Филм

Бадње вече 1943. (Цео филм)

Бадње вече 1943., српски ратни филм из 2007. године, је потресна прича о оном делу трагедије српског народа за коју му нико није крив до он сам. Кроз сукобе традиције и идеологије, вере и безбожништва, родитељске љубави и арогантности деце изнета је истина о корену суноврата српског друштва – распаду породице.
Бадње вече 1943

Бадње вече 1943

Сценарио за филм Бадње вече 1943 написао је позоришни редитељ и сценариста Драган Петровић Суреп, који је заједно са телевизијским редитељем Дарком Штетином режирао филм.

Паклени животни круг приказан је кроз судбину два брата, од којих је један четник а други партизан, и сукоб њихове две идеологије, које обе доживљавају пропаст на свој начин. Од њиховог сусрета на Бадње вече 1943. године у родној кући подно Опленца, породичног сукоба и трагедије, па до пада Книнске крајине када као оронули старци схватају бесмисао свега због чега су се цео живот сукобљавали.

Радња филма почиње у једном малом шумадијском селу у близини Опленца. На почетку филма Аврам и Јелица са својом снајом припремају трпезу за Бадње вече, за које верују да ће прославити без своја два сина, који се налазе у две различите војске. Током Бадње вечери у кућу долази партизан Војин, који заједно са породицом прославља Бадње вече. Током вечере долази до вербалног сукоба између Војина и његовог оца Аврама, који негодује зато што се Војин изјашњава као атеиста.

Ујутру на Божић у кућу долази четник Радован, који затиче брата у кревету. Тог јутра они се мире уз пиће, али касније Радован одлази да упозори четнике да се Војинова јединица приближава селу, а у исто време Војин одлази код партизана и заједно са њима организује напад на село. Радња филма се наставља почетком шездесетих година, када Војин као угледан комуниста долази да обиђе свог брата Радована који је тек изашао са Голог отока.

Војин му саопштава да сада живи у Сплиту, и да се оженио Хрватицом са којом има двоје деце. Филм се завршава падом Републике Српске Крајине, када Војин, који је изгубио целу породицу а бомба му је уништила стан, као избеглица долази код свог брата у стару породичну кућу.

Иако на први поглед делује као већ много пута испричана прича о четнику и партизану, „Бадње вече 43“ је много више од тога. То је слојевита драма о браћи, породици и народу, која задире у дубину наших осећања и својом суровом истинитошћу нас жестоко пече и боли до суза.

Улоге:

Танасије Узуновић – Аврам (отац)
Даница Максимовић – Јелица (мајка)
Слободан Ћустић – Радован (четник)
Микица Петронијевић – Војин (партизан)
Анђела Стаменковић – снаја

извор: Википедија

A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)

Одличан опис народа у сцени филма „Ноћ у кући моје мајке“ говори Петар Божовић 

Петар Божовић - Ноћ у кући моје мајке

Петар Божовић – Ноћ у кући моје мајке

 

Овај народ у својој историји
ниједан посао није могао да заврши,
због јајара и проданих душа!
Нисмо ни једном победили,
а да пре тога нисмо дебело издали!
– сами себе наравно!
На сваку победу имамо два пораза!
На сваког јунака, буљук издајника!
A после нам неко крив, је ли!?
А за мало власти и за мало ћара,
спремни смо да издамо све!
Оца! Мајку! Брата! Сестру! Народ! Земљу! Све!
Тако јуче, тако и данас…
Рђави смо! Шкрипимо свуд!
Више нам ниједно подмазивање не помаже!
Морамо да се мењамо цели!

Петар Божовић као Жика „Валенса“

 

Ноћ у кући моје мајке је југословенски филм из 1991. године. Режирао га је Жарко Драгојевић који је написао и сценарио. 

Прича о љубави двоје младих у контексту југословенске стварности и њеног друштвеног и државног расула.

У тренутку распада једне идеологије и трагања за новим егзистенцијалним и моралним вредностима друштва, двоје младих покушавају, да освоје простор за своју срећу. Али околности им нису наклоњене.

Младић по повратку из војске не може да нађе посао ни животну перспективу а са девојком коју воли раздваја га порекло јер је он син радника, синдикалног бунтовника запосленог у комбинату њеног оца.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Данило Бата Стојковић – Балканска Правила

Монолог Данила Бате Стојковића у филму „Балканска правила“ у којем је дата оштра критика менталитета овдашњег човека.

Данило Бата Стојковић

Данило Бата Стојковић – Балканска Правила

Овај свет је подељен оштро на два дела

– На будале и на оне који трпе. Пуно је будала овде, и лаковерних људи које је лако купити, и још лакше завести. Ти „домаћини“ мисле да је њима дато да потроше, као своје, све време једног народа, као да иза њих више ништа не може да се догоди.

А овај простор је шкрт када треба да изнедри човека са мисијом, човека даровитог, који може да види бар један век унапред.

Зато се овде стално страда. живи се стихијски, примитивно, и сви непрестано страдамо.

Ах, Балкан…“.

 

Данило Бата Стојковић (Балканска Правила)

Данило Бата Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободаном Шијаном, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, дебитовао је на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу.

Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, био је још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.

Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето ’68“ Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.

Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, који су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића – бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

О рибама и коралима

Драган Николић – Гага (Београд, 20. август 1943 — Београд, 11. март 2016) био је југословенски и српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Због стила глуме је од стране обожавалаца окарактерисан као Шмекер са карактером господина.
Драган Николић

Драган Николић; фото: јутјуб снимак

О рибама и коралима

Корални гребен настаје хиљадама година.
Многе рибе се туда врзмају,
разне врсте настају и нестају,
али само корали имају привилегију да га стварају.
Тако некако се развија и град,
са рибама и коралима.
Једни мисле да је важан само трен,
колико вешто умеш да пливаш,
а други знају да је битније трајање.
колико си спреман да се уградиш
у гребен.
Далибор Дрекић
Украс 1
Нешто лепо

 

Драган Николић је у серијалу „Нешто лепо“ говорио текстове које је покојни драмски писац Слободан Стојановић („Више од игре“) својевремено писао за Љубу Тадића. У свакој епизоди серијала по једнa прича у култури, уметности и животу на неки начин примећује нешто лепо. Све епизоде снимане су на чувеним и репрезентативним местима која мапирају Београд као видео-разгледницу која нас упућује како да разумемо град и људе који у њему живе.

Прва епизода – чувена београдска Каленић пијаца
Друга епизода – Топчидер: О свадбама
Трећа епизода – Ташмајдан: О зрелости, лекција прва
Четврта епизода – Кафана Каленић: О зрелости, лекција друга
Пета епизода – Калемегдан: О штапу
Шеста епизода – Кнез Михаилова: О (не)озбиљности
Седма епизода – Калемегдански парк: О деци
Осма епизода – Трг Републике: О бригама
Девета епизода – Скадарлија: О глупости
Десета епизода – Теразије: О свакодневици
Једанаеста епизода – Пристаниште: О агогији
Дванаеста епизода – Железничка станица Топчидер: О историји
Тринаеста епизода – Савамала: О срећи
Четрнаеста епизода – Топличин венац: О тикванима
Петанеста епизода – Калемегдан доњи град: О лагању
Шеснаеста епизода – Ушће: О сањарењу
Седамнаеста епизода – Хотел Москва: О плакању
Осамнаеста епизода – Савски кеј: О слатком животу
Деветнаеста епизода – Бранков мост: О кафанама
Двадесета епизода – Библиотека: О причи и приповедању

Екранизације „Малог принца“ Антоана де Сент-Егзиперија

Недавно је снимљен први анимирани филм „Мали принц“, према истоименој књизи француског аристократе, писца и пилота Антоана де Сент-Егзиперија. Редитељ Марк Озборн желео је да остане веран оригиналној књизи тако што је, у филму направљеном помоћу компјутерске анимације, користио две технике – тродимензионалну слику (3Д) за приказивање стварног света и технику „stop-motion“ за секвенце инспирисане романом.

Гласове ликовима анимираног филма Мали принц позајмили су француски глумци Венсан Касел, Андре Дисолије и Марион Котијар.

Мали принц (франц. Le Petit Prince) најпознатија је новела француског писца и пилота Антоана де Сент Егзиперија из 1943. године. Сент Егзипери ју је написао док је живео у САД.

Преведена је на преко 180 светских језика и продана у више од 80 милиона примерака, што је чини једном од најпродаванијих књига на свету.

Књига је илустрована властитим пишчевим цртежима, које је користио да опише ликове. Многоструко је адаптирана, у разним облицима. На првој страници писац каже да књигу посвећује Леону Верту кад је био мали дечак.

Новела је адаптирана у разним медијима. Композитор Рикардо Кочанте продуцирао је мјузикл на француском језику Le Petit Prince, касније оживљен у Хонг Конгу, 2007. Руски композитор Лев Книпер написао је троделну симфонију од 1962.-’71., његову скаску названу „Мали принц“’, први пут изведену у Москви 1978. године.

У филму и телевизији, Loewe и Lerner, заједно с режисером Стенлијем Доненом, продуцирали су мјузикл базиран на причи за Paramount Pictures 1974. године. Ричард Бартон је 1974. године направио Гремијем награђен америчко-британски играни филм. Током 1980.-тих, у Јапану и Северној Америци преношена је јапанска анимирана серија Пустоловине малог принца.

Играни филм „Мали принц“ 2004. година

 

Трејлер за анимирани филм:

Извор: бета

Жан Жијоно – Човек који је садио дрвеће

„Човек који је садио дрвеће“ („L’homme qui plantait des arbres“) је јединствена прича о упорности једног човека, коју је 1953. написао француски писац Жан Жијоно (Jean Gionо, 1895-1970). Дуго се веровало да је прича делимично аутобиографског карактера и да је Елзеар Буфије аутентична фигура, а наратор приче заправо млади Жан Жијоно.
Жан Жијоно

Жан Жијоно – Човек који је садио дрвеће

За свог живота Жан Жијоно је уживао у томе да ствара уверење код људи како је прича стварна, сматрајући то доказом своје списатељске вештине. Његова ћерка, Алин Жијоно, тврдила је дуго да је то „њихова породична прича“. Жијоно је, међутим, у свом писму једном службенику града Дигне, објаснио:

„Жао ми је што морам да вас разочарам, али Елзеар Буфије је измишљен лик. Циљ ми је био да људи више обрате пажњу на дрвеће, и посвете се садњи.“

У истом писму он објашњава да је дистрибуција књиге слободна и због тога преведена на многе језике, сматрајући то личним успехом. Он је још додао да је, иако му није донео ни један цент профита, то текст на који је највише поносан.

По тој причи је Фредерик Бак снимио анимирани филм 1987., који је освојио седам великих награда, као и Оскара за најбољи кратки анимирани филм те године.

Гледање овог филма је одлично утрошених 30 минута живота:

 

Жан Жијоно слови за једног од највећих француских писаца. Његово обимно литерарно стваралаштво укључује приче, есеје, поезију, драмско писање, филмска сценарија, преводе и преко тридесет новела, од којих су многе преведене на енглески и друге језике. Жијоно је био пацифиста, два пута затваран пред крај и по завршетку Другог светског рата. Остао је везан за Провансу и Маноск, мали град где је рођен 1895. године, и где је 1970. године умро.

Жијоно је награђиван Брентановом наградом, затим наградом Принца Ренијеа од Монака (за најистакнутија сабрана дела неког француског писца), Легијом части, а био је и члан Гонкурове академије.

Приредио: Далибор Дрекић