Хиландар

Хиландарске метохије у Струмској области од XII до XIV века

За историјску географију Балканских области, које су у Средњем Веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред имена настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или “дивљих“ селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hilandar_27.jpg

Хиландар; фото: Википедија

Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и “царским“ манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XV. в. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави…

Све то има да буде предмет једне опширне студије; а ми ћемо се овом приликом ограничити само на истраживања средњевековних хиландарских земаља и насеља по Солунској и Струмској области, груписаних у метохије, и на одређење њихова географског положаја.

Струмска област

Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Сшрумској,¹— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, – имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру.

Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;² али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама³ И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

Река Струма у Грчкој

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику – владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или “добри људи“ који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају.⁴

А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу:⁵

За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6

Хиландар; Најстарија фотографија Хиландара из 1853.

Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао cwrion Kastrion, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Lozimon и Lozijin. ⁷

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи “јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго“; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље.8 За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (zeughlateion) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.⁹

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.¹⁰

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор¹¹ са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје.¹²

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,¹³ цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и Љутовес.¹⁴ Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне,¹⁵ потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.¹⁶

— Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог,¹⁷ и ако су сва та места тада била под српском влашћу.

У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата,¹⁸ да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.¹⁹

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару.²⁰

Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар’винце.²¹

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране.²² Док из хрисовуља цара Михаила Палеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa.²³

Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила²⁴), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.²⁵

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. – Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

Др Рад. М. Грујић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд — 1924

„Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника“

Напомене:

1 Успенскiй, Матерiалы 9; Споменик III. 40.; Флоринскiй, Аθон. акты 31.

2 Хиланд. Архив бр. 88.

3 Доментијан, Живот Св. Сим. 162.

4 “От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).“

5 Успенскiй, Матерiалы 9, 15, 16; Спом. III. 40, 43—44.

6 Хиланд. Архив бр. 89.

7 Peri thn Rentinan metocion kaloumenon Lozimon (Флоринскiй, Аθон. акты 41. и сравни Petit et Regel. Actes d’Esphigmenon 51 и 62). — Стојан Новаковић прочитао је AćsiKiv као Лозинићи и држао за неко друго место различито од села са српским називом Лужац (Глас XXXVI. 14). Међутим из грчке повеље византијског цара Јована Палеолога од априла 1351. год. види се јасно, да је тако по грчки називан српски Лужц више града Рендине на Орфанском Заливу (Флоринскiй, Аθон. акты 41).

8 Monum. Serb. 79.

9 Флоринскiй, Аθон. акты 76—77.

10 Ibid. 44. и срав. 40.

11 Код Флоринскога (ibid. 67) и Новаковића (Зак. Сп. 488) погрешно је прочитано Гондарахор, док је у Petit et Korablev (Actes de Chil. II. 479) тачно наштампано Гајдарохор.

12 У Новаковићевим Закон. Спом. стр. 488. текст је повеље у овом делу нетачно штампан. Ту се каже: “И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу“, тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа (Бројна акта о томе спору у Regel, Kurtz et Korablev, Actes de Zographon 6p. 41, 42, 47, 48 и 49).

13 Regel, ibid. 51 и 62.

14 Новаковић, Зак. Спом. 433.

15 Ibid. 424.

16 Šafařik, Památky 102., Petit et Korablev, Actes de Chil. 496. — Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села.

17 Флоринскiй, Аθон. акты 41.

18 Petit et Korablev, Actes de Chil. II. 525.

19 Regel и др., Actes de Zographon 88—90. — Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r. (Šafařik, Památky 102); a око 1346 г. изгледа да јe припадало цело, или бар једним делом, манастиру Зографу (Новаковић, Зак. Спом. 556).

20 Perit et K., Actes de ChiL II. 526.

21 Petit et K., ibid. 532-553.

22 Šafarik, Pamatky 102.

23 Флоринскiй, Аθон. акты 77 .— kai h peri ton Melenikon dhmosiakh planinh h Matzita.

24 У народу се и данас изговара Георгула (Периодическое списание, София 1891, XXXVI. 845).

25 За Петелинос и Здравик види Ј. Цвијић, Основе II. 473 и 479.

Повезани чланци:

Хиландарске метохије у Солунској области од XII до XIV века

ИСТОРИЈА

Сунчани часовник манастира Студеница

Шта се може рећи или претпоставити о средњовековном часовнику у Студеници?

