Анатолиј Алексејевич Кљосов

Генетичари утврдили да смо били овде и 2.000 година п.н.е. (ВИДЕО)

Било нас је на овим просторима и 2.000 година пре нове ере! 

Најновија генетска студија открила оно о чему се претпостављало – пронађен доказ да су народи на Балкану ипак староседеоци. Балкан прапостојбина Индоевропљана.

У недавном ТВ интервјуу, Јован Д. Марјановић, истраживач етногенетског порекла народа Европе и аутор мултидисциплинарне студије „Генетика Старе и Нове Европе“ изнео је дугоочекивани доказ да су народи југоисточне Европе ипак староседеоци на Балкану. Марјановић је представио прелиминарни научни рад српских генетичара који доказује да је и у време бронзаног доба, 2.000 година пре н.е., наш народ постојао на овим просторима и да нису сви изумрли како наводе неки теоретичари.

Наиме, група научника из Србије, Немачке, Швајцарске и САД (Жегарац, Александра ет ал. (2020), „Kinship, acquired and inherited status, and population structure at the Early Bronze Age Mokrin necropolis in northern Serbia”, bioRxiv 19. мај 2020) објавила је у најновијем раду да су у некрополама у Мокрину, на северу Србије, између осталог пронађени и остаци наших предака са „нашом“ I2a1b хаплогрупом из раног бронзаног доба (2.100–1.800. п.н.е).

Прилог можете погледати овде

Испитивање пронађених скелета у Мокрину доказује да је руско-амерички генеаолог и биохемичар др Анатолиј Кљосов погрешио у својим студијама да је наша I2a1b хаплогрупа била истребљена на овим подручјима након доласка R1b хаплогрупе 2.500 година п.н.е. (по њему су преживели само они који су побегли на Британска острва, северну Немачку и руску степу) и да је наш динарски маркер стар само 1.800 година. По Кљосововом и другим мишљењима, нас овде није било пре сеобе Словена.

Ипак, налази ове нове генетске студије иду у прилог Марјановићеве хипотезе обрађене у књизи „Генетика Старе и Нове Европе“ да нису свих носиоци I хаплогрупе били истребљени, како тврди Кљосов, већ да је тачнија Марјановићева теза да су староседеоци Илири, Трачани, Дачани били један народ који су морали имати већинску I хаплогрупу, а не хаплогрупе сличне Грцима, односно Феничанима.

This slideshow requires JavaScript.

Балкан прапостојбина Индоевропљана

То доказује да је генетика коју имамо највише на Балкану у динарском масиву, I2 хаплогрупа, у ствари извор индоевропске цивилизације. Овим отпада и Курганска хипотеза, литванско-америчке археолошкиње Марије Гимбутас (1921–1994), која је одредила народе који су говорили праиндоевропски језик, а која је у потпуној супротности са модерним истраживањима генетичара.

Емисија се бави темом генетских истраживања порекла народа која у последње време заокупља велику пажњу јавности у Србији и региону. У њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.

Важан део интервјуа везан је и за генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту и како је преко ДНК истраживања откривено порекло народа на Балкану. Занимљив је и Марјановићев осврт на вечито питање да ли је било велике сеобе народа у 7. веку или не и ко је у праву по том питању; званична наука или све гласнији заступници аутохтонистичке теорије. Марјановић у емисији анализира и тумачи везу Румуна и Срба и зашто су баш Румуни кључ за откривање нашег порекла.

ИНТЕРВЈУ: Јован Марјановић – Наша генетика је најстарија у Европи, Албанци су из Азије!

 

Румуни су нам генетска браћа – Имамо дачког порекла кога нисмо свесни

Румуни и Срби су један народ са две нације јер имамо генетски слично порекло, те се српска историја не може разумети без историје Румуна пошто имамо 85% сличне хаплогрупе. Овде се поставља питање да ли су Румуни пореклом Словени или Дачани или је то једно те исто.

Проценат Y ДНК сличности између Румуније и других европских земаља; фото: Eupedia

Ако Румуни нису Дачани, него чисти Срби, односно Словени који су дошли смешани сви заједно из Русије и Пољске, поставља се питање кад су они научили романски језик, јер по званичној историји Словени су дошли на ове просторе почетком 7. века (око 614. године). Међутим, византијски цар Ираклије укинуо је 618. латински језик и увео грчки као званични језик у Источном римском царству и то управо у периоду када по званичној науци Словени долазе на Балкан.

Генетика Старе и Нове Европе

Ако су Румуни чисти Словени, а немају везе са Дачанима, кад су онда научили да говоре романски језик? А ако нису Словени, ако су Дачани, значи толико су онда и Срби. По Марјановићу, Румуни и Срби имају доста дачких елемената, дупло више него илирских, јер су Илири били доста разређени и изумрели, али не потпуно.

Јован Д. Марјановић привукао је последњих година велику пажњу јавности и медија својом књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.

Да ли су историју Срба и Руса фалсификовали и сакрили западни историчари

Анатолиј Кљосов писац је ове књиге „Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију“ јасног наслова и неодређеног жанра. Управо та мешавина свих наука привукла ме је његовом делу. Наћи ћете овде и историју, и археологију, метеорологију, астрономију, палеолингвистику, етнологију, математику, медицину, форензику, наравно генетику и њену кћерку ДНК-генеалогију. Сигурно сам пропустио бар још прегршт наука и научних грана. Књига је слободна и драгоцено субверзивна у сваком реду и сваком поглављу; подрива и руши темеље штетне зграде на лошем месту. Уосталом, ово и јесте век у коме ће се многе тајне открити.
Хаплогрупа I2 - Словени

Хаплогрупа I2 – Словени

Лажна историја мора пасти. Срби и Руси (обратити пажњу на редослед) имају много тога заједничког. И Србима и Русима су странци писали историју. Али не обични странци већ странци непријатељи, којима је главни циљ био и остао, до данас, поништавање словенства! По њима ни Срби ни Руси немају античку историју, односно не постоје пре средњег века. „Добро“! Од тога су почели, „створили“ су нас од малоумних хорди изниклих у неодређеним баруштинама и одједном нас обрели у Србијама и Русијама – готовим државама! Ни то није било довољно, те државе су морали да створе странци. Русију формирају Нормани, дакле Германи или Швеђани, никако Словени. Београд су, замислите, „основали“ Келти Скордисци, иако овде постоје насеља старија од њих бар 6.000 година!

Анатолиј Кљосов

Анатолиј Кљосов

Наравно, нећу препричавати књигу, али ово морам да наведем: на једном месту аутор каже, а говори о садашњем времену, како су руски археолози запели да докажу да је један средњевековни локалитет фински, и то усред Русије, фински па фински. И Кљосов каже да су они, археолози, оболели од норманизма. Е ту, на том месту, постао је мој брат, јер је као човек ван историјско-археолошке струке схватио, прозрео суштину. „Одгојене“ су, баш тај израз, генерације већих католика од папе, већих Немаца од Немаца или што каже српска пословица – ‘рани куче да те уједе! Исто је у Србији. Овде су победили и наметнули берлинско-бечку историјску школу још у 19. веку. Године 1878. на берлинском конгресу потврђена је Србији модерна државност, али и наметнути стандарди који ће се примењивати у историјској науци. Стандарди су и данас много популарна реч, њих треба да испунимо како бисмо „ушли у Европу“! Моје је питање – одакле? Рођена је такозвана права и владајућа критичка историографија која, ево, влада до данас, насупрот тзв. романтичној или аутохтонистичкој школи којој, према тој подели, припадам и ја. О томе сам доста писао и моји читаоци то знају. Али неке ствари треба поновити више пута јер су још стари Латини чули од Етрураца (који су себе звали Расени) да је понављање мајка учења.

 Анатолиј Кљосов живи у Америци, колевци израза као што су: „политичка коректност“ или „говор мржње“. Зато, бавити се заједничким мушким претком, а избећи оптужбе за горе наведене изразе је… готово немогуће. Историја се никада није одвојила од политике, видећемо хоће ли то успети ДНК-генеалогији? Један од задатака, скоро херкуловских послова, које је аутор морао да савлада је и борба с потпуно неодговарајућом и у суштини погрешном терминологијом у археологији, историји, палеолингвистици… Да би илустровао опсег тих грешака Кљосов је духовито, као да је Србин, давао сопствене примере кованица типа – протосовјети, као потпуни еквивалент владајућим „научним“ изразима!

Ако мислите да је филологија, чак и палеолингвистика, за разлику од историје и археологије, ослобођена притиска политике, онда се грдно варате. Сећам се како сам на часовима старословенског и палеографије мучио професора питањима типа: где престаје дијалект и почиње нови језик? Критеријуми раздвајања, једноставно ћу рећи, не постоје! Тако да смо увек долазили до закључка како је постанак новог језика, у наше време, политичка одлука. Врхунац овог „критеријума без критеријума“ догодио се у 20. веку када је одлукама неколиких центара моћи, на првом месту Ватикана и Коминтерне, почело комадање српског језика и српског простора, односно, српског народа. Тако званично атеистички СССР наступа заједно са званично теистичким Ватиканом. Једна, добронамерном, боље рећи необавештеном човеку, наизглед немогућа спрега. Света столица је имала благу предност на терену, због већ одавно постављене „инфраструктуре“, док је црвени Кремљ тек имао да изгради своју мрежу. Ипак, овај напорни рад уродио је плодом. Уз помоћ Аустронемаца Ватикан је у оба светска рата, а посебно у Другом, извео до тада невиђен геноцид. Број српских жртава још увек је тајна. Не знам ни за један народ у прошлом веку да је више пострадао, да се изразим бирократски – „по глави становника“. И жреци Коминтерне радили су исто, знајући да никад неће завладати Полуострвом док не сломе кичму српству.

Победа комунизма 1945. године одмах је „породила“ три народа: Македонце, Црногорце, Југословене. И нешто касније муслимане са великим М. После серије ратова 1991–1999. муслимани су волшебно постали Бошњаци. Тако да данас постоје три нова језика, од којих један потпуно разумем и спорије говорим (македонски), а бошњачки и црногорски говорим перфектно, пишем и могу „симултано“ да преводим са једног на други! Ово је на жалост истина.

Уништавање и фалсификовање руске историје било је беспризорно. У књизи М. Т. Бељавског „М. В. Ломоносов и оснивање Московског универзитета“ коју је издао Московски универзитет 1955. поводом двестагодишњице свог оснивања, налазе се ови занимљиви подаци. Ломоносов 1750-их година, заокупљен историјом, пише рад „Древна руска историја“. Његови рукописи и припремни радови су нестали. Издавање је ометано. Књига је изашла из штампе тек после смрти Ломоносова 1765. године! Али, „најлепше“ тек долази. Закључено је да под именом Ломоносова уопште није објављено оно што је Ломоносов заиста радио и писао. Историја овог случаја врло је занимљива, јер је извесни Милер припремио све за штампу. Исти овај Милер руководио је универзитетом у Петербургу, а Немци су руководили и петербуршком гимназијом, која је спремала ђаке за факултет. Цитирам: „У гимназији професори нису знали руски језик… а ученици нису знали немачки. Предавања су држана искључиво на латинском. Гимназија током тридесет година (1726–1755) није припремила ни једног човека за упис на универзитет. Из тога је извучен следећи закључак. Изјављено је како једини излаз представља довођење студената из Немачке, пошто је Русе наводно, свеједно немогуће припремити. Тобоже дивља неписмена земља. Стварно, откуд болест норманизма у Русији?!

Сличан случај несталих рукописа десио се нашем историчару „проторомантичару“ и „протоаутохтонисти“ Милошу Милојевићу у 19. веку. У питању су сандуци нестале грађе!

