Расен, Заглавље

Душан Ђорђевић

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Чудотворна црква Света Петка Трнова позната и као Крстата џамија

Суза од спокоја

Хиљаде људи у највећој тишини стоји у километарском реду који се на Велики петак направи испред црквице посвећене светој Петки Трнови у врањском насељу Тулбе, поред Врањске реке. Кад стигну на ред, целивају икону, добију миропомазање од свештеника, а порти пошкропе светом водом. Сваки верник пољуби сребрни молитвени крст у свештеничкој руци, прекрсти се окрећући се слева надесно. У челу невеликог дворишта је икона Распећа Христовог где народ оставља дарове.

Света Петка Трнова у Врању; фото: Душан Ђорђевић

– Људи доносе и остављају разне ствари. Једни за оздрављење својих најближњих, а други за здравље укућана. Највише се доносе кошуље, пешкири, мараме и чарапе. Потом, доносе се дарови попут зејтина и јаја. Ретко да ко не донесе флашу зејтина – наводи један од радника у цркви Свете Петке Трнове.

Лековита вода

Према предању црква Свете Петке Трнове саграђена је у Врању у 13. веку. Кад су Турци освојили Србију, црква је порушена, јер су се касније у том делу вароши населили аге и бегови. Одлучили су да подигну џамију на зидинама православне богомоље. Предање каже да што би дању саградили, ноћу би се срушило. Један од виђенијих Турака предложио је да се у зидине утисне знак у облику крста и да виде шта ће се десити. Утиснули су крст у зид и од тада се ништа није срушило. Саградили су џамију која се до дана данашњег код Врањанаца назива Крстата џамија.

Након ослобођења од Турака 1878. године српски војници и устаници срушили су Крстату џамију. Није прошло дуго времена, јер је народ на поклоњење и по исцелитељство долазио и на рушевине, на темељима порушене џамије саграђена је омања црквица Света Петка Трнова.

Верници се обавезно умију и попију воде са чесме, јер се верује да је лековита и чудотворна.

– Помаже бољем виду, а лечи и друге болести уз молитву и придржавање божјих правила. Након тога се пале свеће за живе и мртве и излази из црквице. Све то иде укруг, у савршеном миру и тишини да се осећа божја благодет – прича једна од верница.

Иако се служба врши сваког четвртка и петка у току године, а храмовна слава је 8. августа, ипак, највећа посећеност, јединствена у православном свету, јесте на Велики петак.

Прича се, да је тако остало још из времена док смо били под Турцима. Њихов празнични дан је петак, а наши су тада тај дан користили за задушнице и одлазак у тадашњу џамију по исцелитељску моћ своје некадашње црквице, а све резонујући да их Турци неће дирати. На Велики петак Турци нису бранили ником да уђе и помоли се свом богу у дворишту. У њу су по исцелитељство долазили људи свих вера: православци, муслимани, Јевреји и католици, од Ниша, до Врања, па преко Косова и Метохије до Македоније. Наравно и верници из северне Грчке и југоисточне Бугарске.

Целив диреку

Предања кажу да је у то време у дворишту џамије био један дирек и клесан камен у облику плоче. Сви верници су целивали тај дирек и накратко седали на камен. Сматра се да је ту Бог даривао благодет за разна исцељења.

– Старији Врањанци су причали да је поред дирека у тадашњој џамији био степеник помоћу кога се силазило у малу укопану просторију са крстом и извором воде. Крст су целивали верници свих вера, а вода се пила, захватала у тестије и носила кући – истиче један од верника.

Ходочашће у цркву Свете Петке Трнове никад није престајало, од времена под Турцима, у времену комунизма, па до данас.

Мир божији

– Црква је обновљена 2008. године и осветио ју је владика врањски Пахомије. Пре тога кад би пала киша, од блата није могло да се уђе. И по киши и по највећем сунцу људи су стајали у реду како би ушли у црквицу и попили воду. Постојала је само црквица, једна просторија и чесма са водом. То је било све, јадно и запуштено. Али, и тада када би се ушло у круг црквице која није била ни ограђена осећао се мир божји. Из црквице, повремено, ширили су се божји миомириси. Људи су остајали дуже, а умели су од надошлог спокоја да пусте сузу – причаху ходочасници.

Према предању у зидине цркве уграђен је део моштију неког од светаца још у раном средњем веку. Оно што се претпоставља то је да је од цркве која је претворена у џамију остао нетакнут један део зида. Народ верује да тај зид одржава чудотворну моћ цркве кроз векове.

Љубљење дирека

Предање каже да се у турско време у некој богатој српској породици у Призрену разболео син јединац. Посетили су тадашњег владику и замолили за помоћ. Владика их је посаветовао да сина коњем пребаце до Врања где постоји свето место близу Белог моста, да пољубе дирек у дворишту и да младић лежи дуже време на камену.

Родитељи су послушали владику и одвели сина у Врање. Нашли су свето место, пољубио је дирек, легао на камен изнурен и заспао. Уплашили су се да ће им умрети пред очима. Након два сата спавања дигао се и потпуно здрав прозборио: „Мајко, дај да се напијем воде“. Довели су га до извора, напио се воде и викнуо: „Ја, оздравех, богу хвала“!

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

Извор: Врањска Плус ТВ

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Српски мали Јерусалим

Осма је деценија како је прошло од службовања владике Николаја Велимировића у пиротском крају који је назвао “мали Јерусалим”, када је видео колико манастира, цркава, црквишта, али и икона и фресака има и то изузетно ретких вредности. Отићи у тај део Горњег Понишавља и не поклонити се у манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову или манастиру Светог Јована Богослова у Поганову грех је, јер комад раја на земљи ту је, пред вама. Треба отићи и у Темску, где ће вас сачекати мати Ефросинија, ту је близу и Дивљана, Височка Ржана са оцем Рафаилом, у Рсовцима постоји пећинска црква из доба Синаита и манастир Светог Илије, Свети Кирик и Јулита у Смиловцима, у Петрлашу је архимадрит Јован, манастирче у Димитровграду где је мати Ираида…

Суковски манастир; фото: Душан Ђорђевић

Игуман Серафим

На 18 километра од Пирота, старим путем за Димитровград у правцу Звоначке Бање, стиже се у село Суково у чијој је непосредној близини манастир. По имену села манастир је познат и као Суковски. Када стигнете, гледајте да будете на литургији, да осетите божју благодат и димензију вечног живота. Нема прошлости и будућности, само је љубав кончина у вечној садашњости. Имаћете прилику, да упознате игумана Серафима, 40-тогодишњег духовника изабраног од Бога да проноси славу његових речи и дела. Игуман Серафим и његова братија су од посебног значаја и поштовања за нас Врањанце јер су до 2007. године чинодејствовали у манастиру Свети Прохор Пчињски, а једно краће време и у манастиру Светог Пантелејмона у комитском Лепчинцу код Врања. Тада је развијен тај посебан однос између братства и верника, да нас ословљавају и у Сукову са “моји Врањанци”.

Суковски манастир је са десне стране реке Јерме која долази из врела подно стеновитих обронака Старе планине. У манастиру, поред бројних фресака, сцена из живота Богородице и Исуса Христа, као и новозаветних светаца и српских светитеља постоји нешто посебно, реткост у српском фрескосликарству. То је фреска у ниши десне певнице. Она приказује Светог Христофора са животињском главом „што задире у далеку прошлост овог мученика, време коначне победе хришћанства над паганством“.

Суковски манастир походи стално група Врањанаца и Крушевљана који су са братијом духовно узрастали у Прохору Пчињском.

Мати Стефанида

У време док смо били у свете делове српског “малог Јерусалима” да се причестимо на празник Цвети и припремимо за Страсну недељу и доласка Васкрса, победе живота над смрћу, у Врању се дешавао “одлазак” из манастира Светог Прохора игуманије мати Стефаниде и њеног сестринства. О, Боже, које туге! Верници су у шоку, већина сматра да ништа не може да промени јер је све предалеко отишло, на штету наше вере и народа у целини. Још једно духовно пустошење врањске Епархије након “одласка” игумана Серафима и његове братије, сад далеке 2007. године. Духовне деце блаженопочившег игумана Пајсија Хиландарца који нас је оставио на земаљској ветрометини 2003. године, јер га нападе болест, а Бог узе к себи, као и што чини када су најбољи у питању. Знао је отац Пајсије да одмах одреди за свог заменика Серафима са 25 година живота и потврди своју божју прозорљивост. И поред усредсређености на пост и молитве, појединим верницима мати Стефанида не излази из ума. Само се тихо чује: ”Ох, душа ме боли! Докле, више, овако”? 

Из Суковском манастира нећете отићи без ручка, сви на литургији су позвани, то је правило. Посни купус, пасуљ, на Цвети скуша, ванилице, обланде, кромпир салата и чувена манастирска “траварица” све је благословено, а што је благословено преслатко је.

Суковски манастир се издржава од властите економије. Монаси са верницима који повремено бораве производе сво поврће за своје потребе. Од воћа, посебно јагоде. Ипак, посебност је израда пиротског качкаваља, више врста сирева, урде, маслаца… Имају своје краве, музе се 150 литара млека дневно. Сав вишак је у продаји.

Манастир је познат и по производњи меда за простату, антистрес меда и више врста мирисног тамјана. Продаје се и манастирска ракија врхунског квалитета, од којих препоручујемо “траварицу”, а од ликера, лековиту “ораховачу”. Продавница је богата иконама, књигама, бројаницама…

Вук Бранковић и Винету

Полазимо ка манастиру Светог Јована Богослова, осам километра удаљеног од Суковског. Иде се долином Јерме која услед киша хучи и слива се низ усечени кањон и прави је празник за очи. Манастир је са леве стране реке, на једној заравни у подножју огромних стрмих стена. Сем малобројних појединости саграђених касније, овде као да је време стало, у 14. веку, када је саграђен манастир и конак. Нема тог, који је био, а да не крије своје одушевљење, јер је комад раја пред њиме. Пре доласка до манастирске порте пролази се поред села Власи које је као уметнуто у подножје стеновитих литица Старе планине. 

Долази се у предивном крајолику у којем обитава Белоглави суп. На овом потезу снимљено је неколико филмова: Косовски бој (двор Вука Бранковића је снимљен баш на простору конака и припрате овог прелепог манастира), а у околини по врлетима кршних планина снимљен је филм Винету.

Задужбина Дејановића

Ктитори манастира Светог Јована Богослова у 14. веку, били су властелин Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана и његова кћи Јелена, касније византијска царица.

“Поред живе цркве, јаког молитвеног братства и бурне историје која досеже до друге половине 14. века, у овом манастиру можете видети занимљив приказ на фресци која представља савијену грану до земље о коју је очајни Јуда покушавао да се обеси. Божја милост је огромна и пружа шансу сваком па и издајнику, непријатељу и гордом Јуди да се искрено покаје и затражи опроштај од Господа. Свети оци кажу да се грана неколико пута савијала до земље”, објашњава један од верника из Врања. У манастиру, услужени кафом и ракијом, монах се распитује за наше суграђанине, вернике и поздрављају Јовицу, Миодрага Фунција, Моцу физиотерапеута…

Двострука икона

У самом манастиру видећете копију двоструке иконе са чудом у Латомском манастиру са једне стране и ликовима Богородице и Светог Јована Богослова са друге, која је настала у другој половини 14. века, која је након Првог светског рата конфискована од стране Бугара и однешена за Софију. Та икона је била поклон царице Јелене, жене византијског цара Манојла II Палеолога у знак сећања на оца Константина Дејановића. 

