једно ново име југословенско, најзначајније у неком погледу, од времена бискупа Штросмајера.

То је био др Анте Трумбић.

Др Анте Трумбић је био сплитски адвокат и посланик у далматинском Сабору, познат као некадашњи велики присталица хрватске странке права Старчевићеве. Изабран је као primus inter pares претседником Југословенског Одбора, који је био за време рата састављен на страни, под видом помоћног органа Пашићевој влади Србије. У Одбору су били и неки југословенски патриоти Срби, који нису били задовољни да прошире Србију на Државу Српства, значи свих српских уједињених земаља под српском круном, државу скоро велику колико и та Југославија! Они су искрено и безазлено желели заједничку краљевину Срба, Хрвата и Словенаца…

У ствари, овај Одбор је имао циљ да контролише српску владу у њеној акцији. Трумбићев Одбор је првим актом изишао да скупља добровољце из несрбијанских крајева у „Југословенску Легију“, с тим да се она окупи у Италији, и онамо вежба оружју. Али ни речју није поменуто да је она створена да ради у смислу изјаве српске владе у Нишу 24 новембра 1918; нити да иде на српски фронт где се, међутим, водио рат за заједничку ствар! Многим Србима је онда изгледао подозрив овај Одбор, нарочито кад се чуло да је један круг хрватских патриота тражио од државног подсекретара талијанског, де Мартинија, стварање Велике Хрватске. Хрвати нису могли замишљати своје икакво ослобођење без Рима, на који су иначе свагда бацали дрвље и камење. Вест је зато изазвала сензацију. Али како је, по несрећи, закључен био Лондонски Пакт, којим се задобила Италија да уђе у рат на страни савезника, зашто су јој савезници свечано обећали велики број далматинскнх острва и земљишта на обали, дубоко је потресао Хрвате. Од тог момента су почели да ипак верују више у Србију, него у своју Легију, а више него и у своју дипломатију.

Било је свакако врло занимљиво за држање Хрвата у Југословенском Одбору, који се најпре звао Хрватским, а тек затим Југословенским, што је већ почетком рата путовао за Петроград као делегат, познати новинар и првак Франо Супило, и онамо дао Цару руском у име представника Трумбићевог првог Одбора један хрватски Меморандум, после чега је Сазонов писао Крупенском, свом посланику у Рим, да га Његово Царско Величанство не може узети у обзир, пошто је руска влада нашла тај Супилов Меморандум несагласан са већ раније добивеним Меморандумом српског академика Љубе Стојановића, и који садржи територијалне претензије српске. (Србија и Југославија, 53).

Архива Југословенског Одбора др Трумбића није никад била објављена, осим неколико успомена Н. Стојановића. О њему је писала само једна странкиња др Матилда Паулова! Било би међутим врло интересантно испитати неке случајеве. Много се даје пореметити самим претпоставкама. Свакако, утицај др Трумбића, паланачког адвоката са малим духовним могућностима, који није био на гласу ни да је што важно написао, ни изговорио, ни урадио; али који је био несразмерно амбициозан србофоб, тежак као стена за Србе статисте у његовом друштву; и опседнут сталним привиђењима да ће га Пашић изиграти, и да ће Србија преварити Хрватску. И Хинковић је у Одбору био фаталан. Постоји претпоставка да је Југословенски Одбор присилио Пашића да потпише познату Женевску Декларацију од 6/9 новембра 1918, која би, да је одржана на сили, све тековине рата уступила, место Србији, Хрватској, која је, као што се зна, ратовала и онда против савезника, на страни Немачке и Аустро-Угарске, до последњег дана.

Али Пашић није пропустио да, брзо након рата, објави под редакцијом једног познатог публицисте београдског, Милана Ђорђевића, извесна документа о односима Српске Владе и Југословенског Одбора др Трумбића. У тој Пашићевој публикацији пише (стр. 33) да се 13 априла 1916 г. Југословенски Одбор обратио француској влади Меморандумом, у којем је стајало: да о стварима Срба и Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, мора у сваком случају и Југословенски Одбор имати своју реч, а не само Србија, с којом се они слажу само у начелу; и да је Југословенски Одбор легални представник целе емиграције; и једини представник Срба, Хрвата и Словенаца укупно. – У том Меморандуму је у исто време нзнесен и план који треба да буде извршен на свршетку рата: Уједињење у једну независну Државу, али с тим да они имају главну реч, као што су то тобож одобриле све исељеничке организације. Наравно, каже један писац, да никад  Савезници нису Југословенском Одбору одобрили ову компетенцију (в. Србија и Југославија).

Трумбићева је лозинка била „да је Србија пропала“, и „да Србије више нема“, како би ту земљу ставила на степен Хрватске. А, међутим, Србија је у почетку оног рата имала читавих својих 5 милиона становника, и у балканским ратовима проширена, и са својих 87,303 кв. километара, према малој Хрватској која се није ни разазнавала у границама туђе монархије.

Интриге Трумбићеве су биле, одиста, познате у савезничким круговима у Паризу. Једном је, каже један писац, Лојд Џорџ одговорио Трумбићу да „све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије“… Трумбић, као данас Крњевић или Шубашић, никад неће разумети да су они у кући Савезника потпуно „персоне инграте“, пошто се они боре за један идеал, а ови за други; дакле само уљези, које савезници подносе, благодарећи једино лошим и неразумљивим настојањима извесних Срба.

Трумбић, у једном моменту „луцидне интервале“, осетио је како се ипак мора приближити српској влади, да се на тај начин приближи и њеним Савезницима. Тако је постала Крфска Декларација. 7/20 јула 1917, манифест о будућем државном јединству. Али је пало у очи да је са овим манифестом на Крфу, (20 Јула 1917) потписана, једва мало раније (30 маја 1917), и у Бечу такозвана Мајска Декларација, у којој онамошњи посланици нашег језика у Рајхсрату изјављују да Хрвати, Словенци и Срби формирају једно државно тело – Југославију, у оквиру аустро-угарске монархије, и под круном Хабсбурга… (в. „Um die Jugoslavia“ од професора универз. Усеницки). – Један наш писац види везу измећу догађаја на Крфу и овог у Бечу, (Милосављевић, 1). Исти додаје да је у оно време, и по сведочанству осечког „Хрватског Листа“ од 2 фебр. 1922, из Хрватске отишло много политичара да одржавају везу са Трумбићевим Одбором, (Шуштерчић, Мачек, Андрић, Барац, и то у Берну, Цириху, Лозани и Женеви). Ово потврђује и Франо Поточњак у свом делу „Рапалски Уговор“,стр.32.

