Тајна римског насеља српског имена – Pagus Poreci

Поделите

Поред дунавског острва Пореч, узводно од Доњег Милановца налазило се римско насеље и утврђење Pagus Poreci из 3. века. Назив Poreci није латинског, него је српског порекла.

Римско насеље српског имена – Pagus Poreci; фото: Гемини ВИ

Острво Пореч налазило се уз десну обалу Дунава, испод стеновитог рта Гребен, наспрам српског села Свиница у Румунији, осам километара узводно од Доњег Милановца.

Географски положај чинио га је значајним стратегијском тачком. Још су стари Римљани уочили да је пловидба Ђердапском клисуром небезбедна без контроле Поречког острва, па је на обали уз острво крајем трећег века формиран кастел „Pagus (Poreci)“. Овај кастел налазио се између Поречке реке и реке Папренице, са сврхом заштите лимеса на Дунаву.

И према легенди забележеној крајем 19. века римски Пореч се налазио на обали Дунава наспрам острва:

„Варош Пореч није од вајкада била на острову одакле је пресељена. Старац Рака Аничић, од 80 година, прича о Поречу ово: „Моји стари, који су у Поречу и умрли, а код „Ладне Воде“ сарањени, причали су ми: да је пре много година била грдно велика варош код садашњег боркановог Градца, између реке Папренице и реке поречке. Та се варош звала Пореч. Веле да је имала град и мост преко Дунава од Поречке реке до Три куле у Немачкој. У тој су вароши живели Латини и много су трговали и путове градили уз Поречку реку.“ (1)

У његовој близини налазио се и војни кастел Forte Campsa (Равне) из истог периода, а остаци римских војних утврђења пронађени су и на оближњем Гребену.

На ушћу Поречке реке у Дунав било је пристаниште Центра за прикупљање царског пореза у житарицама. Оно је било заштићено утврђењем које је подигнуто у другој половини трећег века и опстало је до краја четвртог века.

У време реорганизација Римског царства и ојачавања лимеса, после напуштања Дакије у 6. веку кастел „Pagus (Poreci)“ је срушен и напуштен.

Насеље „Pagus (Poreci)“ касније је дало име читавој области и Поречкој реци, а данас се његови потопљени остаци и трагови налазе испод вода Дунава.

Неки научници, попут Ружице Јовановић, сматрају да се ово римско насеље налазило на самом острву:

„Некада се на овом острву налазила римска варош Pagus Poreci, која је после пропасти Римске империје опустела.“ (6) (7) (8) (9)

Острво Пореч поново је оживело у каснијем средњем веку (15. или 16. век) када је насељено становништвом пребеглим пред навалом Турака из суседног насеља „Градац“ са друге обале Дунава.

У румунској историграфији острво Пореч се помиње почетком 16. века као Porecea de Sus (Пореч горњи) и Porecea de Jos (Пореч доњи).

Немирна времена и страх од турске војске натерали су становништво са обале да за време велике сеобе Срба 1690. године на дунавском острву Пореч подигну ново насеље и назову га по имену острва. На њему је 1730. године подигнута Црква Св. Николе. (5)

Острво губи на значају после 1832. године, када је насеље Пореч због честих поплава пресељено на обалу и добило име Милановац. Острво је потпуно потопљено 1970-их година изградњом хидроелектране Ђердап.

