Чачак

Надежда Петровић – патриота, хуманиста и сликарка

Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:NaPetrovic.jpg

Надежда Петровић (Аутопортрет); фото: Википедија

Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

ОБРАЗОВАЊЕ

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу  започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика.  Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

МИНХЕН

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације „Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању  Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба.

This slideshow requires JavaScript.

РАТОВИ И СМРТ

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса.

Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Извор: Уметничка галерија „Надежда Петровић“

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Чачански музеј чува једини грб династије Обреновић

Конак господара Јована Обреновића подигнут је 1835. године у стилу оријентално–балканске архитектуре карактеристичне за први период владе кнеза Милоша. Данас је конак Јована Обреновића из 1835. године најстарија стамбена зграда у Чачку, која је током свог постојања претрпела многе измене и преправке.

Конак Јована Обреновића фото: Чачански музеј

Породицу Јована Обреновића, рођеног брата кнеза Милоша, „у дворцу новом“ први је посетио барон Август фон Хердер октобра 1835. године. Господар Јован Обреновић кратко је живео у свом конаку.

Са осталим члановима владарске породице отишао је 1842. године и више се није враћао у Чачак. После тога у конаку је било смештено Окружно начелство, затим жандармеријска чета, потом школска поликлиника.

Од 1953. у њему је стална поставка Народног музеја у Чачку.  Оно што овај музеј чини јединственим у Србији је једини сачувани изворни грб династије Обреновић!

Без обзира на то што је Јован Обреновић отишао из Чачка овај град га никад није заборавио као и целу династију Обреновић. Наиме, градски грб у својој основи има грб ове династије која је била значајна за овај део Србије. Такође, једна улица у граду носи његово име. 

Мада су у граду на Западној Морави склони да кажу како овај грб не треба да буде заснован на грбу Обреновића (због династије Карађорђевић) ипак ово је једини грб који указује на династију која је саставни део наше историје а коју данас мало помињемо.

извор Народни  музеј у Чачку

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Степа Степановић – легенда у легендама

Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:General_Stepa_Stepanovic.jpg

Степа Степановић у униформи генерала војске Краљевине Србије 1913. фото: Википедија

1. Волео је да пеца

Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.

2. Тражио да му се смањи пензија

Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.

3. За живота је подигао споменик

Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.

4. Рођен у Кумодражу а живео у Чачку

Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.

5. Краљ Александар присуствовао сахрани

На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.

Степа Степановић

Краљ Александар на сахрани фото: Албум старог Чачка

6. Једина посета краља Чачку

Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била је сахрана Степе Степановића.

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Један споменик за четири вере, погинулим ратницима 1912-1918

“ Спомен костурница погинулим ратницима 1912 – 1918 “  или “ Споменик ратницима четири вере “ на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године ратницима погинулим током Балканских ратова и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе! 
Споменик четири вере Чачак

Споменик четири вере Чачак

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби су били сахрањивани на војничком гробљу док су други учесници на тзв. Швабском  гробљу које се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом  Умро је сваки за своју отаџбину . Женска секција “ Удружења резервних официра и ратника “  која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе настрадале у ратовима у периоду 1912 – 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гробницу.

У спомен костурници почива 914 војника из 15 данашњих држава. Од тога 615 ратника је било из чачанског краја а 95 из рудничког и других округа у Србији. У костурници су сахрањена 262 војника Централних сила, 65 из Чешке, 61 из Угарске, 33 из Аустрије, 14 из Словеније, 20 из Хрватске. 19 из БиХ, 9 из Војводине и 26 из Немачке, Бугарске, Италије, Моравске, Галиције и Буковине док њих 15 има непознато порекло. Сахрањивање је завршено 5. августа 1934. године а споменик је откривен исте године 23. септембра. Споменик је открио краљев изасланик Оскар Часка уз представнике Енглеске, Италије, Француске, Немачке, Белгије, Бугарске, Румуније и Турске.

На све четири стране споменика се налази по једно верско обележје. У Другом светском рату, кад су Немци заузели Чачак, тражили су да се са споменика уклоне Давидова звезда и полумесец. Тако оскрнављен, споменик је био пуних 66 година. Поново је обновљен 2007. године а исте године је уз присуство верских и политичких представника откривен и презентован јавности.

извор Википедија

Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Манастири Овчарско-кабларске клисуре – Српска Света гора

Између планина Овчара, Каблара и Јелице у Овчарско-кабларској клисури, у близини Чачка, налази се скупина старих манастира, који представљају право национално благо. Осим што представљају специфична архитектонска здања, у овим манастирима су вредни монаси вековима прикупљали, преписивали и чували књиге, зборнике беседа, именике. Тако је и Вук Караџић, посетивши овај крај и манастире, пронашао зборник, односно именик са преко хиљаду српских личних имена и унео их у свој чувени „Речник“.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Vavedenje,_manastirski_kompleks.jpg

Манастир Ваведење – манастирски комплекс; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Значај манастира огледа се у очувању националног идентитета. Ту се развијала уметност, сликарство, градитељство и занатство. Зато су их Срби чували као светиње и обнављали их. За изградњу манастира намерно је биран тешко приступачан терен, да би био недоступан неверницима.

На десној обали Западне Мораве, у Овчарско-кабларској клисури код Чачка налази се и манастир Вазнесење. Посвећен је Вазнесењу Исуса Христа. По предању и овај манастир су подигли Свети Сава и Немања, а подигнут је на темељима знатно старијег храма. Овде је у римско доба постојало античко насеље, где су пронађени предмети од бронзе.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Vaznesenje,_manastirska_crkva_i_zvonik_u_pozadini.jpg

Манастир Вазнесење; фото: Википедија/В. Мијаиловић

То је једнобродна грађевина издужене основе, са улазом, нетипичним за православне храмове, јер је са северне стране. Овај манастир дуго је био у рушевинама, обновљен 1937.године, а у припрати у средишњем делу храма очуване су у мермерном поду веома лепе розете са биљним орнаментима. И овај манастир је женски.

Манастир Преображење Кабларско налази се у подножју Каблара, на десној обали Западне Мораве. Његове беле стене веома одударају од зеленог Каблара. Овај манастир посвећен је Преображењу Исуса Христа. Готово сто година био је без монаха, а обновио га је игуман Никифор 1811.године. У турским пописима из 1528. и 1530.године води се као активан манастир.

Вук Караџић је забележио предање о збегу у овом крају, који је добио име Турчиновац. „Више манастира има пећина Турчиновац, за коју се приповеда да је у њој био збег, кад су Турци овом земљом овладали. Па када се први Турчин попео на улаз у пећину, а жена месила хлеб, па потегне оним Турчина у очи, те га тако збуни и отисне низ стене, те се разбије и од тада се зове ово место – Турчиновац.“

Конак манастира завршен је 1975.године. Поред њега, у другој пећини постоји мали извор, који се зове Света вода, а монаси говоре „Савина вода“ (по Светом Сави). О манастиру се данас брину монаси.

Манастир Сретење Овчарско налази се при врху планине Овчар, код места Марковице, изнад Западне Мораве. Први се помиње 1571.године. По старом предању место за градњу манастира одређивало се тако што би се бацао новац увис и на месту, где би пала круна (корона), зидао би се храм.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Sretenje,_%C5%A1iri_plan.JPG

Манастир Сретење; фото: Википедија/В. Мијаиловић

У манастирској библиотеци, поред осталих књига налази се рукопис минеј, који садржи службу кнезу Лазару. Нарочитом лепотом истиче се сребрни оков за јеванђеље, који је ливен и гравиран, као и украшен емајлом. У манастиру се чува портрет ктитора – епископа Никифора. Фреске су рађене 1848.године.

Постоји веома занимљива фреска, на којој је приказан свештеник, коме је Свети анђео везао руке. То је симболична представа забране кршења Свете Литургије због неспремности и недостојности свештеника, као очигледна опомена осталим свештеним лицима. Познато је да је епископ Никифор манастиру обезбедио земљу, виноград и воденицу, да би монаси остали у њему. Манастир је данас активан и у њему живе монахиње.

Манастир Свете Тројице налази се на западној страни Овчара. Сматра се да је подигнут између XIII и XVII века. На западним вратима постоји натпис из 1615.године. Лепоти самог манастира доприносе елементи од пластике на фасади, обрађени посебном пажњом.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Trojice,_manastirski_kompleks.jpg

Манастир Свете Тројице; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Сама црква је могла бити подигнута мимо дозволе турског владара, јер је област, у којој је грађена, као тешко приступачна, остала дуго ван стране контроле. Године 1850. извршена је обнова, међутим 1894. црква страда од клизишта. Поново је обновљена 1937.године. Данас је мушки манастир.

Манастир Благовештење налази се у клисури, на левој обали Западне Мораве, у подножју Каблара и у близини Овчар бање код Чачка. Према натпису изнад улазних врата подигнут је 1602.године трудом игумана Николе и монаха. Посвећен је Благовестима Пресвете Богородице. Сматра се да је на овом месту постојала старија црква из XIII века. Ова црква је, као и остале из тог периода, због Турака била мањих димензија и није имала импозантност и лепоту, коју су имали храмови из доба Немањића.

Живопис потиче из 1632.године и сачуван је у целини. Фреске спадају међу најлепше у Србији из тога времена. Посебно се истичу портрети српских Светитеља, као и Страшни суд. У манастиру је радила преписивачка школа, па су тако у манастирској ризници сачуване вредне и старе руком писане књиге.

Оно, што овај манастир издваја, је стари иконостас из 1632.године. Због изузетно лошег стања најважнији делови су пренети у музеј у Београду 1908.године. својом лепотом посебно се истиче икона Богородице са Христом и може се рећи да превазилази многе иконе, рађене у XVII веку на Светој гори. После 76 година иконостас је конзервиран, рестауриран и обновљен, а заслугу за то имају стручњаци Народног музеја Чачак, Београд и стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије, Београд. На црквену славу Благовести у априлу, 1994.године иконостас је враћен манастиру. У манастирској ризници чува се и београдско четворојеванђеље, штампано 1552.године. Манастир је активан и о њему брину монаси.

Манастир Никоље Кабларско налази се у близини Овчар бање, 14 километара од Чачка, на левој обали Западне Мораве, испод планине Каблар. Подигнут је на веома неприступачном месту, окружен стенама, ради боље заштите од Турака. Црква је сазидана од поломљеног кречњака и посвећена је Светом Николи (летњи). Иако нема значајну архитектуру и монументалност – био је главни културни центар Овчарско-кабларске клисуре.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Nikolje,_manastirska_crkva,_stari_konak_i_deo_porte.jpg

Манастир Никоље; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Први пут се помиње 1476.године у турском попису. Овде је током XVI и XVII века радила преписивачка школа, као и писачко-печаторезачка радионица. Архитектура је скромна, основа је без куполе, а улаз је са јужне стране, што је реткост. У цркви се налазе две фреско-целине (у наосу и припрати). Раније су и спољашњи зидови били украшени фрескама, што је била велика реткост. Такви случајеви постоје у православним црквама у Молдавији.

Никољско јеванђеље писано је на пергаменту у XV веку. Ова стара књига не налази се више у овом храму, већ је на непознат начин изнета у иностранство. Данас се налази у колекцији Честер (Даблин). Манастир је спаљен 1803.године од Турака и обнављан више пута, а данас је активан као женски.

Манастир Јовање се налази на левој обали Западне Мораве. Посвећен је Светом Јовану. Подигнут је од ломљеног и тесаног кречњака на темељима старије цркве из XVI века. По предању Јовање је био манастир са преко 30 монаха. Унутрашњост је без фресака, грубо окречена.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9C%D0%90%D0%9D%D0%90%D0%A1%D0%A2%D0%98%D0%A0_%D0%88%D0%9E%D0%92%D0%90%D0%8A%D0%95.JPG

Манастир Јовање; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Из овог манастира потиче лепо украшено јеванђеље из 1621.године. У манастиру Троноши чува се типик, који је написан још 1636.године баш у овом старом манастиру. Приликом изградње хидроцентрале морало се створити вештачко језеро. Да овај манастир не би био потопљен, морали су да га разграде и поново изграде на вишем месту. У народу су овај манастир назвали Ново Јовање. Данас постоји опасност од појаве клизишта.

Манастир Илиње Кабларско налази се под Кабларом, на левој обали Западне Мораве и посвећен је Светом Илији. Према народном предању на месту овог манастира налазио се стари, који је имао веће димензије од садашњег. Изнад манастирског портала, на западној страни фасаде налази се лепа украсна розета у облику цвета са 12 листова. Сада је метох оближњих манастира.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Ilinje_(Kablar),_prole%C4%87e_14.jpg

Манастир Илиње Кабларско; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Манастир Успење Кабларско налази се изнад Јовања, чији је метох. Његова историја није довољно проучена, па је непознат ктитор, као и тачан период изградње.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Uspenje.jpg

Манастир Успење Кабларско; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Ивана Миланов

Чедомиљ Мијатовић и потрага за благом Немањића

Чедомиљ Мијатовић, књижевник и историчар, економиста и политичар, остао је упамћен у новијој српској историји првенствено по томе што је, као министар иностраних дела у влади Милана Пироћанца, потписао са Аустро-Угарском озлоглашени Тајни споразум из 1891. године. Осим мемоара на енглеском језику „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“ (Лондон, 1917) и књиге о династичком преврату у Србији „A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia“ (Лондон, 1906), његову литерарну заоставштину чине једна обимна студија о деспоту Ђурђу Бранковићу и неколико прозних дела сумњивог књижевног квалитета.
https://en.wikipedia.org/wiki/File:CedomiljMijatovic.jpg

Чедомиљ Мијатовић: фото: Википедија

У роману „Рајко од Расине“ Мијатовић приповеда о српском јунаку који у Крушевцу ослобађа из турског ропства Мађарицу Маргиту, па онда, лутајући са њом по Србији, на Вујан планини наилази на светогорца Теодосија, чувара крунског блага Немањића и Бранковића. Након објављивања ове приповести, 1892. године, било је безброј покушаја да се на подручју између манастира Вујан и старог византијског утврђења на Соколици, „митској планинини, пуној пећина, змија и извора“, уђе у траг скривеној ризници српских средњовековних владара, али то још увек никоме није пошло за руком.

Рајко од Расине (одломак)

7.
„А гле каква је то светлост тамо?“, упита га Маргита, кад јој и самој погледи падоше на онај ходник у зиду од леве певнице.

„Ама ја тебе чеках. Не хтедох у светлост без тебе. Ходи!“, рече Рајко и одмах пође напред.

Узани ходник у зиду савијаше у лево од олтара и излажаше у једну велику округлу просторију, под једним високим и широким сводом као под неким кубетом. Кад њих двоје изиђоше из ходника па стадоше на праг, преко кога се у ону округлу дворану силазило, и кад погледаше пред собом, обадвоје се зауставише и занемеше од чуда.

Озго са средсреде свода спуштао се један гвозден ланац, о коме је висио велики један и поширок златан обруч; са обруча се о златним ланцима спуштало дванаест великих златних кандила. Осим тога, које са свода, које са гвоздених полуга што су се пружале од једног зида до другог у сва четири правца, висили су многобројни мањи обручеви од сребра са сребрним кандилима, неки ниже други више, те изгледаше као да под сводом лебди читав рој од некаквих џиновских златних и сребрних светлица. Сам свод као да је био сребром покован, те је светлост од стотине кандила хватао у се, као какав преврнути пехар од углађенога сребра, па је онда спуштао као неку топлу месечину на целу дворану, те се у њој свака тварка доста лепо могла да види.

Маргита узе да трља очи, па онда погледа у немом чуду у Рајка. Рајко, као да је чуо шта она сама у себи говори, рече: „Ама, и ја се питам, је ли ово сан, или машта! Или је ово све у истини пред нама јава!“

„Хајде да сиђемо да разгледамо шта је све то“, рече Маргита. Али пре него што ће са прага у дворану коракнути, Рајко задржа руком Маргиту, па онда онако узбуђен викну: „Има ли овде живога кога?“

Вика његова узе да се пролама испод свода, удараше у зидине, па се у потмулој грмљавини врати к њима двома, неразговетно понављајући последње две речи: „живога кога?“

„Живога Бога!“, рече Рајко радосно узбуђено. „Чу ли, госпођо, шта одзив рече: живога Бога!, и не треба нам бољи одговор. Не бојмо се!“

„Учинило ти се. Одјек је поновио само твоје речи“, говораше му Маргита.

„Не, не, чуо сам ја добро; одговор је био: живога Бога! Ми ћемо, ево, у име живога Бога напред. Држ’ се, госпођо, моје руке ако се бојиш, а ја ћу Његове.“

„Не бојим се ја ничега кад има светлости. Мене је страх само у мраку. Хајдмо!“, рече Маргита.

Узеше да разгледају око себе. У округлој зидини од дворане било је дванаест гвоздених вратаоца, која су некуда у друге ходнике и просторије водила. Једна од тих вратаоца била су она на која њих двоје дођоше. Између сваких двојих врата беху уза зид прислоњени гвоздени оклопи са шлемовима и са другим копљима у гвозденим рукавицама. Изгледало је као да су се џиновски оклопници, у пуноме ратничком окруту, поређали један до другога, да чувају стражу и да подупру зидину својим гвозденим плећима. Изнад њих су овде и онде биле уз зид прикуцане многе заставе, турске, бугарске, маџарске и млетачке.

Са онога прага, на коме се најпре онако у чуду зауставише, ваљало је силазити преко четири врло широка мраморна ступња, па да се сиђе на под од саме дворане. Ти су ступњеви ишли целим кругом дворане. Прва два ступња била су запремљена онаквим ословним ковчезима, какве је Рајко већ видео, а за које је мислио да су мртвачки. Сад је видео да у једнима од њих леже смештена копља, у другима мачеви, а у трећима буздовани.

„А сад се тек разбирам!“, рече Рајко; „ово је подземна оружница онога града била!“

На трећем ступњу, а дуж целог круга – остављајући слободан пролаз тек само за једног човека, који би од малених врата у зиду силазио на под дворане или из дворане ишао к вратима – биле су поређане петачке, све буре до бурета, па повезане једне с другима гвозденим ланцима.

„Биће да је то каква стара малвасија којом су се наши стари јунаци и господа појили!“, рече Рајко.

Док он тако још збораше, Маргита се беше прегла над најближим буретом, виде да на данцету нема чепа, него обло једно заклопче, продрма га обема рукама, отвори га, и онда гласно узкликну: „Каква малвасија? Та ово су сребрни новци!“, па онда загњури руку у буре, извади је пуну сребрнога ситног ношца, и пусти га да са танким звеком пада на данце од бурета.

Па онда као дивља мачка скочи на четврти ступањ, на коме беху поређана и ланцима повезана аковчад. Отрже силним једним напором заклопче са првог акова, загњури руку, подиже је у вис и пусти да млаз од златнога новца цури натраг у буре.

„А, ово не може бити друго, ово је један луд сан! Рајко, молим те, јесам ли ја будна? Јеси ли ти будан?! Да нисмо обадвоје излудели?! Протрљај, молим те, своје очи, па види и кажи ми, је ли ово доиста злато, а оно тамо сребро?!“, говораше Маргита збуњена и готово збиљски у бризи, да јој се памет преврнула није.

Рајко сад трљаше очи, уштину се у мишицу једну, па другу, скиде шубару, прекрсти се, провуче прсте кроз косу једанпут и други пут да главу расхлади, извади из свога гуњца убрус те убриса зној са чела и лица. И онда приђе лагано бурету једном на трећој степеници, отвори заклопче, диже аспре и пусти их да падају као плева; сиђе на четврту степеницу, отвори једно аковче, извади један златан цекин, метну га себи на длан и преврташе га то на једну то на другу страну.

„Хвалимо те, Боже! Ово је у истини и сребро и злато! Нисам истина никада до сада видео ни овакве грошеве ни овакве дукате, али видим ово је злато, а оно је тамо сребро. Их, да силна блага ако су сва та бурад пуна!“, говораше Рајко силно узбуђен.

„Пуна су сва! Пуна су за цело!“, довикиваше му Маргита, која беше подалеко од њега одмакла, отварајући овде и онде по неко ново аковче. Па онда враћајући му се пуна усхићења и са пуно поузданости рече: „Еј, мој витеже Рајко, сад тек видим шта ће од тебе да буде! Само нека нас срећа послужи да се дохватимо лепе земље мађарске, па да видиш шта ћу ја од тебе да начиним.“

„Ама, ходи, молим те, госпођо, да разгледамо све ово чудо око нас!“, рече јој Рајко, па онда с њоме заједно сиђе с последње мраморне степенице на под, који је све ситним шареним камичцима био ишаран у свакојаке цветове и гране.

Од прилике дуж три четвртине круга, а прислоњени уз сами онај четврти ступањ од мрамора запремљени бурадима са златом, били су поређани високи столови од дебеле и већ поцрнеле растовине, изрезане у свакојаке шаре, слике и прилике, у орлове, соколове, лавове, вукове, змије и змајеве. У свакоме столу лежао је по један широки плашт, понеки од свиле, понеки од кадифе, понеки од тканине сребрне и златне жице, а сваки уз то бејаше постављен и оперважен зибелинима. На плаштовима су били понамештани калпаци са челенкама од сребра и злата, или са перјаницама од орлова и соколова перја. И још у сваком столу беше уз плашт прислоњен по један дуг и широк мач, већином у зеленим кожним корицама, па са сребрним или златним пафтама, а дршком искићеном понеким драгим каменом.

Него ово двоје младих људи само прелетеше погледима ове столове, па се окренуше к средини дворане и њеном зачељу.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%C4%8Cedomilj_Mijatovi%C4%87,_Nova_iskra_24_(1899).jpg

Чедомиљ Мијатовић (Нова Искра 24-1899): фото: Википедија

По средини дворане стајале су три високе и широке трпезе. Она у средини била је за читаву с стопу виша од оне друге две, стојала је на ногама од црног углађеног мрамора, застрвена је била плаштаницом, која је била дивно извезена свилом, златом и ситним бисером. На сред плаштанице стајао је велики златан крст сав посут драгим камењем, које тако прскаше варницама, да се у њ није дало гледати. Беше ту још поређан велик број мањих и већих златних крстова, богато искићених бисером и драгим камењем, и пуно књига у златним корицама и иконе у злато и драго камење окованих. Она мало нижа трпеза у зачељу била је од углачаног плавог камена, са млазевима од златног песка у њему. На њему је, на једној богато извезеној плаштаници, стојала царска круна, на којој је блистао крст од пет алемова, од којих онај у средини беше крупан као крупан орах а они други као јаја голубија. Пред круном беше положен у накрст царски скиптар и мач, и један и други просто засути драгим камењем. Ту беху још и неколике мање круне и дијадеме, по свој прилици царичине, краљевске и деспотске. Она трећа трпеза у прочељу беше од углађенога зеленог камена малахита, а беше застрвена просто једном хрпом од златних кондира и пехара, од сребрних скриња и скрињица, од свакојаког златног посуђа. И да није било оноликих кандила, само драго камење, што се згрнуло на ове три трпезе, могло би да осветли дворану око себе.

С једне и с друге стране ове три трпезе поређано је било по шест престола од сребра. На сваком од њих стојала је по једна владичанска митра искићена иконицама и драгим камењем, и поред сваке митре беше прислоњена уз престо по једна владичанска штака, по нека од седефа а по нека од сребра: У зачељу ових сребрних престола стојао је један позлаћен престо са златном митром и златном штаком. Пред самим тим престолом, и управо на средини између њега и оне трпезе са царском круном, стојао је један златан стуб, тако своје четири стопе висок, на њему велика златна јабука, на јабуци велики двоглави орао од сребра, раширио крила таман да полети, као да хоће у небо да носи оно у злато оковано еванђеље, што му по крилима положено беше.

