Милутин Илић – Пророк

Прича „Пророк“ Милутина Илића је снажна, симболистичка проза која кроз драматичан сусрет наратора и мистериозног странца истражује вечни сукоб између сурове истине и удобне лажи.

Прича оставља читаоца са тешким питањем: да ли је боље живети у удобној лажи или бити уништен истином, при чему сам аутор кроз „Пророка“ сугерише да је људска судбина трагично предодређена да увек бира ово прво.

Пророк

Увек сам уживао после дневног труда и рада, да се винем мало ван вароши: у оној тишини и чистом ваздуху осећао сам, како ми се груди лакше дижу а срце у грудима брже куца… Кренуо сам се у своју обичну шетњу. Варош Н. лежи у једној равници а около ње висока брда украшена шумом и вечитим хладом. С десна између тих брда и вароши кроз пољану која их дели протицала је жуборећи речица… Овог вечера бејах сам а управо то сам и волео: ретко сам кад и тражио друштва, кад год сам се кренуо у вече у своју обичну шетњу: мисли које ме тада занимаху беху ми и најмилији другови…

Сунце је већ залазило кад стигох на своје обично место: беше то страшан брег на дну којег протицаше лађана и бистра вода из извора, доле пак испод брега зијао је страховит амбиз: брег од њега делила је узана путањица; вода са извора падала је хучећи доле у реку која туда равницом протицаше. Бејах прилично уморан кад стигох на своје обично место, ту сам мислио да проведем који часак уживајући у осами и гледајући како вода са извора хучећи пада доле у реку — али овај пут бијах изненађен јер на извору затекох необичну појаву: на брежуљку сеђаше једна — узимам слободу пазвати је — људска прилика. На ногама је носио уске беле чакшире, на глави огромну белу шубару, као што је Власи у овом округу носе, босе ноге висиле су му с брега доле у пропаст, — али телесна развијеност овога човека беше ме извенадила: таку је снагу могао имати само Хајдук Вељко али не и — слику оваку: глава непознатог беше зарасла у бради и брковима а седио је наслоњен на једну огромну батину коју је спустио доле у воду од извора …

Добро вече, рекох.

Прилика у влашкој шубари у место одговора — ћуташе.

Шта радиш? — продужих ја.

Он лагано подиже главу, погледа ме чудећи се а затим додаде:

Палим лулу!

Погледах: уместо луле имађаше у руци — као што рекох — огромну батину.

Па на чему је палиш?

Ха, ха, ха! — смејаше се непознати — многи од вас не виде жар што се сија, што баца варнице од себе, што протиче кроз дамаре, кроз крв, кроз душу људима . . . Није чудо, није чудо! — додаде церекајући се страховито, затим продужи:

Слепче прогледај! Ево луле — рече показујући батину — а ево истопљеног жара — рече показујући воду, која је жуборећи текла из извора. Неколико година има како седим овде и тај жар, као год и онај код људи, тако је ватрен, да ми још није ни лулу упалио!

Било ми је јасно: ја сам се и преко воље нашао са будалом. Хтедох без даља објашњења да се вратим натраг али он као да то примети.

„Седи — рече и погледа ме севајући очима — иначе ћу ти ову лулу причврљити на леђа и заману батином.

Без икаква даља изговора седох на другу обалу извора, очекујући шта ће даље бити …

Видиш ли — рече показујући руком на извор — како тече та пламена река, варнице што од ње искачу засјају па и нестану: вечита помрчина што остаје после њих шири владу своју. Тако је и са судбином људи: варнице што за часак заблистају, то је живот великана у свету, помрчина која за њима остаје, то је свет — река која вечито има живота, која тече, али која — ево није кадра да ми — ни лулу упали!

Ја сам ћутао а незнани распаљен мешао је батином воду.

Пламти жару! — рече а глас му је страховито звонио — летите варнице, вијте се пламенови . . . тако исто бива и код људи: коса се диже на глави, мили жар кроз дамаре, пламте образи а сипају варнице из очију, кад се — истина збори! Истина? хм! — видиш ли рече — ја уживам да гледам како тече ова ватрена река, јер у њој видим живот целога света и да мислим о мојој Маријоли, јер у њој видим цео свет па ипак она је — умрла!

Умрла! — додадох и нехотице. Умрла! — рече он промењеним, жалостивим гласом а није требала да умре! могла је живети па ипак — она је умрла! Умрла зато што је рекла — истину! додуше једанпут можда у своме животу, али ипак ко хоће да живи ваља увек да — лаже. Дуго сам је се клонио, нисам ступао са њом у разговор јер сам се плашио — истине! Сакривен од ње у тишини гледао сам је и кад је жалосна и онда кад беше весела и певукаше. Тада сам опијен од љубави и заноса шапутао: срце моје Маријола! — ал ме мрзиш зато што ја тебе волем. Јесте, јесте! мрзила ме зато што сам је избегавао и крио се од ње а она ме међутим волела а ја сам је избегавао зато, што је нисам мрзио. Па ипак једнога дана нађе ме усамљеног, била је необично бледа у лицу, очи су јој тужно гдедале и — О! — тај час никада заборавити нећу, јер он беше благословен и проклет: беле руке сави ми око врата, ја сам окренуо главу, јер очекивах страховити час: последњи њен уздисај и издисај, последњи пољубац и смрт. И заиста? уместо да су јој очи севале, руку претећи да је подигла у вис а кроз стиснуте усне да је шапутала лаж: ја те мрзим! — јер ко хоће да живи мора увек лагати — она се благо осмејкивала и уз ватрен пољубац ја слушах страховиту истину, она ми шану: ја те љубим! и — издахну, умре, нестаде је …

Много је година од тада прошло, ја сам се уклонио од света, махнуо сам се свакога посла осим једног, да омладини и у пољу и у вароши по градовима и селима вечито грмим: лажите, лажите! ко оће да живи треба да лаже, јер истина се само — на самрти збори!

Док је то говорио груди су му бурно дисале, очи страховито севале али за часак клону па промењеним тужним гласом продужи:

Тако то у свету иде: истина се прогони и мрзи а лаж велича и поштује, прва нема кућишта ни у простој сељачкој колиби а друга шири владу своју по краљевским и царским одајама. Па што је већа величина то је већи живот али и лаж око ње: друкчије се лаже сељак, друкчије варошанин а друкчије краљеви и цареви: први су одређени, да на самрти прозборе царевима у очи истину; а други, да на самрти виде неверство, обману и лаж својих поданика, а обоје у исти мах, да су за живота ваљали поштовати мало више ову стварчицу, што се зове „истина“ — и да на самрти нема смисла први: што је говоре; други: што је виде … Тако је, тако је! додаде и ућута, затим у један мах подиже главу, погледа ме чудновато и запита, а је ли тако?
Пријатељу — рекох у место одговора — ти си неки филозоф . . .

Обоје је лаж — рече он — прво: нисам ти пријатељ, а друго: нисам филозоф — али види се да се разумеш у животу. Ха, ха, ха!

Хтедох рећи — продужих журећи се — да си учио школе.

Он ћуташе испочетка а затим додаде:

Да, учио сам …

Па шта си учио?

Ето то што ти приповедам!

У овако жалосним приликама нити сам имао кад, нити ми је било до смејања али у место мене он се поново стаде гласно церекати:

Ха, ха, ха! Чувај се истине драги мој: ваља да поштујеш лаж и то ћеш учинити ако фалиш школе, цркве, учитеље, свештенике све оне што су ме учили и које ће учити . . . и кад те запитају о томе који пут у животу, а ти ћеш се увек сетити на самрт моје Маријоле и лагаћеш овако: школа је црква а црква је школа, свештеник је учитељ а учитељ је свештеник омладини а то скупа војска је државна. . . Шта те се тиче ко је подигао такве судове, такву војску, одкуд такве иконе и цркве те живот разних у свету народа уместо да тече као она река у равници тио жуборећи а он лети стрмоглав као овај поток; и зашто приповедају кад се запитају о томе, у један пут истину и лаж: да је баш то величанствено. Шта те је стало: је ли то баш истина и можеш ли ти сам жицу овог извора скренути те да мирно жубори равницом …. Сети се моје Маријоле . . . Лажи драги те се лебом рани …

Пророче! — узвикнух верујући помало у народно предање да су и људи нека врста пророка — одговори ми: оће ли се на место лажи зацарити истина, оће ли мирно зажуборити река живота, оће ли се измирити једном те супротности: истина и лаж, богатство и сиротиња и у место несреће наступити општа срећа — и кад ће то бити? ..