Али потписавши у Крфу фамозну Декларацију са Пашићем, др Трумбић је убрзо из Београда учинио да исту Декларацију нападне Америчко Југословенско Народно Вијеће (дон Нико Гршковић), у својој „Отвореној Ријечи“, како је Уставотворна Скупштина изиграла члан 1 те Декларације, који се односи на династију, изгласавши да Карађорђевићи остају владарима Југославије. Тражила је та „Отворена Ријеч“ да Краљ абдицира, како би био затим и од Хрвата биран за владара!.. Додаје се да је у Крфској Декларацији било у том погледу само „сугестија и жеља“ односно исте династије, али ништа више. Ово је значило већ одмах подрити ауторитет круне.

Међутим ово је била неистина, јер је I члан Крфске Декларације гласио буквално овако:

„Држава ће бити уставна демократска и парламентарна монархија, са Карађорђевом династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа.“

Они Хрвати, који нису неколико година раније ни једном аустријском предстојнику смели учинити ни најмању ствар на жао, насрћу свим бесом на нашу славну династију. Само су наши глупаци могли веровати после овог да ова акција Хрвата против српске династије неће и до краја остати главним предметом при рушењу државе.

Овакав је био „југославизам“ и др. Трумбића на освитку југословенске зоре. Не заборавите да је др. А. Трумбић прешао Радићу баш у оним данима када је овај осуо био највећу паљбу на државу коју је тобож и сам Трумбић стварао, и на династију коју је исти Трумбић први напао.

Доцније ће доћи као природна последица ове Трумбићеве акције, и Радићеви говори против Краља, и Марсељски атентат, и најзад плебисцит у исељеништву Хрвата америчких који је направио недавно хрватски музичар Владо Колић, помоћу патриотских корпорација, односно будуће владавине Петра II.

Треба знати да је дон Н. Гршковић слао своју „Отворену Ријеч“ после изјаве Вилсонове о слободи самоопредељења народа, која је онда пред собом потрла све одговорности Хрвата за саучесништво у рату. Онако, како то и данас сматрају Хрвати изјаве Черчила и Розвелта о том самоопределењу што и чини положај Крњевића у Лондону осионим и онако безочним.

Нећемо говорити о „југославизму“ за време државе Југославије. Свако зна да за 23 године заједничког живота, није било мира у тој држави, и једна цела периода је прошла у губљењу времена, излишним и недостојннм борбама, унижењима какве ни један народ није својевољно поднео, и, најзад, крвопролићима која се никад неће брисати. Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова од 1912 до 1918 г. изишао био као победилац трију непријатеља, који су морали с њим закључити три мира на бази: ве виктис. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територију бивше Југославије! И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не могне порећи!

Овако је Србија у државни оквир укључила у заједничку државу, на основи Штросмајерова „југославизма“, Хрватску за више него једну трећину пасивну; Далмацију са свим пасивну; границу на мору за пуних 1.000 километара дужине; а на суву без мало двоструко толико! Без икаквог нарочитог сопственог добитка. А са свима моралним и најгорим испаштањима. Да најзад дође до издајства хрватског на фронту, и покоља српске нејачи… А пре свега овог и до капитулације 25 авг. 1939 г.

Ми верујемо да смо овим нашим написом нарочито утврдили да је идеја за заједничку државу између Срба и Хрвата, или била сасвим немогућна, поред историјских успомена које су они вековима међу собом имали; или бар за једно цело столеће преурањена, врло мало и недовољно озбиљно припремана, чак можда и импровизирана у заносу постигнутих победа у Србији; а у очајању Хрватске, након катастрофе свих њених вековних идеала: после уништења Хабсбуршке монархије. Ми смо на другом месту већ истакли: Држава, то је пре свега један духовни појам и једна душевна творевина; зато ако држава није национална, значи производ националне идеологије, она представља само једно велико предузеће, али не и једну државу.

Тако је „југославизам“ био за Хрвате оличење православља, балканизма и ћирилице; а за Србе је био антитеза Српства, преверавање, и ренегатство напрам свих великих традиција Светосавља: немањићске идеје о заједници Државе и Нације и Цркве у једном и истоветном моралном појму… За Хрвате је „југославизам“ био великосрпска замка, политичка перверсија, балканска урота против католичке Цркве, хрватског Државног права, културе западњачке, и смисла о реду и законитости. Законитости какву је познао хрватски народ, иако често понижаван, у хабсбуршкој монархији, која је ипак представљала једну од најсавршенијих администрација, и једно од примерних правосуђа европских.

Да се направи Југословенска Држава, требало је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрвати били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом велике државе и Царства, које су у нека времена биле прве државе на Балкану; и својом народном културом, средњевековног књижевног живота, сликарства, песништва; били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замислити као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем, никад и ничим неприпреманим, а чак и непредвиђеним.

Хрватски вођи су бојкотовали изграђивање Видовданског Устава, којим су могли добити сва права која су хтели. Већ се добро знало да су они некад у Пешти имали неког тобожњег министра без портфеља, а у Београду су имали право да у свакој влади имају својих шест министара, и то са портфељима… У једној влади Давидовићевој одмах на почетку имали су Хрвати својих седам министара!.. Затим су имали председника Парламента свог Хрвата, а то је ранг председника владе. Уосталом, није било никаквог закона ни да Хрват не постане и председником министарског савета. – У дипломатију су онда слати и Хрвати и Словенци макар и са тешкоћама што нису познавали довољно француски дипломатски језик. У Београду је била борба око чиновничких положаја, али само између кандидата, иначе ни једна влада није правила ни квоту ни питање око тога откуд је који чиновник долазио.

Утакмица је престала тек кад је Загреб стао потпуно на ратну ногу против Београда. Не може се одиста прекор правити Београду да је био ни првих година себичан. Стакло на које су загребачки политичари гледали било је укаљано, и ствари су добијале нечист изглед и кад тога ни најмање није било. Међутим, да бојкот против државе није спровођен на основи таквог битног питања, као што су положаји, Радићева пропаганда не би ни онако брзо захватила све кругове онамошњег друштва. Хрвати су то добро знали.