: Слика 1. Јужни портал Богородичине цркве (стрелицом је означено место сунчаног часовника)(лево); сунчани часовник (десно, горе); детаљ часовне скале са секторима за 6. и 7. час (десно, доле) (фото. М. Тадић), Манастир Студеница

Сунчани часовник је уклесан 4 метра изнад земље, у углачаном блоку сиво-белог мермера који је узидан уз јужни портал Богородичине цркве (сл. 1, лево). Часовна скала је полукруг радијуса r = 21 cm, подељен на 12 приближно једнаких часовних сектора, од којих последња три недостају (сл. 1, десно, горе). Нема ни бацача сенке, водоравне шипке која је некада полазила из центра полукруга.

Бројчаник чине словне ознаке, јер у старословенском писму није било посебних ознака за бројеве. Словне ознаке, висине 20-27 mm, иду азбучним редом, с тим да се прескачу слова Б и Ж, а у улози шестице je убачен знак у облику преокренутог латиничног слова (сл. 1, десно, доле) који је коришћен у XII/XIII веку (у то време, на пример, настало је Мирослављево јеванђеље у коме је исписивана иста ознака за шестицу).

Док је сунчани часовник био комплетан (са бацачем сенке), сенка водоравног штапа је прелазила преко сектора и својим правцем показивала доба дана. Сунчани часовник Богородичне цркве манастира Студенице, и сви часовници тога типа, карактеристични за европски средњи век, нису показивали часове званичног темпоралног часовног система него су сами собом диктирали посебан часовни часовни систем – ликовно темпорални часовни систем. За људе европског и српског средњовековља та несагласност била је небитна.

Линије студеничког часовника су изубане, а бројке недоследно усмерене (сл. 1, десно, доле): уклесао га је аматер, како би смо данас то рекли. А ко је то могао бити?

Знамо ко није – то нису мајстори који су вајали камене украсе тог портала, нити је то неко од „обичних” смртника, протомајстор га не би пустио да му аматерским радом „квари” углачану мермерну фасаду. Био је то неко ко никога није требао питати за дозволу (великодостојник), неко ко је видео света (у то време, светски путник = ходочасник), многе цркве и на њима сунчане часовнике. Дошао је, погледао јужни портал, и одредио место сунчаном часовнику. Од протомајстора је узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето, попео се на већ постојећу скелу, исцртао и уклесао часовну скалу, и на крају између два горња блока поставио водоравну шипку.

Ко је могао бити тај „неко”, тај први српски часовничар? Знамо ко је био последњи часовничар српског средњег века, то је био српски монах Лазар који је у Москви направио први механички часовник 1404. године. Монах Лазар је у Москву дошао из манастира Хиландара. У Хиландарском типику се први пут помиње реч „час” у смислу егзактне јединице за мерење времена у оквиру дана, а испред улаза у арсану хиландарског утврђења Хрусија (старог манастира Светог Василија) откривен је стари сунчани часовник „студеничког” типа. Хиландар ‒ Хиландарски типик ‒ Хрусија ‒ Студеница ‒ ходочасник ‒ великодостојник ‒ сунчани часовник, сви ти називи и појмови асоцирају само на једног човека, Светог Саву. Свети Сава је стигао је из Хиландара у Студеницу 1207. године, надгледао и лично учествовао у осликавању Богородичине цркве, а онда је једном приликом од протомајстора узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето… и тако је настао студенички часовник, најстарији сачувани српски и јужнословенски часовник.

Милутин Тадић (Студенички сунчаници, „Багдала”, Крушевац, 1987)

Наташа Станић, Милутин Тадић (Путовање кроз време – прича о сунчаном часовнику манастира Студенице, „Развој астрономије код Срба VIII”, 2014)

Извор: manastirstudenica

Сродни чланци:
Сунчани сат из Сирмијума (100. г. н.е.)
Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A3_%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%83_%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0_70_x_50_%D0%B0%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%BB_%D1%83%D1%99%D0%B5_2012..jpg

У славу Лазара Србина (Ненад Станковић, 2012,); фото: Википедија

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазар Србин (Лазар Хиландарац, Лазар Црноризац) био је српски православни монах, часовничар и инжењер пореклом из Призрена. Претпоставља се да је напустио Србију после Косовске битке 1389. а у Русију је стигао са свете Свете Горе.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година без прекида, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја.

Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском, а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – каже машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима, а чији механизам још функционише.

О пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.

Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.

Минијатура из 15. века на којој Србин Лазар показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу; фото: Википедија

Најстарија цивилизација и српски чудотворци

У књизи Божидарa Трифуновa Митровићa “РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и Српски чудотворци“ описано је да су уместо савремених (арабских) бројки, коришћена слова старе азбуке: Аз, Вједи, Глагол.. итд.. На броју 6 налазило се слово Ѕјело, фонетски дз.

Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. Сат се налазио, према опису, иза Благовештанске цркве.

