Српска музика у средњем веку

Српска средњовековна музика обухвата музичко стваралаштво и праксу на територији српских земаља од IX до XIV века. Забележен је њен развој превасходно у оквирима Српске православне цркве и на владарским дворовима. 

Културни живот средњовековне Србије, укључујући и музику, био је под доминантним утицајем Ромејског царства, које је представљало главни центар православне духовности и културе на Истоку. Поред ромејског, могући су били и спорадични утицаји са Запада, посебно у приморским областима.

Ромејски историчари савременици су оставили сведочанства о постојању музичара, певача и свирача на трубама и жичаним инструментима код Јужних Словена. Трагови ове музичке традиције су вероватно сачувани у додолским песмама и играма.

Црквена музика

Када су Ћирило и Методије увели богослужење на словенском језику, створили су се услови за настанак словенске црквене музике. Црквени текстови су рецитовани на један, два или три тона.

Појање је било једногласно, а извођено је хорски или солистички. Диригент (доместик) је покретима руку указивао на ток мелодије. Главни певач (протопсалт) је певао на почетку скраћену мелодијску припрему песме, која је била формула за цело музичко дело. Након тога би почињао песму једногласно уз пратњу хора.

Код мелизматичних мелодија, хор би имао задатак да само држи свој тон (исон). Певач није користио забелешке, односно све мелодије је певао напамет.

Узор за компоновање црквених мелодија биле су мелодије Осмогласника, збирки црквених песама за недељну службу посвећених Христовом васкрсењу. Оне су се понављале сваких осам недеља у једном од осам црквених гласова. Сваки глас је одговарао посебном модусу.

Неке песме српских аутора носе ознаке појединих гласова, по чему се закључује да су писане за појање.

Краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша I, имала је свој црквени хор певача под управом великог доместика Раула из Зихне.

Иако заснована на византијским узорима, српска црквена музика је временом развијала и одређене локалне специфичности. Стваране су и нове песме посвећене српским светитељима (нпр. Светом Сави, Светом Симеону). Већина композитора и појаца из средњег века остала је анонимна. Ипак, сачувана су имена неколико значајних стваралаца

Неки српски средњовековни записи садрже неуме (средњовековне ноте). Аутори ових композиција били су: Стефан Србин (композиција „Нинї Сили”), Никола Србин, Исаија Србин и други. Стварали су кратке једногласне литургијске песме. У њима већи скокови наглашавају значајне речи, тако да је мелодија органски повезана са текстом.

Световна музика

Постоје оскудни докази да је у Србији, Босни и Зети постојала и световна музика на двору и међу народом.  На основу писаних извора (житија, летописи, путописи) и приказа на фрескама и минијатурама, може се закључити да је световна музика била присутна и разноврсна.

На дворовима српских владара и властеле музика је била део дворског церемонијала. Професионални извођачи музике и сродни забављачи називани су свиралници, глумци и праскалници. Они су изводили музику за забаву, на свечаностима и у ратним походима.

Тако је Стефан Првовенчани крунисан уз звуке бубњева и гусала, док је деспот Стефан Лазаревић дочекиван трубама. Цар Душан је размењивао музичаре са Дубровчанима. Српски свирач Драган из Призрена је 1335. био градски музичар у Дубровнику.

Стефан Лазаревић је на свом двору имао музичку капелу. У библиотеци Ђурђа Бранковића налазио се богато илустровани псалтир, данас познат као Минхенски псалтир.

На фрескама су приказани разни инструменти који су употребљавани на српским дворовима током средњег века:

Кордофони (жичани инструменти): Гусле, лаута, фидула, псалтирион.

Аерофони (дувачки инструменти): Фрула, гајде, трубе (бусине), шопељке, оргуље.

Мембранофони и идиофони (удараљке): Бубњеви (гоч, тапан), даире, цимбали, клепала.

Представе у ликовној уметности су једини извор информација о инструментима тог доба (Мирослављево јеванђеље, Минхенски псалтир, Хиландар, Дечани и други).

За време турске владавине над Србијом, најпопуларнији инструменти били су гусле, тапани, зурле и тамбуре.

Српска средњовековна музика, посебно црквено појање, представља важан део националног културног идентитета и духовне баштине.

Она сведочи о културним везама са Ромејским царством, али и о развоју сопствених музичких израза. Иако је велики део световне музике изгубљен, црквена музичка традиција наставила је да живи и да се развија и у каснијим периодима, а њено проучавање и извођење је и данас актуелно.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Томислав Јовановић: Хрестоматија средњовековне књижевности 2; Српска књижевност, Београд 2012.

Роксанда Пејовић: Средњевековна музика, Историја сроске културе, Дечије новине, Горњи Милановац, 1994.

Сима Ћирковић и Раде Михаљчић: Лексикон српског средњег века, Београд 1999.

Музичка енциклопедија 1 (Аа-Го), Југославенски лексикографски завод, Загреб,

Ђорђе Трифуновић: Азбучник српских средњевековних књижевних појмова, Нолит, Београд, 1990.

Весна Пено: О истраживањима црквеног појања у средњовековној Србији, Музикологија 16-2014. Музиколошки институт САНУ,

Станоје Бојанин, Љубомир Милановић, Милош Цветковић: Гласови и слике, Облици комуникације, на средњовековном балкану (IV–XVI век), Београд, 2020.

Даница Петровић: Црквени музичари – духовници и уметници, Црквене студије 07 – 2010.

Соња Маринковић: Српска музика, Београд, 2008.

Александра Фостиков: Организација занатства у урбаним центрима средњовековне Србије, Историјски часопис 70 – 2021.

Мелита Милин, Љубица Марић: Компоновање као градитељски чин, Музиколошки институт САНУ, 2018.

Давор Мандић: Српска старокњижевна философија са освртом на савремене токове, Ваљево, 2014.

Мелита Милин: Два прилаза једном драмском тексту, Коњовићева “Отаџбина“ и Радићева “Смрт мајке Југовића”, Српска музичка сцена, Музиколошки институт САНУ, 1995.

Википедија 1, 2

Сродни чланци:

Средњовековни композитор Кир Јоаким Србин
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Исаија Србин и благо српске средњовековне музике
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Никола Србин: један од најстаријих српских композитора