Трећи елеменат у држави, Словенци, држали су и сами до свог националног индивидуалитета колико и они други. Прва њихова брига је била да добро подвуку како њихов језик, језик на ком су писали један Цанкар и Зупанчић, није дијалекат српског или хрватског, него посебни национални говор.

Створили су затим  и  свој сопствени Универзитет, који раније нису имали, а затим и Академију Наука. Све ово стога да се не би утопили у идеји „југославизма“, о чему се толико говорило. Због овог су Словенци били пример партикуларизима, и више сметали него везивали. У крвавој игри Срба и Хрвата, за 23 године државе Југославије, ови културни, мирни и позитивни Словенци, остали су цело време код себе, не мешајући се у спор, не зовући браћом Србе, али нарочито никад ни Хрвате, (који, напротив, сматрају Словенце „горским Хрватима“). Словенци су остали овако међу нама 23 године скоро више као поштен ортак у једном заједничком послу, него као трећи брат у заједничкој породици.

Последњих година је „југославизам“ изгледао само идеја министарска и режимска. У име његово су направљена многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење. „Југославизам“ је постао и један артикал за извесне клике, и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио! Од оног дана откад је „југославизам“ постао доктрином разних режима, он је постао тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918, нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора. у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патриархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницнма против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубијство.

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918 формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћу словеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. – Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава, (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941 године!

Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914 објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима које су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем то било фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо …“

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индутријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!.. На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу, – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику.

Радић се у младости називао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. („Ја сам Србин који говори хрватски“ викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. – Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановнма Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик..

Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним … Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.

Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Бсоград, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог „југославизма“, тобож конструктивног.

Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. — Додајмо овој историји „југославизма“ загребачког још један факат. Кад су 9 априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило,- иако погрешно, — у везу са „југославизмом“, главним принципом државе Југославије.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Нова Југославија или српска држава

Политички системи прожети ексклузивном левом идеологијом нанели су штету духовном јединству нашег народа. Победници у рату и револуцији обрачунали су се с припадницима поражене стране бруталним методама класно-револуционарне борбе. Нација је не само располућена већ и тешко антагонизована. Било је наде да ће време и опасности које су запретиле Србима у тренуцима криза и распада Југославије деловати лековито, да ће ублажити међусобне сукобе и смањити тензије, да ће разум надвладати страсти. Међутим, биле су то само жеље добронамерних, мржњом неоптерећених истинских патриота, којима није стало до ових или оних групних, већ глобалннх националних интереса.
Краљевина Југославија, Застава

Краљевина Југославија, Застава

Уместо духовног обједињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени поклич: нема помирења и неће га бити ни за стотину година, ни за хиљаду година. На тако кратковидо плиткоумно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је нимало разборитим ускликом “Бандо црвена!“ Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постали предмет историјског изучавања, они су поново постали предмети националног раскола и могућег крвавог сукоба.

Одговорност за враћање на старо, већ виђено, стање сносе обе стране, али више они који су на власти него они у опозицији. Очигледно је да добре воље и мудрости није било ни на једној страни. Властодршци су по сваку цену и свим расположивим средствима желели да сачувају власт и да се понашају као победници, који су непомирљиви и непорециви. То, у многочему бахато и примитивно понашање, умишљање да је једном постигнута победа вечна, деловало је изазовно, па није случајно што је у овом тренутку духовно јединство само жељени циљ оних који увиђају сву трагедију несрећно сукобљених а болесно амбициозних и закрвљених супарника.

За тему о којој расправљам није битно ко је први обновио сукоб, ко је више а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко, политички и страначко конфронтирање. Историја ће о томе дати свој суд. Битно је да сукоб постоји, да се не смирује, већ, на против, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном.

Духовно јединство српског народа веома је разорено дугогодишњим милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском, из опортунизма или уверења, приклонио званичној атеистичкој политици а други је остао привржен својој цркви и својој вери. Тако је и по верској основи напрсло национално јединство. Оно не би било толико болно да између једне и друге стране постоји више узајамног поштовања, мање изазовног примитивизма и ригидности. Како то није случај, нација је, по основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана.

У своје време, нарочито током 19. века, Српска православна црква духовно је обједињавала нацију по верској — православној основи, јер је Србе идентификовала по верској припадности. Због тога су од српства отпадали припадници католичке и муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих је било, Србе су по правилу чинили само припадници православне вероисповести. Ако су се Срби “спасли“ деобе по верској основи, нису успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на слободу савести, може у одређеном тренутку постати камен спотицања унутар српског народа.

Озбиљно питање, које може да изазове непотребне националне потресе, је питање облика државног уређења. Један део народа је за републику, други за монархију. Тензије због рата расту, страсти се распаљују и ако се овако настави готово је сигурно да ћемо се ускоро делити на републиканце и монархисте, који ће, у складу са нашим несрећним адетима, укрстити копља. Раскол који је на помолу треба каналисати у мирне токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом изјасни да ли жели монархију или републику.

Неспоразуми унутар нашег народа постоје око тога да ли је после разбијања друге Југославије требало стварати трећу, или је, уместо ње требало образовати српску државу. Са тим у вези несагласности постоје и око тога да ли наша држава треба да буде национална или грађанска, као да национална држава не може у исто време бити и грађанска.

Василије Крестић

Досије о генези геноцида над Србима у НДХ

Последњи несрећни рат са трагичним последицама, изнуђена блокада на Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против Срба у Републици Српској и њеног руководства, деловали су погубно по духовно јединство нашег народа. Исто тако, разорно делује однос наше власти према избеглицама и избегличком питању. Истина је да већина народа живи у сиромаштву, али држава се није довољно, на одговарајући и паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не осећају као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских права, као апатриди у сопственој домовини. Изгубивши огњишта. избеглице су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србији, а Србија их није дочекала као мајка, већ као маћеха. Понела се према њима као према кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им је задала нове ране, тешко залечиве, иза којих остају неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака није било после несрећне бежаније 1941-1945. године, када се Србија налазила под окупацијом и у материјалним недаћама горим од ових које нас данас притискају.

