Старо Смедерево: калфе и мајстори заната трговачког

ПАУН КОЈИ СЕ НАВИЈАО ЧЕТВРТКОМ

Девиза смедеревских трговаца била је: „Продај робу, да роба не прода тебе“. А оне старе „част свакоме, вересија никоме“, нису се готово никад придржавали. Роба је имала две цене: једну исказану цифрама, другу – под шифром

Радња Бранковића и Митрашиновића. На улазу Влада Митрашиновића са сином Живорадом и калфом Миланом Анђелковићем (из књиге „Споменар старе вароши“)

Пре пола века и више у Смедереву се трговало на велико и мало. То је нарочито долазило до изражаја пазарним даном, а то је увек био четвртак. Ради куповине, продаје и виђења из свих села која су припадала срезу Подунавском долазиле су колоне кола, чеза у којима су се налазили свечано обучени становници села, земљорадници.

Ако би било време пред полазак у школу гужва је била пред књижарама којих је пре рата било три. У згради Општине била је књижара Светислава Милојевића, мало више њега био је Александар пандуровић, а у непосредној близини зграде Гимназије налазила се књижара Божидара Миловановића. Књижари Молојевић и Пндуровић издавали су разгледнице Смедерева, а Божидар Миловановић у оквиру књижаре имао је позајмну библиотеку. Код њега су могле да се набаве добре дечје играчке, које су му стизале чак из Нирнберга! Недељом, када би било у вароши доста света пред његовом књижаром била би гужва. Као вид својеврсне рекламе њен власник је износио на тротоар металног пауна кога би „навијао“ и онда га „пустио“ да се слободно шета и „шепури“ својим великим репом. Реклама је, као што видимо, била и пре пола века, а и раније саставни део трговине.

Роба је продавана за новац и на кредит или, како се другачије говорило, на почек. формалности су ту биле сведене на минимум. Важно је било да се познаје купац, да се зна одакле је – па му се дозвољавало да робу носи – на реч. Наравно, било је и оних који би робу узели и са њом без трага нестали. Појављивали су се у локалном листу „Глас Подунавља“ огласи у коме се упућивала молба читаоцима за адресу „тог и тог чиновника који је остао дужан трговачкој фирми мање или више динара“.

У великим трговачким кућама које су постојале у већим градовима цене су биле одређене и непроменљиве. Али, код оних ситнијих трговаца, каквих је у Смедереву било доста, долазило је свакодневно до погађања која су ишла толико далеко да је роба чија је цена у почетку била 20 динара на крају продата за само 8. Неупућени су се питали: како је то могуће, па зар таквим смањивањем цене трговац не срља у банкрот? Наравно, при томе они нису ни сањали да свака изложена роба има две цене. Једна је била свакоме јасно написана, а уз њу су била насликана нека слова и речи – које су изазивале чуђење. То је приметио једном приликом наш суграђанин чије је име Брана и који је друговао са трговцем Јанком Левијем, који је имао надимак „Спортиста“. Друговао је, а са њим није трговао или боље рећи никако му није била јасна продаја робе коју би он вршио купцима. Једноставно, да би задржао купца, и он, а и други трговци снижавали би до невероватних граница првобитно истакнуту или казану цену.

Једнога дана Јанко је ставио примедбу свом пријатељу Брани:

– Добри смо другови, а код мене ниси учинио, ама баш никада пазар!

– Па како то да чиним, кад је код тебе читава акробатика са ценама. Пријатељи смо, али ми није јасно – једна цена пише на роби, а по другој, нижој, је продајеш.

Онда је Леви објаснио да свака роба има две цене. Једна је она прва, стварна цена коштања, која је имала шифру или, како се другачије говорило, трговачку марку, састављену од слова БЕСИМАНТОВ. Слобода од Б до О су представљале цифре од 1 до 9, а слово Б било је знак за 0. Поред те цене била је и она друга – са максималном зарадом!

