Јован Дучић: Анексија Босне и Херцеговине и српско питање

Књигу „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање“ је написао Јован Дучић, српски писац, песник и дипломата. Реч је о делу које је Јован Дучић написао током свог боравка у Италији па је оргиналан назив овог дела: „L’annessione della Bosnia e dellErzegovina e la questione Serba„. Књига је штампана у Риму 1908. године.

Овим својим делом Дучић се показао не само да је одличан песник, већ и познавалац међународних прилика и односа у свету, тог доба. На врло темељан начин аутор нам описује генезу интереса великих сила за Балканско полуострво. Занимљиво да је ова Дучићева књига деценијама била скривена од српске јавности, али је због своје тематике она актуелна и данас јер представља драгоцено историјско штиво.

Миладин Милошевић, директор Архива Југославије, је пронашао ову књигу после дуго година трагања у Народној библиотеци Србије, на одељењу страних аутора. Он као приређивач ове књиге, учинио je да после једног столећа у мраку, књига коначно угледа светло дана. У књизи су додати факсимили и бројни документи са краја 19. и почетка 20. столећа.

Дучић се у књизи бави балканским приликама, још од Кримског рата 1853. године, па све до Анексије Босне и Херцеговине 1908. године, са посебним освртом на дешавања у Босни и Херцеговини. Он је по налогу Николе Пашића, премијера Краљевине Србије отишао у Рим 1907. године да обавља дипломатске послове, односно разбија медијски мрак Беча.

Разлог зашто је Дучић написао ову књигу на италијанском, а не на српском језику, јесте што је у то време владала Анексиона криза (хладни рат Аустро-Угарске царевине и Краљевине Србије), па је све што је долазило из Србије у земље западне Европе, морало проћи кроз контролу Бечког двора. Зато се Дучић овако на италијанском језику обраћао читаоцима.

Дучић у својој књизи маниром искусног дипломате бави се и анализама и прогнозама, наводећи да Берлински конгрес из 1878. године (чијом одлуком је дошло до Анексије БиХ од стране Аустро-Угарске) представља омчу око врата балканским народима, које је касније довело и до избијања Првог светског рата 1914. године.

jovan

Истовремено, и под веома сличним насловом, Јован Цвијић је објавио брошуру у Паризу L’annexion de la Bosnie et la question serbe  (Париз, 1909). Цвијић је на српском језику ову расправу објавио 1908. под насловом Анексија Босне и Херцеговине и српско питање, а после превода на француски језик објављени су преводи Цвијићеве расправе на руском и чешком језику, као и изводи на енглеском језику. Сви преводи Цвијићеве расправе били су забрањени у Аустроугарској.

У уводној речи новог издања Дучићеве брошуре, које је објавило Удружење Требињаца у Београду, Миладин Милошевић наглашава како напори Владе Краљевине Србије да аустроугарску анексију Босне и Херцеговине прикажу „као фаталну по мир на Балкану и као угрожавање српских националних интереса“ нису дали посебан резултат јер су се косили са „диктатом великих сила“. Наиме, велике силе (Немачка, Италија, Велика Британија, Русија и Француска) су 1909. признале Аустроугарској право да анектира Босну и Херцеговину.

Вратимо се сада оригиналном Дучићевом тексту који је био намењен посланицима парламента Краљевине Италије. Погледајмо на који начин је Дучић приказао аустроугарску окупациону управу у Босни и Херцеговини и анексију ових двеју, како је Дучић нагласио, српских покрајина. Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине (1878) и аустроугарска анексија Босне и Херцеговине (1908) биле су историјски процес који је довео до атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда (1914) потом искоришћеног као повод за почетак Првог светског рата (1914–1918).

