Велики херцеговачки војвода Михајло Мићо Љубибратић рођен је 1839. године у требињском селу Љубову у угледној старој средњовјековној српској племићкој породици Љубибратић. Љубибратићи су били угледно српско братство и властелинско племе у области Требиња и Конавла у 14. и 15. веку, које је временом издијељено на многе гране. И у каснијим вијековима чланови ове породице су имали важне црквене, војне и друге елитне друштвене улоге, све до модерног доба.
У Бањалуци промовисан превод Курана на ћирилици и Свјетови Кур’ана
Гимназију је завршио у Дубровнику гдје се као веома млад упознао са револуционарним идејама италијанског мислиоца и револуционара Мацинија који је одиграо веома важну улугу у ослобођењу и уједињењу Италије 1861. године. Тако нешто као што су урадили Мацини и Гарибалди у Италији желио је да уради Мићо Љубибратић приликом ослобођења и уједињења српског народа на Балкану у једну заједичку државу у другој половини 19 вијека.
Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину. Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Отоманске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Отоманске империје. У устанку су се истакли Tрипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
У херцеговачким устанцима (1857—1862) истиче се храброшћу, сарађује са војводом Луком Вукаловићем, и сарађује са ослободилачким покретом Гарибалдија у Италији. Мићо Љубибратић био је лични пријатељ Ђузепеа Гарибалдија. Због те чињенице бројни Италијани су дошли у Херцеговину и ратовали на страни Срба.
Послије слома устанка (1862) прелази у Србију гдје ради на организовању устанка балканских народа против Турака, настојећи да укључи и муслимане у овај подухват.
У Босанскохерцеговачком устанку (1875) један је од вођа устанка у Херцеговини и експонент српске владе. Ради на организацији устаника, дисциплини, планирању, преоријентисању устаника на герилске акције и формирању Земаљске управе с називом Привремена управа херцеговачка. Крајем марта 1876. пребацује се у Босну, али бива заробљен од Аустријанаца и интерниран.
У марту 1877. враћа се у Србију и пред Херцеговачко-бокељски устанак (1882) залаже се за стварање устаничке владе и сарадњу Срба и муслимана против Аустроугарске. Умро је веома млад у педесетој години живота далеко од родног краја у Београду 1889. године.
Оно што је мање познато је да је овај српски војвода први на овим просторима превео Куран и то на српски језик.
Љубибратићев превод Кур’ана објављен је 1895. у Београду (на књизи стоји: Биоград), штампан ћирилицом у Државној штампарији Краљевине Србије, а о трошку Задужбине Илије Милосављевића – Коларца. Књига има наслов КОРАН, а испод наслова стоји: ПРЕВЕО МИЋО ЉУБИБРАТИЋ (ХЕРЦЕГОВАЦ). Коран је објављен након преводиочеве смрти, па је издавач крај његова имена ставио крстић, уобичајени знак да је преминуо онај крај чијега имена стоји. О овој (не)згоди са насловницом свједочи Милан Ђ. Милићевић. Српски књижевни гласник од 1. новембра 1931. године доноси појединости о томе како је књижевник и етнолог Милан Ђ. Милићевић (у својим мемоарским записима, онима од 14. марта 1895. године) записао: „Дође ми Љуба Стојановић и потсети ме да је на Корану изишао крст уз име пок. Љубибратића (преводиоца) и да ће то бити скандал за муслимане а згодна прилика за испредање против нас православних. Те се јаду досетих и ножићем крст истрах сав. Писах Ћумићу да и он навали да се на свим примерцима то учини.“
-
-
Мићо Љубибратић, српски војвода 1875.
-
-
Мићо Љубибратић: Куран
НЕКЕ ОД ЗАБИЉЕЖЕНИХ РЕАКЦИЈА НА ОВО ИЗДАЊЕ
Јован Скерлић пише како је 1868. “Србија“ јавила, да један “учен и честит српски свештеник преводи Коран на српски“, а “Вила“ предлаже, да Уједињена Омладина Српска изда тај превод и “она би тим путем најјасније показала своје мишљење о својој истурченој браћи“ (Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Београд, 1906., стр. 221-222.). О разлозима превођења Курана на српски језик, говоре ријечи самог преводиоца. У Прилозима за проучавање херцеговачких устанака 1857-1878. године, наводе се ријечи Миће Љубибратића: „Измирење с мухамеданцима српске народности моја је мисао на којој радим још од 1861. године. Од мог доласка у Београд 1867. ту сам мисао препоручивао свим српским владама до 1874.“
“Цариградски гласник“, стамболски лист на српском језику, 21. новембра 1896. спомиње преводиоца у вијести с насловом ‘’Превод Ал- Кур’ана на српски’’, а лист скадарског вилајета, јавља да ‘’превод Ал-Кур’ана не може друкчији бити него погрешан, пошто се зна да читаве главе, као и стихови у њима имају многобројна значења.’’ За тврди лист ‘‘Хикјмет’’ Љубибратићев је рад ‘’чорбине чорбе чорба’’.