Римско утврђење Аква на ушћу Поречке реке у Дунав; фото: Гемини ВИ

Римско-српски назив

Пишући о старинама на острву Поречу и околини 1884. године Михаило Ст. Ризнић наводи:

„У Пајтингеровим таблицама које Г. Драгашевић у „Гласнику“ ученог друштва наводи, стоји, да је на овом месту био Pagus Poreci, дакле стара варош Пореч … чије је име Поречка река узела; варош на чијем се месту и данас налазе развалине „Градца“ римског, римске цигле и новци са натписом imperator Constantinus Valerius. Од те вароши и од моста и данас се виде трагови на оној страни Дунава, под именом Три Куле. Дакле изван сваке је сумње, да је на десној страни ушћа Поречке Реке, под брегом Главицом, била римска варош Pagus Poreci… За два километра на исток од Доњег Милановца налази се доста пространа долина. Кроз сред ње тече малени поточић звани „Варошки поток“. “ С једне и друге стране овог потока налазе се зидови и темељи од кућа, црепови од стакла и суфова земљаних, малтер и т. д. што нам казује да је ту била нека варош. Ја сам разгледао ту околину добро, испитао старе Орешковчане и дознао: да је стари Pagus Poreci, т. ј. Стари Пореч овде и био, па је од навале турске у средини 17-ог века, одавде на острво поречко пресељен. Данас је на том месту милановачко гробље и њиве, из којих се једва трагови насељења још помало познају. (1)

Постоји десетине познатих верзија и издања Појтингерових мапа, а Г. Драгашевић у „Гласнику“ ученог друштва не наводи на које издање се позива. Могуће је да је у питању неко од више издања које је поседовала Народна библиотека, а која су нестала у пожару 1941. године. У данас доступним издањима ових мапа не постоји насеље именовано овом синтагмом.

Милош Пекић такође наводи: „Много раније, на обали између Поречке реке и реке Папренице, била је велика варош Пореч. Још од доба Римљана на том месту је био Pagus Poreci, чије је име добила Поречка река. (2)

Гроф Луиђи Фернандо Марсиљи у својој природној енциклопедији доњег Дунава, писаној крајем 17. века, а објављеној 1726. године, забележио је топографију и латинизоване облике назива терена које су користили рани картографи и локално становништво.

Марсиљи наводи следећа античка римска утврђења и насеља у поречком крају: „стари” Гребен (Creben vetus), Пореч (Poretza, Poretz, Pagus – Пореч, село), стари град „Stari-Vare” – лат. „vare” – „нагнут, накриевљен”) и римски град односно утврђење на месту „Граданица” (Gradanitza – Велики Градац). (3)

Конкретно он за Пореч каже: „На десној страни ушћа Орешковице у Дунав, спрам садашњег Доњег Милановца стоји pagus Porets“. (4)

Нажалост, ни гроф Луиђи Фернандо Марсиљи не наводи старији писани извор на којем заснива овакав топоним.

Доказујући крајем 19. века да је гетско-дачка националност словенска, немачки лингвиста Карл Миленхоф је управо српски топоним „Poreci“ упоредио са сличним дачким топонимима:

У четвртом тому Deutsche Altertumskunde, Миленхоф се бавио анализом античких извора, етнографије доњег Дунава, као и пореклом старих назива у делу Европе где су се сусретали антички, романски и словенски елементи.

Анализирајући старе облике топонима и хидронима, као што су антички називи са наставцима –issa, –ova, или словенске творбе са множинским и локативним облицима, он је у упоредној лингвистичкој анализи употребио словенски облик „Poreci“ (уз примере попут Pomori, Polabany и др.) како би објаснио структуру и творбу речи које се јављају у дунавском базену:

„Пре свега су га импресионирале… такве сложенице: Παρτιοχου, Pathissus, Parthiscus поред облика Tisia и слични облици Patavissa, Paloda, Parolissus, који веома подсећају на словенске изразе Poreci, Pomori, Polabany итд.“ (10) (11)

Црква Светог Николе на Поречкој ади код Доњег Милановца; фото: Гемини ВИ

Пореци По реци

Латинска реч Pagus означавала је сеоско насеље, село, област или административни округ (слично данашњој општини) и среће се као први део назива насеља широм римског царства.

Са друге стране, реч Poreci не постоји у латинском језику, што указује на то да је локалног порекла, а називи Пореч, Поречка област и Поречка Река од ње воде порекло. Због тога је важно утврдити које је право значење имена овог римског утврђења.

