Загонетке

Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица. У форми тајног писања песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу, читањем уназад, распоређивањем слова у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура итд.

Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица, заснован на комбиновању словног и иконичког кода. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

Посебно место у графичком експерименту српских барокних песника имала је парономасија. Песничка загонетка као облик старе српске књижевности добија херметичан облик, „загонетка се спасава од одгонетљаја, имена писаца се крију исписана тајном азбуком, тако да се читалац налази у правом лавиринту, из којега писац сматра да га није потребно спасавати.“

Гаврило Тројичанин је један од српских историографа и најдаровитијих преписивача, монах манастира Свете Тројице, на Врхбрезници, код Пљеваља. Својим преписивачким радом, од 1633. до 1651. године, испољио је више даровитости него било који преписивач овог периода.

Поседовао је завидно образовање и занимао се за готово све области људских сазнања која су његована у средњем веку. У манастирским ризницама и библиотекама, сакупљао је упоређивао старе рукописе, преписивао обредне књиге и украшавао их илуминацијама. Његов ћирилички рукопис је обиман, а сачувано је десетак радова (обима неколико хиљада страница).

Мало је података везаних за лични живот Гаврила Тројичанина, али је веома познат његов богат и импресиван писарски и преписивачки рад. Тек у зрелом добу своје преписивачке дјелатности… у поговору Врхобрезничком љетопису сазнајемо… да је био члан тројичког братства у периоду од 18 година (1633-1651).

За то време активно се и плодотворно бавио преписивачким радом: Минеј (1633. и 1651.),Синаксар (1642.), више Псалтира (1643-1648), Шестоднев Јована Егзарха (1649), Хришћанска топографија Козме Индикоплова (1649), Врхобрезнички хронограф (1650.), Богородичник, (1650.).

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

„Гаврило се лаћао и текстова намењених индивидуалној лектири. И они су побожни и богословски додуше, али нису више практично литургијски. Међу делима те, више световне, намене свакако је Хришћанска топографија Козме Индикоплова, као и „поетски опис од четири времена године, од непознатог писца“, у истоме рукопису. Уз то, он је волео и списе хагиографске и оне у правом смислу речи историографске, о прошлости света и свога народа нарочито (као што су они у Врхобрезничком хронографу), а није се устезао да у рукописе уноси и фолклорне записе, молитве за свакојаке практичне прилике, па и празноверице о вилама и самодивама.“ (1)

Тројичанин је на својим рукописима остављао сваковрсне записе, од којих га неки, по својој лепоти, изводе из реда преписивача и уводе у праву књижевност. У Минеју из 1633. године поиграо се, сакривајући име у загонеци заснованој на бројној вредности слова. Неки историчари књижевности у њој су видели песнички запис, а други чак песму-загонетку у стиховима.

Постоји претпоставка да је он аутор и једне збирке изрека и моралних сентенци, од којих су неке и у стиховима. Збирка је недавно пронађена у Болоњи и тек предстоји њено подробније проучавање, да би јој се одредило порекло и аутор. Написана је на бизаран и чисто барокни начин, како би и спољашним изгледом зачудила читаоца.

У збирци епиграма и стиховане амблематике из XVII века за коју се претпоставља да ју је написао Гаврило Тројичанин слова су распоређена у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура (слика пужа, капије или у облику појединих слова за чије исписивање је коришћен читав низ стихова) или какав тајнопис, и тако, графичким приказом појачавао се смисао текста.

Литература:

– Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд, 1970.
– (1) Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, 1990.
– Проф. др Дагмар Буркхарт – Од carmina figurata ка визуелној поезији, Сигнал бр. 25-27, Београд, 2003.
– Др Јелица Стојановић, Писар Гаврило Тројичанин и правописно-језичке особености Врхобрезничкг љетописа, Зборник радова са научног скупа (Плужине, 24–25. септембар 2006), Беране: Свевиђе – манастир Заграђе 2010, 159–170.
Мирјана Бошков, О српској рецепцији „Хронике света“ Мартина Бељског, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

ЗАНИМЉИВОСТИ / МИТОЛОГИЈА / ОКО НАС / ТРАДИЦИЈА

Кратак поглед на змију и штап – симбол медицине

Змија се постојано везује и за штап, веома стару – и вероватно најстилизованију – варијанту Axisа mundi. Међу најстаријим сачуваним симболима змија које се увијају око Светске палице (Аxial rod) јесу слике сумерског божанства подземља Нингишзид-е (Ningishzida, сум. dnin-ğiš-zid-da), чије име значи „господар доброг дрвета“, и богиње доњег Египта из прединастичког периода Wadjet у виду кобре која се увија око свитка папируса.

: Асклепије – статуа изложена у музеју Епидаурус театра; фото: Википедија

: Хендрик Голцијус: Меркур, са кистом, гласничким штапом и крилатом кацигом

: Свети пророк Мојсије – фреска из Хиландара

Египатски бог Тот, којег су александријски неоплатоничари идентификовали с Хермесом Трисмегистусом и Меркуром, приказиван је како се ослања на штап око којег се увија змија.

Хермесов кадуцеус и Асклепијев и Мојсијев штап млађи су од поменутих представа више од миленијума. Симболика и иконографско решење су, међутим, исти: штап око којег се увија змија, често сликан или вајан с крилима на врху (кадуцеус), представљао је Светску осу (са змијом у дну и птицом/крилима на врху), а власника човеком или богом који је могао да се креће и посредује између доње и горње космичке сфере.

Природно је отуда што се овај атрибут везао с једне стране за Хермеса (Меркура, у римској варијанти), који је, као гласник богова, повезивао два света, људски и божански, „доњи“ и „горњи“, а с друге стране за Асклепија/Ескулапа, легендарног исцелитеља и бога медицине, јер је уобичајен шамански концепт лечења подразумевао одлазак „лекара“ по знање из другог, „вишег“ света.

Исти симбол преузели су у средњем веку различити езотеријски редови, јер су се окултне, мистичке доктрине и праксе заснивале на представи о стицању знања техникама екстазе и досезању виших нивоа знања и свести, а, посредством њих, у XX веку, и институције модерне медицине и фармацеутска индустрија.

Змија на штапу је, најзад, Мојсијев атрибут. …Интерпретатори се превасходно позивају на епизоду спасавања Јевреја од змија, које је разгневљени Бог послао на незадовољан народ који се, гладан и жедан, кретао пустињом… Бог претвара Мојсијев штап у змију и опет у штап; метаморфозом змије у штап (и обратно) Мојсије треба да увери оне који не верују да му се јавио Бог.

Хијерограм који се доводи у везу с Хермесовим кадуцеусом – уреус (Uraeon/Uraeus) – пронађен је на готово свим просторима и у готово свим древним цивилизацијама (Персија, Египат, Мексико, Кина, Грчка, Италија, Велика Британија, Хиндустан, Камбоџа итд.). Реч је о симболу соларног божанства, у којем наместо штапа, ознаке Аxisа mundi, фигурира круг – ознака Сунца, опет с препознатљиво позиционираном змијом у дну и крилима у горњем делу.

: Хермес са мајком Мајом, детаљ са античке вазе из 500. године п. н .е

: Приказ борбе Краљевића Марка и Мусе Кесеџије; Владислав Тителбах, око 1900.

Од најстаријих цивилизација до данас, у различитим културним и географским зонама, змија се… постојано везује за Космичку вертикалу, односно њено дно, било да је оно представљено у виду корена дрвета, подземља или подножја планине, позиције испод људских или богињиних стопала и сл…

У (реконструисаном) индоевропском „основном“ миту, змија/змај фигурира као противник бога Громовника. У епским интерпретацијама и сижеима који баштине нешто од те древне приче (комплекс о змајеборству) змија и њој изоморфна бића јесу демонски противници протагонисте и посредно се везују за доњи пол светске осе (мада ни протагонисти сами нису лишени змајевских атрибута). Тако се, на пример, антитеза између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије успоставља не само у социјалном (краљица/„љута Арнаутка“), већ и у просторном коду – Марко је рођен на чардацима (горе), у свили и злату, а Муса на „плочи студеној“ (доле), код оваца (које се у словенској традицији везују за Волоса/Велеса, Громовниковог противника).

Иначе, у Новаковићевим варијантама (али то важи и за јужнословенски корпус у целини) нема реципроцитета између змије као денотата и њене замене у тексту. евентуално би се могло указати на постојање загонетака у којима се предмети у облику штапа означавају као „змија“ (на пример – чибук)

Заједничко је библијским причама и загонеткама симболизација зла у обличју змије и моћ Бога да уклони зло у чему му је озлоглашена животиња средство, као и исти контраст неживог, људском руком створеног (штап) и живог (змија).

Извор: Лидија Делић, Змија а српска, зборник „Гује и јакрепи“, Београд, 2012.

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Каламбури и загонетке чика Јове Змаја

Јован Јовановић – Змај (1833-1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја. Као духовит човек и вешт сатиричар Змај је у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби.

Јован Јовановић Змај (Новак Радоњић, 1854); Галерија Матице Српске

Две најбоље збирке песама чика Јове Змаја јесу „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“.

Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога.

Сигурно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи злава Смиљка, а цео назив је под именом „Смиље“. Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” (1879).

Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

БРЗАЛИЦЕ

Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Чемул’ ће вићи Мићине ћемане?
– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Ко није за по сата сит заситиће л’ се за сат?
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Пица поп по пепелу; пада пеп’о по попу.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ШАЉИВЕ ПЕСМЕ

Змај је био изузетно даровит и мудар човек, гајио је наклоност ка хумору и сатири. Ове песме су доказ његових многобројних дарова.

Страшљивац

Ко се боји сам у соби,
То је рђав знак;
Кога плаши помрчина
Или празан мрак,
Ко верује у вештице,
Леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин ни јунак.

ЗАГОНЕТКЕ

По загонетачком раду, међу српским песницима свакако је најпознатији Јован Јовановић Змај. Он је објавио велики број загонетака („дашталица“). Највише их је било у „Невену“, несумњиво најбољем и најпопуларнијем дечјем листу тога времена, који је излазио у Новом Саду и Загребу од 1880. до 1907. године. Три загонетке објавио је у „Жижи“, док ју је издавао у Панчеву.

Змај у потпуности преузима Вуков поступак грађења загонетке, чак је код Змаја и формулативно питање „Да што ми ти да што“ у функцији именовања жанра – даштања. Змајева загонетка је блиска народној по одсуству апстрактних појмова „јер загонетање на различите начине увек означава човека или материјализоване ствари које га окружују“. У великом броју правих загонетки, Змај развија алегоријску причу у поступку загонетања, с акцентом на поучном карактеру. У њима је „остварена изузетна метафоричност типична за усмену загонетку, коју је Змај прилагодио дечјем узрасту, те деца лако препознају одгонетку, јер су им појмови веома блиски.

Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Срце ми је дуго: Од пете до главе, –
И још мало вири, вири више главе.
Да ми није срца мога,
не би мене на сто метли,
ја и моје срце умиремо светли.
(решење: свећа)

Он иде, иде, иде –
нико му траг не виде,
идући реже, сече, –
а никад крв не тече.
(ветар)

Јест и ја сам чекињаста као свињче исто,
ал’ без мене ни у које друштво не би присто;
Ја ти држим капу, чизме и одело чисто.
(четка)