Трговци Јован С. Арнаутовић и Велимир Чупић имали су своју „марку“ или шифру. Почетна слова азбуке (а, б, в, г, д…) одговарала су цифрама од 1 до 9, а десето слово азбуке било је О. Битно је било да у марки не буду два иста слова, јер би онда могло да дође до забуне и штете по власника. Остало је сачувано сећање да су трговци-ортаци Будимкић и Батинић имали своју „марку“ – КУЗМАНОВИ, Станимир Лазаревић – ПРОВИДАНЦЕ, Никола Савић – БЛАЖЕНСТВО, Драгољуб Перић – ТЕМИШВАРУК. Било је и других необичних „марки“ као што су ГОЛТЕМИНУС, ФРАНЦУСКОЈ, АВДЕМКОРНУ…

Резултат слика за старо смедерево

Марићеви дућани

НА СУНЧАНОЈ СТРАНИ УЛИЦЕ

У центру Смедерева, одмах до Саборне цркве Светог Ђорђа налазили су се познати дућани у низу под именом „Марићеви дућани“. Преко пута њих налазио се Општински дом – зграда Општине у којој је на спрату, у углу до главне улице неколико одељења припадало Смедеревској трговачкој омладини. То је било и означено на самој згради изнад тих одељења великим натписом „Смедеревска трговачка омладина“.

Гаврило Гаја Ђорић имао је за своје бело, посебне етикете. Смедеревка „Ђорић“ добила је златну медаљу на сајму у Јапану

На углу, где данас почиње Његошева улица била је кафана „Париз“, коју је дуже времена држао познати угоститељ Владимир Ристић „Доларац“. Он се у њој налазио у часу експлозије, 5. јуна 1941. године, када је цела зграда срушена. Сачуване су фотографије са срушеном кафаном на којој се сачувала фирма локала.

До кафане је био дућан у коме је сопственик зграде Чедомир – Чеда Марић продавао намештај. Затим је долазио локал у коме је радио Мирко Тигерман, који је по струци био механичар, а највише је продавао бицикле. До њега је држао добро сортирану пиљарску радњу Драга, син Стојиљка Ђорђевића, који је био познат под надимком „Главоња“. Гро његове робе био је, изложен, како је био обичај, на тротоару испод тенде. ту су у гроздовима висиле банане, а било је изложено и друго јужно воће.

smederevo

Ту је било још неколико локала који су коришћени за канцеларије и у једном је неко време Војислав Домазет држао заступништво Осигуравајућег друштва „Уједињено А. Д.“

Са стране, у данашњој Његошевој улици, у самој близини цркве била је пекара коју је држао Риста Максимовић.

Марићеви дућани, иако су били у центру вароши, имали су једну „ману“: били су осунчани, па су закупци радије бирали другу страну улице где је било више хладовине.

Поуздано је утврђено да је почетком овог века Смедерево имало Мостарску улицу. До тог податка дошло се захваљујући Чедомиру Марићу, дипломираном правнику који нам је ставио на увид документацију – план куће свога прадеде Јефрема Ж. Марића, трговца из Смедерева. Масивна породична стамбена зграда породице Марић налазила се у близини данашње чесме „живе воде“, данас преко пута зграде Народне банке – Филијале у Смедереву. На плану који је „премерио и нацртао Милија А. Нинић, окр. инжењер“ стоји да се ради о пројекту објекта у ул. Мостарској, дакле у центру Смедерева. Главна зграда је имала 205,80 м2, магацин и штале 112,70 м2, шупа за даске 118,00 м2, обор 20,50 м2 и двориште 658,00 м2. Све у свему површина овог имања била је 1115,00 м2. Главна зграда је имала велики подрум, који је служио као стовариште вина. До ње је изграђена касније зграда – локал у којој је унук Јефрема Ж. Марића, Јефрем Чедомира Марића, за време рата радио са мањом кафаном. Приликом експлозије, 5. јуна 1941. године, тешко је оштећена зграда породице Марић и никада није обновљена. Али, у њој нико није настрадао у часу експлозије, јер је била саграђена од тврдог материјала. Чува се још један интересантан план из заоштавштине породице Марић. То је „План за (нове) дућане Јефрема Ж. Марића трговца у Смедереву, Смедерево 10. октобра 1903. г. са потписом Окр. инжињери Ј. Баниш и Д. В. Милошевић“. По пројекту на углу је била предвиђена пекарница, а затим десет дућана. Са друге стране плаца у низу су биле предвиђене канцеларије, магаза, улаз за таван, магацин и пуше са два ВЦ-а у дворишту.

Укупна површина плаца била је 618,50 м2, а под зградом је била површина од 501,50 м2. Испод тога следи потпис инжењера Јовановића с.р. Ови дућани били су познати као „Марићеви дућани“ и поуздано се зна да их је између два рата било мање од десет у низу.

Резултат слика за старо смедерево

Дућани Гаје Ђорића

ШАХ УЗ КАФУ С РАТЛУКОМ

Ови дућани, у саставу приземне зграде, налазили су се до зграде некадашње Општине, а сада Округа. Први локал, пекару је држао под закуп Стеван Илић, који је рођен 1885. године у селу Мидинце, срез Кичево у Македонији. До пекаре се налазила народна кухиња Русадина Јаића, затим радња сопственика зграде Гаје Ђоровића, где су се продавале разне врсте фарбе (била је то фарбарска радња). Најзад, на крају се налазила лепо уређена књижара Александра Аце Пандуровића, који је дошао из Пожаревца и био заступник продаје листова „Политика“; „Време“ и Правда“:

Ова зграда са свим дућанима је порушена за време експлозије 5. јуна 1941. године и више није обновљена.

Стеван Илић, познати смедеревски пекар завршио је пекарски занат у Видину, у Бугарској. Кад је избио Први светски рат вратио се у Мидинце. Пошто се рат завршио, попут многих, кренуо је трбухом за крухом, па се нашао у Београду. Са послом није добро пролазио, па дође у Смедерево и узме под закуп пекару Ђуре Динковог Наумовића, која се налазила до кафане „Солун“ у улици Добротвора Банића, на путу за Железничку станицу. Посао му је и ту ишао лоше али захваљујући крвном сродству са Матом Максимовићем, Гаја Ђорић му је дао у закуп своју пекару. Ту је Стева Илић „вадио“ хлеб од првокласног банатског брашна и бурек. Снабдевач брашном му је био Драги Станојевић, трговац брашном и пивом. Мата Максимовић је на реч гарантовао Драгету Станојевићу да ће Стева Илић бити добар платиша – као што је било. Све је то свршено на реч, у четири ока.

Стари центар Смедерева. Десно је зграда Општине, а лево су Марићеви дућани (Разгледница у издању смедеревске књижаре Светислава Милојевића)

У Македонији је Стева Илић имао пет кћери и једног сина, као и супругу. Син Русомир је завршио у Смедереву неколико разреда гимназије, па се вратио кући. Оставши сам Стева се у старијим данима оженио у Смедереву са Љубицом Илић. Био је познат као велики заљубљеник у лов. Попут многих добрих људи за време рата, у годинама када је владала глад и немаштина, помогао је сиромашне и све оне којима је био потребан хлеб. Умро је од шећерне болести.

Гаја Ђорић је рад у својој фарбарској радњи поверио своме сину Милораду Милету Ђорићу о коме је сачувано неколико занимљивости. Он је са својима, као дечак прешао у Првом светском рату, Албанију и нашао се на Корзици. Одатле је, када се рат завршио отишао са сестром Јеленом на студије у Париз. И док је сестра вредно учила, дипломирала хемију и као прва жена из Смедерева стекла докторат наука, Миле, та велика добричина са групом студената и ђака, ослобођених окова рата, кренуо је токовима живота у Паризу, тој великој престоници света. Студирао је, али споро, ишао је, причао нам је, и на предавања чувеног светског научника Алберта Ајнштајна… Али, све снове о универзитетској дипломи пореметила је једна чешка позоришна трупа – женска. Чехиње и Срби су брзо нашли заједнички језик, па су предавања и књиге остали за будуће семестре.