Хаплогрупа I2 - Балкан

Хаплогрупа I2 – Балкан

Поимање о великој старини Срба има дубоке корене код нас и људи су о томе изгледа одувек промишљали и писали. Али то „званична историографија“ не признаје, штавише, презире и изврће руглу. Страх од традиције и истине толико је велики да су чињени трагикомични потези. У Србији постоји књига која је преведена и објављена без прве половине текста! То се десило делу дубровачког попа Мавра Орбина који га је штампао у Пезару 1601. на италијанском језику, под насловом „Царство Словена“. Више бих волео да се то урадило из глупости, али нажалост није. Учињено је намерно с бедним образложењем да је на првих 250 страница легендарна и по томе непотребна историја. А ту у необјављеној половини каже Орбин рецимо и ово – да су Руси дошли у Мизију (Србију) за време цара Вителија (69. године наше ере) и прозвали се Рашани. Између осталог, у тој половини, налази се и вандалски речник на неколико страница, из кога се јасно види да су Вандали Словени а не Германи, какав је о њима и до данас став западне историографије. Пре неколико година Орбин је, наравно у целости, преведен и објављен у Русији, а у Србији још није, иако се из садржаја лепо види да је далеко највећи број страна посвећен Србима и српској историји. Све ово пишем да покажем како се нисам сам од себе пренуо и почео да трабуњам о великој старини свог народа. Пре мене су о томе говорила и писала поколења. Пошто су сви помрли, неће се љутити ако неког од њих случајно прескочим.

Крајем прошлог века Олга Луковић Пјановић обновила је борбу за опстанак наше праве историје књигом убитачног и провокативног наслова „Срби… народ најстарији“, што је у ствари цитат изјаве византијског историчара Лаоника Халкокондила: „Срби су народ најстарији, то поуздано знам.“ Олга је преживела немачки логор, докторирала на Сорбони… После тешке болести поново учила да говори… И уз све недаће, својим радом и својим књигама пробудила и раздрмала посустале Србе. Вратила нам достојанство. Она је волела да каже како је српски језик врло стар, исклесан, избрушен као дијамант дуготрајном употребом.

Коју годину касније појавила се књига Ранке Куић „Црвено и бело: српско-келтске паралеле“, за коју сам, по професоркиној жељи, имао част да напишем приказ. Ранка је била члан Велшке академије наука и прва жена доктор англистике у Југославији. Њен камријски речник сам доста користио и чинићу то и даље.

„Порекло Словена“ је толико духовита књига и толико добро преведена Савом Росић да ми се често чинило како сам неке пасусе из књиге написао ја а не Кљосов! Слобода и став, убиствени аргументи, то је оно што издваја ово дело. Оно је своје од почетка до краја. Како не бих дошао у напаст да препричавам књигу или бар откривам њене најзанимљивије делове, вратићу се најбољим палеолингвистима које је дао српски народ у двадесетом веку. А то су још Милан Будимир са својих неколико хиљада објављених непревазиђених страница о српском, старогрчком и латинском. Ту је и наш највећи санскртиста Радмило Стојановић, који је, објашњавајући да у Европи број падежа опада идући с Истока ка Западу, изговорио антологијску реченицу: „… они се гуше!“, подразумевајући под тим неодговарајући говорни апарат, јер Англосаксонци у суштини употребљавају туђе речи.

Ипак не могу да издржим, и овде ћу убацити мало етимологије. Опште је познато да ми Словени све Германе зовемо Немци, јер не говоре. А у исто време себе, пошто словимо односно говоримо и разумемо се одлично међу собом, називамо Словени. Они који говоре. То је дакле један антипод – мутави Германи и говорљиви Словени.

Хаплогрупа 1 - Европа

Хаплогрупа 1 – Европа

Аутор у књизи доста говори о Индији. То ме је подсетило Мануовог Законика, а у њему… ево бар једног примера: на санскрту се туђ човек, варварин, каже – млечка. А то је онај који млчи, мучи – ћути, дакле „нем(ац)“. Открива се исти српски аријевски руски начин размишљања и именовања.

Каже Кљосов да је санскрт од свих европских језика најближи руском, и са тиме се слажем, јер се потпуно подудара са оним што сам и сам закључио, и писао о томе. Да не бих откривао причу, рећи ћу то овако: рецимо да српски мушки преци путују возом из Београда за Техеран. То је јако спора композиција, путоваће се хиљадама година. Београд, Москва, Кијев, Аркаим, Делхи, Техерааааааан! Могуће је да неки преци нису ни ушли у воз јер су остали на „станици“ да се млате са Ербинима. Ко су Ербини? Е то ћете сазнати у књизи. Да се вратимо на станице пруге, Москва је много ближа Делхију од Београда, наравно, ако се путује овом „пругом“. То никако не значи да се путници из Београда не би могли споразумети са оним из Делхија.

Пре више од двадесет година, пишући прву свеску „Српско-српског речника“, читао сам „Повест времених лет…“. А тамо лепо каже да су Словени одавде (са Дунава) отишли на север. Лепо, размишљао сам, може ли древни текст дати још неки податак о сеоби са југа на север? И нашао сам га у „Повести…“ за годину 859. како Пољани Северани и Вјатичи плаћају данак у сребру и веверицама (мисли се на крзно веверице). Староруске веверице у преводу на савремени руски постале су белке, бјелке. Да, у староруском тексту је веверица – веверица, смеђе боје, умереног климатског појаса, а у новоруском је побелела као и беле ноћи! Кад смо код веверица, и Грци кажу веверица; ово тек онако…

Постоји један део у књизи „Порекло Словена“ који је заправо породични родослов самог аутора. Кљосови су старином из курског краја. Ратови и збегови, па опет ратови и збегови. Од 16. до 18. века под сталним притиском муслиманских хорди, празни се простор низ Дњепар до Крима. Ово говорим зато што се управо ту насељавају половином 18. века Срби из Аустрије. И ето, ми ћемо зауставити Турке и Татаре. Гледам карту Захарија Орфелина из његовог дела „Историја и живот Петра првог Великог“ (Венеција, 1772.). На тој карти с десне стране Дњепра лепо пише Новаја Сербија! Срби нису више хтели да чувају Аустрију од Турака и један део напушта Крајину и одлази у данашњу Украјину. Променили су простор, али не и његово име.

Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Сеобе народа су чудна ствар, некада иду у таласима између којих могу бити стотине и хиљаде године размака, а некад се „ентитети“ једноставно врте, круже у мањим и већим луковима, враћајући се на исти простор. Можда о томе говори српска десетерачка песма „Свеци благо дијеле“; о некаквом доласку из Индије, Инђије, земље проклете. Тако је Кљосов заправо потврдио оно што сам писао, пронашавши заједничког мушког претка Руса овде, пре више хиљада година. А мени је то сасвим довољно. Говорећи о Аријевцима, аутор нам обраћа пажњу и на свастику, знак који су Аријевци пронели и посејали где год су се кретали. И прича како је тај орнамент протеран и са народног руског веза, и практично уништен од стране НКВД-а, заједно са везиљама. Онај ко није носио црвену пионирску мараму, и црвену петокраку на шлему, као на пример ја, тешко ће то да схвати. Али комесари су још ту, само су променили „демоде аутфит“. Узимам „Историјско-етнографски атлас Сибира“ Академије наука СССР-а, штампан 1961. године. У овој огромној и тешкој књизи, одлично илустрованој, нигде ни трага свастикама. Ту су резбарије на кости, дрвету, шаре са одеће и шаманских бубњева, али свастике нигде! Али шта да се очекује од публикације петнаест година после Другог светског рата. Тако нешто може да се схвати увек и само у контексту времена. Свеједно, тај ми је атлас веома помогао у решавању многих замршених етимолошких питања. У њему се налазе одличне слике, фотографије и цртежи јахања јелена. Можда је јелен узјахан пре коња, и тиме прилазимо решењу још једне загонетке о аријевским песмама старим 7.000 година. Уосталом, то ћете открити сами.

Аутор помиње Вилијама Џонса који је 1790. године први срочио концепцију индоевропских језика рекавши да су три језика, латински, грчки и санскрт, настала од једног језика који више не постоји. А двадесет година касније, 1808. године Фредерик Шлегел је дао предлог да се они назову „индогерманским језицима“… Шта друго очекивати од Немца.

Наш језикословац Павле Соларић штампао је 1818. године књигу под насловом „Римљани словенствујући“, што ће рећи – Римљани који су некад били Словени. Та књига посвећена је лорду Фредерику Норду, бившем гувернеру Цејлона, са којим се Павле Соларић упознао у Италији. Лорд, страствени лингвиста, одушевљен Соларићем жели да га поведе као секретара на пут у Русију, али Павле због болести то одбија. „Римљани…“ су посвета лорду и нека врста опроштајног писма, али најважнији део списа је речник од 700 латинских речи, за које је Соларић утврдио да улазе у латински фонд из старог српског језика! А да, још и ово: два века је чекала Соларићева књига да буде објављена, прилагођена савременом српском. И колико знам, он је први Србин који је употребио израз етимологија.

Српски народ је, гледано светским мерилима, малобројан. Али је велики по наслеђу, нарочито по језику. Даћу један прилично непознат пример. Постојао је пројекат под називом – квантитативни опис структуре српског језика, посвећен статистичком проучавању српског писаног наслеђа од 12. века до нас. Аутор овог подухвата је Ђорђе Костић. Посао на корпусу српског језика трајао је само од 1957. до 1962. године, када је рад прекинут из неутврђених разлога. Узорак српског језика од 12. до 18. века састоји се од око 500.000 речи! Укупан број речи кроз све епохе писаног наслеђа, за само пет година истраживања, попео се на 11,000.000. Можда ће и овај податак помоћи добронамерном читаоцу да боље ухвати нит простор – време – човек, у „Пореклу Словена“, времеплову Анатолија Кљосова.

Радован Дамјановић

Предговор за књигу: Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију – Анатолиј Кљосов

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!

Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: „Ка изворишту културе и науке“. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.
Конференција

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну „историју“ „забрањена“ открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична „историја“, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, ДНК Генеолога. Само су наши „научни“ радници овај научни скуп одмах у старту прогласили „ненаучним“.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да, ако имају аргумент против, да га кажу, да се сучеле супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутим, они су све то игнорисали и исмејавали, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Али ево шта каже и тврди Ђанкарло Томацоли Тицијано, италијански историчар:

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан

Све је више доказа да је у Европи управо, на Балкану настала цивилизација – изјавио је у Винчи за Правду Ђанкарло Томацоли Тицијано, учесник научног скупа који су организовали Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Ова научна конференција дала је, како је истакнуто, „персоналне доказе о томе како је уништаван траг непрекидности словенске дуготрајности на овим просторима“, да би се Срби који хиљадама година живе на простору Балкана приказали као народ који је Албанце, односно Илире у 6. веку потиснуо у планине. Српска цивилизација која се, како је рекао Томацоли, приписује грчкој и римској култури јесте заправо староседелачка. Овај италијански историчар дешифровао је линеарно А и Б писмо са Крита – помоћу старословенских језика и тиме доказаo да је критска култура словенска, а не грчка.

Председник Организационог одбора конференције Божидар Митровић наглашава да је одговорност за фалсификовање српске историје и на српским медијима.

Винча

Ритон, Беловода Винча; Фото: Правда

– Штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и словенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у рату појмовима, где је и придев српски/словенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов) – рекао је Митровић и додао:

– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се највећа крађа у историји човечанства (а то је крађа историје Словена до VI века) не може обележити само у форми научне конференције. У светом окружењу преантичких артефаката Лепенског вира и Винче, средњовековних фресака са огромног православног пространства и азбуке различитих епоха, која се, ево и пред нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа.