Духовно јединство не може се градити политичким флоскулама, непромишљеним потезима и увредљивим изјавама, ксенофобичним понашањем и тврдичлуком. Оно се гради добро осмишљенимм културно-просветним, друштвеним, економским и политичким пројектима и акцијама, као и несебичним материјалним улагањем. У случају са избеглицама, и кад је било добре воље, било је мало мудрости а много импровизација, ружног политиканства и шарлатанства.

Овом тексту није задатак да било кога осуђује, нити ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своје виђење стања нашег духовног јединства са жељом да, неоптерећен било каквим идеологијама или партијским припадностима, укажем на проблеме, како би били уклоњени, или, бар, ублажени. Могуће је да нека од питања нисам поставио како ваља, а да сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случају, то нисам учинио свесно. Усудио сам се јавно да искажем оно што мислим о једном, по мом схватању, изузетно важном питању за нашу нацију и државу. Учинио сам то стога што сам уверен да нисмо толико бројни и јаки да бисмо имали право на сулудо растакање снага којима располажемо. Немам илузија да ћу овим писањем залечити стару српску бољку која се назива неслога и деоба. али њиме желим да подстакнем све добронамерне и оне који умеју да мисле да се ангажују, и, колико могу, допринесу што тешњем повезивању нашег народа, како би порасла његова отпорна снага према свима непријатељским налетима, долазили они споља или изнутра. Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности.

Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.

Повезани чланци:

О узроцима наших раздора
Опасности мондијализма
Југословенство као дезинтеграциони чинилац

Југославизам бискупа Штросмајера као лепо упакована подвала за наивне Србе

Треба пре свега знати да је Штросмајер раније био капелан аустријског Двора у Бечу, а затим ректором велике богословије Аугустинеа, нарочито драге хабсбуршкој кући, а већ у 34-ој години постао и бискупом у Ђакову, епархији коју је сам желео. Био је лично везан за Цара, као његов човек од особитог поверења.

Јосип Јурај Штросмајер

Ми смо имали пред собом, дакле, две личности Хрватског Препорода, случајно оба Немца по крви: Људевита Гаја и бискупа Штросмајера. Али и два различна њихова покрета: Илирство, покрет углавном локални и унутрашњи, и „Југославизам“, покрет шири и експансионистички, струју чисто хрватску и католичку и аустријску.

Била је и велика лична разлика међу двојицом протагониста тих покрета. Гај је био литерат и романтик, а Штросмајер је био првосвештеник своје Цркве, проповедник њене непомирљиве догме, мисионар једне „ecclesia militans“, значи типични човек једног апостолата. Овакав апостолат увек потискује и искључује све што не стоји у служби његовој. Пренесен на национално тло, он и ту постаје мистичан и искључив. И заиста, после извесног времена, бискуп Штросмајер ни сам није више разликовао докле иде свештеник, а одакле почиње политички борац.

Једино заједничко између шефа Илирства и шефа Југославизма, било је то што су оба били Немци, по крви и издржљивости; а као потурице, били и још фанатичнији за хрватску ствар.

Али бискуп Штросмајер, целог живота познат као лични пријатељ аустријског Цара, а по крви непријатељ Словена, колико и прирођен хрватском тлу и средини, зар је могао, бар по ичијој здравој памети, почињати у Хрватској какву акцију у смислу југословенске идеологије, како се она код нас Срба једино и представљала: значи, по дефиницији, иредентистичка и револуционарна?…

И зар је један Царев пријатељ могао имати намеру да икад од хабсбуршке куће и аустријске монархије, најкатоличкије, и апостолске, и јерусалимске, као што Хабсбурзи носе историјско име у својој титули, одваја од ње Хрватску, најлојалнију провинцију и најпобожнију парохију њезину?… Да је одвоји од владара који је после Папе главни мач католичанства?…

Ако је Штросмајер говорио о Југословенству, то је ствар политике а не осећања, идеје а не идеала, комбинације а не идеологије. Ако је и одржавао односе са српским кнезом Михајлом, то није извесно било иза леђа аустријског Двора. Ако је и Јелачић писао усрдна писма великом песнику Његошу, то није стога да с њим на рушевинама хабсбуршке монархије прави неку нову државу за 3/4 православну… Као Штросмајер, ђаковачки бискуп, и Јелачић, аустријски генерал, био је најпре слуга Двора бечког, па тек онда бан хрватски. Најпре велики командант аустријске војске, па тек онда гувернер Далмације, једне сиромашне провинције, политичар који ће добити и после тих разговора са Његошем, за главног шефа Цареве војске у целој Угарској. И то у једном веома важном моменту.

Његош је својим писмом од 29 децембра 1848 поручио бану Јелачићу да се прогласи (!) баном Троједне Краљевине устанком Срба и Хрвата, и обећао му своју помоћ. Ово је пренеразило хрватског новог бана, који је био више Хабсбурговац него и Јелачићевац. Наседнувши овако, витешки владар Црне Горе, пише грофу Меду Пуцићу на Ђурђевдан 1849 своје разочарање: „Ја сам се у почетку нешто надао, а данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи…“ (Л. Томановић, П. П. Његош као владалац, Цетиње, 1896).

По свему овом видите са колико се безумља и подвале говорило са извесних страна српском народу да је загребачки „југославизам“ онакав какав су Срби увек замишљали покрет под таквим именом: као народни, а то је „братски“, и „словенски“, и „револуционарни“, у смислу тоталног уједињења политичког и државног од Триглава до Црнога Мора. Да, уједињење је спремао и славни бискуп из Ђакова: али уједињење под светом лозом аустријском, и изједначење у најсветијој Цркви, католичкој.

То ће се видети из овог што следи.

Соколска друштва

Соколске прославе дана уједињења

Ни српски државници шездесетих година, на челу са младим кнезом Михаилом за његове кратке владе, нису правили у овом погледу пометњу, као што је правила наша генерација. Они се нису могли варати у оном шта је заправо значила акција иначе високо цењеног бискупа Штросмајера.

