Српски Витешки кодекс 1 – Један на једнога

02-01Долазио је однекуд, ни са неба, ни са земље. Да ли му је адреса била „чардак ни на небу, ни на земљи“? Јахао је белог коња.

Носио сјајан оклоп. У руци држао златни мач. Да ли је због тога био „видан као светлост“?

Долазио је да се бори против Хидре, да савлада Минотаура, да надвлада Голијата, да убива троглаву аждаху, да победи на турниру под градом Леђаном.

Звао се некад Херкул, некад Тезеј, Давид, Свети Ђорђе, Милош Војиновић. Био је усамљени ратник, био светлост у вечној борби добра и зла, против сила мрака.

Тежио вишем циљу, за свој живот био равнодушан. Бранио нејаке, не бојао се „никога до Бога“. Равнодушан према земаљском благу; слава и име чувено, и част – и све оно што се не продаје и не купује – то му је било најважније. Ни бог, ни човек, био је све оно што је божанско у човеку.

Побеђивао је снагом, у поразу побеђивао је врлином. Пио вино, а никад пијан био. Ни јачем се с пута није уклањао. У дослуху био са вилом посестримом. Веран пријатељу у невољи, побратиму. Знак господства, грб, носио на штиту. Над њим је летео соко, сиви, пред њим трчао пас, верни.
Витез!

Храброст уплашених, снага слабих

О том тајанственом, малтене натприродном човеку, складног склопа организма (физичког и духа) причали су здепасти, четвртасти, кљасти, обични – уз ракију и огњиште. Причао је и једноноги деда свом двоногом унучету и тако преносио мит и легенду – херојством и подвизима једног човека против истог или јачег из турске булументе, храбрио и себе и своје наследнике.

Свети ратник, део фреске, манастир Манасија XIV век

Свети ратник, део фреске, манастир Манасија XIV век

У томе и јесте суштина и основни задатак витеза. Витеза – необичног, посвећеног, изузетног, специјалног човека са светлим особинама који, јуначки, на мегдану, сабљом аламком, крњи сабљу димискију и баца одсечену турску главу у доратову, или шарчеву, или мрканову зобницу – чине не само подвизи и мегдани већ најобичнији људи који имају бојазан, страх, мржњу, гнев, бес, и од свега тога, неком својом сељачком интуицијом, спојени са земљом и својом приземљушом, храбре себе да и даље остану као острво међу турском силом а да не скоче у неко језерце као лемури и подаве се.

Витеза чине приче обичних о витезу. Витез не може да одигра сам себе. Да одигра витеза. Чак и да убије и бољег, у фер плеју, на мегдану, а раја о томе да ћути и не прича – он није витез. Као што краља у позоришту не глуми онај који игра краља, већ уважавање и страхопоштовање свите.

На пример, имамо витеза:

„Место шала бројанице
На врат стави витез млад;
Челик мрежом покри лице,
Нит’ је пред ким диже кад.“

Или, кад се појавио мало друкчији:

„Ја се онда деси на вратима
кад се шете војвода Милошу:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
обазре се и погледа на ме…“

Или, кад би наишао још друкчији:

10„Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје дјевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу,
засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћане ковче на ногама
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце –
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење.
Тад извади мача зеленога…“

Ако би се у ове три наведене ситуације сви присутни заценили од смеха, било би јасно да је пред нама пајац, нека луда, неки камуфлирани ексцентрик. Али, ако међу присутним, када наиђе таква шљаштећа појава, завлада мук, тајац и страхопоштовање ако затрепере девојачка срца, умукне и шапат, онда је јасно да је то витез.

Хтео сам да кажем, предање и приче обичних и уплашених витеза чине витезом.
Смрти има ал’ пораза нема

redznamanaslovna

Ко је витез?

Да ли онај који иде путем „што се мора то се и може“.

Да ли Милош Војновић који, чији је задатак сналажење у ситуацијама то значи спретност, посебност, одважност, вештину, … који извлачи свога ујака („женидба цара Душана“) кријући се од њега, да би га спасао од лукавих Латина, знајући да је ујак, због сплетке неког типа који је опањкао његову браћу, отприкарио целу фамилију?

Значи: оданост.

Да ли Бановић Страхиња који опрости ноћ под турским чадором – својој љуби и поздрави се заувек са својом политички спретном тазбином?