Реч Пореч је и етимолошки и фонетски блиска речи Пореци.

Као језички појам, реч пореч има словенски корен и означава насеље које се налази поред реке, на реци или уз речни ток.

Топоними са основом пор- у лингвистици се везују за словенске хидрониме, односно места која леже покрај воде, што одговара географском положају поречких насеља уз реке.

Реч поречје има два основна значења у српском језику: 1. Означава речни слив – целу територију са које се све воде и потоци уливају у једну исту реку, језеро или море. 2. Локалитети попут Лесковачке котлине и долине реке Треске у Македонији, који су добили име по обиљу речних токова.

Лингвистика и палеолингвистика

Посматрано из угла палеолингвистике, прасловенска реч за текућу воду или реку (рька / река) повезана је са праиндоевропским кореном који изражава идеју течења, гибања, хучања или проваљивања воде (сродно староиндијском rīyati – тече, тећи).

У палеолингвистици просторних односа, префикс по- има значење „смештености уз нешто, у непосредној близини, у зони утицаја“ (као у речима подунавље, погорје).

Назив Пореч (или латинизовано Poreci) кроз призму дубоке језичке археологије значи „место које се налази у зони непосредног деловања текуће воде“, односно простор чија је суштина потпуно подређена присуству и току моћне реке (Дунава).

У етимолошким речницима не налазимо прихватљивију етимологију од оне која упућује на прасловенски корен речи, који је у свим словенским језицима као резултат дао речи „пореч“, „поречје“, „порече“, „поречи“ и „поричи“. Све ове речи значењем упућују на место поред воде тј. реке. Из њих су настале и многе изведенице попут „поречни“, „поречки“, „Поречанин“, „Поречанка“, „Поречкина“ итд.

Већ на први поглед уочљива је творбена односно структурална мотивисаност речи. Значење сложенице „Пореч“ јасно се изводи из значења њених делова: пореч је простор по реци, поред реке.

Такође, очигледна је и семантичка или значењска мотивисаност ове речи. Она је у потпуности везана за појам који описује, тако да свако ко познаје језик одмах разуме везу између речи и стварности коју она означава.

Поречка ада и на њој насеље Пореч 769. године (Аустријски државни архив); фото: Википедија

Раширеност назива Пореч, Порече. Поречје на Балкану.

У историјским записима (попут списа архиепископа Данила), поред области као што су Полог, Срем, Хвостно и Кичево, помиње се и земља или област звана Пореч, која је била смештена у региону горњег Подриња

Пореч је регион у источној Србији, који заузима слив реке Пореч и централни део Ђердапске клисуре, док је на западу и истоку омеђен планинама Лишковац и Мироч.

Доњи Милановац се до 19. века називао Пореч.

Поречка река, у римско доба позната као Аква, највећа је притока Дунава у Ђердапу. Река и њено окружење са више речица и потока представљали су важан рударски и саобраћајни регион у римској провинцији Горња Мезија. У долини реке налазило се значајно римско утврђење, сабирни центар за снабдевање пограничних трупа које су чувале ђердапски део Дунавског лимеса.

Пореч, Порече или Поречје је историјско-географска област у западном делу Македоније, која обухвата долину реке Треске, њено поречје по чему и носи име.

Kраљ Вукашин Мрњавчевић „у Поречи на Броду“ 5. априла 1370. (6878) године издаје значајну повељу којом Дубровчанима потврђује старе привилегије, које су уживали у Србији под претходним владарима. (13)

Пореч (алб. Poreç/Poreçi) у Албанији је географски појам и микрорегион смештен у југоисточном делу земље, у подножју планина изнад Охридског језера. Овај локални топоним се уско везује за шире подручје и залеђе данашњег града Поградеца и оближњег села Тушемиште. Област се налази на месту где се додирују сливови Црног Дрима и Охридског језера.