Испред манастира је продавница, па бирајте, нешто за успомену, нешто на корист. Имате на далеко чувене органик антибиотик капи, који прави братство, потом ливадски и багремов мед из нетакнуте природе, прополис капи, тамјан капи…

У манастир се улази и излази преко монтажних мостића на реци. У непосредној близини, ван манастира, је етно кафана где можете да добијете комплетну пансионску услугу. Ту су и сељани продавци, углавном сезонске хране, ајвара, пинџура, парадајз сока, меда, џемова…

Изграђен за две године

Данашњи храм Суковског манастира сазидан је за две године. Тако је записано изнад прозора са западне стране: „Поче се лето 1857. Заврши се лето 1859.“ Зна се и кад је живописан, јер и о томе постоји натпис: „Образописец Васил поп Христов од Самоков од 1869. лето.“

Поганово

Није лоше да знате, да монаси за свој манастир кажу да је Јованово. На овај начин избегавају погрдну злоупотребу имена села Поганово у непосредној близини, а самим тим и свега што се тамо догађало, те ово село има чудно име које може да се повеже са овим манастиром.

Сматра се, да је још у прехришћанском периоду у близини садашњег манастира постојала чувена незнабожачка паганска богомоља, чије су ископине пронађене у оближњем селу Поганову. Изглед те ископине је у виду замка који је представљао тадашњег паганског домаћег бога. Ту су се одигравали пагански ритуали и приношене стравичне жртве. Због тога су и први хришћани назвали ово место Поганово, а хришћански мисионари, да би одвојили тадашње непросвећено хришћанско становништво од незнабоштва, засновали су у близини хришћански манастир, посвећен Светом Јовану Богослову (Јованово).

Од Врања до Сукова и Поганова

Од Врања до Сукова и Поганова може се стићи из два правца. Одлазак је био преко Власотинца, па путем за Црну Траву до места Свође. Ту се одвајају путеви и лево идете за Бабушницу и Пирот. Пут је локалан, асвалтиран, нема рупа, али је напоран због кривина. Бабушница је једино веће насељено место до Пирота. На уласку у Пирот обавезно питајте где се скреће на стари пут за Димитровград. Кад ту скренете, а није тешко наћи, брзо стижете до Сукова. Пут је од Врања до Сукова дуг 170 км. У повратку, ишли смо кроз Сићевачку клисуру, делом новим путем, али више старим јер се стално нешто гради и затвара за саобраћај. Брзо се стиже до Ниша, а потом коридором 10 до Врања. Тај пут је дуг 220 км. На вама је којим путем ћете ићи. Наша препорука је преко Ниша и кроз Сићевачку клисуру.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018), на Цвети, 1. априла 2018.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Лазарице у Горњој Пчињи

Море, момче, намерниче, коју волиш да намериш

Обредне игре зване „лазарице“, некад су имале изузетну важност у Горњој Пчињи, на крајњем југу Србије, па и у целој Србији. Девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила разоткривање момака спремних за женидбу.
Лазарице

Лазарице; фото: Врањска Плус

У селима Горње Пчиње: Радовници, Стајевцу, Сурлици, Трници, Козјем Долу, Црној Реци, Воганце, Барбаце, Голочевац, Црновце и другим, некада, а и сад увек се певала на “лазарицима” девојачка песма:

Чији су ово дворови
чији су ово дворови
што су лепо метени
што су лепо метени
помела је другача
помела је другача
нек изађе другача
нек изађе другача
нек дарује Лазара.

Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима, на пољским радовима и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку. Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици… Уколико се млади заволе, а то покажу у обредној игри “лазарице”, онда се налазе проводаџије из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе – почиње причу о обреду “лазарица”, у Горњој Пчињи, Момчило Златановић, сакупљач народних умотворина Јужне Србије и врањског краја, књижевник и професор универзитета у пензији

Село Радовница је срце Горње Пчиње у којој се сваке године традиционално на дан Благовести одржава свенародни сабор а од раног јутра у групама крећу Лазарице са Лазаром где певају своје предивне песме.

– Групу лазарица чини шест или више неудатих девојака 14-20 година, и то два лазара и четири лазарице – две предњице и две задњице. Први лазар је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најситније девојке. Понекад су то и девојчице од седам година. Задњице су девојке које први пут учествују у лазарицама. Оне ће наредне године бити предњице, а затим мушки или женски лазар. Ова поступност указује на првобитни обред иницијација – увођење девојчица у ред девојака. Рано ујутру лазарице облаче свечану народну ношњу, а у том им помаже лазарева мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу, вуту, тзв. перваз са шарама у облику кола – ромба, појас, црне вунене чарапе и опанке. Спреда преко перваза за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара – жутку. Преко леђа огрну жуту мараму с ресама. На јелеку носе ките од манастира у облику троуглова или кругова. Ови троуглови су налик на узле, односно амајлије које вероватно треба да заштите лазарице од злих очију. На глави носе црвене мараме које вежу као турбан, а лазарице носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа, што указује да лазарице представљају и духове природе који треба да утичу на плодност – наводи професор Златановић.

– Лазарице полазе из куће пре изласка сунца у петак пред Лазареву суботу што симболично представља буђење природе, кад почиње нов земљораднички и сточарски производни циклус са магијским обредима за плодност. У групи је шест девојака. Лазарице се ређају по висини, од највише према најнижој. Девојка која се уда више не учествује у овој процесији – каже професор Златановић.

Из куће лазара поворка, у којој напред иду лазари, а за њим предњице и задњице, иде прва на извор код кога лазари и предњице стоје у полукругу, задњице играју, а остале девојке певају: “Добро јутро студна водо“, јер вода има велику улогу у магијским обичајима за плодност. Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу лазара и, док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача, певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади…

– Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, Она би их по доласку посипала житом (жито је симбол плодности, живота, али и Исуса Христа), а оне тада певају: ,,Родило се, преродило, целу земљу натежало˝.  Лазарице је љубе у руку, улазе у кућу, где доручкују за софром. Кад заврше с јелом, обичај је да све у исто време баце кашике на софру. Потом их је домаћица даривала новцем или јајима, пасуљем или неком другом храном – каже професор Златановић..

Одатле крећу по целом селу, од куће до куће, и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и укућанима. Притом сакупљају поколоне. У плетену корпу домаћини стављају јаја, воће, плетене чарапе…

– Данас се углавном дарују новцем и слаткишима. Невести певају:

Што су ово лепи двори,
што су лепо саграђени,
још по лепо изметени…!

А момку певају:

Море, момче, намерниче,
коју волиш да намериш?
Како можеш да спијеш,
у кревет без девојче?

Пева се женском и мушком детету, на поораној њиви се пева и игра, овцама у тору… Пева се родном дрвету:

Ово дрво родно било
од рода се саломило
саломило, покршило,
једна грањка три јабуке,
друга грана пет јабука,
а на трећој соко стоји,
соко стоји тужно поје,
тужно поје како моме,
како моме лазарице.