Иза овог златног престола под се подизао на две степенице од плавичастог мрамора, па онда пружао у ширину једну заравањ од руменог мрамора. Од прилике на средини те заравњи два велика лава као да су се у сред хода и у сред рикања зауставила, скаменила и позлатила, тако природно изгледаху са отвореним чељустима и са мало спуштеним и одуженим вратом, које густа грива покриваше. Иза њих друга два златна лава беху се пропела у вис, па предњим шапама држаху један дугуљаст штит онако полошке. Са средине штита дизаше се велики двоглави орао од сребра; раширио крила па као да, полећући у висине, кликће, тако беше отворио оба кљуна своја. С једне и друге стране овога знамења стојао је по један висок оклопник, са сребрним оклопом на прсима са сребрним шлемом на глави, са сребрним наџаком у једној а сребрним штитом у другој руци. А на пола хвата од ових оклопника беху два повисока млада раста, којима и стабло и грање и лишће беше од сувога злата, а жирке његове од сребра, а у многобројне сребрне чашице од жира беху утврђене беле воштанице. Поред и једног и другог златног раста, стојала је, и управо иза њега плашљиво на златне лавове погледала по једна од злата саливена кошута.

Кад би се она два златна лава што ричу и они усправљени лавови с орлом на штиту приближили и саставили, од њих би се склопио био велики један царски престо. А овако изгледаше то као неки разглављени и у делове своје растурени престо. Што је Рајка највише зачудило, беше што по средини између она два лава, што ричу, и испред орла на штиту, стојаше поснизак један, право и равно пресечен – растов пањ.

„Шта ли му је ово сад?! Кад угледах ове златне лавове и сребрног орла помислих: ето, то је царски престо! А оно се ево престо разглавио у кукове своје и расточио као буре кад му прсну обручи а по средини остало само сељачко седало – растов пањ!“, рече Рајко, замишљен ставши између она два лава и пред самим пањем.

Маргита се најпре дохвати руком својом за рукав од његова гуњца, па се ниско пригну над самим пањем и оштро га посматраше, као да броји прстенове његове старости.

„Не, нема!“, рече усправивши се. „Мислила сам да је то можда пањ на коме сте ви Срби секли главе вашим краљевима; али нема трага ни од крви ни од секире!“

„Бог с тобом, госпођо! Кад смо ми секли главе нашим краљевима?“, питаше Рајко гласом који издаваше да му је криво.

„Шта вас ја знам кад сте! Него ми се некако чини да сам негде и некад слушала, да ваши краљеви нису добро пролазили!“

„Ако нису они, нисмо ни ми!“, рече Рајко сасвим мирно, па онда настави: „Е, баш ме копка да знам шта ће овај растов пањ овде?!“

„Махни се пања него казуј ако знаш шта је ово?“, рече Маргита па показа руком на оно што се иза овог растављеног престола подизаше уз зидину.

На једној широкој и повисокој коцки од мрамора беху саливене па позлаћене некакве људске прилике. Један висок човек у владичанском окруту, с митром на глави, с крстом у руци, с изразом неке племените одважности и радосног поноса у лицу, благосиљаше два млада витеза, који се над једним ћивотом беху чврсто загрлили. Доле поред њихових ногу лежаху бачене две круне, два пребијена мача и два поломљена буздована. Прилике ове беху све у већој него обичној људској величини. Десно од њих на једној, нешто мало снижој, мраморној коцки, био је начињен цар један на ватреном коњу, који се пропиње у вис да скочи унапред. Цар је на глави имао шлем, по коме се око чела повијао царски венац; у левој руци држао је крстату заставу, од које тешке кићанке падаху му по плећима; у десници држао је го мач, па њиме показивао у напред; главу беше мало повио на лево и натраг, као да се окреће к јунацима својим и као да им кроз отворена своја уста довикује: „Овамо, напред! ко је Србин и српскога рода!“. Цела та прилика, и онај јунак са изразом одушевљења у лицу, и онај ватрени коњиц, беху тако пуни живота, да Рајко осети како га чудна једна ватра загрејава и како му срце узе куцати све бурније. Учини му се чисто да чује како цар виче: „Напред, јунаци! напред српски соколови!“, па поче и сам као у неком наступу заноса да виче: „Напред! Напред браћо! Ха, нек се зна ко смо! Напред за нашим царем, напред!“ И његова се вика узе да ломи испод свода и по зидинама, и загрме сва дворана и готово као да из сваког оног оклопа уз зидине ођекиваше узвик: „Напред, напред!“

Маргита не беше поред њега; Беше крочила у десно, те стојаше пред трећом једном сликом, која беше намештена лево од оне велике у средини, а на онако исто посниској коцки мраморној, као оно Рајков цар. А кад чу како Рајко поче викати и одјееке изазивати, и кад га виде како баци шубару у вис, она му хитро приђе и продрма га за руку.