Илија Гарашанин, највећи државник наше крви, водио је преписку са свима српским земљама у циљу уједињења Српства, а не југословенства. Није радио на основи аустријској: да Балкан припадне хасбуршкој династији; него на основи Србије: да Балкан припадне балканским народима, као што је уосталом Гарашанин ово јасно оцртао у тачци 6 свог „Начертанија“. Ко је, дакле, још онда у доба Гарашанина икад веровао да је штокавштина постала тобож јача и од католицизма између Срба и Хрвата…

Па шта је онда заправо био тај Штросмајеров „југославизам“ ако пре свега није био словенски покрет у целој својој суштини, питаће нас данас какав ожалошћени Србин, после свих превара које су му на основи тог „југославизма“ урадили наши политички људи, и новинарски најамници разних лоших режима, и најзад, заведени добронамерни идеалисти. Шта је била онда та тобожња Штросмајерова доктрина, која је стављена у темеље нове државе, и више него равноправно са државном доктрином неманићском, која је била чиста и јасна као сунце: национализација свега оног што живи у државној заједници, искључивање свега што јединству те заједнице стоји насупрот! А Штросмајеров „југославизам“ је био у сржи противност србизму, немањићској идеји о држави, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.

Шта је заправо била практична политика бискупа Штросмајера?

Један католички побожни пропагатор може само у другом реду бити и национални борац; а један похрваћени Немац може тек сасвим споредно бити и словенски идеалист. Ако ико друкче мисли, тај не познаје људску психу.

После Кримског рата, Србија, нешто слободнија од притиска и Аустрије и Русије, показивала је (нарочито после својих ратова 1875-1878 са Турском), могућност да привуче к себи све јужне Словене под турском управом. Ми знамо да је Бугарска у Букурешту већ раније закључивала споразум са Србима да српска војска и њих ослободи, а били готови да зато приме и српског кнеза за свог владара, и српско име за будућу заједничку војску. Босна је стога била у крупном плану Штросмајера и његовог пријатеља Рачког…

Ето ово је све био „југославизам“ бискупа Штросмајера на делу.

Али има и нешто још драстичније. То је био његов такозвани ТРИЈАЛИЗАМ.

Шта је опет то? запитаће какав наш политичар, увек далеко од наших и српских, и хрватских, и, најзад, међусобних проблема, о којима он за скоро четврт века није никад хтео нешто позитивно знати.

Тријализам је био у свом моменту хрватска доктрина о равноправности Аустрије и Мађарске и Хрватске као основног принципа хабсбуршке монархије!.. То су, према гледишту загребачких политичара, била три листа детелине, израсле из истог патриотизма и исте оданости Круни и католичкој династији, символ њене снаге, афимација јединства. Али већ после Нагодбе 1866 г., постајући двојном монархијом, Аустрија је дошла са Мађарима до погодбе (подељена је монархија на два дела, Мађарску и Аустрију), да у аустријском делу добију превласт Немци, а у мађарском, Мађари. Нагодбом је уништена „хрватска државна самосталност“.

То је изазвало тежак осећај и нерасположење Хрвата. Незадовољни слабим компензацијама, они су показали то незадовољство на начин који је довео до терора барона Рауха. Од доношења закона Нагодбе 1866, до његове ревизије 1873, вођена је једна борба која је и од Рауха одвела ка Куену Хедерварију! Од Хрватског Државног Права није остало више ни помена, а мађаризирање Хрватске замало што није забацило и организовање Босне за њено уједињење са мајком Хрватском.

Чачак, јула 1916. Забрањене ћирилица и шљивовица – окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар.

Сад долази оно што је за Штросмајера најкарактеристичније, и што треба нарочито имати на уму.

У доба после Нагодбе 1866, дошло је до оснивања двеју великих хрватских странака: „Унионистичке странке“, чији је шеф био Штросмајер, и „странке права“, чији је шеф био др Анте Старчевић. познати србофоб, који је негирао да Срби уопште постоје као народ, и који је дао лозинке „Србе о врбе“ и „За Србе сјекиру“, девизе које и данас имају своје место у хрватском народу.

Немојте ни помислити да је Штросмајерова странка ишла за распадом монархије хабсбуршке, макар што се звала и независном! Није ишла ни за одвајањем Хрватске од те монархије, макар што се звала и народном! Напротив, програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабсбурзима и под Папом“… А програм правашке Старчевићеве странке, (која је после његове смрти постала странком Јеврејина Франка, и названа франковачком), био је, као што свако зна, овај: „Све хрватске земље уједињене под Хабсбурзима“…

И сам бискуп Штросмајер године 1883, изјави да су Срби главни непријатељи Хрвата, и тиме показао да се први одриче свог југославизма. Ови такозвани „Некавци“ или негатори Аустрије, неће друго него само унију Хрватске са Аустријом!

Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница

Шта кажу на ове речи Обломови из наших партијских клубова, који су веровали слепачки да је Штросмајер револуционар, који жели Аустрију у Југославији, а не Југославију у Аустрији … И који је желио пад династије аустријске, за живот и срећу династије српске, или бугарске… И који је сањао о демократији православног Балкана, и о Светосављу, место Цркве Светог Петра, за коју је он и живео… А постављајући овакав „југославизам“ и у темеље једне нове и велике државе Југославије, насупрот немањићској идеји која је некад држала на себи најјаче Царство на истоку, наши државотворци, не знајући ни слова истине о том загребачком југославизму, метнули су тако у те темеље динамит, који ће је једног дана и разнети.

Не треба да нико за ову погрешку криви Пашића. Али ни неке његове главне чланове владе из 1914-1918, у емиграцији… Пашић је можда најбоље познао хрватске Југословене на закључивању Крфске Декларације, около 7 јула 1917, на чаробном јонском острву. Уосталом, Пашић је већ и до тог чудног датума имао с тим хрватским члановима Југословенског Одбора неколико инцидената, који су му јасно ставили до знања каквим је путем уз хрватски југославизам пошла била држава, коју је он дотле водио сигурном руком.

Југославенски Одбор је главни кривац за Југославију, за њену утопију, и за све оно што је морало одвести наше народе у данашњи хаос. – Други је кривац био Прибићевић, који је први у хрватском Сабору предложио да се Хрватска, Словенија и Далмација отцепе од Беча и Пеште, и сједине са Србијом и Црном Гором у једну државу (његов говор од 29 октобра 1918), што је овај то често и нарочито истицао (в. „Погледи на стање у Југославији“, Париз 1932).

Соколи

Подаривање југословенских застава 1930.

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније. А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар је могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за Светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату…

Хрват је тип изолираног острвљанина и типичног малограђанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859 године, када је Аустрија наметнула Хрватској за званичан језик немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Право је неваљалство говорити да су Срби и Хрвати два братска народа, истих расних инстиката, и зато способни за исти идеал и за заједничку судбину у истој држави. То је тровати здраву памет српског народа. Морамо рећи да је ово идеја неких наших сметењака, насупрот и самој идеји Штросмајера, који никад није сањао о заједничтој држави; и Старчевића, који никад није говорио о заједничкој раси; и Радића, који је увек искључивао заједнички „менталитет“; и најзад Мачека, који је искрено и безазорно одбијао да Срби и Хрвати представљају исти историјски и етнички „индивидуалитет“. Да говоримо само о главним идеолозима хрватства, који су добро знали осећање својих народних маса.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Повезани чланци:

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца
Југославизам у виђењу Јована Дучића
Јован Дучић: Хрватски илиризам
Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба
Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?

Југословенство као дезинтеграциони чинилац

Пред нашим очима догађа се нова сеча српске друштвене елите. Због околности у којима се нашла земља, на стотине хиљада најшколованијих и најкреативнијих становника напустило је домовину за сва времена, или на дуже рокове. Како је сасецање нашег друштва периодично, тешко је отети се уверењу да ти ритмови нису условљени и геополитичким положајем.

Василије Крестић; фото: Балкан Инфо

Да бисмо се ослободили талога, да бисмо знали који су наши путеви и циљеви, да не бисмо понављали грешке које су нас скупо стајале, као колектив морамо бити свесни најбитнијих историјских чињеница које су нас учиниле оваквима какви јесмо. Морамо себе добро упознати са свим врлинама, о којима овде намерно нећу ништа рећи али и с бројннм манама.

Василије Крестић: Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914

Југословенска идеја, југословенска политика и Југославија као држава, како прва тако и друга, разорно су деловале на духовно јединство српског народа. Срби су прихватили југословенску идеју и залагали се за политику засновану на тој идеји, уверени да је то најбољи и најбезбеднији пут не само за њих већ и за остале југословенске народе, на основу које могу изградити државу у којој ће живети заједно. Због таквих намера Срби су се лако одрицали своје националне посебности, уверени да ће слично њима чинити и остали партнери у југословенској државној заједници. Обављена испитивања показују да су Срби, у свим крајевима бивше Југославије, највише, најбрже и у највећем броју постали Југословени, да остали југословенски партнери ни приближно Србима нису били спремни да се одрекну своје националне посебности за љубав југословенског имена, југословенске идеје и Југославије.

Југословенска идеја и политика, и Југославија као држава, тако су постале подесан инструмент за расрбљавање, лако отпадање од српског корена и стабла, али и брзо утапање у неко друго национално ткиво, посебно хрватско и муслиманско.

Поред тога што је југословенство биолошки исцрпљивало и слабило Српство, оно је на нашу нацију деловало као моћан дезинтеграциони чинилац. За многе Србе, присталице југословенског опредељења, идеја југословенства била је примарна. Српска мисао за њих не само да је била као неважна одбацивана, већ је и демонизована као опасна, непријатељска, она која прети и угрожава. Тако је југословенство само по себи за Србе постало разорно, јер су се они, такви какви су, искључиви и борбени, у опредељењима за и против њега, међусобно поцепали и сукобили.

Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.

Повезани чланци:
О узроцима наших раздора
Опасности мондијализма
Трећа Југославија или српска држава

Јован Дучић: Хрватски илиризам

Нарочито су у Србији наши шири кругови били дуго заваравани речима, за њих сибилски неразговетним, као што је Илирство и Југославизам, а затим именима Штросмајера и Рачког, која су најзад била постала симболична и легендарна, скоро светачким и пророчким. За словенску психу српског човека изгледало је на тај начин да је оно што је мутно, било и дубоко. Васпитан у култу хероја из свог царствујушћег средњег века, за њега су ова два католичка свештеника били све занимљивији, што су били више несхватљиви. Обојица мало што нису из једне сумњиве историје и шарене литературе, пролазећи кроз режимски апарат наших дугогодишњих диктатура, значи кроз један званични патриотизам, продрли и међу имена нашег највећег дохвата и остварења.

Даница Илирска

Шта је то заправо Илирство? И какве везе има оно са нашом народном судбином српском? Је ли то једна идеологија у смислу националне солидарности Јужних Словена? Књижевни покрет? Или политички? Или обоје?

Илиризам се зове другим речима и Хрватски Препород; и сасвим тачно. Али на томе изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто хрватска ствар унутрашња и локална, просветна и морална, а политички важна само у толико што је она постала затим и жариштем за све друге националне амбиције Хрвата, у једном за њих одиста важном, а можда и великом столећу.

Илиризам је претеча Штросмајеровог покрета, названог погрешно „југославизмом“. Погрешно, бар по српској дефиницији ове речи. Са тим Штросмајеровим покретом, хрватски народ, врло убог и скучен и незнатан у веку пре овог, постаје затим извесном афирмацијом, која је превазилазила и његов прави значај. Али имала је ипак и свој изражај, не без интереса, за сваког историчара идеја оног доба.

— Да кажемо најпре нешто о Илиризму, који многи бркају са хрватским „југославизмом“.

Шта је то био Илиризам?

Познато је да ово име долази од Илирије, државе коју је Наполеон у својој манији да прави нове краљевине, намеравао да створи на тлу старе Теутине земље Илирије; нову државу и нови народ, на основи нзвесних његових сличних особина. Држава створена од Словеначке, Хрватске и једног дела Далмације. – Ово је било после његове победе на Ваграму.

Али је ова Наполеонова идеја пропала на првој конференцији за мир. Остало је од тога само толико, што су се Французи пуно заинтересовали српским народним песмама, од којих је ондашњи романтични преглед „Le Globe“, правио врло велико питање, и Порспер Мариме певао српске рапсодије потпуно у духу наших циклуса. Тако, да је једна његова збирка „Le Guzle“ изазвала веровање како су то одиста оригиналне творевине једног даровитог епског народа, а не једног даровитог француског песника мистификатора.

Али у Словеначкој, а нарочито у Хрватској, Илирија је остала у великој успомени. Треба знати тадашњу беду онамошњег народа. Прва четврт ХIХ-ог столећа била је изузетно тешка у несрећној Хрватској. У Далмацији је народ хрватске народности био потпуно занемарен, запуштен. За цело време Млетачке власти – а то је од 1420 до 1797 – није било онамо ни једне једине школе на народном језику. “Si volete Dalmati fedeli, tenete li ignoranti”, Говорили су хрватски данашњи спаситељи.