Према Дучићу, несрећа је била у томе што су православни Срби из Босне и Херцеговине веровали да ће им Аустроугарска, као хришћанска држава, 1878. донети бољитак али „не прође, међутим, много времена и беше очита непоправљива грешка и сви се уверише да је потребно повити леђа под новим јармом“ па су „Срби православци, они који су одвећ олакшали Аустрији њено освајање Босне и Херцеговине, уједно били и први који су поново осетили ефекте нове тираније и мржњу аустријског непријатеља“. Одмах по успостављању окупационе управе „страх који је Аустрија имала од патриота Срба нагонио је да почини злочиначка дела“.

Дучић даље пише италијанским посланицима да „за време дугих 30 година [1878–1908], болних година, њене веома омражене власти, Аустрија није престала да прогони Србе православце, оптужујући их да су се уротили заједно са Србијом и Црном Гором против монархије“, а „пошто је Аустрија сломила и последњи отпор са којим се сусрела у двема несрећним покрајинама српским, увела им је једну од најбеднијих управа, а која се с правом може сматрати ремек-делом моралног тероризма, перфидном идејом која је вукла цео један народ у потпун материјални крах“.

Дучић подвлачи да је аустроугарски окупатор практично изопштио православне Србе из органа управе, да су Срби чинили само 3% чиновника у Босни и Херцеговини где су били етничка већина, да су 42% чиновника чинили Хрвати, а чак 50% Пољаци, Чеси, Немци, Мађари и други странци који су пристигли у Босну и Херцеговини без познавања језика и потреба народа над којим је требало да управљају често милицијским и војним средствима. Земља отимана од православних Срба и муслимана дељена је иностраним колонистима.

Даље, Дучић је информисао италијанске посланике да је аустроугарска анексија Босне и Херцеговине (1908) насиље над Берлинским уговором из 1878. којим је Аустроугарска добила право да окупира територију под турским суверенитетом али не и да је присаједини. Анексијом Босне и Херцеговине, Аустроугарска је начинила „територијалну агресију на континенту“ па је Дучић стога затражио од италијанских посланика да подрже ревизију Берлинског уговора чиме би се осујетиле намере агресивног територијалног ширења Аустроугарске.

Дучић је подвукао да је за Србију и Црну Гору аустроугарска анексија Босне и Херцеговине политичко, национално и економско зло. Нагласио је да ће Србија а потом и Црна Гора бити следеће жртве аустроугарске агресије што се и догодило након само шест година (1914). Италијанским парламентарцима скренута је пажња да је издвајање Босне и Херцеговине из целине коју чини са Србијом и Црном Гором, „исто што и изгубити земље које чине срце ове отаџбине“. Подразумевало се да се Србија аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине економски гуши јер се гура даље од Јадранског мора.

Прошло је сто година од почетка Првог светског рата. У протеклих сто година настала је и нестала држава у којој су Срби живели уједињени – Југославија. Ова држава водила је европску и светску политику. На развалинама моћне Југославије, која је разбијена од стране западних сила, настале су мале државице на рубу Европе. Слабе и разједињене.

У Босни и Херцеговини су од половине деведесетих година 20. века поново западни високи представници (од којих су четворица била с простора бивше Аустроугарске или Немачке), инострани чиновници су на многим нивоима власти, српском народу у Републици Српској се негира право на самоопредељење. Србија је потиснута од Јадранског мора. Територијални добици Србије у Балканским ратовима (1912–1913) на Косову и Метохији и у Македонији такође су истргнути. Власт у Црној Гори све ради да издвоји ову историјску српску државу из целине са Србијом и Републиком Српском.

Дучићеву брошуру из 1908. можемо да читамо и у данашњем контексту скоро као кроз индиго папир.

Али будимо оптимисти и градимо мостове. Република Србија и Република Српска, заједно с нашом Црном Гором и нама најближом Македонијом чине јединствен културни простор. Не треба сумњати да ће у неком историјском моменту доћи до прилике да се на нашем географском простору остваре интеграције које ће омогућити да нам се глас даље чује и много више узима у обзир. На томе треба радити.

Извор: zlocininadsrbimasrbijuvolimo

You may also like...

3 Responses

Оставите одговор

%d bloggers like this: