Исидора Секулић

Да ли је Исидора била заљубљена у Андрића?

Велом тајне до данашњих дана остала је обавијена прича да је између Исидоре Секулић и Ива Андрића постојало нешто више од пријатељства.
Исидора Секулић

Исидора Секулић

О Андрићу је било доста измишљених прича и трачева, али неки трагови указују да ова није једна од тих. По причању Наде, супруге др Николе Мирковића, писца најзначајније студије о Андрићу у међуратном периоду, Иво је још док је боравио у Загребу био предмет интересовања, а, по доласку 1919. у Београд, и велике љубави Исидора Секулић.

Сведочење госпође Мирковић може се узети као сасвим поуздано с обзиром да је сам Андрић био чест гост у њиховој кући.

У заоставштини нашег нобеловца налази се и једно Исидорино писмо и две разгледнице као и писмо које му је упутио Иво Војновић из Нице 12. 10. 1919. године. У њему се поред осталог каже:

„Шта је са Секулићевом? Једна ми госпођа пише, тј. пита ме: Да ли си ми што писао о њој и теби?! Немам појма! Какав ти је то ребус?“

Од самог Андрића разрешење ребуса никад није дато.

Марија Петричевић

Извор: Српско Наслеђе бр. 8. август 1998.

Исидора Секулић: Пркос

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометеја, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихових зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не Етику него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и с тугом писао Инсарова који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колико наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведним и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говори: и да буде воља наша!

Ми ћемо, дакле, крајњим могућностима настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу ударимо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Украс 1Исидора Секулић, Записи о моме народу, стр. 39-41, Stylos, Нови Сад, 2001.

 

Косово, нити је престало нити је нестало

Исидора Секулић временом је у својим стваралачким радовима све више истицала „народни језик, народну историју, православну веру, светосавље и Косовски Завет као вредности које су изнад сваке индивидуалне уметничке оригиналности и генијалности. (2)
Исидора Секулић

Исидора Секулић

”Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније. Немањин брат Тихомир претрпео је пораз на Косову када је, с помоћу Грка покушавао да врати престо који му је Немања преотео био. Од тога Тихомира, од кнеза Лазара и Мурата, преко разних устаника, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовековне наше уметности, преко Мештровића – оно, Косово, живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно. Косово, које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче своје mos, jus, fas, тј. вољу, правицу, и наредбе од људи и по божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу”. (1)

Исидора Секулић

Украс 1

Велику хармонију реалне народне историје и светосавља као народне вере Исидора Секулић препознала је у Косовском завету. Срби су историјски и духовно самосвојан народ управо по томе што су на основу Новог Завета склопили Косовски Завет, што су га уградили у своју историју, културу, што тај завет чувају и живе”.

Косовски завет је „продужена трагедија српског народа, али је и српско име, српска традиција, путоказ и темељ историјске, овоземаљске егзистенције српског народа, једнако колико и израз народне вере у постојање у Вечности и Царству Небесном“. За Исидору Секулић „Косовски Завет није само наше опредељење него и наша непромењива природа“. (2) 

Извори:

(1) Књижевност, 1989, XLIV, књ. LXXXVIII, бр. 1–2, стр. 43–44 (О књижевном стваралаштву Петра Кочића).

(2) Милан Радуловић, Културна идеологија Исидоре Секулић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2011.

Похвала српској мајци

Хуманитарно друштво за помоћ породицама и одојчади ,,Српска мајка” основано је 1911. године иницијативом познатог гинеколога акушера и здравственог просветитеља др Јована Јовановића (1870-1923). Нарочито после ратова, балканских и Првог светског, под руководством др Надежде Станисављевић је разгранало своју велику активност и окупљало много угледних жена. О двадесетпетогодињици друштва свечану беседу коју је насловила – Похвала српској мајци, одржала је Исидора Секулић.

Српска породица

ПOХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Израз „чувати дете“ сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: „Сасвим млада већ сам чувала двоје деце“. Или: „чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године“. Или: „Ћерино дете чувамо ја и мој старац“. Или: „Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо“.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

Српкиња

Мајка сa дететом (село Осаница у општини Жагубица, снимљено 1958, Етнографски музеј у Београду)

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: „да га чуваш мајко“. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Браћа Костадин и Војин Спасојевић из села Крњева, 1917. године

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији.

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају децу.

Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна друштва у Србији“, Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Извор: Лестве српске

Исидора Секулић – Бденије у манастиру Раковици

(…) Могло нас је ући у цркву и десеторо, и двадесеторо, ништа не бисмо пореметили, ни од кога били примећени, ништа значили. Скоро да смо се и између себе избрисали, нестали пред потресном истинитошћу појања. Склад гласова и визија у појцима осећао се савршен. Ти људи, за тренутак, свели су своја бића на чисто религиозну вредност. Религиозна вредност у човеку! Како је мало оних који је познају, познају дубоко и довољно! Цео један свет још не зна шта ће човек у цркви! Не зна шта је то: оставити улицу, скинути шешир, певати под сводом под којим се увек пева, живима и мртвима, срећнима и несрећнима. Не зна да се у цркви седи међу туђинима као међу рођенима и држи у једној руци књига Божја, а у другој књига песникова, и наизменице чита Еванђеље по Матеју и Јовану, и Малсинова гора по Вињију и Томпсону. Не зна да је црква једини, кратки и пролазни трен сливене заједнице Бога, песника и човека: онога који је живота створитељ, онога који је живота објавитељ, онога који је Богу циљ и песнику љубав.
Манастир Раковица

Манастир Раковица; фото: Википедија/Miomir Magdevski

Ми, с друма, из града, осетили смо се туђи у манастиру; хладни странци према тим људима који гаје неко духовно чекање. Човек, који туђ и непосвећен уђе у такво чекање, не осети понекад ништа. А осети, други пут, силу и лепоту религиозног усамљења, и крене тада у њему познат бол, бол од нечег пропуштеног и неманог. Осети се промашеност нечег битног. Пожели човек што он, тако давно, можда никад није религиозно бдио, није певао пошто је претходно јео пост и присркивао уз њега сузу чистилицу. Притисне терет од те, и од многих других непоправљивости и ненакнадивости.

Непоправљивости и ненакнадивости јесу, чудни друзи човечјег живота. Охола човечја машта и охоли његов разум одричу непоправљивости и ненакнадивости; а ништа није чешће и позитивније у нашем животу од ненакнадивости и непоправљивости. Једнако их чинимо, а имамо у себи неко безбожно спавање, дубоко као море, и као камење у море бацамо у то спавање све оно што се више не да поправити, и дело и жртву. Заборављамо све, јаук, поглед, ћутање, клетву. Десет година живота морамо заборавити да бисмо могли бити срећни један тренутак.

Али понекад, ма где и ма кад, у једном манастиру, на прашном друму, дочека нас песма чудна, песма коју сасвим непознати људи поју за наше умирење и умиљење. И врисну тад у нама сузе сећања на оно што се не може ни поправити, ни накнадити, ни испаштати. У Раковици манастиру, тако, видесмо себе у себи. Осетисмо се мутни, познасмо да нам се никад не дели одмор од умора, седми дан од осталих, душа од тела, испуњена жеља од нове ненасите, час духовни од часа таштине кад заборављамо да постоје, да боле, да ће болети непоправљивости и ненакнадивости… А ти људи што певају, са устима детињасто округлим, с руменилом детиње крви у надуваним образима, ти људи поправљају непоправљиво, сневају лепи религиозни сан о миру, миру, миру… То је велика моћ религије у човеку, над сваким знањем и мудрошћу. Наука и мудрост проповедају ограничења, тумаче ограничењем, блаже и теше ограничењем. А религија одриче ограничења, одриче их свуда, у постизавању и имању, у резигнацији и немању. Као што сан у човеку може да продужи ма коју мисао, религиозност у човеку може да продужи сва стања, па и стање неограничених моћи. Ти мали послушници манастирски, ти сељаци, испразнили се ето од свега земаљског као црквени сасуди, ничега се не боје, ништа не желе, истоветовали се са побожном песмом као бестелесни хор духова.

Једаред, у једној огромно великој англиканској цркви, препуној људи, пастор, пошто је прочитао мољења, прописана и од њега састављена, мољења за хлеб, здравље, разум, душевну снагу, погледао је у сакупљене и додао: „А сада нека се још свако од вас помоли из личне своје потребе.“ Чула се прво тишина која се јавља кад близу две хиљаде људи престану да дишу. Па се онда, исто тако јасно, чуо нечисти унутрашњи шум пожељења, похлепе, надања. Па онда оштри спољашњи шум поклецања, обарања глава, и скривања лица у шаке. И најзад нова тишина, страшна и језива и слатка, кад Христос спусти руку да смири две хиљаде срца пуних таштина, сумњи, незадовољстава, срџби, освета.

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Шта су радили у тој тишини сакупљени људи? Молили се, желели, измишљали, трпели, јадали се, просили? Не. Као сада на бденију у нашем манастиру, отпало је од њих нејако ограничење живота. То, и ништа више. Кад је пастор прекинуо тишину, показала се до непознавања променута лица, с траговима суза, још преливана сузама, бледа, с дрхтавим уснама, скљештених зуба и затворених очију. Шта су доживели ти људи, и које су им биле молитве и жеље? Нико ништа није желео ни молио! Ником ништа није требало! У први трен, узбуђени и збуњени ретким часом и слутњом чуда и услишења – покушали су можда и наћи шта им најпре, и највеће и најмање треба. А затим је дошао, у сваког појединог, мирни мир религиозног достојанства. Мирно непоколебиво знање да њему ништа не треба. И шанула се само молба: нека буде испуњена жеља оног слева или оног здесна, ако је можда има, давнашњу и тешку. Али ни с оном слева ни оном здесна није ништа требало! Помакли се људи само за длаку једно од таштина и слабости, и ником ништа није требало! И да је цео свет ту био, целом свету не би ништа требало…

Дивни часови потпуног склада између човека и света. Бог и човек се зарадовали једно другом као браћа, поделили терет света као браћа: човек није просјачио, Бог није био немоћан… Како је диван и велики човек у огромном раставу и обухвату: од човека који несит и гладни и завиди и мрзи, до човека коме ништа не треба!

Две хиљаде људи запеваше из одморених очишћених груди, као оркан. Пролазници стадоше навиривати у цркву. Баш као у малој нашој Раковици, о бденију уз Велики пост, лета Господњег деветнаест сто двадесет осмог.

Исидора Секулић – Приповетке

Исидора Секулић: Велика је ствар ћутање

По који пут се у животу враћам на тачку из оставштине старог Рима: ћутати, ћутим, ћутање. Благо онима који су род тима трима ствари. У саобраћају с људима и са догађајима човек говори; у себи, човек ћути. Како је загонетна ствар ћутање, и сан је загонетна ствар, али је ћутање загонетније.
Исидора Секулић

Исидора Секулић

Кад ћутимо у себи то је сасвим неко особито стање изван сваке конкретне реалности. У животу, човек је ограничен; у себи он је неограничен, краја му нема. Наравно, под условом да дубоко ћутимо и да дубоко у себи ћутимо. Дубоко ћутање и дубока самоћа, две апсолутно духовне ствари у човеку.

Говором се кажу велике важне дивне ствари, али све у ограничењима. Може читалац продужити ограничења у књизи ако заклопи књигу и потоне у ћутање. Али зашто није и писац потонуо? Потонуо је, само што се оно из дубоког ћутања не да рећи.

Најпрецизније и најсуштинскије знамо оно што не можемо никада исказати.

Језик сâм је ограничен. Једнако се развија али једнако вене и опада. Што је говорено и писано пре педесет година, чудно је и смешно данас.

Како је говорено пре сто година, то је гротескни дијалект. Данас, то исто казало би се сасвим другачије језиком који ће дакако постати у име Божије такође гротескни дијалект. А што је пре триста година говорено и писано, то је мртав језик, то је књизи фотографисан покојник.

Ћутање, напротив, увек је исто. Оно дубоко ћутање, да нагласимо опет. Плитко ћутање, са стегнутим устима очима упереним у савременост и савременике у свакидашње планове, бриге, амбиције, мржње, освете, то није ћутање, то је разговор шапутав и прикривен на површини човека и ствари. Дубоко ћутање је духовна суштина.

Ко уме дубоко ћутати, дато му је да изађе из ограничења, да има додир, као душе Платонове, са суштинама. Ко лепо говори, моћан је земаљски, ко дубоко ћути, моћан је васељенски. Кад је човек сав духован и сав суштина он мора бити нем, непомичан, сâм. Онда је изашао из живота свакодневног, онда је део васељенског ума. Отуда је тако силан симбол тако силан човек изведен у камену од генијалног ума и генијалних руку.

Шездесет секунди ћутања довољно је да човек духом такне онолико колико говором не може ни за шездесет дана.

Са малим свећицама тога духа откривају људи све тајне у материји. А велике буктиње духа виде они који могу дубоко ћутати, који могу изаћи из ограничења.

Дубоко у себи, где се човек не жара, где човек не лаже ни себе ни друге, дубоко у себи човек осећа:

Боље би било један минут накнадног ћутања заменити са више минута претходног ћутања.

Из рукописа Исидоре Секулић

Извор: Дигитална библиотека

Интимно о књижевности – филм о десет најзначајнијих српских књижевника XX века

Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.

Књижевници на маркама

Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.

О Иву Андрићу говори – Михајло Пантић, Исидори Секулић – Вида Огњеновић, Меши Селимовићу – Милисав Савић, Васку Попи – Владимир Копицл, Александру Тишми – Ласло Блашковић, Бориславу Пекићу – Драган Великић, Милораду Павићу – Владимир Пиштало, Данилу Кишу – Вава Петковић, Стевану Раичковићу – Воја Карановић, Милошу Црњанском – Горан Петровић.

Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…

Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.

Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.

 

Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: РТС