Резултат слика за старо смедерево

Отац Гаја је запазио да сину Милету студије теку споро, па му је јавио да дође у Смедерево и преузме вођење радње, која се налазила баш преко пута Марићевих дућана. Ту се налазио, опет Смедеревац, Јеврем Јеша Марић, који је завршио Трговачку академију у Солуну и тамо научио да игра шах. Како је и Миле Ђорић био љубитељ шаха, то су се њих двојица често налазили за шаховском таблом, обично испред или – зависно од годишњег доба, у кафани „Париз“. Играле су се ту безбројне партије, често уз симобличну опкладу – поражени да плати кафу са ратлуком. Остало је запамћено, како се на рачун тих кафа шалио Јеврем Марић, код младих познат као чика Јеша. Зубе сам покварио играјући шах са браца Милетом. Колико сам партија добио, толико сам попио кафа и засладио их ратлуком – да су ове то моји зуби платили!

Миле Ђорић је био веома друштвен човек. Волео је да поседи у кафани, волео је да заседне уз шаховску таблу и увек био спреман да уз кафу и веселе упадице заигра коју шаховску партију.

Једном, између два рата, до дубоко у ноћ друштво је седело у кафани „Корзо“; музика је свирала, а по договору, неко из друштва је ставио велики катанац на врата од фарбарске радње. Онда је, опет по договору, дошла муштерија са великом наруyбином – усред кафане и после пола ноћи. Друштво је навалило на Милета да не одбије муштерију којој се тобоже журило, јер је ујутру имала друга, хитна посла.

Цело друштво се онда нашло испред радње, где је била – како би шахисти рекли „мат позиција“, док је Миле викао: „Да ми је да знам ко је то учинио, на месту бих га убио“, неко се нашао спреман да иде да буди стручњака за отварање брава, катанаца и каса, мајстора Светозара Тозу Јанкофића.

Наравно, мајстор Тоза је отворио катанац, роба је продата друштво се поново вратило у кафану „Корзо“, али су сви мудро ћутали и ишчуђавали се „како се то десило“.

Када је пукао нови дан, градом је пукла вест шта је прошле ноћи било пред локалом Милета Ђорића. И све се на томе завршило.

О том добром човеку забележено је још једно сећање – опет везано за кафану и друштво.

Његов венчани кум био је Ђорђе Ђока Дрезгић. Њему су се као куму обратили Милетови родитељи с молбом да говори и саветује свога кума да прореди одласке у кафану.

Миле је увек пажљиво слушао Ђокине савете и обећавао да ће га послушати. Кум Ђока био је упоран са својим честим саветима, па је то једног дана Милету прекипело.

– Куме Ђоко, када смо се венчали колико си платио свеће и порез.

Овај се изненадио оваквим питањем, али је Миле стално инсистирао да му се да одговор.

Кум Ђока, када више није имао ку, одговорио да га је то коштало око 100 динара. На то, кум Миле извади из џепа 100 динара и стави пред кума уз речи:

– Ево ти куме Ђоко 100 динара за порез и свеће – јер нећу више да слушам твоје кумовске савете!

Наравно, ово је само била шала и кумство је остало и даље. Само сада је кум Ђока био обазривији у саветима!

Од ових прича, прву је испричао сада покојни Александар Аца Ивковић, економ Смедеревске болнице, који је био један од учесника у шали са катанцем, а другу Радослав Максимовић, обојица добри пријатељи Милета Ђорића.

Резултат слика за старо смедерево

Душан и Мате Максимовића

СМРТ У ПЕКАРСКОМ АМУРЛУКУ

Ови дућани налазили су се на углу улица Војводе Путника и Цара Душана, у делу града који се зове Горња вага, по великој општинској ваги, смештеној на почетку улице Цара Душана, где се мерила пшеница и друга роба за извоз.