Данас се то чини само испред кућа, али и то је довољно за очување лазаричког обичаја у Горњој и Доњој Пчињи – завршава причу профессор Златановић.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

извор: Врањска Плус

ИСТОРИЈА

Деветоро жртава бомбардовања у Сурдулици у кући Милићевих

Не могу да дигнем руку на себе, а хоћу

Топао, сунчан априлски дан у Сурдулици. 27. април 2009. Зраци падају и обасјавају брзу, бистру реку Врлу, а ветар који долази са околних брда, док стојимо испред новосаграђене куће Милићевих, увлачи се под кожу. Изазива неподношљиву језу у пустој улици Змај Јове. Десет година које следе носе са собом трауматична сећања на 27. април 1999. године. Тада су две бомбе разорне моћи погодиле породичну нову кућу Војислава Милића у којој су девет лица погинула, од тога шесторо његових најмилијих. На мермерној плочи постављеној на кући, у којој нико не станује, стоје имена погинулих: Стаменке (66), Александра (37), Весне (37), Миљане (15), Владимира (12) Милића, Миомира Миловановића (17), Војиног унука од ћерке Милице и комшија Драгана Ивановића (37), Станише Ђорђевић (32) и Стане Рашић (48).
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2_%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%BD%D0%B0_%D0%BE%D0%B4%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%B2%D0%B0_%D0%B4%D0%B0_%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B8_%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5.jpeg

Против ваздушна одбрана покушава да обори НАТО бомбардере; фото: Википедија/Дарко Дозет

Војислав живи у старој породичној кући поред новосаграђене са ћерком Милицом и зетом Драганом. Не излази из куће. Друштво му прави припаљена цигарета, чокањ ракије и кревет. Дочекује нас у црнини коју не скида десет година са прогрушаном брадом, празног погледа. Говори тихо, скоро апатично. Не може да хода, служи се штакама да стигне до вецеа.

„Милосрдни ђаво“

– Шта сам Богу скривио. Што ми онај „Милосрдни ђаво“ однесе моје најмилије. Зашто, бре?  Избацише, проклети били, тог дана две бомбе и одоше својим породицама. А, мене завише у црно, убише све у мени, само срце се још држи, не нашло се дабогда. Што не пукне, да скрати муке? Не могу, синко, више, не могу – прича, а сузе крупне, као ораси, падају на избледелу пластичну простирку мушему. Плаче, тихо јеца. Из груди одјекује резак писак, неподношљив у замраченој соби препуној устајалог, опорог ваздуха.

Сурдулица – Милићи; С лева на десно: Милица, Весна, Александар, Стаменка, Владимир, Љиљана, Миомир; фото: Врањска Плус

Војислав је од 1973. до 1998. године живео у Франкфурту. Радио је као грађевинац широм Немачке, „на црно“, како каже. Сваку зарађену марку сакупљао је и доносио кући. У Сурдулицу је долазио за празнике, у време одмора. Имао је стари кућерак у близини касарне где сада живи. Од 1990. године почео је сину Александру да гради кућу и 1998. никла је најлепша двосрпатница, од преко 400 квадрата, у целом крају.

Градио ју је са мераком, није штедео на материјалу. Требало је да се у кући заврше још неки финални радови и да се син са породицом усели за Ускрс те трагичне 1999. године.

– Уселише се деца, моји пилчићи Миљана и Владимир, али двестотинак метара даље на месном гробљу. Па и унук од Милице, мили мој Мики и њега поједе црна земља. Ево, годину дана не идем на гробље. Не палим свеће. Не могу, синко, да гледам у црну плочу. Не могу, ће пукнем. Кукавица сам, стар, а кукавица, не могу да дигнем руку на себе, не могу, а хоћу – прича, пали цигарету, дрхти, као да је у врућици, удара се шаком по челу.

Тај дан, који му је уништио све, урезао му се у памет.