У оквиру конференције одржан је округли сто „о прогону уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји“.

Кустос Музеја примењене уметности Душан Миловановић изразио је песимизам у погледу утицаја конференција на јавно мњење у Србији, с обзиром на то да су српски медији обавештавани из САНУ и са Филолошког какултета да није реч о озбиљној конференцији.

– Обавестили су нас да су добили позиве и да им је речено да није реч о научној конференцији. Ми морамо организовати петицију, то је наш инструмент, то је наше оружје – рекао је Миловановић. Протест због омаловажавања конференције изразио је Кљосов са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, који је 12 година предавао на Харварду и који јер својим истраживањем ипсолун хромозома дао свој допринос тези да су Срби староседеоци на Балкану.

Део скупа била је и изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче са мноштвом материјалних доказа о присуству “СлоВена” на овом простору од Лепенског вира и Винче.

Д. Башовић

извори: Правда, ЋирилицаНебојша

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија

ДНК Генеалогија нам пружа праве одговоре, валидне научне одговоре, о пореклу нација и скупине народа, они имају већу тежину од лингвистике, археологије, антропологије, историје. Укратко, ради се о проучавања ДНК, која нема везе са генима, већ са Y-хромозомом као јединим носиоцем сперматозоида, другим речима, посматрају се конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, тако да свако од нас носи одређен маркер у својој ДНК, илити слику мутација у мушком полном Y-хромозому. Тај маркер је у мушком потомству неистребљив. Заправо, једино се може истребити, ако се истреби само потомство.
Анатолиј Кљосов

Сусрет представника Расена са Анотолијем Кљосовим приликом мећународна научна конференцији „Ка изворишту културе и науке“ 2012. године

Ко су Аријевци?

Аријевци су у ствари народ и Род за које се користио термин и назив „Словени“ будући да су они сами себе називали Аријевцима, не Словенима, што је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима, а историјске детаље о томе чућете од Кљосова. Иначе, кад већ говоримо о Словенима, Словени као народ не постоје, тај назив: „Словени“ користио се као збирно име за језичко сличне народе (Руси, Пољаци, Чеси, Срби, Словаци итд…). О томе можете нешто више чути од нашег непревазиђеног палеолингвисте и одличног познаваоца митологије, Слободана Филиповића, у једном делу следећег видео прилога: „Аријевци – Срби»„.

Откуд воде порекло источни Словени рода R1a1, у ствари Аријевци, које је проучавао Кљосов, где им је била Пра-Постојбина?

Пра-Постојбина свих Аријеваца са својим заједничким претком био је Балкан, како нам открива Кљосов, тачније Србија, Косово и Метохија! Босна и Македонија!

Аријевци, тај Један Јединствени Род (Данас Срби, Руси, Украјинци итд…) насељавали су те просторе још пре 12.000 година!

Временом, део Аријеваца је из разних разлога о којима Кљосов говори, почео да се расељава на друге просторе по Планети Земљи, тако да се после 200 и нешто покољења, односно пре 4500 година, део Аријеваца преселио на источно-еевропску равницу, на тим просторима појавио се тада предак данашњих савремених Руса, Белоруса, Украјинаца, то је род R1a1.

Дакле, ко смо ми Срби?

Ми смо Аријевци, Аријевски Род, народ који је од увек живео у својој Пра-Постојбини! Србији, Косову и Метохији!!

*****************

Са руског превела Сава Росић
Руски весник, бр. 21, 2008

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије…

Уверени смо да ће ово научно-популарно излагање у правом смислу речи сензационалног проблема, професора А. А. Кљосова, изазвати доста расправе. Посебну одбојност ће изразити они људи којима је мрска историја не само руског народа, већ и читавог словенства.

Неразумевање ће изрећи и поједини богослови који се у својим погледима ослањају углавном на Стари Завет. Са њима је, наравно, тешко расправљати, а ми то и не намеравамо. Мислим да ни богослови, ни истраживачи ДНК-генеалогије не могу докраја појмити Промисао Божји. Једно је јасно: Господ нас приближава Истини, али нико нема право да је присваја за себе.

Анатолиј Кљосов

Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија

Анатолиј Алексејевич Кљосов» је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. У СССР-у је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс.

Анатолиј Кљосов

Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија. Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси. Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истраживања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!

А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чуде, зар не?

Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању руку „доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то није тако честа појава. А то питање је – „порекло Словена“. Или – „порекло полазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапостојбине“.

И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога нису изношене. Вероватно, све што год је могуће. Проблем је у томе што нико није знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор неће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гласова – „па то је било познато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска природа. А да тај хор упитамо – па где је онда прапостојбина Словена? Где је прапостојбина „Индоевропљана“? Одакле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагање – „питање је сложено и замршено, одговора нема“.

Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.

Одреднице и појашњења. Историја питања

Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Прасловене. И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво повезан са „Индоевропљанима“. Последње је чудовишно незграпан термин. Реч „Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом. Заправо постоји „индоевропска скупина језика“ и историја тог питања је таква да је пре два столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих европских језика. Та скупина језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви европски језици, осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада нису били познати разлози из којих су се Индија и Европа одједном обрели у истој спрези, а ни дан-данас није баш да се знају. О томе ће такође бити речи касније, и без Прасловена се ту није могло.

Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ почели називати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индоевропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у Финској и говори фински – није Индоевропљанин, а када пређе на руски, одмах постаје Индоевропљанин.

Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етничку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора нема. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи, лингвистички термини и, говорећи једно, лингвисти подразумевају друго, док се трећи збуњују.

Испада да ништа мање збрке нема ни када се враћамо у древна времена. Ко су „Индоевропљани“? То су они који су у давнини говорили на „индоевропским“ језицима. А још пре тога, ко су били? Па били су „Протоиндоевропљани“. Тај термин је још неспретнији: то је као кад бисмо древне Англосаксонце називали „Протоамериканцима“. Они Индију нису ни видели, и тај језик се још није ни образовао, и тек ће се хиљадама година касније преобразити и улити у скупину индоевропских, а они су већ „Протоиндоевропљани“. То је као кад бисмо кнеза Владимира називали „протосовјетским“. Премда је и „индо“ такође лингвистички термин и код филолога нема непосредне везе с Индијом.

С друге стране – да се схвати и саосећа, то може. Па, није било другог термина за „Индоевропљане“. Није било назива за људе који су у та далека времена образовали културну везу с Индијом и ту културну и, у сваком случају, језичку везу проширили на читаву Европу.
Чекдер, како то није било? А Аријевци?
Е, о томе ћемо мало касније.

Још о терминима. Из неког разлога је допустиво да се говори о старим Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује – не, не, старих Словена није било. Премда би свима требало бити јасно да се ради о Прасловенима. Какво је то двојно мерило? Хајде да се договоримо – говорећи о Словенима, имам у виду наше претке који су живели хиљадама година пре нас, а не савремену „етнокултурну заједницу“. Ваљда морају имати некакво име? Ваљда не незграпно „Праиндоевропљани“? Нити „Индоиранци“, је л` да? Нек онда буду Словени, Прасловени. И Аријевци, али и о томе ћемо касније.

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

Сада – о којим се то Словенима ради? Словени се традиционално деле на три скупине – Источне Словене, Западне и Јужне. Источни Словени – то су Руси, Украјинци, Белоруси. Западни Словени – Пољаци, Чеси, Словаци. Јужни Словени – то су Срби, Хрвати, Босанци, Македонци, Бугари, Словенци. Овај списак није исцрпан, можемо се присетити Сорба (Лужичких Словена) и других, али је идеја јасна. Та подела је у суштини заснована на лингвистичким критеријумима по којима се словенска скупина индоевропских језика састоји из источне, западне и јужне подскупине, с отприлике истом поделом по земљама.

У таквом контексту су Словени – „етнокултурне заједнице“, што укључује и језике. У таквом виду су се, сматра се, формирали до VI–VII века наше ере. И словенски су се језици, према подацима лингвиста, разишли пре око 1.300 година, опет отприлике у VII веку. Али генеалошки побројани Словени припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим разликују. Зато су Западни и Источни Словени као „етнокултурне заједнице“ – донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци. Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хромозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка хаплоскупина, најзад.

Ето, стигосмо до појма „предачка хаплоскупина“, или „хаплоскупина рода“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому. И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то је род R1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до 70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%. Закључак гласи: термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су „Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Хаплоскупина, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених језика није било. У том погледу је припадност роду, хаплоскупини – првобитна.

Пошто припадност хаплоскупини одређују сасвим конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи одређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај маркер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље могу повезати са „сојем“. Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода R1a1 на Балкану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења избили су на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1, укључујући и аутора овог чланка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они су, Прасловени, стигли до јужног Урала, а четристо година касније кренули су у Индију, где сада живи око сто милиона њихових потомака, пре 3.500 година, чланова истог тог рода R1a1. Рода Аријеваца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ хаплоскупине R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови лако се откривају. Истоветни словенским. Још један талас Аријеваца, с истим хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.

Најзад, још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и допро до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт, Уједињени арапски емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тестирања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и хаплоскупином R1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих похода – пре 4.000 година.

Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању имаћемо у виду источне Словене, људе из рода R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука све донедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који их објективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни постављано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупила, упоредне анализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“, дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им бреза, јасен, буква, познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада се сазнало да су то људи управо рода R1a1, коме припада до 70% становништва савремене Русије. А даље на запад, према Атлантику, удео аријевског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва износи свега 2–4%.

Хаплогрупа 1 – Европа

То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?

Из горе наведеног неминовно следи да „Индоевропљани“ – то и јесте древни род R1a1. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога долази на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивање индоевропске скупине језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова наречја, и појављивање „иранских језика“ индоевропске скупине, пошто то и јесу аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не „после“, већ су постали исход доласка Аријеваца, у другом хиљадулећу пре наше ере.

А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су „Индоевропљани“ нешто попут слонопотама*. „Индоевропљани“ су у савременој лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који су потом (!), хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели тако да се санскрит, књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спрези с основним европским језицима, осим баскијског и угро-финских језика. И још осим туранских и семитских, који у индоевропске језике не спадају. Како су то они, Европљани, извели, како су се и откуд обрели у Индији и Ирану – лингвисти и археолози не објашњавају. Штавише, у „Индоевропљане“ убрајају и оне који у Индију нису ни долазили и канда са санскритом везе нису имали, али су језик, изгледа, ширили. Келте, на пример. Али при томе расправљају ко су били Индоевропљани, а ко – нису. Примењују се најразличитији критеријуми, све до облика посуђа и врста шара на њима.

Још једна потешкоћа – пошто и многи ирански језици спадају у индоевропске, исто из многима непознатих разлога, онда се често уместо „индоевропски“ каже „индоирански“. Што је још горе, „Индоевропљане“ често називају „Индоиранцима“. И допуштају се чудовишне конструкције како су, на пример, „на Дњепру у давнини живели Индоиранци“. То треба да значи да су они који су живели на Дњепру хиљадама година касније произвели потомке који су дошли у Индију и Иран и некако извели тако да су језици Индије и Ирана у одређеној мери постали блиски многим европским језицима – енглеском, француском, шпанском, руском, грчком и многим другим. Зато су ти древни људи који су хиљадама година пре тога живели на Дњепру – „Индоиранци“. Да полудиш! Штавише, говорили су „на иранским језицима“! А при томе су се најстарији ирански „индоевропски“ језици појавили у другом хиљадулећу пре нове ере, док су они на Дњепру живели пре 4.000–5.000 година. И говорили на језику који ће се тек појавити кроз више стотина, па чак и хиљада година.

