Принцеза Јелена Карађорђевић и трагедија породице Романових

Јелена Карађорђевић је била најстарије дете Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и принцезе Зорке, ћерке црногорског краља Николе. Удала се за руског кнеза Јована Константиновича Романова, који је брутално убијен у Алапајевску са још петоро чланова породице Романових, дан након погубљена царске породице у Јекатеринбургу.

После ране смрти мајке Зорке, одрасла је код тетака Анастасије и Милице Петровић Његош. Јелена се образовала на Смољном институту, санктпетербуршкој школи за високорођене девојке. Памте је из тог периода као слатку, крупних црних очију, веома тиху и љубазну.

Принцеза Јелена Карађорђевић и кнез Јован Константинович Романов

Преко своје тетке Јелене Савојске у Италији је упознала кнеза Јована Константиновича, унука руског цара Николаја Првог. Венчању су у Санкт Петербургу 3. септембра 1911. године присутствовали цар Николај Други и краљ Петар Карађорђевић.

Током Балканских ратова платила је са својим мужем отварање болнице у Врању, а и сама је дошла у Србију да помогне. Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу све до 1914. године.

Када је почео Први светски рат књегиња је ступила у милосердне сестре Царске Прве армије,и о свом је трошку отворила болнички воз. У међувремену је морала да напусти студије, не само због рата, већ и због тога што је 20. јануара 1914. родила своје прво дете, кнежевића Всеволода. Испоставиће се да је он последни мушки Романов који се родио на царском тлу. Кум му је био Његово Императорско Величанство Николај Други лично. Ћерка Јекатерина је дошла на свет 12. јула 1915.

Црногорски краљ Никола I 1921. године у францауском егзилу, са праунуцима Јекатерином и Всеволодом

Након Октобарске револуције, кнез Јован је ухапшен од стране бољшевика, а Јелена га је добровољно пратила у сибирском егзилу и покушавала да издејствује његово ослобађање. Прво је био заточен у Јекатеринбургу, да би ускоро био премештен у Алапајевск.

17. јула 1918. године, у Јекатеринбургу, у подруму куће Ипатјевих, стрељани су цар Николај Други, царица Александра, царевић Алексеј (14 година), велике кнегиње Олга (23), Татјана (21), Марија (19) и Анастасија (17), затим њихова куварица, кућна помоћница и доктор.

Одмах сутрадан, 18. јула, у Алапајевску долази до ликвидације шире породице Романових, међу којима је и кнез Јован Константиновић. Ово се одиграва на посебно бруталан начин. Са изузетком великог кнеза Сергеја Михајловича којег су морали да убију пре него што су га бацили у рупу, сви остали преживљавају пад. Све жртве умиру споро, и у великим мукама; поред мужа Јелене (који у том тренутку има 32 године), ту су и његова млађа браћа Константин (27) и Игор (24), затим Владимир Павловић Палеј (21-годишњи песник и син великог кнеза Павла Александровича Романова са Олгом Палеј), као и Фјодор Ремез, секретар великог кнеза Сергеја.

Велики кнез Сергеј Михајлович, кнежеви Јован Константинович, Константин Константинович, Игор Константинович и Владимир Павловић Палеј

Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна

А ту су и велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, немачка принцеза из куће Хесе-Дармштад, унука британске краљице Викторије, удовица великог кнеза Сергеја Александровича, која је канонизована од стране Руске православне цркве као света преподобномученица; ту је и њена пријатељица, монахиња Варвара Јаковљева коју је РПЦ такође прогласила за светицу.

Јелена Петровна није успела да помири са смрћу мужа. Није хтела да себи прави нови дом, зато што је сматрала да ће без њеног „милог принца Жана“ кућа увек бити празна. После његове смрти, пребачена је у Кремљ да би 1919. године добила дозволу да отпутује за Шведску, где ју је већ чекала свекрва са децом. Након свега проживљеног Јелена није желела да деца уче руски језик. Преселила се у Француску, у Ницу, где је остала до краја живота. Није се више удавала, а децу је одгајала продајом своје српске имовине.

Остаци Јована Константиновича и Јелисавете Фјодоровне након извлачења из рударског окна

Након три месеца Алапајевск је био ослобођен од стране белогардиста и одмах је почело истраживање и потрага за остацима Романових. У октобру 1918. тела мученика су била извађена из рупе и сахрањена у цркви. У јуну 1919. Црвена армија је кренула у офанзиву, а белогардисти су одлучили да понесу остатке са собом, да би спречили скрнављење. Остаци су споро путовали возом кроз Грађанским ратом обухваћен Сибир и у марту 1920. стигли су у Пекинг. Потом су пренети на православно гробље у цркву Серафима Саровског. Крајем године мошти св. Јелисавете и св. Варваре достојанствено су пренете у Јерусалим и сахрањене у цркви Свете Марије Магдалене (коју је св. Јелисавета једном посетила), где се и данас налазе.

Након јапанске окупације Кине дозвољено је да се тела осталих мученика сахране на територији Руске мисије у храму Свих Светих Мученика. Долазком комунистичке владе у Кини, земља Руске мисије предана је амбасади Совјетског Савеза, а храм Светих Мученика 1957. године је срушен. До сада се тачно не зна да ли су остаци били враћени на православно гробље, које је касније претворено у Парк језера омладине, а на месту цркве направљено игралиште за голф, или су сакривене испод уништеног храма, чији је темељ био откривен током истраживања 2005. године.

Парк језера омладине на месту руског гробља у Пекингу

Приредила: Анастасија Немкова

извори: ТелеграфВикипедија  –  Алапаевские мученики

Оставите одговор