Поводом поновног изласка из штампе Љубибратићевог превода Курана у издању Ел-Калема, и његове промоције уприличене поводом свечаног отварања бањалучке џамије Ферхадије, академик Енес Карић каже да “овим издавачким пројектом Ел-Калем и Муфтијство бањалучко желе на свим странама побудити гласове дијалога и достојанственог сусретања различитих вјера, култура и цивилизација на западном Балкану“. Осман еф. Козлић, муфтија бањалучки овим поводом је истакао да је у питању веома значајан пројекат за Исламску заједницу, као и да је поносан што је муфтијство заједно са издавачком кућом „Ел-Калем“ учествовало у том пројекту. За Љубибратића је истакао да је то човјек који је имао за циљ да у оно вријеме приближи два народа, српски и бошњачки, те додао да “овим уједно шаљемо поруку да је ћирилица наше заједничко писмо на којем требамо заједно учити“.
Херцеговачки устанак (1875-1878), Мижо Љубибратић, српски војни командант, заповједник устаника, и његова војна пратња, гравура из 1875.
Како се наводи на сајту Исламске заједнице у БиХ, Муфтијства бањалучког ‘
‘Protekle 2015. godine navršilo se stotinu i dvadeset ljeta od prvog izdanja Korana (KOPAH) ili prijevoda Kur’āna Miće Ljubibratića Hercegovca (1839-1889.). Koliko se zasad zna, ujedno je taj prijevod Kur’āna zapravo prvi objavljeni i štampani prijevod te knjige na našem zajedničkom jeziku (koji danas imenujemo bosanskim, srpskim, hrvatskim i crnogorskim). Te davne 1895. godine Ljubibratićev prijevod Kur’āna pojavio se u Beogradu, u izdanju zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca, na ćirilici i u lijepom izdanju, a na službenoj naslovnoj stranici stoji informacija: “pečatano o trošku zadužbine ilije Milosavljevića-Kolarca, Državna štamparija, Biograd, 1895. Prvo izdanje KOPAHA uskoro je u Bosni i Hercegovini i na Balkanu dočekano uveliko kao čudna vijest koja se prenosila na stranicama tadašnje štampe…“
Реакције на овај Љубибратићев превод Курана међу бошњачким интелектуалцима су, како приликом првог објављивања, тако и данас различите. Од ријетких похвала до потпуне негације и изражавања мржње према свему што је српско. Ипак, издвојили смо једну донекле умјерену и лијепу оцјену једног од наших сународника објављену у порталу Новости:
“Danas, 120 godina po izlasku Ljubibratićeva Korana, može se reći da je on stilski jako lijep, da ga u čitljivosti drugi naši prevodi ne nadmašuju, te da ne može biti sumnje u to da je načinjen s najvećom ljubavlju. To što je melek prevodio sa anđeo, što je Bog negdje Gospod, a poslanik pak prorok, prevodiocu se ne može uzeti za zlo, jer u ono vrijeme naš jezik još nema potpuno izgrađenu kur’ansku terminologiju. Greške u Ljubibratićevu prevodu nisu veće od grešaka drugih prevodilaca Kur’ana njegova vremena. Na slijedeći prevod Kur’ana na naš jezik, onaj Ali Rize Karabega, čekalo se 43 godine, a pokazalo se da je on samo površna prerada Ljubibratićeva prevoda. I današnji naši prevodioci Kur’ana čine greške, a njihovi polemički tekstovi u Bosni i Hercegovini otkrivaju neke od njih kao ljude pune zavisti, pa biva neobjašnjivo kako takvi ikako mogu prevoditi tekst Kur’anske Objave. Ponekad netrpeljivost njihova ode dotle da čovjek pomisli kako i nije tačna ona tvrdnja da je prevođenje drugi po starosti zanat, već da je prvi.“
Приредила: Сања Бајић
Извори: Западни Срби, Исламска заједница у БиХ, Портал Новости, Виртуална Херцеговина