„Јеси ли при себи, Рајко? Шта ти је витеже млади?“, питаше га не са бригом, него са задовољним а једва прикривеним осмехом, као оно млада мати кад тобож хоће да покара свога синчића, а у самој ствари јој је мило што он показује да има своју вољу.

„Ал’ је ово мајсторски! Је ли да је као жив? И коњ жив и јунак жив! А знаш ти ко је ово?“, говораше Рајко с веселим узбуђењем, па накриви мало своју шубару.

„Откуд ја могу знати ко је!“, рече Маргита.

„Е, да ти кажем. То је наш цар Душан! Чула си за српског цара Душана!“

„Баш нисам. А откуда ти знаш да је то цар Душан?“, рече Маргита мирно.

„Ниси чула за нашег цара Душана!“, викну Рајко запрепашћен и погледа је чисто са сажаљењем. „Па шта си ти то онда чула?!… А питаш ме откуда га ја знам? Па познао сам га чим сам га видео. То је он и нико други!“

„Кад си ти видео цара Душана, те да га можеш одмах да познаш?… Него ходи да видиш нешто много лепше!“, и онда га повуче к трећој прилици на мраморној коцки, лево од оне велике у средини.

Рајко полазећи за њом говораше како би он дао своју главу на оном пању одсећи, ако оно није цар Душан. ,

„За ово“, рече показујући руком на прилику у средини, „не знам шта је, али оно је тамо цар Душан!“

„А што је ово?“, запита Маргита, пружив руку према трећој прилици.

Један висок леп старац, са широким челом, орловским носом, дугом брадом и дугом косом седео је на престолу, наслонив обе руке на велики и широк мач, којега је држак у крст извијен био. Круна, скиптар и златна јабука с крстом лежали су доле поред престола као бачени тамо немарно и небрижљиво. На доњој степеници од престола седела су два младића, господски обучена у доламе, на којима су у испупченом везу извезени били двоглави орлови, кринови и лавови, који се пропињу да дохвате звезде. Тако је извезен био и онај велики и широки јермелином постављени плашт, који је са рамена онога старца падао на престо. Један је младић склопио своје руке на десном колену старчевом, а онај други на левој страни, гуђаше у гусле, лице своје подигао горе к лицу старчевом, а уста мало отворио као да пева. Старац се пригнуо мало к младићима па се загледао у лице младога гуслара с једним изразом, који је тешко укратко описати, али у коме су се и осећање достојанства и неизмерна једна туга и опет жива чежња да чује баш све што гуслар има да каже, стапале. Оба младића беху у лицу од изванредне лепоте, али у обојице очи беху дубоко упале и – очним поклопцима поклопљене, као да оба беху слепа. Цела је прилика била пуна лепоте, мирноће и нежности, и имала је у себи нешто што је растуживало.

„Ко је ово? Како је госпоствен овај старац, како је озбиљан и тужан! Како се невесео загледао у младог гуслара! А шта ли му овај уз гусле пева?!“, питаше Маргита и осећаше како јој се срце размекшава.

„Не знам!“, рече Рајко, „не знам, мањ’… чекај, молим те!… јест, мањ ако то не буде деспот Ђурађ Смедеревац са његова два сина, два деспотовића, које је маћеха њихова, проклета Јерина послала зету своме цару Отмановићу да их ослепи. Али опет не знам поуздано. За оно тамо знам да је цар Душан. Еј, капе!“ И Рајко отиде опет да изближе гледа свога цара, а Маргита остаде да гледа растужена у старог деспота и у два лепа а слепа млада Деспотовића.

Извор: Skriptorijum