Пореч у Грчкој није самостално насеље нити административна општина, већ се односи на Томино село (Пореч), историјско насеље које се налазило у близини Солуна. Овај топоним је првенствено везан за српско и словенско наслеђе у северној Грчкој.

У историјским документима, Пореч се у Далмацији помиње као мањи посед или комплекс (забележен као „Град Пореч“) којим су у прошлости управљале истакнуте трговачке породице, попут трговца Јована Куртовића.

За назив града Пореча на Јадрану у литератури је наведено да води порекло од латинске речи Parens или Parentium. Међутим, име вуче корене из предримског, античког доба, када су ово подручје насељавали антички Хистри. За време владавине цара Августа у 1. веку, каструм је укључен у римску колонију Colonia Iulia Parentium. Док је био под млетачком влашћу град је називан Parenzo. Корен назива лежи у илирској основи *Parent- ili *Par-. У доба романизације, овај аутохтони предромански топоним сачувао је свој корен, а језичком еволуцијом и палатализацијом (преласком романског скупа т’ј у данашње /č/), настао је савремени назив Пореч. Словенски назив Пореч за овај истарски град у писаним историјским изворима први пут се јавља у XIII веку (тачније 1271. године у статуту града Пирана, као и у актима Копра). Његова регија, позната као Порештина, протеже се обалом од реке Мирне на северу до Фунтане и Врсара на југу. Ушће реке Мирне удаљено је од града 15 километара. Оно што овај град може довести у везу са српским речима Пореч и Поречје јесте Лимски канал – морски залив, попут фјорда који улази у унутрашњост 12 км, а настао је због деловања реке Пазинчице.

Михољачки Пореч је насеље у славонској општини Доњи Михољац, уз десну обалу реке Карашице, два километра јужно од реке Драве. Поред насеља протиче речица Вучица. Подручје је богато мелиорационим и одводним каналима који чине хидролошку мрежу овог дела Подравине.

Пореч је насељено место у западној Славонији које административно припада Граду Кутјеву. У самом Поречу и његовој близини протичу Кутјевачка рика, Рикина врела, Реметска ријека, Мала ријека и мањи потоци и бујични канали карактеристични за подножје славонских планина.

Пореч је средњовековни посед који се налазио у некадашњој Пожешкој жупанији, источно од поседа Глоговице. Помиње се у документима с почетка и краја 15. века (у списима из 1413. и 1481. године) као део властелинства Гради.

У Словенији постоји топоним Порече, мало насеље у саставу Општине Випава у југозападном, приморском делу земље. Налази се у долини реке Випаве, у регији Горишка.

Називи Пореч, Порече. Поречје код осталих Словена

У Чешкој постоји преко 40 топонима који носе назив Poříčí (у преводу: поречје, земљиште поред реке). Поред ових, постоје и географске целине као што је Zadní Poříčí или различити делови, улице и локалитети широм земље.

У дипломатским записима Шлеске-Холштајна из периода од 1177. до 1300. године помиње се село Борков, које припада властелинству или парохији Поречи у Либеречком крају (1275. година). (12)

У Пољској се Топоним Поречје (пољ. Porzecze) односи на три села, као и на једно историјско насеље са манастиром. Сва четири локалитета налазе се у подручјима богатим водом и речним токовима.

У Русији се топоним „Пореч“ најчешће јавља у облику Поречје (рус. Поречье), што означава насеље поред реке или на обали. Овај термин је веома чест широм земље, а тако су се некада звали и већи градови, попут данашњег Демидова (који је носио име Поречје до 1918. године).

У Украјини се топоним Пореч (укр. Поріччя) односи на неколико мањих руралних насеља. Најпознатије село са овим називом налази се у Лавовској области, на подручју Јаворовског округа. Постоји и насеље под истим називом у Городоцком округу Лавовске области, као и локалитет познат у историјским мапама као Стари Пореч.