Сурдулица, НАТО Агресија

Војислав Милић; фото: Врањска Плус

– Ујутру ме позвао комшија Тома, који живи поред касарне, да му променим десетак црепова на кућу. Пре тога су гађали и касарну и све куће у околини су биле оштећене. Кад сам завршио посао сели смо да попијемо кафу. „Хајде, да наберемо коприве за питу, поред ограде од касарне“, каже ми. Пођемо, беремо, а авиони лете. Било је поподне, дванаест сати кад нешто пукну, тако силно да нас одбаци десетак метара. Падосмо на земљу. Мислим, погодише касарну. Онда још једна бомба, Стравично. Лете громаде од кућа, делови намештаја, врата, црепови. Покрисмо главе рукама. Тома потрча према својој, а ја према мојој кући. Трчим, ноге лете. Нешто ме тера, нека сила. Срце бије, хоће да излети из груди. Кад сам стигао, куће нема. Све пропало у земљу. Копам рукама, вичем, вриштим. Чујем неки глас. Бацам онај шут, померам громаде, извлачим комшију Стојанчу Петковића. Он крвав, тресе се, пада у несвест. Кукам, небо одјекује, падам и више се ничег не сећам. Пробудио сам се у болници, напуњен ињекцијама. Гледам у доктора, он осећа моје питање: „Жао ми је“, каже, плаче. Плачем и ја. Тражим да ме успавају заувек. Молим. Опет, падам у неку кому. Изашао сам да сахраним своје најмиљије. Проклет био дан кад сам се родио. Еј, црна судбино – прича, покрива лице вуненом капом, скрива бол.

Бог и цигарете

Живи од пензије која износи 3000 динара. Имао је 12 година стажа, одрађеног у грађевинској фирми у Сурдулици, пре него се отиснуо у Немачкој.

У разговор се убацује његова ћерка Милица (50).

– Тату само Бог одржава у животу, ја се осуших, супруг се пропио. Шта да му кажем? Дете је изгубио, од тада није ни међу живима ни међу мртвима. Иде, цепа дрва по Сурдулицу, зову га. Што заради, донесе. Пиће му даје свако, знају за његову судбину. Ја радим по кућама, када имам времена јер тату не смем да оставим самог. Драганови рођаци, из оближњег села Алакинца донесу нам кромпира, пасуља, лука, понекад сира. Шта једемо? Не једе нам се, људи, верујте ако хоћете. Тата само чај и мало хлеба. Цигарете не испушта из руку. Више је у бунилу него на јави. Дозива унуке, сина, жену, говори са њима. Па, кад дође свести закука, а мени коса отпада с главе. Супруг је на ракији, док кад ће не знам. Ја једном једем, што нађем. Гутам, а не осећам храну. Сваки динар који зарадимо потрошимо на цигарете. Бол у грудима не престаје, али Бог уреди да не пијемо никакав лек. Кажу лекари, чудо, здрави сте. А, ми смо, леле, туго мори, болни, болни… – ломи кошчате руке Милица и јеца.

Судбина је хтела да тог дана Владимир мотором дође у Алакинце где су живели и поведе Миомира да гледају филмове у проклетој кући.

– Говорим му: „Синко, остани, ићи ћемо сутра и ја нисам видела моје од почетка рата“. „Идем, бата набавио добре филмове, а ти дођи сутра“, рече, оде и више се не врати. Два дана ми нису ништа јављали. Онда су дали ињекцију и саопштили шта нас је снашло. Драган је био мобилисан и пустили су исто два дана касније. Када смо стигли, шта да гледамо. Хоћу да видим дете, а оно од њега нема ништа. Кажу, само по неки део тела. Јој, леле, бошке, дете моје мило што му злотвори урадише. Пусто им име остало. Вратило им се, дабогда! Да и они закукају, злочинци, злочинци… – виче Милица, а Драган је умирује.

– Кућу злотвори сравнише са земљом, бомбе су погодиле врата на подруму. Кућу набиле пет метара у земљу. Барем да је нешто остало од њих, ципела, парчад кошуље, било шта. Оно ништа. Вадили део ноге, ма само гареж, ништа од њих – убацује се Драган.

Дрхте старачке руке, играју слике као саблазни, гледа унучиће, сина, снају, супругу. Има их на некој свадби, љуби сваког понаособ, милује их руком, сузним погледом. Одлазимо, ноге клецају. Сузе се мешају, дим од цигарета их скрива.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

извор: Врањска Плус