Србин, Лазар Хиландарац и Црноризац, родом из Призрена, осмислио је, израдио и у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, поставио први механички торањски часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Србин Лазар черњец, како је наведено у руским документима.

Легенда записана у руском летопису из 16. века каже:

,,У лето 6912. (1404) велики кнез (Василиј Први) науми часник (часовник) и постави га на своме двору код цркве Св. Благовести. Овај се пак часник назива часомер, и сваки (пуни) час удара чекићем о звоно, одмеравајући и одбројавајући часове дневне и ноћне; не удараше човек него (оно) човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато лепо некако, створено човечијом оштроумношћу, премаштовито и премудро. Мајстор и уметник овога бејаше неки монах, који је дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена овом бејаше више од 150 рубаља.”

Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утонуло у мрак без краја и почетка.

Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано.

Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.

Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана “чија су се звона чула на дан хода?”.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/archive/2/2f/20150512013830%21Facial_Chronicle_-_b.12%2C_p.038_-_Lazar_the_Serb_showing_Vasily_I_the_clock.jpg

Хелицентрични бројчаник

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче, пак, да је узгред Лазарев бројчаник био модел хелиоцентричног система. Лазар, међутим, сигурно није био вук самотњак, који је све то сам измислио.

Његов подвиг у Москви је само био ношен валом вишевековне – у сабору знања – јелинско-ромејске традиције и посвећене занатске вештине која се упорно преносила још од обелиска древног Мисира, па преко Александрије и њених клепсидри и Мусеона, у коме је Аристарх још у 4. веку пре Христа упоређењем сенки обелиска и бунара прорачунао величину округле Земље и величину Сунца око којег се Земља окреће, затим атинске ,,Куле ветрова”, па 24-оро врата клепсидре на Светој Софији у Цариграду чији је механизам ,,бучно тандркао”, све до претпостављене призренске часовничарске школе одакле је потекао.

Претпостављена српска часовничарска школа, свакако, није бесловесно умножавала зупчанике чиме би се сва посвећена тајна заната сводила на слепо копирање. Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелиоцентричног система.

Радио-емисија: Гости из прошлости: Лазар Хиландарац – први српски часовничар

Српска православна црква је 4. децембра 2004. прославила 600 година од проналаска и изградње сахат-куле на празник Ваведења Богородице. Лазар се помињао на литургијама цркава у Београду и у Москви. На Академији Српске православне цркве у Београду постављен је спомен-сунчани сат .

Српски математичар др Драган Трифуновић означио је Лазара и његов проналазак као део наслеђа средњовековних српских математичара, рекавши: „као математичара [ме] занимало како је Лазар направио сат. Мора да је знао Архимедову поделу колосека и како се праве три врсте зупчаника. Предложио сам Кремљу да постави спомен плочу са натписом на месту где је некада стајала сахат-кула”

Извори: Википедија, Блиц, Башта Балкана, Галаксија

Литература:

Благоје Давидовић, Срби у историји Русије. Народна књига – Алфа. пп. 25. (2003)

Александар Узелац: Лазар Светогорац – српски монах и часовничар између историје и мита // Београдски историјски гласник 10 (2019) 77-90

Astronomska opservatorija u Beogradu (1999). Publications de l’Observatoire astronomique de l’Université de Belgrade. Naučna knjiga.

British Scientific Instrument Research Association (1961). Soviet Instrumentation and Control Journal. British Scientific Instrument Research Association.

Григорьян, Ашот Тигранович; Меркулова, Наталья Михайловна (1981). Исследования по истории механики. Институт истории естествознания и техники (Академия наук СССР). p. 71.

Miller, David B. (abril de 1989). «Monumental Building as an Indicator of Economic Trends in Northern Rus’ in the Late Kievan and Mongol Periods, 1138–1462». The American Historical Review (Oxford University Press) 94 (2): 360-390. JSTOR 1866831. doi:10.2307/1866831

Raduga Publishers (1984). The Kolomenskoye Museum-Preserve: a guide. Raduga Publishers. ISBN 9785050000705.

Rossum, Gerhard Dohrn-van (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. Chicago: University of Chicago Press. pp. 109-111. ISBN 0226155110.

Гордана Тошић, Милутин Тадић (2004). Хиландарски монах Лазар, први српски часовничар. Каленић. ISBN 86-84183-06-1.

Драган Трифуновић (Новембер–Децембер 2006). «Математика у српском народу». Планета 21.

Oleg Germanovich Uliyanov (2005). «The Deesis painted by Andrey Rublev». Makariyevskiye Readings. Issue XII: Hierarchy in ancient Russia. Rusia. pp. 172-22.