Међутим, за време Наполеонове владе, за свега 8 година, Далмација је одозго до доле, била засута гимназијама (7), и девојачким школама (14), и занатским (8), и дечјим (19), и сјемеништима (4) итд. Али ће овај напредак Аустрија, долазећи у Далмацију, свирепо уништити. Један онамошњи народњак пише да је још у 1870, Далмација имала 80% аналфабета… (Франо Иванишевић: Народни Препород у Далмацији, Сплит, 1932).

Ово је то Илирство, за које су толике наше небројене незналице са упорношћу тврдиле српском народу да је то био покрет југословенске солидарности, који ће након 1848 постати и „југославизмом“, тобожњим покретом братства, гласоношом политичког уједињења Јужних Словена, значи пут у једну државу, која би се, наравно, звала Југославија.

Сасвим обратно, Штросмајеров „југославизам“ био је нешто сасвим друго од свега тога како се оно доцније представлало. Срби, по својој индоленцији да се удубљују у туђе ствари, и што све политичке идеје увек посматрају или провинциално, или страначки, или најзад режимски, нису ни једног момента до данас доказали да су овај покрет разумели. А често ни хтели да довољно разумеју.

Срби из Хрватске, који су долазили као политичари у Београд, нису осећали колико штете по обе стране, и за Србе и за Хрвате, може доћи баш од тога ако се једна национална идеологија изгради на неистини, и таква постави у темеље државе само као илузија, само као једна научна хипотеза. Треба бити истински убеђен, да све несреће, које је за 23 године њеног трајања забележила Југославија, не би ни поникле да „југославизам,“ ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званичним патриотизмом наших најгорих режима, једна бирократизирана идеја, коју није бранила ни црква, ни школа, него полиција и закон о заштити државе.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

О узроцима наших раздора

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.
Василије Крестић

Василије Крестић; фото: Балкан Инфо

Сваки иоле објективнији и образованији посматрач национално-политичких кретања и збивања међу Србима у неколико протеклих деценија, мораће доћи до закључака који неће бити прожети оптимизмом. У многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене разлике које ваља уочити, о којима треба добро размислити и пронаћи начине и средства којима би се разлике, размимоилажења зауставила, а свест о јединству ојачала.

Да би се могао пронаћи лек којим ће болест бити заустављена и излечена, морају се разоткрити чиниоци који су је изазвали. У најкраћим потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензија да будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен сам да је тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног јединства мора говорити без увијања, емоција, страсти и лицемерства, отворено и објективно, са жељом да се сагледа истина како би се исправило и довело у ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер се тај толико озбиљан и одговоран посао не може препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима.

Испитивањем узрока који су утицали и који утичу на разбијање духовног јединства српског народа могу се уочити чиниоци који су неодвојиви део нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историје у нас усађени па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то, постоје чиниоци који утичу на наше духовно јединство али делују споља, мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.

Дезинтеграциони чиниоци, који су у нама, чине део наше природе и утичу на наше понашање, настали су као резултат специфичног историјског развоја. Једна од тих специфичности је прекид нашег духовног континуитета. После пропасти српских средњовековних држава Срби су се расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су доспели под турску, аустријску и млетачку власт, где су живели одвојено у разноликим али непријатељским, међусобно супротстављеним, верским, цивилизацијским и културним срединама. Стотине година живљења под туђинском влашћу Турске, Аустрије и Млетачке није могло остати без последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном јединству нашег народа. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању, поступцима, погледима, тежњама и циљевима, морамо бити свесни чињенице да је реч о историјски условљеним појавама, које ће нестајати током времена, другачијим државно-правним оквирима, административно-политичким системима, подизањем нивоа националне свести, знања и образовања.

Друга врло важна специфичност нашег историјског развоја, која је утицала и још увек утиче на наше духовно јединство јесте непостојање друштвеног континуитета. Срби спадају у ред оних малобројних нација Европе које нису имале услова да до краја иживе феудални систем, да прођу фазе његовог развоја и очувају друштвени континуитет. Ми смо нација без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису мале.

Продором Турака и пропашћу српских средњовековних држава Срби су брзо и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту — великаше, носиоце власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен још у средњем веку, српски народ до данас није успео да се опорави, да успостави равнотежу у сопственом друштву и да стекне истинску елиту.

Уместо домаће — српске — феудалне аристократије, која би својим угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поштовање, да утиче на награђивање у феудалном друштву карактеристичних односа надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критерија, Срби су за властодршце имали Турке, који не само да им нису импоновали него су с њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, или су се налазили не у кметској већ у рајетинској потчињености.

Због свега реченог није случајно што је нас Србе снашла и што нас сналази, (како је запазио Слободан Драшковић) “Једна од најгорих невоља која може снаћи један народ а то је да нема вођства, нема одговорних, нема челних (…), нема једног човека или неколико људи који би Србе представљали (…)“.

Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо, друштвену елиту чија би се реч слушала, немамо јединствена национална мерила каква постоје код западноевропских народа. Баш зато смо једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Муслимани, петим Македонци, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, теисти и атеисти и тако редом, у недоглед.

Имајући у виду овакво стање међу Србима, већ је уочено да код нас “свако има своју посебну филозофију, сопствена мерила, своје посебне рачуне“. Другим речима, наша мерила најмање су српска, јер код нас “нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава“.

Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо. На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци, Муслимани но што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа, као што су, на пример, Јевреји и Јермени који су подложни масовном уништавању. Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, културнији и цивилизованији народи. А кад сопствене животе не ценимо ни сами, зашто би наше животе ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што постојимо и што настањујемо оне географске просторе с којих нас због етничке и верске чистоте желе протерати?

Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по духовно јединство нашег народа. потребно је указати на прекид друштвеног развоја до којег је дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Тим догађајима и српско грађанско друштво, попут феудалног, сасечено је у тренутку кад је требало да доживи пун узлет. Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоја друштва и суров обрачун с тим друштвом, посебно с његовим водећим слојем нанели су српском народу тешке ударце од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.

Творци новог тзв. бескласног друштва, нису се задовољили само физичким истребљивањем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала, вредности, трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег угледног сељака проглашеног за кулака. Потпун раскид са старим вредностима — грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула.