Онда — рече и погледа ме величанствено пророчки — кад и ја ову моју лулу упалим!

Умукох а он стајаше уздигнуте главе, пророчке своје погледе упро у мене. Изгледало је као да ми је тео за навек да их прикује у душу. Међутим батина или као што је он називаше: лула— лагано му измили из руке, поток хучећи однесе је а он тргнув се из мисли као помаман дрекну и скочи за њом у — пропаст. Мало затим чух неки пљусак доле — и мора да је јадник на самрти угледао истину јер оздо зачух у место: лула моја, глас пророков: моја Маријола!

Све је ово било за тренуће ока, глава ми се заврте, клонух готово онесвешћен крај извора а кад дођох себи и мало касније погледах доле: нисам га могао нигде приметити, само па површини реке опазих оне водене кругове који означаваху да је ту мало час морало нешто пасти а над њима је пловила пророкова батина…

Узаман сам разбирао у вароши и околини и власти и људе о тој чудној појави: нико никад неумеде ми казати ништа о њему. Нико га није познавао.

“Јавор“ бр. 48, 15. новембар 1884.

Централни мотив је парадокс да је истина често болна и уништавајућа, док лаж омогућава људима да опстану. „Пророк“ тврди да се истина спознаје тек на самрти, док је живот, у свим својим облицима (од сељака до царева), заправо низ обмана.

Странац користи огромну батину коју назива „лулом“ и поток воде као „жар“. То је метафора за његову узалудну потрагу да „запали лулу истине“ у реци живота, што представља његову немогућност да помири своје идеале са реалношћу света.

Лична прича о Маријоли, која је умрла јер се усудила да изговори истину („ја те љубим“), представља емоционално језгро дела. Она је жртва сопствене искрености у свету где је лаж постала правило преживљавања.

Пророк је приказан као фигура ван друштва, човек огромне снаге и патње, који је себе осудио на изгнанство. Његов крај — скок у пропаст када му „лула“ (батина) испадне из руке — симболизује коначно суочавање са истином које га одводи из света живих.

Илић гради мрачну, епску атмосферу користећи природне елементе (амбис, хук воде, тишину планине) као огледало унутрашњег немира главног јунака.

Милутин Ј. Илић

Милутин Ј. Илић (1856–1892) је био српски писац и песник, син познатог песника Јована Илића и брат славног Војислава Илића. Био је део чувене песничке породице Илић која је обележила београдски културни живот крајем 19. века.

Писао је приче, драме и песме које су се истицале љубавним, патриотским и друштвено-сатиричним мотивима, а запажене су и његове приповетке са мотивима из палилулског живота. 

По вокацији правник, радио је као срески начелник, али је због политичких прогона доживео отпуштање и понижење, што му је додатно нарушило здравље пред крај живота.

Његово стваралаштво дуго није било адекватно вредновано од стране званичне критике.

Песме и приповетке објављивао је у Јавору, Србадији, Преодници, Стражилову, Отаџбини, Бршљану, Колу и Побратимству.

Написао је више позоришних комада, али никад му нису извођени. Написао је драму Краљ Војислав (1884) и комедије Ново доба (1884), Београд пре бомбардовања (1887) и Певачко друштво.

Иза Милутина остала је у рукопису збирка приповедака Из капетаније и једна збирка песама, коју је његова удовица објавила 1893. године

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи
Народна приповијетка Тица ђевојка
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Мекушац – лекција о страху од побуне
Милован Глишић: Сигурна већина
Пилипенда: муке српске далматинске
Бранислав Нушић: „Свет“ о свету
Како је Свети Сава лечио похлепне
Иво Андрић: Мостови
Новогодишња прича Моме Капора
Петар Кочић: Молитва