У Белорусији се топоним јавља у облику Поречје (бел. Парэчча). Поречје је Агро-градић у Гродњенском рејону (Гродњенска област) и село Пуховичском рејону (Минска област). Постоји и неколико мањих села са истим именом широм земље (нпр. у Слонимском рејону на реци Шчари).

Ново за старо или Римско а наше

У доступним античким документима не налазимо потврду израза „Pagus Poreci“, а нема је ни у средњовековним повељама. Недостају информације на основу којих извора су Јован Драгашевић, Марсиљи и Миленхоф ово римско насеље именовали баш том „латинско-српском“ синтагмом.

У угарским и латинским документима с краја средњег века, као и на раним западноевропским картама наилазимо на облике попут „Poretz“, „Poretza“ и на записе са завршетком -тс јер су западни записивачи словенско слово ч бележили као тз или тс.

Облици са -тс или -тз постају стандард на картама и у путописима с краја 17. и током 18. века, као што је нпр. случај код Марсиљија и код других аустријских војних картографа који су током 18. века мапирали доње подунавље.

Облик „Poreci“ појављује се у румунској литератури о Миши Анастасијевићу који је био родом са поречког острва, али и у другој румунској историјској литератури.

У многим од ових докумената налазимо и назив самог Поречког острва као „insula Poric“ insula Poretz и insula Porech. (14)

У складу са тим се може закључити да је синтагму „Pagus Poreci“ креирала новија историографија, почев од 17. века. То је учињено спајањем латинске речи за сеоски округ (pagus) и словенског топонима „Пореч“ у романизованом облику „Poreci“, како би се описао тип римског насеља на том простору.

Далибор Дрекић

Литература:

(1) Михаило Ст. Ризнић, Старине на острову Поречу и околини, Старинар, томови 1–6, Српско археолошко друштво, Београд, 1884.

(2) Милош Пекић, Старина Новак – историјска личност и епски јунак, Музеј О.Ш. Старина Новак, април, 2017.

(3) Ненад З. Радаковић, Хронолошка реконструкција географских локација и назива главних насеља у поречком крају у североисточној Србији, Митолошки зборник 47, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2023.

(4) Luigi Ferdinando Marsigli, De antiquitatibus Romanorum ad ripas Danubii. Vol. 2, Danubius Pannonico-Mysicius: Observationibus Geographicis, Astronomicis, Hydrographicis, Historicis, Physicis Perlustratus Et in sex Tomos digestus. Amstelodami / Amstergam. 1726.

(5) Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка Крајина, Биноза, Загреб 1970;

(6) Ружица Јовановић, Црква Св. Николе на Поречкој Ади код Доњег Милановца, Саопштења VIII, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1969.

(7) Поречко острво, Званични портал Националног парка Ђердап

(8) Национални парк Ђердап, клисура и видиковци: еко излет, Голубачка тврђава и шетње уз Дунав, Serbia E-Cotour, March 4, 2026.

(9) Доњи Милановац, град номад у којем је Хајдук Вељко срео Чучук Стану, Данас, 08.08.2022.

(10) Karl Victor Müllenhoff: Geten. Ersch-Gruber, Allgemeine Encyklopadie der Wissenschaften und Kunste. 1. Sect. LXIV. k. Lipcse, 1857. 463-464. 1.

(11) Samu Borovszky, A Dákok: ethnographiai tanulmány, Nyomatta Hornyákszky Viktor, Budapest 1883.

(12) Alois Vojtěch Šembera, Západní Slované v pravěku, Ve Vidni 1868.

(13) Franz Ritter von Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Braumüller, Viennae 1858.

(14) Militärkarte des Temeswarer Banats und der Kleinoürkei, K. K. Generalquartierstab Kriegsarchiv, Kartensammlung 1790–1799.

Лексикони националних паркова Србије – Ђердап. Београд: ЈП Службени гласник – Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ. 2015.

Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985.

Јован Ђ. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Свјетлост, Сарајево, 1990.

Википедија 1, 2,