Улица Краља Петра, некада Ђурђева. Десно је зграда Стефановића. Владимир Стефановић био је секретар посланства у Будимпешти а Игњат Стефановић трговац и велепоседник, чије се велико добро у Годомину звало „Балугyиница“

Механу, која је заузимала централно место, држао је сопственик Мата све до 1. маја 1948. године када је престала са радом по одлуци државног органа (национализација). Затим су се у низу налазили локали које су држали Немања Стојковић, берберин, Риста Максимовић, пекар, Божа Јовановић, поткивач, Влада Краљевски (емигрант из Бугарске), обућар и Иван Петровић, кројач.

Када је Смедерево бомбардовано 11. јуна 1944. године, у недељу пре подне овај део града је страдао.

У делу пекаре који се зове амурлук погинуо је Риста Максимовић, а такође је живот у бомбардовању, због пада бомбе, изгубила и Боса, жена Немање Стојаковића, берберина. Све пословне просторије, сем кафане, после бомбардовања више нису радиле. Тада је бомба срушила и половину суседне зграде Јанка Стојадиновића.

После престанка рада кафане, ту просторију је дуго користила Занатска задруга у Смедереву за своју продавницу. То је било све до 1964. године када је цео тај стамбени и пословни простор експроприсан од стране Железаре у Смедереву.

Резултат слика за старо смедерево

„Мали Марсељ“ браће Тодоровић

ПОГАЧА ЗА ДВОР И ПАПАГАЈ КОЈИ ГОВОРИ

Смедерево је некада имало велики број трговаца – ортака. У ортаклук су ступали рођаци, а пре свега пријатељи, који су остајали један другом верни без обзира на све околности које би их у животу снашле. Тако, ако би који од ортака за време рата пао у ропство, он је и даље остајао са свим правима у фирми и његова породица је имала приход за живот као и да је њен домаћин на послу. Поред те солидарности, постојало је и неограничено међусобно поверење, те између ортака никада није долазило до судских спорова. Све се завршавало у кругу трговине, даље од јавности. Тако се у неко даље време од нас поступало и приликом већих или мањих позајмица. Све се то радило строго у четири ока – заврашвало без спора и суда.

Смедеревска Саборна црква Светог Ђорђа, на разгледници: „Српски поздрав од Васића, поручника Чеде Дуњића, Светомира Аћимовића“…

У Смедереву је било много ортачких фирми. Ево по сећању старог Смедеревца Радослава Радета Максимовића, правника, њихових назива: Симић и Павловић, Будимкић и Батинић, Чупић и Арнаутовић, Шипетић и Анђелковић, Митрашиновић и Бранковић, Лаза Станојевић и син Драги, Беговић и Митровић, Васиљевић и Лазаревић. Најпознатија фирма, која се бавила великим извозом и која је Смедерево увела у свет, била је власништво браће Тодоровић. Њу су чинила три брата: Милан, Мика и Драги. У њој је по сазнању Максимовића било још сувласника, али су они раније умрли. Тодоровићи су допринели да се Смедерево назове због велике трговине и извоза „Мали Марсељ“.

Браћа Тодоровић су трговали животом и товили свиње за извоз. Њихови обори су били на месту где су сада објекти предузећа „Исхрана“ (тамо је градска пекара, управна зграда, силос и друге зграде).

Тодоровићи су имали увек на лагеру 500-600 товљеника, а гајили су и ћурке. Они су заједно са Пером Кузмановићем – Пурком изградили артерски бунар са „живом водом“ коју су заједно користили. (И данас ту „живу воду“ користе Пуркини и предузеће „Исхрана“).

Као трговци и извозници Тодоровићи су имали много зграда, магаза, магацина, кошева у вароши (између улица Војводе Путника и 17. октобра) и на месту где су држали свиње и ћурке. За оно давно време имали су модеран, отворен фијакер, чији су точкови били на гумачковима. Мађар Емил је био фијакериста, а његова жена Емина била је собарица код Тодоровића.

Резултат слика за старо смедерево

Милан Тодоровић био је у добрим односима са краљем Александром Обреновићем и његовом супругом Драгом. Миланова супруга Милева месила је погаче специјално за двор, које је особито волела краљица Драга. Краљевски пар Александар и Драга били су чести гости Смедерева. Тада би они одседали у свом летњиковцу и „Краљевом винограду“. Једно дете из суседства, звало се Миле Штерић, било је особито драго краљици Драги; она га је даривала слаткишима, доводила у летњу резиденцију у Смедереву где се играло.

Милан Тодоровић је био, по сећању Радослава Максимовића, веома хуман човек. Био је свакодневни гост у кафани његовог оца Мате максимовића код Горње ваге. Пред празнике (Божић, Ускрс) у кафани би за столом писао цедуље својим намештеницима на имању. На њима је писало: „Подај прасе, ћурку, ћурана – доносиоцу“. Он је и новчано помагао сиротињу. Био је крупан, маркантна личност. У трговини свињама је био толико верзиран да је „од ока“ оцењивао тежину брава. При томе је могао да погреши за свега два до три килограма.

Од Тодоровића Смедереву је остала спомен чесма звана „Студенац“, која је подигнута 1898. године. На чесми се налази спомен плоча са текстом: „Ову чесму подигоше браћа М. Тодоровићи за успомену својим родитељима и брату Јоци, септембра 1898. године“. У току Другог светског рата чесма је престала да ради. Обновљена је 1994. године и том приликом је приређена пригодна свечаност на лицу места и у предузећу „Исхрана“, у чијем се суседству налази.

О Милану Тодоровићу је запамћено да је био тако чест гост у кафани Мате максимовића, да је сматран за члана породице. Сваког јутра, зофом, долазио је у кафану на кафу и разговор. Ако би се десило да је поранио и затекао затворена врата штапом је ударао по прозору где су спавали најмлађи келнери.

На старим разгледницама Смедерева још из прошлог века налази се неколико зграда главне улице које и данас постоје. Једна од њих је кућа породице Бисенић, које је саграђена далеке 1892. од стране трговца Благоја Јоцића. У приземљу је била трговина са фирмом на српском и немачком језхику, а на спрату стан за породицу.

Јоцића је наследила ћерка Стојна Живковић из Пожаревца, као једини наследник, па је она ту кућу продала 14. јануара 1928. године Сави Јанковићу и Димитрију Бисенићу (тасту и зету) који су у локалу водили ортачку мануфактурну радњу све до 1941. године.

До њих је била слична зграда, која и данас постоји, у којој је између два рата била апотека и то – Дворска апотека како је стајало на фирми. Власник апотеке био је стари нежења Тоша Јевтић, родом их Шапца.

Он је, по сећању Гордане Бисенић, која је у то време била девојчица, имао папагаја који је говорио: Ко-ко (тако су га и звали), па онда сложеније – ро-ко-ко. Знао је да каже још и добар дан и то на француском (бон жур)! Папагај је био у апотеци и у дворишту, када би се тамо нашла гошћа из Београда, коју је господин Тоша представио суседима као „госпођу Јелку“. Али, свака тајна кратко траје, па су суседи, а и цело Смедерево убрзо сазнали да је г-ђу Јелку „играла“ позната глумица Љубинка Бобић!

Резултат слика за старо смедерево

РАДНИ ВЕК У ТРГОВИНИ

Један од најмлађих пензионера Д.Д. „Дунав“ у Смедереву је Павле Митровић (1926), који је отишао у пензију 1988. године пошто је у трговини провео преко четрдесет година. Напустио је свој колектив и своје дугогодишње муштерије са радног места главног пословође Робног магазина. Остао је и даље, што је већ годинама, судски вештак за све предмете које добар познавалац трговинске струке може да оцени и процени.

Како је Павле ушао у свет трговине?

– Ја сам 1913. године постао шегрт у мануфактурној радњи код ортака Станимира Лазаревића и Животе Васиљевића. Имао сам уговор склопљен на две године јер сам код родитеља био на стану и храни, а у радњу сам одлазио ради заната. Зато, ја нисам имао судбину мојих бројних другова који су становали и хранили се код својих газда, али су зато морали да раде – у кући и ван ње.

Ја сам са учењем заната похађао Занатску школу која је била код Горње ваге. Имао сам три директора: прво Николу Ђурицу, па Драгослава Лазића и на крају Раденка Савића. Настава нам је била од 17 до 21 сат понедељком, средом и петком, а недељом смо ишли у школу од 8 до 13 часова.

Павле или како га краће зову Паја сећа се неких неугодности у трговини: зими се није ложило у продавници која се налазила у центру Смедерева, преко пута Гимназије, у згради Стојана Вучковића. Два су била узрока: штедело се, а и отклањала се могућност паљевине.

Он се сећа и ових детаља из његове радње:

– Нико од особља није смео да пуши, а ни наше газде нису пушили. Међутим, муштеријама није било забрањено да пуше.

Трговачка марка била је строга пословна тајна и ја се ње сећам. Гласила је ПБГСТРАЖИВО. Ми, колеге бисмо један другом у поверењу говорили која је код нас марка.

Остале су ми у сећању из тог времена две изреке:

„Дај на вересију – губиш муштерију“ и „Продај ме иначе ћу да те продам“:

Ова прва изрека се није поштовала, јер су услови били такви да је морало да се даје на вересију. Поред тога тежило се да роба иде из продавнице, да се новац обрће, па је давана на почек. Било је доста Смедереваца који су долазили и добијали робу, па би је касније платили. Није се испалтило држати робу на лагеру, јер су камате биле велике. Зато се роба продавала (па и без новца) – да не би једног дана продала свога газду!

Да ли су трговинске радње имале имена?

– Радња у којој сам учио занат није имала своје посебно име. Али, неке су то имале Тако, Јанко Леви, који је имао доста муштерија из Сартида и спортиста дао је радњи име „спортиста“, а његов брат Цадик Леви – „Добро срце“: Других се имена не сећам.

Људи код којих сам учио занат били су према мени добри. Научили су ме да га волим, да ценим муштерије – и ја сам такав остао док сам се налазио у продавници иза тезге или у великој Робној кући.

Резултат слика за старо смедерево

Како се отварала трговинска радња?

– Тешко се долазило до оног дана кад је могла да се отвори радња. Прво, тешко је било завршити занат. Они моји другови који су долазили преко „Привредника“ били су шегрти четири године. Онда је, даље, требало бити трговачки помоћник-калфа. За трговину је требало новца кога ми готово сви од реда нисмо имали. Неки, који су били дошли до права за отварање трговине (или вођење другог заната) женмили су се богатим девојкама које су им доносиле мираз. Узимала се у том случају девојка, па иако је мало фалична. Важно је било да се уз њену помоћ могла отворити радња.

Чест је био случај да се неколико млађих људи уоргачи и отвори једну радњу. Тако је у Смедереву, поред осталих, била позната трговина коју су држала три млада човека, момка, па је понела име „Три младића“. Када би економски стасали ортаци би се разортачили и сваки би за себе отворио радњу. Али, док је трајао ортаклук владало је неограничено поверење међу ортацима. Из пазара се трошило за текући живот онолико колико је било нужно, а добит се делила на равне делове на крају године. Ако би се ма шта десило једном ортаку, његова породица је била обезбеђена радом другог или других ортака. Људска солидарност је, по правилу постојала.

аутор: Славко В. Домазет

извор: Српско наслеђе – историјске свеске бр. 5/мај 1998.

You may also like...

1 Response

  1. 11. септембра 2016.

    […] Старо Смедерево: калфе и мајстори заната трговачког […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: