Декаде лењости и године беса

Поделите

Нисам довољно паметан да бих схватио ову врсту маневра мога народа, као што нисам схватао ни његову вишегодишњу лењост и пасивност у односу на власт и државу. Оно што могу да приметим јесте да је народ око мене био паметан, најпаметнији у својој лењости и пасивности, као што је и данас паметан, најпаметнији у свом бесу.

Држава је од глагола држати; фото: Џемини ВИ

Претпостављам да је народ сада решио све своје проблеме и да наступа нови вишегодишњи период лењости и незаинтересованости, до тренутка кад се акумулира нови бес и потреба да се он искали. Или можда грешим. Можда народу око мене овога пута неће бити дозвољено да се ушушка у своју лењост. У сваком случају, нисам довољно паметан да схватим те циклусе, а нисам ни довољно лењ, ни довољно бесан да бих у њима учествовао…

Држава

У кинеском језику термин за државу „Guójiā“ (国家) спој је две речи: guó (国: територија) и „jiā“ (家: породица, дом), што одражава традиционално кинеско схватање државе као проширене породице.

У језицима индијског подконтинента називи за државу „Rājya“ и „Raṣṭro“ вуку корене из санскрта и означавају концепт владавине, краљевства и територијалног суверенитета.

У хебрејском језику назив за државу је „медина“ (מְדִינָה), а значи „место где се дели правда“, „провинција”, „област”, „суверена политичка творевина“.

У арапском језику назив за државу је „Dawla“ (دولة), чији корен значи „окретати се” или „мењати се”, описујући смену власти, контролу и доба моћи.

У Романским и германским језицима назив за државу потиче од латинске речи status (стање, статус, поредак) којом се описује правни, политички и институционални поредак једне заједнице. Дакле, важно је да се одржава статус или поредак.

У словенским језицима назив „Государство“ потиче од речи государь (господар/владар), што наглашава историјску везу између државне власти и сувереног владара.

Српска држава

Етимологија и историјски развој српске речи „држава” представљају фасцинантан пут од прасловенског корена који је означавао физички чин држања, па све до модерног политичког и правног појма који познајемо данас.

Реч „држава” изведена је од прасловенског глагола *držati (држати, имати у рукама, поседовати, руковати и управљати). Овај глагол је несвршен, што значи да његова радња траје непрекидно и не познаје компромисе са лењошћу и бесом.

Древни код

У науци је потврђено да језик једног народа чува древни код, пре свега у речима, а затим и у изразима, пословицама, загонеткама итд. Наши преци нису нам оставили код са значењем „поредак“, „статус“, „власт“, „господарство“, „контрола“ или „моћ“, као што је то случај код већине претходно набројаних народа.

Наши преци су нам са разлогом оставили један јасан и недвосмислен код – држава: оно што се држи, оно што се не сме пустити. А тај код сасвим искључује и лењост и бес у односу на државу.

Супротан глаголу „држати“ јесте глагол „пустити“, а од њега могу настати само именице „пустош“, „пустара“, пустахија… – оно што се добије када се држава пусти.

И зато ја нисам довољно паметан да бих схватио ову врсту маневра савремених генерација мога народа, као што нисам схватао ни њихову вишегодишњу лењост и пасивност у односу на власт и државу.

Лењост и бес

Уместо распада и пропасти у роману „бука и бес“ Вилијама Фокнера ја овде видим цикличну појаву звану „Лењост и бес“, односно декаду лењости и годину беса у односу на власт и државу.

И чини ми се да би због тог вртења у круг древни код који су нам преци оставили у једном тренутку могао бити замењен кодом из неког другог језика, из неког другог народа. А можда ће и сасвим ишчезнути јер више неће имати шта да именује, а све због лењости и због беса.

Али нисам довољно паметан да бих све то схватио и предвидео, а нисам ни довољно лењ и бесан да бих у томе учествовао. Због тога ми једино остаје да гледам народ око себе како паметује у својој лењости и у свом бесу.

Далибор Дрекић