На аријевском су говорили, драги читаоче. Али је међу лингвистима просто страшно да се то спомиње. Те се и не спомиње. Код њих то није уобичајено. Биће да нису добили наредбу. А сами се не усуђују.

А ко су „Протоиндоевропљани“? Па то је нешто попут протослонопотама. Биће да су то они који су били преци ових који су били преци ено оних који су хиљадама година касније дошли у Индију и Иран и извели тако да… и тако даље. Ево како то лингвисти замишљају. Постојао је известан „ностратички језик“, јако давно. Смештају га у прошлост између 23.000 и 8.000 година, неко у Индију, неко у Средњу Европу, неко на Балкан. Не тако давно је у англофонској литератури израчунато да је у научним изворима предлагано 14 разних „прапостојбина“ „Индоевропљана“ и „Протоиндоевропљана“. В. А. Сафронов их је у фундаменталној књизи „Индоевропске прапостојбине“ набројао 25 – седам у Азији и 18 у Европи. Тај „ностратички“ језик (или језици), на коме су говорили „Протоиндоевропљани“, распао се пре око 8.000–10.000 година на „индоевропске“ језике и друге, неиндоевропске (семитске, угро-финске, туранске). И „Индоевропљани“ су тако понели своје језике. У Индију су, истина, доспели хиљадама година касније, али су свеједно „Индоевропљани“.

И то смо расправили. Истина, лингвисти још увек нису расправили. Они истичу – „премда се порекло индоевропских језика проучава интензивније од других, оно и даље представља најтежи и најпостојанији проблем историјске лингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручњаци још нису успели да одреде време и место индоевропског порекла“. Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина – прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ и прапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато што лоше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или „Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – Предња Азија или, конкретније, турска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија, нешто јужније од границе бившег СССР-а, у западном Ирану, то јест западном Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у крају такозване „курганске културе“*. Трећа варијанта – источна или Средња Европа или, конкретније, долина Дунава, или Балкан, или северни Алпи.

Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика такође остаје неодређено и варира од пре 4.500–6.000 година, ако се као његови носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000–10.000 година, ако су његови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Присталице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист представља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији започело из Анатолије негде пре 8.000–9.500 година и пре око 5.500 година стигло до Британских острва. Присталице „балканске теорије“ користе исте аргументе о ширењу пољопривреде, истина од Балкана према Анатолији.

То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за и против сваке од три варијанте.

Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико досад није повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим пре није између то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Словена – посебно и такође нерешено питање. То питање се у науци разматра већ преко триста година, али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Опште је прихваћено да Словени излазе на историјску позорницу тек у VI веку наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Прасловени, рецимо пре најмање три хиљаде година. А с тим ствари уопште лоше стоје.

Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у области Припјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ била територија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре две-три хиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште било – то питање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпостављају да су прапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе на југу садашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују. Пети мисле да прапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена ипак треба да се подударају, зато што су словенски језици врло архаични и стари. Други исправљају: не „Индоевропљана“, већ једне од њихових великих скупина, самим тим наговештавајући како је морало бити различитих „Индоевропљана“. А каквих то – обично се не објашњава.

Повремено се спомиње извесна „индоиранска заједница“ која је, ко зна зашто, говорила на „балтичко-словенском прајезику“. Од тога човек већ добија вртоглавицу. Понекад се наводе некакви „црноморски Индоаријевци“. Откуд одједном да су „индо“ а уз Црно море, то се не објашњава. Лингвисти кажу да је тако уобичајено.

Укључују антропологију и кажу да су Словени у том погледу блиски алпској зони – савремена Мађарска, Аустрија, Швајцарска, Северна Италија, Јужна Немачка, северни Балкан, што значи да су се Прасловени кретали са запада на исток, а не обрнуто. Међутим, антрополози и археолози не могу да наведу време тог кретања, пошто Словени своје мртве обично нису сахрањивали већ спаљивали, што је научнике лишило материјала током две и по хиљаде година. Појединци мисле да је расељавање дуж територије Источне Украјине везано за ширење курганске археолошке културе, што значи с истока на запад. Готово једнодушно се мисли да је становништво андроновске културе било „индоиранско“ по својој језичкој припадности, да су на Јужном Уралу, у Аркаиму*, живели „Индоаријевци“, а изградили су га опет „Индоиранци“. Сусрећу се изрази „индоиранска племена на путу пресељавања у Индију“. То јест, она су већ била „индоиранска“, премда се тамо још нису преселила. То јест, како год хоћете, чак до апсурда, само да се реч „Аријевци“ не користи. Најзад, „паранаучна“ литература запада у другу крајност и тврди да су „Словени-Руси били праоци малтене свих европских и дела азијских народа“, и „од 60% до 80% Енглеза, северних и источних Немаца, Швеђана, Данаца, Норвежана, Исланђана, 80% Аустријанаца, Литванаца – то су асимиловани Словени, Словени-Руси“.

Ситуација је отприлике јасна. Можемо да пређемо на суштину мог излагања. Тим пре што „најнапреднији“ историјско-лингвистички научни чланци, признајући да питање места и времена настанка „индоевропског“ језика остаје нерешено, позивају да се изађе изван међа археологије и лингвистике и у решавање питања укључе „независни подаци“ који ће помоћи да се на проблем баци поглед са друге стране и начини избор између основних теорија.

Што ја и чиним у овде представљеном истраживању.

Хаплогрупа I2 – Словени

ДНК-Генеалогија уопште, и Словена посебно

Суштину ДНК-генеалогије и њене основне поставке не једном сам раније описивао:

http://www.lebed.com/2006/art4606.htm
http://www.lebed.com/2007/art5034.htm
http://www.lebed.com/2007/art4914.htm

Овога пута прелазим право на ствар и само ћу напоменути да у ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозому, постоје одређени одсечци у којима се постепено, једном у неколико нараштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једна мутација. То нема везе са генима. И уопште, ДНК садржи свега 2% гена, а мушки полни Y-хромозом – још мање од тога, гени тамо чине ништавни део постотка.

Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носи сперматозоид) који се преноси са оца на сина и даље сваком наредном сину у временском низу од десетина хиљада година. Син добија од оца исти онакав Y-хромозом какав је он добио од свог оца, плус нове мутације, ако их је било приликом преношења са оца на сина. А то се ретко дешава.
А колико ретко?
Ево примера. Ово је мој словенски хаплотип, род R1a1, са 25 маркера:

13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16

Свака бројка представља одређени редослед блокова нуклеотида у Y-хромозому ДНК. Он се зове алел и показује колико пута се тај блок понавља у ДНК. Мутације се у таквом хаплотипу (то јест случајна измена броја блокова нуклеотида) одвијају брзином од једне мутације на око 22 нараштаја, то јест у просеку једном у 550 година. Који ће се алел следећи изменити – нико не зна и не може се предвидети. Статистика. Другим речима, ту се може говорити само о вероватноћи таквих измена.

У својим ранијим причама о ДНК-генеалогији наводио сам примере на такозваним хаплотиповима са 6 маркера – малим, поједностављено. Или их још зову „бикини-хаплотипови“. Али је за тражење прапостојбине Словена потребно знатно прецизније оруђе. Зато ћемо у овом истраживању користити хаплотипове са 25 маркера. Пошто у Y-хромозому сваког мушкарца има 50 милиона нуклеотида, хаплотип с његовим бројкама се у принципу може по вољи настављати, ствар је само у техници одређивања редоследа нуклеотида. Хаплотипови се одређују са највећом дужином од 67 маркера, премда технички границе нема. Али и хаплотипови са 25 маркера представљају врло велику резолуцију, такве хаплотипове чак ни научни чланци не разматрају. Вероватно је ово први такав.

Хаплотипови су изузетно осетљиви на порекло, говорећи о генеалошким родовима. Уместо словенског R1a1 узмимо, рецимо, угро-фински род, N3 у систему ДНК-генеалогије. Типичан хаплотип тог рода са 25 маркера изгледа овако:

14 24 14 11 11 13 11 12 10 14 14 30
17 10 10 11 12 25 14 19 30 12 12 14 14

Он има 29 мутација у поређењу са горе наведеним словенским! То одговара разлици од преко две хиљаде нараштаја, то јест заједнички словенски и угро-фински предак живео је пре више од 30.000 година. Иста слика добија се ако се упореди, на пример, са Јеврејима. Типичан блискоисточни хаплотип Јевреја (род J1) је овакав:

12 23 14 10 13 15 11 16 12 13 11 30
17 8 9 11 11 26 14 21 27 12 14 16 17

Он има 32 мутације у односу на словенски. Још је даљи од Угро-Финаца. А међусобно се разликују за 35 мутација. Све у свему, идеја је јасна. Хаплотипови су врло осетљиви приликом поређења са представницима разних родова. Они одражавају сасвим различите историје рода, порекло, миграцију родова. Ма какви тамо Угро-Финци или Јевреји! Узмимо Бугаре, браћу. До половине њих има варијације ево оваквог хаплотипа (род I2):

13 24 16 11 14 15 11 13 13 13 11 31
17 8 10 11 11 25 15 20 32 12 14 15 15

Он има 21 мутацију у односу на горе наведени источнословенски хаплотип. То јест, оба су словенска, али је род други. Род I2 води порекло од другог прапретка, миграциони путеви рода I2 сасвим су другачији од R1a1. Тек касније су се, већ у нашој ери или крајем претходне, сусрели и образовали словенску културно-етничку заједницу, а потом су и писменост спојили, и религију. А род је углавном други, премда 12% Бугара припада источнословенском, R1a1 роду.

Веома је важно што се по броју мутација у хаплотиповима може израчунати када је живео заједнички предак скупине људи чије хаплотипове разматрамо. Нећу се овде задржавати на томе како се тачно врше израчунавања, пошто сам то недавно објавио у научној штампи (линк је на крају чланка). Суштина је у томе да је, што је више мутација у хаплотиповима скупина људи – тим древнији њихов заједнички предак. А пошто се мутације одвијају сасвим статистички, несређено, с одређеном просечном брзином, онда се прилично поуздано израчунава време када је живео заједнички предак скупине људи истог рода. Даље ће бити наведени примери. Да би било разумљивије, навешћу просто поређење. Дрво хаплотипова је пирамида која стоји на врху. Врх је доле – то је хаплотип заједничког претка рода. Основа пирамиде, на самом врху – то смо ми, савременици, то су наши хаплотипови. Број мутација у сваком хаплотипу – то је степен растојања од заједничког претка, од врха пирамиде до нас, савременика. Кад би пирамида била идеална – биле би довољне три тачке, то јест три хаплотипа у основи, за израчунавање растојања до врха. Али су у стварности три тачке недовољне. Искуство показује да је десетина хаплотипова са 25 маркера (значи, 250 тачака) довољна за задовољавајућу процену времена до заједничког претка.

Хаплотипови Руса и Украјинаца рода R1a1 са 25 маркера добијени су из међународне базе података YSearch. Носиоци тих хаплотипова су наши савременици који живе од Далеког Истока до западне Украјине, и од северних до јужних крајина. И на тај начин је израчунато да је заједнички предак руских и украјинских Источних Словена, рода R1a1, живео пре 4.500 година. Та бројка је поуздана, проверена је унакрсним израчунавањем на хаплотиповима различите дужине. И, како ћемо се сада уверити, та бројка није случајна. Опет подсећам да су појединости прорачуна, провере и преиспитивања дате у чланку наведеном на крају. И ти прорачуни су рађени на хаплотиповима са 25 маркера. То је већ врхунска пилотажа ДНК-генеалогије, ако ствари назовемо правим именом.

Испоставило се да је заједнички прасловенски предак, који је живео пре 4.500 година, имао ево овакав хаплотип у својој ДНК:

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Ради поређења, ево мог хаплотипа:

13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16

Код мене се, у поређењу са прасловенским претком, накупило 10 мутација (издвојено масним). Ако се сетимо да се мутације одигравају једном у отприлике 550 година, онда ме од претка дели 5.500 година. Али, ми говоримо о статистици, и за све на један круг испада 4.500 година. Код мене се накупило више мутација, код неког другог мање. Другим речима, свако од нас има своје индивидуалне мутације, али је за све хаплотип претка исти. И он, како ћемо видети, као такав опстаје у готово читавој Европи.

Дакле, предахнимо. Наш заједнички прасловенски предак на територији савремене Русије-Украјине живео је пре 4.500 година. У рано бронзано доба или чак енеолиту, прелазу из каменог доба у бронзано. Како бисмо замислили размере времена, то је знатно пре изласка Јевреја из Египта, по библијским предањима. А тај излазак се, ако се држимо тумачења Торе, одиграо пре 3.500–3.600 година. А ако не узимамо у обзир тумачења Торе, што наравно није строго научни извор, онда можемо истаћи да је заједнички предак Источних Словена, у овом случају Руса и Украјинаца, живео 1.000 година пре ерупције вулкана Санторин (Тера) која је уништила минојску цивилизацију на острву Крит.

Сада можемо започети склапање редоследа догађаја наше најстарије историје. Прасловени су се пре 4.500 година појавили на средњоруској висоравни, и то не просто некакви Прасловени, већ управо они чији потомци у наше време живе, и има их на десетине милиона. Пре 3.800 година су Аријевци, потомци тих Прасловена (и који имају истоветан предачки хаплотип, како ће касније бити показано) саградили градину Аркаим» (његов садашњи назив), Синташту и „земљу градова“ на Јужном Уралу. Аријевци су пре 3.600 година напустили Аркаим и прешли у Индију. Заиста, градина коју сада зову Аркаим, постојала је, према подацима археолога, свега 200 година.

Стоп! А откуд то знамо да су то били потомци наших предака, Прасловени?

Како откуд? А R1a1, маркер рода? Он, тај маркер, прати све горе наведене хаплотипове. Значи да се на основу њега може одредити у који род спадају они који су отишли у Индију.

Узгред, ево још података. У недавном раду немачких научника установљено је девет фосилних хаплотипова из Јужног Сибира и испоставило се да међу њима осам припада роду R1a1, а један је монголоид, рода С. Датирани су у раздобље пре између 5.500 и 1.800 година. Хаплотипови рода R1a1 су, на пример, овакви:

13 25 16 11 11 14 X Y Z 14 11 32

Овде су недешифровани маркери замењени словима. Јако личе на горе наведене словенске хаплотипове, поготово ако се има у виду да ти древни људи носе још и индивидуалне, случајне мутације.
Данас удео Словена-Аријеваца хаплоскупине R1a1 у Литванији износи 38%, у Летонији 41%, у Белорусији 40%, у Украјини од 45% до 54%. У Русији Словена-Аријеваца има у просеку 48%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60–75%, па чак и више.

Хаплогрупа I2 – Балкан

Хаплотипови Индуса и доба када је живео њихов заједнички предак

Одмах се ограђујем – намерно пишем „Индуса“ а не „Индијаца“ зато што Индијци већином спадају у домородце, Дравиде, поготово Индијци на југу Индије. А Индуси су махом носиоци управо хаплоскупине R1a1. Било би погрешно написати „хаплотипови Индијаца“, пошто Индијци у целини припадају најразличитијим родовима ДНК-генеалогије.

У том смислу је израз „хаплотипови Индуса“ сродан изразу „хаплотипови Словена“. У њему је присутан одраз „етнокултурне“ саставнице, али то и јесте једно од обележја рода.

У свом раном раду о хаплотиповима Словена и Индуса ( http://www.lebed.com/2007/art5034.htm ) већ сам писао како се испоставило да они, Словени и Индуси, имају истог заједничког претка. И једни и други у великом броју припадају роду R1a1, само што је код Руса таквих 50–75%, а код Индуса – 16%. То јест, Руса из рода R1a1 има 40–60 милиона мушкараца, а код Индуса – сто милиона. Али сам у том раду описивао само врсту хаплотипова, и то оних кратких. Сада, годину дана касније, већ можемо одредити када су то живели заједнички преци Источних Словена и Индуса.

Ево предачког хаплотипа Индуса истог тог рода, R1a1:

13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 31
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Практично је исти као и хаплотип прапретка Словена. Издвојене су две мутације, али фактички тамо мутација нема. Ту је четврта бројка слева код Словена 10.46 те је заокружена на 10, док је код Индуса 10.53, заокружено на 11. Заправо је то једно те исто. Исто је и са просечном мутацијом, делови јединице. Старост заједничког претка Индуса износи 3.850 година. То је 650 година мање него код Словена. Пошто се предачки хаплотипови код Индуса и Словена практично подударају, и словенски хаплотип је 650 година старији, јасно је да су то Прасловени дошли у Индију, а не обрнуто. Строго говорећи, то нису били Прасловени већ Праиндуси, али су они били потомци Прасловена.

Ако се саставе сви хаплотипови Словена и Индуса, чим су по свој прилици од истог претка, онда разлике сасвим нестају. Заједнички предачки хаплотип Словена и Индуса је:

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Он је истоветан хаплотипу заједничког претка Словена. Заједнички предак Словена и Индуса живео је пре 4.300 година. Предак је прасловенски, он је старији. Кроз 500 година Словени ће саградити Аркаим, а 200 година касније отићи у Индију, и Индуси ће започети одбројавање од свог заједничког претка, опет прасловенског. Све се слаже. Данас удео Индијаца рода Аријеваца, R1a1, у читавој земљи износи 16%, и заузима друго место после најраширеније индијске „домородачке“ хаплоскупине Н1 (20%). А у највишим кастама хаплоскупина R1a1 заузима готово половину. На томе ћемо се мало подробније зауставити.

Као што је познато, друштво се у Индији дели на касте и племена. Четири су основне касте или „варне“ – брахмана (свештеника), кшатрија (ратника), вајшија (трговаца, земљорадника, сточара) и шудри (радника и слугу). У научној литератури се оне деле на „индоевропске“ и „дравидске“ касте, и у свакој од њих постоје три ступња – највиша каста, средња и најнижа. Племена се деле на индоевропска, дравидска, бурманско-тибетска и аустралијско-азијска. Како је недавно установљено, читава та мушка популација у Индији може се поделити на десетак-петнаестак основних хаплоскупина – монголоидну С, иранско-кавкаску G, индијске H, L и R2 (које се осим у Индији крајње ретко срећу), блискоисточну J1, средоземну (и блискоисточну) J2, источноазијску O, сибирску Q, источноевропску (аријевску) R1a1, западноевропску (и азијску) R1b. Узгред, претежна већина европских Рома, који су, као што се зна, пре 500–800 година дошли из Индије, има хаплоскупине H1 и R2.

Основни део обеју највиших каста, индоевропске и дравидске, састоји се из представника аријевске хаплоскупине R1a1. Њих има 45% у највишој индоевропској касти и 29% у највишој дравидској касти. Остали чланови највиших каста су носиоци индијских хаплоскупина R2 (16% односно 10%), L (5% односно 7%), H (12% односно 7%) и осталих – јединице постотака.

Насупрот томе, у племенима претежу источноазијска хаплоскупина О (53% код аустралијско-азијских, 66% код бурманско-тибетских и 29% код „индоевропских“ племена) и „домородачка“ индијска Н (37% код дравидских племена). То се у принципу слаже са древним токовима миграције који су описани ниже. Најстарији ток, пре 45.000–20.000 година, на исток из Северне Месопотамије – Западног Ирана, поделивши се код Памира-Хиндукуша-Тианшана, довео је будуће Дравиде, источне Азијце и аустралијско-азијске народе на југ, у Индију, а будуће Сибирце, западне Азијце и Европљане – на север и на запад. Тек хиљадама година касније је други талас Дравида дошао у Индију са Блиског Истока, доневши са собом умећа пољопривреде у настајању, заједно са хаплоскупином J2 које највише има у највишој касти Дравида – 15% (у највишој касти Индоевропљана – 9%). И најзад, носиоци хаплоскупине R1а1 стигли су пре 3.500 година у Индију са јужног Урала под називом Аријеваца. Под тим називом су ушли у индијски еп. Занимљиво је да је и сам систем индијских каста исто створен пре око 3.500 година.

Дакле, опет понављамо. Словени и Индуси имају истог заједничког претка рода R1a1, који је живео пре 4.300 година, а предак самих Словена, с истим хаплотипом, живео је нешто раније, пре 4.500 година. Његов потомак је кроз 650 година започео генеалошку линију код Индуса, с одбројавањем од пре 3.850 година (то је доба када је живео заједнички предак Индуса, вид. горе), управо од доба почетка Аркаима. R1a1 – то су и били Аријевци који су дошли у Индију. А када су дошли и шта их је тамо довело – испричаћу ниже, а пре тога ћемо видети када су живели заједнички преци рода R1a1 у читавој Европи. Затим ћемо сачинити општу слику где су живели пре свих, то јест где је била њихова прапостојбина, и куда и када су се из прапостојбине кретали. Већ их сасвим основано можемо назвати Аријевцима, уместо безличног R1a1, а тим пре уместо неспретног „Индоевропљани“ или „Протоиндоевропљани“. Аријевци су они, драги читаоче. И ничега „индоиранског“ у њима није било, наравно, све док нису стигли у Индију и Иран. Ни језик нису добили из Индије или Ирана, већ су, напротив, свој тамо донели. Аријевски. Прасловенски. Санскрит. Или протосанскрит, ако хоћете.

О Словенима, Прасловенима, Аријевцима и „индоевропљанима који су говорили на иранским језицима“. Зашто је реч „аријевци“ некима толико страшна

Гледамо Велику совјетску енциклопедију. Читамо:

„Једино оправдана и сада у науци прихваћена јесте примена термина „Аријевци“ само на племена и народе који су говорили на индоиранским језицима“.

Гле само – тако одважно и директивно раскрстити са сопственим прецима.
И даље – „У лингвистици се аријевским називају индоирански језици“.

А заправо су управо наши преци-Аријевци донели језик у Иран, и хиљадама година касније, већ у наше доба почињу да га сматрају иранским. А пошто постоји велика школа иранских језика, онда су аријевске почели да сматрају иранским, побркавши узрок и последицу.

Ирански језици спадају у индоевропске, и датирају се овако – најстарији, од другог хиљадулећа пре н.е. до 300–400. године пре н.е., средњи – од 300–400. године пре н.е. до 800–900. године н.е., и нови – од 800–900. године н.е. до данас. То јест, најстарији ирански језици се датирају тек ПОСЛЕ одласка Аријеваца у Индију и Иран, и више од 1.000 година ПОСЛЕ живота прасловенског претка (пре 4.500 година). Он, наш предак, никако није могао да говори на иранском језику. На аријевском је говорио, аријевски језик су његови потомци кроз 1.000–1.500 година и донели у Иран. А западноиранска скупина језика појавила се тек око 500. г. пре н.е.

Тако су Аријевци и Прасловени залагањима наших научника постали безлични „Индоевропљани“, а аријевски, старословенски језици су постали „индоирански“. И то је политички коректно. И кренули су већ сасвим фантастични пасажи, прихваћени у научној литератури, како су „на Дњепру живела племена која су говорила на иранским језицима“, како су „Скити говорили на иранским језицима“, како су „житељи Аркаима говорили на иранским језицима“.

На аријевским су говорили, драги читаоче, на аријевским. Исти су и старословенски језици. Наша прича говори и о томе. Према индијским ведама, управо су Аријевци дошли у Индију са севера, и тe њихове химне и предања леже у основу индијских веда. И, настављајући даље, управо је руски језик (и њему сродни балтички језици, на пример, литвански) најближи санскриту, а Европа је од руског и балтичких језика на дохват руке. Значи да „балтичко-словенски језици“ и јесу основ „индоевропских језика“, зар не? То јест, исти су и аријевски језици, ако ствари назовемо правим именом.

Тако је, то нико и не оспорава. Али, знате, некако је неправилно толику част Словенима указати. „Индоевропски језици“ – то је политички коректно, а извесни безлични „Индоевропљани“ је тим пре политички коректно, Словени – није нарочито политички коректно. А тек Аријевци – то је, знате, бременито.

А зашто је бременито?

А ево како то одређује Велика совјетска енциклопедија: „Већ од средине XIX века појам „Аријевци“ (или „Аријци“) примењиван је за одређивање народа који су припадали индоевропској језичкој заједници. Таква употреба термина је била раширена у расистичкој литератури (поготово у фашистичкој Немачкој), која му је придавала тенденциозни и анти научни значај“. Па, у томе како смо горе израчунавали податке о раздобљима живота Аријеваца није било ничег расистичког. Зато нећемо нацистичку Немачку увлачити овамо.

А зашто је још бременито?

Видите, Аријевци, то је страшњикаво. То су још грађани у доба ГУГБ НКВД* СССР-а знали, а поготово службеници те организације. У то време је постојало упутство Тајног политичког одељења под називом „Аријевци“ које је ту реч повезивало с оптужбама за стварање и пропаганду фашистичких организација у СССР-у. Како пишу извори из тог времена, оптужбе су већином изношене против представника совјетске интелигенције – предавача средњошколских и високошколских установа, књижевних радника издавачких кућа. Тако је у „аријевском случају“ ухапшена и осуђена скупина сарадника који су се бавили издавањем речника страних језика. Све у свему, о томе се може много говорити. Како истиче доктор историјских наука А. Буровски, „покушајте да заустите о Аријевцима у стручним заједницама – и уважене колеге ће се сместа напети, стегнути… Сумњива је то тема, лоша. Боље је да се том темом уопште не бавите, мирније је. А ако се већ бавите, онда не треба извлачити никакве закључке“.

Али ћемо ми извући, и то не један.

Дакле, постало је јасно да род R1a1 у ДНК-генеалогији представља Аријевце, који су и наши преци, Прасловени, исти су и „Индоевропљани“. Свој аријевски језик, исти је и прасловенски, донели су у Индију и Иран пре 3.500–3.400 година, то јест 1.400–1.500 година пре наше ере. У Индији је напорима великог Панинија углачан у санскрит пре отприлике 2.400 година, близу почетка наше ере, а у Персији-Ирану су аријевски језици постали основ скупине иранских језика, од којих се најстарији датирају у друго хиљадулеће пре наше ере. Све се слаже.

Ето шта значи када лингвисти немају у рукама датуме живота и миграције Аријеваца, између осталог, на територији савремене Индије и Ирана. Отуда је њима, Аријевцима, а потом и свим другим – житељима руске равнице, Придњепровља, области уз Црно и Каспијско море, јужног Урала – свима је додељено звање „Индоевропљана“, и тим пре да су „говорили на иранским језицима“, сасвим обрнуто од истине.

Ето откуд се ти неспретни „Индоевропљани“ појавише. Заправо су и без икакве тамо Индије или Ирана имали аријевске језике, по читавој руској равници и све до Балкана. Они су, Аријевци, језик донели у Европу, они су га донели и у Иран и Индију. Од Индије све до Европе пружа се једна иста скупина језика – аријевских. А њу узеше и назваше „индоевропска“, „индоиранска“, „иранска“. И што је сасвим несхватљиво, наши људи, наши преци, Прасловени, постадоше „Индоевропљани“, па чак и „Иранци“. „Житељи Дњепра који су говорили на иранским језицима“. Како вам то звучи?
Време је да филолози-лингвисти заведу код себе ред. Ми ћемо им, стручњаци за ДНК-генеалогију, помоћи.

Прасловени или Аријевци у Европи и изван њених граница. Прапостојбина Словена, Аријеваца, „индоевропљана“

Па, у ком смеру се кретао аријевски, прасловенски ток – на запад, у Европу, или обрнуто, на исток? По регионима – пре више или мање од 4.500 година? У Индију, како смо видели – мање, од 4.500 до 3.850 година. Значи да се ток са територије садашње Русије кретао на исток.

А западно?

И ево ту наша прича излази у сасвим неочекивани, такорећи, ракурс. Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали. Али пре око 6.000 година започела је Велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је, по мишљењу археолога, исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.

И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине (трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.
Немачка – исти хаплотип са 25 маркера као код Источних Словена, пре 4.800 година.

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Сада оних који га поседују (већ с мутацијама) у Немачкој има у просеку 18%, али у појединим областима достиже трећину. Већина осталог становништва Немачке има „балтичку“ хаплоскупину I1 (24%) и „западноевропску“ R1b (39%).

Норвешка – исти хаплотип, предак је на територији савремене Норвешке живео пре 4.300 година. У Норвешкој сада удео R1a1 у просеку износи од 18 до 25% становништва. Углавном су балтичке I1 (41%) и западноевропске R1b (28%) хаплоскупине.
Пошто је код свих осталих Европљана рода R1a1 хаплотип прапретка на одговарајућим територијама исти, то више нећу спомињати. Само ћу наводити када је прапредак (исти је потомак балканских R1a1) живео.

Шведска – пре 4.250 година. Изгледа да је за освајање северних територија – Норвешке, Шведске – било потребно време, неколико векова, 500–600 година. Укупно међу савременим Швеђанима има 17% потомака Прасловена, рода R1a1. Углавном су балтичке I1 (48%) и западноевропске R1b (22%) хаплоскупине.

Пређимо на Атлантик, на британска острва. Ту је читава скупина територија на којима одвајкада живе потомци Аријеваца, R1a1. Они по броју нипошто не доминирају у односу на други род, R1b, чији су типични представници Келти и који су ту дошли пре 3.500–4.000 година. Али на острвима има и доста потомака Аријеваца.

У Енглеској је заједнички предак савремених носилаца R1a1 живео пре 4.800 година, као и у Немачкој. Али је у Енглеској и на британским острвима уопште релативно мало потомака Словена, од 2% до 9% за сва острва. Тамо сасвим доминирају западноевропска R1b (71%) и балтичка I1 (16%) хаплоскупина.

У Ирској – пре 5.200 година. Из неког разлога су ирски хаплотипови најстарији у Западној Европи и на Британским острвима. Или је насељавање заиста било рано, или су стари Ирци срећније но други опстали. Али сада у Ирској нема много представника хаплоскупине R1a1, највише 2–4% становништва. Тамо три четвртине припадају западноевропској хаплоскупини R1b. За освајање северне, хладне и планинске Шкотске затребало је време. Заједнички предак тамошње подружнице рода R1a1 живео је пре 4.300 година. Број потомака Прасловена у Шкотској опада са севера на југ. На северу, на Шетландским острвима, има их 27%, и та бројност опада до 2–5% на југу земље. У просеку их је око 6% у читавој земљи. Остали – од две трећине до три четвртине – имају западноевропску хаплоскупину R1b.

Почнимо да се крећемо на исток.

Пољска – заједнички предак R1a1 живео је пре 4.600 година. Код руско-украјинског становништва – пре 4.500 година, што се практично поклапа у границама прецизности прорачуна. Чак ни четири поколења за такве рокове не представља разлику. У савременој Пољској има у просеку 57% потомака Прасловена, а у појединим областима до 64%. Остали имају углавном западноевропску R1b (12%) и балтичку I1 (17%) хаплоскупину.

У Чешкој и Словачкој је заједнички прасловенски предак живео пре 4.200 година. Нешто касније него код Руса и Украјинаца. То јест, ради се о расељавању на територију савремене Пољске, Чешке, Словачке, Украјине, Белорусије, Русије – све у границама буквално неколиких поколења, али пре више од четири хиљаде година. У археологији је таква прецизност датирања сасвим незамислива. У Чешкој и Словачкој има око 40% потомака Прасловена рода R1a1. Остали имају углавном западноевропску R1b (22–28%), балтичку I1 и балканску I2 (укупно 18%) хаплоскупину.

На територији савремене Мађарске заједнички предак R1a1 живео је пре 5.000 година. Тамо сада има до четвртине потомака Прасловена-R1a1. Остали имају углавном западноевропску R1b (20%) и укупну балтичку I1 и балканску I2 (збирно 26%) хаплоскупину. Све у свему, ситуација је јасна. Додаћу само да је у европским земљама – Исланду, Холандији, Данској, Швајцарској, Белгији, Литванији, Француској, Италији, Румунији, Албанији, Црној Гори, Словенији, Хрватској, Шпанији, Грчкој, Бугарској, Молдавији – заједнички предак живео пре 4.500 година. Ако ћемо сасвим тачно – онда пре 4.525 година, али толиком прецизношћу овде намерно не оперишем. То је заједнички предак рода R1a1 за све побројане земље. Заједнички европски предак, такорећи, не рачунајући горе приказани балкански регион, прапостојбину Прасловена, Аријеваца, „Индоевропљана“.

Удео потомака Словена-Аријеваца у тим земљама варира од 4% у Холандији и Италији (до 19% у Венецији и на Калабрији), 10% у Албанији, 8–11% у Грчкој (до 25% у Солуну), 12–15% у Бугарској и Херцеговини, 14–17% у Данској и Србији, 15–25% у Босни, Македонији и Швајцарској, 20% у Румунији и Мађарској, 23% на Исланду, 22–39% у Молдавији, 29–34% у Хрватској, 30–37% у Словенији (16% за Балкан у целини), али истовремено и – 32–37% у Естонији, 34–38% у Литванији, 41% у Летонији, 40% у Белорусији, 45–54% у Украјини. У Русији, како сам већ споменуо, Словена-Аријеваца има у просеку 45%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60–75%.

Хаплотипови предака свугде су исти. А и зашто би били другачији? Пошто је то исти род, R1a1. Није значајно то што је предачки хаплотип исти, значајно је то што из хаплотипова савременика ИСПАДА да је исти. То значи да је методологија анализе и обраде хаплотипова исправна, статистика довољна, подаци су поновљиви и поуздани. Ето шта је крајње важно. Пређимо на Северне Карпате у суседству Мађарске. О њима сам већ писао. Али вреди поновити да је заједнички предак рода R1a1 у Буковини живео пре 6.000 година. Касно камено доба, са прелазом у енеолит. Подсетићу да је Буковина – стари назив предела на североистоку Карпата, на додиру Украјине и Румуније, са стране Украјине – Черновицка област. Град Черновци и јесте историјско средиште Буковине. У оквиру археологије – део територије трипољске културе. То и јесте енеолит.

Ето, пронашли смо оне који су тамо живели у доба енеолита. Научни радови саопштавају – порекло трипољске културе није одређено, у њеном основу су била неолитска племена, то јест племена епохе касног каменог доба које је трајало до пре око 5.000 година. А ДНК-генеалогија је одредила. Прасловени су тамо живели. Аријевци. „Индоевропљани“. Наши преци. Род R1a1 коме припада до три четвртине Руса.

У научним књигама пише да су рани житељи трипољске културе, који су тамо живели пре најмање 5.000 година, били „истиснути одатле миграцијом ‘Индоевропљана’“ пре око 4.000 година. Али видимо да то није тако. Прасловени и јесу ти најранији житељи, две хиљаде година пре рока који уважени научници наводе. Исти су и „Индоевропљани“, само што тада није било ни трага ни гласа од било каквих „Индоевропљана“, потомци тих Прасловена су отишли у Индију тек две и по хиљаде година после описиваног раздобља њиховог живота у трипољској култури.

И ето, пронашли смо прапостојбину Прасловена, исти су и Аријевци. То је Балкан. Динарски Алпи. А шта је онда са Кавказом, Анатолијом, Блиским Истоком, полуострвом Арабија као могућим прапостојбинама Аријеваца рода R1a1, Прасловена? Да, хајде да погледамо.

Јерменија. Заједнички предак рода R1a1 живео је пре 4.400 година.

Мала Азија, полуострво Анатолија. Историјска раскрсница путева између Блиског Истока, Европе и Азије. То је био први или други кандидат за „индоевропску прапостојбину“. Међутим, заједнички предак R1a1 тамо је живео исто пре 4.500 година. Јасно је да та прапостојбина, судећи по хаплотиповима, не може бити у Анатолији. Дакле, и Источни Словени, и Јермени, и Анатолијци – сви имају или истог заједничког претка, или су им преци временски међусобно врло близу, у границама неколиких поколења.

Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарамсина (2236–2200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208 година).

Хаплотипови рода R1а1 на полуострву Арабија (земље оманског залива – Катар, Уједињени Арапски Емирати). И још на Криту

Називи тих земаља неуобичајено звуче у погледу рода R1a1, али су наши преци, или потомци наших предака, и тамо били у давна времена, и савремени носиоци R1a1 у тим крајевима носе њихове Y-хромозоме. Заједнички предак на полуострву Арабија живео је пре 4.000 година, како је одређено по хаплотиповима. Тај датум добро се слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну прихватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средњеруске равнице преко планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба живота заједничког претка за 400–500 година.

Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.

Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робови, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да на то питање одговоре. У литератури је објављена серија хаплотипова са острва Крит. Узети су од житеља висоравни Ласити, на којој су се по легендама њихови преци спасли у време ерупције и експлозије вулкана Санторин пре 3.600 година, а остали хаплотипови прикупљени су на суседној територији префектуре Хераклион. Време живота заједничког претка на Криту израчунали смо на неколико различитих начина, али је резултат исти – пре 4.400 година. Поштовања вредних 800 година пре експлозије вулкана Санторин.

Та бројка одговара просечном времену европског расељавања рода R1a1.
Али, вратимо се јужном Уралу и зауставимо се подробније. Тамо су врло загонетне странице историје.

Јужни Урал – Индија, Иран

Дакле, рано бронзано доба. Аријевци стижу на јужни Урал. Пре 3.800 година подижу градине Синашту, Аркаим (савремени називи) и читаву „земљу градова“. О тим градинама и погребним курганима у њиховој околини, о архитектури и занимањима њихових житеља много је писано, нећемо понављати. Истакнимо само да су на крхотинама посуђа у Аркаиму пронађени знаци свастике – традиционалног „сунчевог знака“ Аријеваца. И у андроновској области су пронађени гробови, а посмртни остаци у њима показују хаплоскупину R1a1, род Аријеваца, Прасловена. У смислу да Словени и они у гробовима имају заједничког претка, рода R1a1.

Главна загонетка је у томе што је Аркаим постојао свега двеста година. Отприлике на размеђу XVI–XVII века пре наше ере, пре 3.600 година, житељи га напуштају, покупивши имовину и животне потрепштине и оставивши мало предмета, за ред величина мање него што археолози обично проналазе, и одлазе незнано куда. Крај историје.

Заправо се зна куда. О томе необориво сведочи ДНК-генеалогија.

Северна Индија (Кашмир)

На северу Индије су све саме хаплоскупине R1a1. Укупно 16% житеља Индије чине носиоци хаплоскупине R1a1. То је сто милиона мушкараца. Половину највиших каста Индије чине носиоци хаплоскупине R1a1. Предачка хаплоскупина Индуса иста је као и код Источних Словена. Предак те хаплоскупине у Индији живео је пре 3.650 година, у Русији-Украјини – пре 4.500 година. Аријевци су Аркаим напустили пре око 3.600 година.

Је ли то довољно?

У реду, ево још. Аријевци су имали моно хаплоскупину, само R1a1. Зато је у Индију и донета само R1a1. У самој Индији је мноштво других хаплоскупина којих изван Индије готово да и нема. Напред је већ описано како се пре 35.000 година миграциони ток код планина Памира, Тианшана, Хиндукуша поделио, и они који су у Индију дошли са југа, кренули су својим путем. Е па, на том путу и даље у Индији били су изоловани и створили доста сопствених, изразито индијских хаплоскупина. Међу њима су H, L и R2. Да су то Индијци пренели своје R1a1 ван граница Индије, о Европи да и не говоримо, R1a1 би неизоставно пратиле те изразито индијске, локалне хаплоскупине. А њих нема ни у Русији у целини, ни у Источној Европи, ни у Западној Европи, изузев једино код Рома. Јасно је да је то хаплоскупина R1a1 дошла у Индију, а не да је изашла одатле. Узгред, приликом кретања на југ Индије узраст хаплоскупине R1a1 опада. Предак R1a1 јужноиндијског племена Ченчу живео је пре 2.900 година – 600 година после доласка Аријеваца у Индију.

Овде треба споменути да је Индија од Јужног Урала – директни најкраћи прелазак на југ. Кашмир је практично испод Јужног Урала, треба само превалити Киргизију и Таџикистан. Прелази постоје, само што су на висини од километар-два. Тамо дуж прелаза и дан-данас стоје рушевине древних тврђава, остаци огранака Великог свиленог пута који је тамо настао 1.500 година после аријевског похода у Индију. Узгред, на једном од тих прелаза се и налазе насеља малобројне народности Ишкашим, а две трећине њених мушких представника припада R1a1. То наводи на размишљање.

Дакле, Аријевци су из Аркаима отишли у Индију пре око 3.600 година. Зашто су то учинили? Зашто им је то требало?

Одговор на то постаје јасан ако погледамо историју глобалних катастрофа. Пре 3.600 година дошло је до једне од највећих ерупција у историји човечанства – ерупције вулкана Санторин, исти је Тера, у Егејском мору. Та експлозија збрисала је са лица земље минојску цивилизацију на острву Крит. Експлозија вулкана избацила је у атмосферу 60 кубних километара (!) пепела, што је довело до наглог и дуготрајног пада температуре на читавој Земљи. О томе сведоче годови на дрвећу у Европи и Северној Америци. То је четири пута више пепела него у чудовишној експлозији вулкана Кракатау 1883. године.

Сунце се дуго времена практично није видело. Ту експлозију су пратила снажна тектонска померања која су се осетила на читавој планети.

Максимално прецизно датирање ерупције, одређено методом угљениковог изотопа С-14, дало је време од пре 3.615+-15 година, по годовима дрвећа – пре 3.628–3.629 година, по узорцима леда – пре 3.644+- 20 година. Ако узмемо просек свега тога, испада пре 3.630 година.

Највероватније то и јесте управо оно време када су Аријевци напустили Аркаим.

Постаје јасно зашто су Аријевци у индијским ведама толико пажње посвећивали одсуству излазака сунца и дугим ноћима. Управо то је почетком прошлог века и довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио да ти описи Аријеваца наводно представљају услове живота на Арктику. Одатле и потиче позната али погрешна „арктичка“ теорија појављивања како Аријеваца тако и читавог човечанства. Аријевцима који су толико пажње посвећивали одмереном животу, задатом од вишњих сила, толико пажње ритуалима, што се види из њихових гробова, постало је нелагодно. Та крајња нелагодност приказана је у „Махабхарати“, у Аријевцима толико својственом приповедачком, алегоријском облику.

Такви су узроци и историја преласка Аријеваца у Индију. По мишљењу неких стручњака, део Аријеваца је већ из Индије кренуо на запад, у Источни Иран, и зато су управо источноирански језици ближи „индоевропским“. Али је већина Аријеваца највероватније прешла у Иран непосредно из Средње Азије, где су живели најмање 500 година, и отишли у Источни Иран почетком другог хиљадулећа пре наше ере, пре 3.900–3.800 година. То се сасвим уклапа у концепцију аријевских језика, како се она разматра у овом истраживању. Уклапа се и то да се главнина аријевске хаплоскупине R1a1 налази у Источном Ирану и чини око 20% становништва Ирана, које претежно има блискоисточну хаплоскупину I2. На западу Ирана је удео аријевске хаплоскупине R1a1 минималан и износи свега 3%. Тако да су све приче о Старим Словенима „који су говорили на иранским језицима“ лишене сваког основа. Није било знатне непосредне везе Старих Словена са западним Ираном. Само с источним, и с Индијом. Зато су западноирански језици толико млади, датирају од средине првог хиљадулећа пре наше ере.

Ето тако ДНК-генеалогија ставља на своја места и спаја у јединствен систем раштркане и сукобљене одломке сазнања из историје, антропологије, лингвистике, који су наизглед чинили систем.

Закључак

Ово истраживање је омогућило решавање читавог низа загонетки које су остајале загонетке десетинама а понекад и стотинама година. И то никако не зато што аутор има толика знања, већ зато што је њему – и нама – сада на располагању ново оруђе, ДНК-генеалогија. Испоставило се да је могуће пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи, као што се дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије. Хаплотипови и хаплоскупине се не асимилују. Њих је могуће само физички истребити, али се тако нешто за читав народ не дешава често. Хаплоскупине и хаплотипови тврдоглаво продиру кроз било какве асимилације, кроз хиљадулећа, и не само што продиру, пружајући нам знак свог постојања, већ и омогућавају да се израчуна време када су њихови преци живели.

Аутор би желео да посебно истакне како он никако не умањује значај археологије, лингвистике, антропологије, нити покушава да их замени. Аутор се ослања на горостасе у тим и другим областима знања.

Јасно је да се раздобље живота древних предака рода R1a1 отприлике подудара и са датирањем одговарајућих археолошких култура на путу миграција рода R1a1, и са датирањем насеобина методом угљениковог изотопа С-14, а ако су та датирања унеколико ранија, то је лако објаснити тиме што ни издалека сви могући преци нису преживели.

Наравно, јавља се искушење да се истакне или чак подвуче како датуми живота заједничких предака у читавој Европи, пронађени у овом истраживању помоћу ДНК-генеалогије, већином спадају у време пре 4.200–4.800 година, то јест у III хиљадулеће пре н.е., и то се запањујуће поклапа са подацима историчара. Како они пишу, управо у то време се „завршила индоевропеизација Средње Европе од стране земљорадничких племена Индоевропљана“. Истина, не „Индоевропљана“, већ Аријеваца, хаплоскупине R1a1. Они који су кренули на исток постали су Прасловени, они који су кренули на запад – постали су… све у свему, они немају заједнички назив. Неко их зове збирним именом Келти, неко – Баски. Удео R1a1 је на Британским острвима минималан, често од нуле до 4%. На северу Шкотске – до четвртине. На северу, у Скандинавији – око 20%, с порастом градијента ка истоку, све до три четвртине у Русији, до две трећине у појединим областима средње Азије.

Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски језици“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“ – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели „народи који су говорили на иранским језицима“. Словени су тамо живели, Прасловени, Аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан.

То су наши непосредни преци. И ево сада можемо рећи да их нисмо заборавили.

Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија
Преузми текст

Литература

1. Гамкрелидзе, Т.В. и Иванов, В.В. Индоевропейский язык и индоевропейцы. Тбилиси, 1984, т. I, II.
2. Клёсов, А.А.. Основные положения ДНК-генеалогии (хромосома Y), скорости мутаций, их калибровка и примеры расчетов. Вестник Росийской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, № 2, стр. 252–348.
3. Клёсов, А.А. Се – Человек. Вестник Росийской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, № 2, стр. 237–251; Бостонский Альманах «Лебедь», № 477, 28 мая 2006 г.
4. Клёсов, А.А. Хинди-Руси Бхай Бхай с точки зрения ДНК-генеалогии, или откуда есть пошли славяне. Бостонский Альманах «Лебедь», № 531, 10 июня 2007 г.
5. Клёсов, А.А. Иосиф и его братья, или взрослые игры с молекулярной генеалогией. Бостонский Альманах «Лебедь», № 515, 25 февраля 2007 г.
6. Клёсов, А.А. Происхождение евреев с точки зрения ДНК-генеалогии. Заметки по еврейской истории, №1 (92) – №7 (98), январь – июль 2008.
7. Клёсов, А.А. Откуда появились славяне и «индоевропейцы» и где их прародина? Вестник Российской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, No. 3, Август 2008, стр. 400–477.
8. Махабхарата. Заключительные книги XV–XVIII. Российская АН, Серия «Литературные памятники», Санкт-Петербург, «Наука», 2005.
9. Сафронов, В.А. Индоевропейские прародины. Горький, 1989, 272 стр.
10. Чайлд, Г. Арийцы. Основатели европейской цивилизации. Москва, Центрполиграф, 2005.
11. 25-маркерные гаплотипы – база данных YSearch http://www.ysearch.org/haplosearch_start.asp?fail=2&uid=&haplo=R1a1&region=&submit=Search
12. Гаплотипы Буковины – http://www.familytreedna.com/public/HungarianBukovinaSurnames
13. Atkinson, Q.D. and Gray, R.D. How old is the Indo-European language family? Illumination or more moths to the flame? In: Phylogenetic Methods and the Prehistory of Languages. Cambridge: The McDonald Institute for Archaelogical Research, 2006, pp. 91–109.
14. Barac, L., Pericic, M., Klaric, I.M., Janicijevic, B., Parik, J., Rootsi, S. and Rudan, P. Y chromosome STRs in Croatians. Forensic Sci. Internat. 138, 127–133 (2003)
15. Barac, L., Pericic, M., Klaric, I.M., Rootsi, S., Janicijevic, B., Kivisild, T., Parik, J., Rudan, I., Villems, R. and Rudan, P. Y chromosomal heritage of Croatian population and its island isolates. Europ. J. Human Genetics 11, 535–542 (2003)
16. Bouakaze, C., Keyser, C., Amory, S. and Crubezy, E. First successful assay of Y-SNP typing by SNaPshot minisequencing on ancient DNA. Int. J. Legal Med. 121, 493–499 (2007)
17. Cadenas, A.M., Zhivotovsky, L.A., Cavalli-Sforza, L.L., Underhill, P.A. and Herrera, R.J. Y-chromosome diversity characterizes the Gulf of Oman. Eur. J. Human Genetics, 18, 374–386 (2008)
18. Chandler, J.F. Estimating per-locus mutation rates. J. Gen. Genealogy, 2, 27–33 (2006)
19. Cinnioglu, C., King, R., Kivisild, T., Kalfoglu, E., Atasoy, S., Cavalleri, G., Lillie, A.S., Roseman, C.C., Lin, A.A., Prince, K., Oefner, P.J., Shen, P., Semino, O., Cavalli-Sforza, L.L. and Underhill, P,A. Excavating Y-chromosome haplotype strata in Anatolia. Hum. Genet. 114, 127–148 (2004)
20. Сordaux, R., Aunger, R., Bentley, G., Nasidze, I., Sirajuddin, S.M. and Stoneking, M. Independent origins of Indian caste and tribal paternal lineages. Current Biology, 14, 231–235 (2004)
21. Gkiasta, M., Russell, T., Shennan, S., and Steele, J. Neolithic transition in Europe: the radiocarbon record revisited. Antiquity 77, 45–62 (2003)
22. Gray, R.D. and Atkinson, Q.D. Language-tree divergence times support the Anatolian theory of Indo-European origin. Nature, 426, 435–439 (2003)
23. Innes, J., Blackford, J., and Rowley-Conwy, P. The start of the Mesolithic-neolithic transition in north-west Europe – the polynological contribution. Antiquity 77, No. 297 (2003)
24. Johnson, А. Solving Stonehenge. The New Key to an Ancient Enigma. Thames & Hudson, 2008, pp. 288.
25. Kivisild, T., Rootsi, S., Metspalu, M., Mastana, S., Kaldma, K., Parik, J., Metspalu, E., Adojaan, M., Tolk, H.-V., Stepanov, V., Golge, M., Usanga, E., Papiha, S.S., Cinnioglu, C., King, R., Cavalli-Sforza, L., Underhill, P.A. and Villems, R. The genetic heritage of the earliest settlers persists both in Indian tribal and caste populations. Am. J. Hum. Genet. 72, 313–332 (2003)
26. Klyosov, A.A. Origin of the Jews via DNA Genealogy. Proceedings of the Russian Academy of DNA Genealogy, 1. 54–232 (2008)
27. Martinez, L., Underhill, P.A., Zhivotovsly, L.A., Gayden, T., Moschonas, N.K., Chow, C.-E. T., Conti, S., Mamolini, E., Cavalli-Sforza, L.L. and Herrera, R.J. Paleolitic Y-haplogroup heritage predominates in a Cretan highland plateau. Eur. J. Human Genetics, 15, 485–493 (2007)
28. Nasidze, I, Ling, E.Y.S., Quinque, D., Dipanloup, I., Cordaux, R., Rychkov, S., Naumova, O., Zhukova, O., Sarraf-Zadegan, N., Naderi, G.A., Asgary, S., Sardas, S., Farhud, D.D., Sarkisian, T., Asadov, C., Kerimov, A. and Stoneking, M. Mitochondrial DNA and Y-Chromosome variation in the Caucasus. Ann. Human Genetics, 68, 205–221 (2004).
29. Pericic, M., Lauc, L.B., Klaric, A.M. et al. High-resolution phylogenetic analysis of southeastern Europe traces major episodes of paternal gene flow among Slavic populations. Mol. Biol. Evol. 22, 1964–1975 (2005)
30. Qamar, R., Ayub, Q., Mohyuddin, A., Helgason, A., Mazhar, K., Mansoor, A., Zerjal, T., Tyler-Smith, C., and Mehdi, S.Q. Y-Cromosomal DNA variation in Pakistan. Am. J. Hum. Genet. 70, 1107–1124 (2002)
31. Regueiro, M., Cadenas, A.M., Gayden, T., Underhill, P.A. and Herrera, R.J. Iran: tricontinental nexus for Y-chromosome driven migration. Human Heredity, 61, 132–143 (2006)
32. Sahoo, S., Singh, A., Himabindu, G., Banerjee, J., Sitalaximi, T., Gaikwad, S., Trivedi, R., Endicott, P., Kivisild, T., Metspalu, M., Villems, R. and Kashyep, V.K. A prehistory of Indian Y chromosomes: evaluating demic diffusion scenarios. Proc. Natl. Acad. Sci. US, 103, 843–848 (2006)
33. Sengupta, S., Zhivotovsky, L.A., King, R., Mehdi, S.Q., Edmonds, C.A., Chow, C.-E. T., Lin, A.A., Mitra, M., Sil, S.K., Ramesh, A., Rani, M.V.U., Thakur, C.M., Cavalli-Sforza, L.L., Majumder, P.P., and Underhill, P.A. Polarity and temporality of high-resolution Y-chromosome distributions in India identify both indigenous and exogenous expansions and reveal minor genetic influence of Central Asian Pastoralis. Amer. J. Human Genet. 78, 202–221 (2006)
34. Weale, M.E., Yepiskoposyan, L., Jager, R.F., Hovhannisyan, N., Khudoyan, A., Burbage-Hall, O., Bradman, N. and Thomas, M. Armenian Y chromosome haplotypes reveal strong regional structure within a single ethno-national group. Hum. Genet. 109, 659–674 (2001)
35. Wells, R.S., Yuldasheva, N., Ruzibakiev, R., Underhill, P.A. et al. The Eurasian heartland: a continental perspective on Y-chromosome diversity. Proc. Natl. Acad. Sci. US, 98, 10244–10249 (2001)
36. Wiik, K. Where did European men come from? J. Genetic Genealogy, 4, 35–85 (2008)

Бостонски алманах „Лабуд“

http://www.lebed.com/2008/art5375.htm
http://www.lebed.com/2008/art5386.htm

извор: Scribd, AcademiaНебојша

Винчанска молитва 432 Hz

„…Још је Јован Цвијић говорио о динарском типу човека, типу који насељава највећи део Балкана. Модерна генетика потврдила је ову Цвијићеву тврдњу и дала прецизну карту пространства које насељава динарски тип човека. Генетиком је утврђено и да је динарски тип човека аутохтони становник Балкана још од праисторије, да су његови корени у Винчи, Старчеву и Лепенском виру, као и да је Динарски тип човека одговоран за настанак свега онога што данас називамо индоевропским.
Виртуелна Винча

Виртуелна Винча

Сва та збрка са егзактном генетиком почела је пре десетак година, наравно на универзитету у Окфорду, а не код нас. Ми смо се увек задњи бавили собом, тек пошто се сви остали нама позабаве.

Наша преписивачка школа бави се бесконачним умножавањем одавно написаних реферата, зато што наше научне институције предводе они који бране дипломе и позиције, а не науку и истину…

Срећа је хтела да се на челу харвардског генетичког тима нађе професор Анатолиј Кљосов, Рус који је понешто знао о историјским нелогичностима, али је као научник имао поверења у званичне верзије.

Ово генетичко истраживање потврдило је Динарца и коначно објаснило енигму због чега је код Срба једна од најраспрострањенијих легенди „У цара Трајана козје уши“, иако историја каже да су се Срби однекуд доселили много векова после „цара Трајана“ (53-117 нове ере). Генетика је, ето, коначно објаснила и због чега Руси у својим уџбеницима историје уче да им је порекло у Подунављу, одакле су се доселили на север…“

Винчанска молитва

Било како било тим људи покушао је да на интересантан начин дирне у ген тог динарског човека – аутентичном музиком ових простора од 432 Hz. Ево шта они о томе кажу:

Сусрет представника Расена са Анотолијем Кљосовим приликом мећународна научна конференцији „Ка изворишту културе и науке“ 2012. године

„Винчанска молитва је креирана да буди кодове са ових поднебља као и да активира исконску радост живота. Музика компонована на питагорејских 432 Hz подстиче благотворну исцељујућу енергију и буди креативне животне снаге које свако биће поседује у себи. На микроплану, ови фреквенцијски распони хармонизују енергетске структуре ћелија и везе између њих. На макроплану оне хармонизују односе међу људима, као и повезаност са природним планетарним токовима.

Глинене таблице – Тартарија

Поштујући древна знања, креирали смо ову композицију у жељи да се кроз музику придружимо овом времену буђења из зачараног сна, када поново спознајемо своју праву природу, присећајући се величанствености потенцијала које људско биће у себи носи.“

Винчанска молитва

Сила Божја сад
у нама љубав буди
Ново доба, радост цвета,
мудрост људи
Благослови Боже
наше небеске душе
Сила небеска спаја душе
у Божје наручје…

Музика: Татјана Карајанов и Бранислав Мицић
Вокал: Татјана Карајанов
Аранжман и продукција: Бранислав Мицић
Кавал и фрула: Небојша Бурић

Преостало је још само представљање једног значајног пројекта, под називом Виртуелна Винча, чији се садржај уклапа и уз ову лепу песму и уз магловите историјске путоказе:

Виртуелна Винча

Далибор Дрекић