Албанска голгота

Писмо српског ратника 1915: „Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали“

Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A3_%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%BD%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83.JPG

Српски војник у егзилу, 1915. фото: Википедија

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) … када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.

Извор: НСПМ

ИСТОРИЈА

Изглед српске војске у повлачењу – Ништа није било живо сем душе

Изглед српских војника у повлачењу био је више него страшан. Ево описа из пера очевица, Паола Ђорданија:

Васа Ешкићевић – Излазак српске војске на море, 1916. фото: Википедија

„Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада… Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно уклештени у чељустима глади и жеђи, жртве битке, најстрашније, бијене стотину дана и стотину ноћи, стиснутих зуба, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном.

Имали су сви исти израз на лицу на ком се читала грозница и глад. Удубљене очи укоченог стакластог погледа биле су последњи зрак живота, а на угловима уста трагови зеленкасте осушене пене од исповраћане траве.

Скоро сви, чим би ногом дотакли обалу и угледали море, падали би на песак, непокретни, у скамењеном грчу, као да им је та визија, тај сан током дугог марша ужаса, сада наједном застао, херметички затворен, заробљен испод скореле коже на костима, у последњој преосталој капи крви.

Пред „Љум Кулом“, путева више није било. По уским стазама даље су могли само војници и коњи.

Ниједно поприште битке није запамтило оволику патњу, толике страшне муке, нити је могуће замислити ишта црње и грозније од изгледа тих људи обложених прљавштином, израњаваних дугим ходом, заражених најодвратнијим болестима, а ипак тако страховито живих у телима у распадању…

Од хероја који су децембра 1914. протерали и уништили Поћорекове армаде, у њиховим телима ништа више није било живо сем душе… Величанствено херојство као да се згуснуло и сво сажело у физичкој трагедији свакога од њих.

Цела Србија умирала је у свакоме од својих синова, али је и у агонији сваког Србина блистао понос расе јунака што су пред страним јармом одабрали смрт.“

Одломак из италијанског документа „За војску Србије”

Извор: Сведок

ИСТОРИЈА

Марија Прита – српска лекарка која је са војском прошла албанску голготу

Марија Вучетић Прита је била прва српска лекарка из некадашње Угарске, друга у Српству, учесник албанске голготе и носилац бројних одликовања.

Марија Вучетић Прита у Војној болници Ниш 1915.; фото: Википедија

Марија Вучетић Прита (1866-1954) рођена је у јужнобанатском селу Селеушу, у богатој и угледној породици, од оца Ђорђа, власникa великог имања и угледне трговачке радње у Панчеву и мајке Милеве домаћице. Још као девојчица маштала је да постане лекар, што је у то време за жене и средину у којој је живела и одрастала било незамисливо. Међутим, свој сан је остварила. Док су њене вршњакиње маштале о доброј удаји, Марија се школова и непрестано напредовала.

Марија Вучетић Прита; фото: Википедија

Као одлична ученица, завршила је основну школу, 1880. године, а потом и Вишу школу за девојке у Панчеву, прву такву установу Срба у Угарској, што јој није било довољно да упише студије медицине, јер није имала положену матуру, а без тога није могла да настави даље школовање. То је приморало Марију да оде у Цирих и у њему матурира и упише Медицински факултет Циришког универзитета. Током својих студија показала је велику посвећеност изучавању медицинске науке. Забележено је да је била веома вредна, да је све испите полагала у року и да се посебно истицала својим знањем.

Како јој је пре поласка у Цирих умро отац, велику подршку имала је у Мајци, од које се опростила и у воловским колима из села кренула у свет и у њему успела. О том њеном успеху овако је писао панчевачки лист „Весник“ 28. јула 1893. године:

„Као што чујемо, ових дана промовисана је на Циришком свеучилишту госпођица Марија Прита за доктора целокупне медицине. Ово је прва Српкиња из Угарске која је постала докторком. ”

Одлично је говорила немачки, француски и цинцарски језик, јер јој је отац био цинцарског порекла.

По завршетку студија отпутовала је у Београд, где је радила у приватној ординацији. Удала се 1893. године за доктора и песника Николу Вучетића из Шапца, општинског лекара са којим је једно време обављала лекарску праксу у Шапцу. У том тренутку, на читавом словенском југу радила је само још једна жена лекар др Драгиња Драга Љочић, Маријин велики узор и подршка.

Следило је Маријино усавршавања у Бечу, у којем је родила своје прво дете Јелицу, а пет година касније у Београду добила је и другу кћер Душицу.

Када су почели Балкански ратови, замењивала је мужа док је он био на фронту, на радном месту општинског лекара.

Њена пожртвованост као лекара и патриоте највише је дошла до изражаја на почетку Првог светског рата. Прво је радила у болници у Крагујевцу смештеној у две велике касарне XI и XII пешадијског пука, препуне српских војника и заробљеника оболелих од пегавца.

„У њој је радила са супругом др Николом Вучетићем. Рад је био веома напоран, болесници су даноноћно пристизали и остављани да леже у војничким униформама, прљави, вашљиви, збијени на голим подовима по собама.”

Потом је 1915. прешла у резервну војну болницу у Нишу, у којој је буктала епидемија тифуса. Борба за сваког болесника у овој болници била је Маријин приоритет у животу и раду.

Све страхоте Првог светског рата, са ратном болницом, и свакодневну борбу за живот рањених преживела је Марија заједно са колегама из читаве Европе, држећи се пожртвовано и најмање мислећи на свој живот. На тај пут страхота и умирања, кренула је након снажног продора напријатеља са севера и истока Србије који је условио 21. октобра 1915. повлачење Моравске сталне војне болнице;… „једине српске санитетске формације која је остала формација и током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па до Скадра, па кроз глибове дивљег албанског приморја, до Вида, Острва Смрти, на коме је одмах дејствовала“.

Као угледни лекар могла је бродом да оде на Крф, али је то одбила и са народом се повлачила преко Албаније. У повлачење је кренула са целокупним особљем болнице са јединицом од 500 регрута моравске болничке чете, „…са више хране за људе и стоку него ли болничких ствари…“. За време повлачења преко Албаније, на Крфу и Солунском фронту, Марија је била пожртвована као лекар Нишке болнице.

Пред крај Првог светског рата преселила се са породицом најпре у Италију, а 1918. године у Лозану, где брине о тамо смештеној српској деци.

Године 1918. одлази у Тулон, у Француску, у коме ради као лекарка тулонског инвалидског одреда. Ту је доживела породичну трагедију, смрт млађе кћери Душице.

Годину дана након смрти ћерке вратила се у Београд, у коме је до 1922. године радила у Првој армијскаој болници, све док се није определила за рад у приватној ординацији, у којој је лечила болеснике све до 1949. године.

Умрла је у Београду 1954. године, где је и сахрањена на Новом гробљу. Вест о Маријиној смрти, најстаријој жени српском лекару, те 1954. године објавиле су све дневне новине у Србији.

Извор: Википедија