У великој мери изгубили смо национални идентитет. Изгубили смо и ону слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Изгубили смо патриотска осећања. Постали смо поводљиви, снисходљиви и поткупљиви. Стекли смо интелигенцију која никада није била бројнија а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког невремена, нама је на површину избио талог који загушује ток матице.

Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.

Повезани чланци:

Југословенство као дезинтеграциони чинилац
Опасности интернационализма и мондијализма по Србе
Нова Југославија или српска држава

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?

Између мађарског, латинског и хрватског изабрали српски

Ми видимо да у години 1825, Мађари намећу Хрватима као административни језик мађарски а они се боре да им оставе латински, ни не мислећи на свој народни! Али 1835, долазе Мађари и да им натуре мађарски језик као школски и обавезни. Намера је Мађарске била овај пут да Хрватску просто направи мађарском провинцијом. – Пред опасношћу да сасвим не утону, Хрвати, у једном Наполеонском времену национализма (1806-1813), почну одиста да се и сами буде.

Али што је Хрвате нарочито пренуло, то су устанци Карађорђа и Милоша, који су и по другим словенским земљама изазивали дивљење. У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка XIX века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.

У то време, један млад студент, пореклом Немац из Крапине, како је изнашао Фердо Шишић, Људевит Гај, бавио се много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занешених устанцима, а тако исто Српским Народним Песмама, које је Вук Караџић био објавио у то време.

Српски језик којим су српски студенти говорили, и којим је Вук писао, занео је Људевита Гаја, да је он помишљао на жалосно стање народног говора по хрватским крајевима. У њему се зато роди идеја да би требало да Хрвати узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога, да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служиле и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима. Тад је покренут „Хрватски Лист“ са књижевннм додатком.

Између словеначке кајкавштине и неразвијене чакавштине

Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво безпримеран случај међу народима).

На кајкавском говору (којег опет Словенци сматрају својим народним језиком), нису Хрвати били ништа важно написали. На чакавском говору, који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развија. Доказ, што стари хрватски рукопис Винодолски закон, представља равно језик којим и данас говоре Виндолци.

Доцније ће Рачки имати намеру да штампа за свој народ „читанку“, у којој би били средњевековни српски књижевни споменици, Житија, да у недостатку својих сопствених таквих извора, хрватски језик добије извесне класичне образце.

Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора. „Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 28). Чак нису они примили језик српских народних песама ни без протеста. Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске… (Јагић, Спомени мојега живота, 62).

Илиризам је хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтев да тако помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски.

Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.

Српски језик као оружје за инвазију на Србе преко река Купе, Саве и Чазме

До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. — И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

– Да Хрвати нису узели српску штокавштину, него остали на кајкавштини, мењали би затим све оне погрде са западним суседима на заједничком језику кајкавском, место што, на несрећу нашу, мењају данас с нама те своје погрде на штокавштини…

Ни Срби нису баш олако пропуштали да ово акапарисање њиховог књижевног језика, језика из народних епоса, Хрвати изврше, а да то они не објаве као недозвољени плагијат.

Јагић, највећи хрватски филолог, пише: „Само се по себи разуме, да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу 1834 и 1848), да су неправедно себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код Илираца побудила и подупирала дубровачка литература“. (Јагић, Спомени, II, 247).

Илиризам Гајев и југославизам Штросмајеров

Какав наш Југословен режимски, или који други игнорант народних питања, рекао би да је заједнички књижевни језик, овако „постигнут“ између Срба и Хрвата, ипак донео у политичком смислу извесну солидарност, приближење, осећање заједничког. Али тај Југословен не би рекао да се с њим само солидарисао неко ко му је придигао капут или табакеру!

– Није ни само то. Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра…

Доказ, што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра Загреба. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу.

И кад се бан Јелачић инсталирао за бана 1848, у присуству патријарха српског Рајачића, а затим свечано оба ношена на рукама око славолука, стајало је и то у вези са аспирацијама Хрвата да се и Војводини наметну за центар, најпре национални, а затим н верски (унијатски). Ово је друго лице Илирства…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније.

А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Тесла: Био сам и вазда остајем само Србин и ништа више

„У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету“
https://fr.wikipedia.org/wiki/Nikola_Tesla#/media/Fichier:Blue_Portrait_of_Nikola_Tesla.jpg

Плави портрет Николе Тесле из 1913. године, једина слика за коју је Тесла позирао (Принцеза Вилма Љвов-Парлаги); фото: Википедија

Теслино порекло и име нису били спорни ни 1931. године када је био на насловној страни Тајма. Али, с времена на време, у јавности, српској и хрватској, појавило би се нешто чиме би они мање стручни покушали да поткрепе своје тврдње о томе да је велики проналазач био подједнако поносан на „своје српско порекло и хрватску домовину“ и да је у ствари све време био искључиво Југословен или само – космополита.

Сам Тесла је, према речима стручњака, 1919. године, у часопису „Електрични експериементатор”* објавио серију аутобиографских прича, где помиње анегдоту из Париза и тренутак када на питање рецепционара хотела у којем је одсео „која је његова титула“, каже да је „она највећа могућа“. „Виша од краљевске, ја сам Србин.“*

Приликом једине посете Београду 1892. године, као већ светски признат научник, имао је посебну поруку за српски народ:

„Своју радост, коју ја овога тренутка осећам, ја не умем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више… Дешава се, господо, да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се ја занимам, по каткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога, господо, код мене никад није било, а надам се да и неће и не може икад ни бити. Ако се ја и не налазим међу вама, да као и ви што више привредим на олтар српске мисли, ја радим други посао, на други начин прослављам име српско, и на други начин радим и трудим се, да колико могу и ја што корисно привредим своме народу и својој милој браћи. И ако има какве славе и заслуге за човечанство, да се припише моме имену, то та почаст више припада српском имену, српском народу из чије сам средине ја поникао.“

Никола Тесла

Никола Тесла

Даље је Тесла окупљенима говорио о „исконској борби наших предака на Косову“, и захвалио им следећим речима:

„Браћо и другови! Хвала вам на толикој пажњи и одликовању. У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.“

Извор: Недељник

* Корекција: Расен
* Поменути догађај из Париза није поменут у збирци аутобиографских чланака обајвљених под називом „Моји изуми“