Значи: праштање.

Да ли Иво Сенковић, који мења свога оца на мегдану са страшним Агом од Рибника, стегне срце и нејаке песнице и доведе дотле, својим срцем, односно тиме што се плаши а храбар, да Ага од Рибника исколачених турских очију дрекне:

„Не погибох од јунака већ од добра коња Ђурађева“!

Значи: срце, храброст.

074Да ли болни Дојчин, који после десет година лежања (дворе га његова сека, и његова верна љуба), обмотан чаршафима као египатска мумија, одсече Арапину Уси главу, одбрани Солун, а онда одсече главу свом куму који га издаде, па ковачу наблатину који није хтео за мегдан да поткује дору на вересију (већ је хтео да га кује а да му љуба Дојчинова плати у натури) одруби главу и баци на солунску калдрму. И мирно, без мржње, без беса, без ружних речи, оде кући и умре. Значи: не мрзи, али је суров.

Да ли је Војвода Пријезда који, поражен од Турака, на бедему свога града, без икакве наде , сам са својом верном љубом, коњем Ждра-лом и сабљом навалијом, одлучује. Одсеца коњу главу:

„Јао Ждрале моје добро драго!
Та нека те турски цар не јаше!“
Па онда пребија сабљу навалију.
„Навалија моја десна руко,
Та нека те турски цар не паше!“

Па онда иде у дворе својој госпођи и витешки њој препушта коначну одлуку:

bane_kosovska bitka„О Јелице, госпођо разумна
или волиш са мном погинути
ил Турчину верна љуба бити?

Јелица каже:

„О Пријезда драги господару,
Морава нас вода одранила
нек Морава вода и сарани!

Па скочише у воду Мораву.

Предање је, са колена на колено, можда и друкчије причало, али Вук Караџић је записао:

„Цар је Мемед Сталаћ освојио,
не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
Град Сталаћу да те Бог убије!
Довео сам три иљаде војске,
а не видим него пет стотина.

А дошао је, да појаснимо, да би узјахао, коња Ждрала, опасао сабљу навалију и прислонио се уз госпођу Јелицу.

Значи: постоји смрт, али пораза нема.

Погубити од себе бољега

А да ли је витез Влах Алија кога је убио, на једвите јаде, Бановић Страхиња, рвући се и теглећи по планини Јелици у белој пени летњи дан до подне?

Да ли је витез Муса Кесеџија, кога је на превару убио Марко Краљевић?

Имали су одлике витеза и само једну ману – били су гангстери и разбојници свога доба. Умало да буду витезови!

Свети Ђорђе, рељеф на каменој плочи из манастира Ватопед, на Светој гори (12. век): Свети Ђорђе био је заштитник витезова од којих су се очекивале пре свега врлине храбрости, снаге, верности и побожности

Bogatyr_vitez_konjКао Марко Краљевић који је имао богомдано све шансе – од препознавања очеве сабље, преко врсног коња Шарца који пије колико и Марко (а добар коњ је одлика витеза) преко цеђења суве дреновине (чврсте мишице), да се није у једно недељено пре подне обрукао, када је на мегдан извазвао Мусу Кесеџију, јунака са три срца, а на трећем гуја спава, који је лебдео између наргила и ћиламчета дувајући анадолијски шит и такав надуван, сковитлао је Марка дотле да му је живот био важнији од части и Марко зове – кога? – Вилу Равијојлу, своју посестриму, која одвуче песмом са небеса пажњу Мусе Кесеџије (јер такав глас није чуо) и Марко га ножем из потаје, подмукло убије.

Тело Мусино се копрцало по пољани, глава била око ногу Краљевића Марка, кад се са трећег Мусиног срца пробудила змија. Која, отприлике, рече: Марко срећа твоја што се нисам раније пробудила, развукли би те, Муса и ја, по овом пољу као свиња масну торбу, и заспа поново.

Где је суштина? Вила Равијојла је рекла Марку Краљевићу; што се данас побратиме обрука, па ме позва у помоћ, бисмо двоје на једнога?

Јер, витез – то је фер плеј, то је један на једнога.

Лазар Бојанић
Српско Наслеђе – историјске свеске, бр. 4, април 1998.

You may also like...

1 Response

Оставите одговор

%d bloggers like this: