Расен, Заглавље

Војислав Јовановић Марамбо

ИСТОРИЈА

Ридова „Земља смрти“ – Лето у Србији 1915.

Каљаве, разрушене улице, облаци дима и прашине, мирис барута, паљевине и људских тела која труле набацана једна преко других, биле су слике Србије из Великог рата. Храброст ове мале земље која је стајала раме уз раме са светским силама, интригирала је многе. Међу њима се нашао и амерички новинар и писац Џон Рид, који је посетио ову „земљу смрти“, како ју је сам назвао, а из ње отишао богатији за побратима, обреновачког поштара.

Пут Џона Рида кретао се маршрутом Ниш-Крагујевац-Београд-Раковица-Ада Циганлија-Обреновац-Шабац-Прњавор-Лозница-Гучево-Крупањ-Завлака-Ваљево-Ниш. Из овог путовања по измученој земљи Рид је оставио уникатне дескрипције предела, војника, обичних људи и грађевина које и данас представљају јединствени опис живота, смрти, сиромаштва, али и храбрости, достојанства, вере и гостопримства српских грађана и војске.

Ниш, град који је косио тифус

Ужаси рата, опаке болести и смрт нису заобишли ни Ниш, уједно прву „станицу“ где се Рид у свом ратном путешествију зауставио. Пролазећи кроз град кога је попут неког малигног тумора захватио тифус, Рид без трунке улепшавања описује куће на којима су готово без изузетка висиле дуге, црне и злокобне заставе. Болницу са чијег прозора вире бледа и измучена лица заробљеника наслоњена на прљаву ћебад, а испред које још десетине њих леже на просушеном блату.

По каљавим и изровареним улицама Ниша, аустријски заробљеници у униформама лутају слободно. Неки су терали кола, други копали ровове, а стотине њих су доконо шетали горе-доле. Прешавши блатњаву Нишаву у подножју зида чувене Нишке тврђаве, Рид уочава на стотине војника који се излежавају, спавају, биште од вашију и тресу од грознице. На даљем путу ка Београду, Џону Риду и његовом сапутнику илустратору Бордману Робинсону, придружује се представник прес бироа Војислав Јовановић Марамбо.

Београд, тихи град разорен бомбама

Као и већи део града, и железничка станица у Београду је била бомбардована и уништена. Рид, Робинсон и Марамбо изашли су на станици у Раковици, и расклиматаним фијакером путовали до центра града. Рид је тада записао: “Трава и коров расли су између калдрме којом нико није пролазио већ пола године, а звук топова је потпуно престао. Свуда су биле видљиве последице артиљерске ватре. Велике рупе пречника од по 5 метара зјапиле су на сред улице“. Помисао да сваког тренутка аустроугарски топови могу да бомбардују град као што су то учинили десетинама пута, била је стална претња у ваздуху.

Војна академија, Министарство војске, краљев двор, Београдски универзитет али и обичне куће, шупе, ресторани и хотели били су неретко без кровова и врата, а прозорска окна на свакој грађевини бесциљно су се клатила без иједног стакла. После обиласка ровова који су штитили Београд и вожње теретним бродом „Небојша“ који је на боковима сав био избушен пушкарницама, дошли су до импровизованих стрељачких гнезда где су војници лежали потрбушке на блатњавом насипу, необријани, неопрани и смршали од оскудне и лоше хране. Вијугавим и избразданим путем кренули су даље, у дубоку унутрашњост Србије, бацивши последњи поглед на бели град који се и даље није предао.

Мачва и Подриње, пустош која изазива тугу

Пут је даље водио Рида и његовог сапутника у крајеве где осим војника, мушкараца није било. И овде је харала опака болест тифус. На непуном километру Рид је успео да изброји чак сто белих крстова на оградама кућа, а сваки је значио да је тифус однео бар један живот из тог дома. „Изгледало је да ова бујна и плодна земља не садржи ништа осим смрти, и помена на смрт“, забележио је Рид. Предели којима су пролазили, највише су страдали у крвавим борбама 1914. године.

Воз којим су путовали био је пун јадних избеглица, углавном жена и деце који су под окртним нападима Аустроугарске били принуђени да напусте своје домове. Цео крај је био спаљен, опљачкан, а становништво побијено. Било је готово немогуће угледати неког вола, а километрима ни човека. „Понекад би се наш воз зауставио да се избеглице искрцају. Стајали су ту поред пруге са целом својом имовином у врећи пребаченој преко рамена, и ћутке посматрали рушевине својих домовина“, записао је Рид.

Гучево, долина смрти

Своју најснажнију осуду рата Рид је изнео описујући Гучево и огромне губитке које је српска војска тамо поднела. Аустријанци су за време другог напада заузели сам врх Гучева, и ту се укопали. Под њиховом ураганском ватром Срби су се верали стопу по стопу, све док и њихови ровови нису били на узаном гребену. А онда је на фронту од 16 километара, на самом врху планине вођена једна од најстрашнијих борби у Великом рату – Битка на Дрини. Након 54 дана крваве и тешке борбе Срби су се повукли, и то само зато што је трећа аустријска инвазија пробила њихове линије код Крупња.

Свуда по шуми су биле напуштене колибе покривене лишћем и грањем, и земунице у којима је српска војска живела два месеца у снегу. Нижи делови дрвећа су били покривени лишћем, а врхови су били као мртви. Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били наслагани, њих 10.000.

Џон Рид је из “земље смрти” је понео слике ужаса али и осећање дивљења према јуначним и пожртвованим Србима.

Ко је био Џон Рид? 

Џон Рид (1887-1920) био је амерички новинар, песник и социјалистички активиста. Остао је упамћен као писац антологијских књига „Десет дана који су потресли свет“ , „Устанички Мексико“ и „Рат у источној Европи“, у којој је и део о рату у Србији. Као ратни дописник с почетка 20. века био је на свим фронтовима репортерски описујући ратне ужасе и страдања. Обишао је Мексико, Русију, Грчку, Србију, Бугарску, Француску, Италију, Пољску како би упознао америчко јавно мњење са правом и ужасном истином.

Амерички новинар и српски поштар побратими

Са нескривеним одушевљењем Рид пише о гостопримству људи који гину и умиру гладујући. Није могао да одбије братимљење са поштаром из Обреновца. „Побратиме, сад ћемо се побратимити. То је стари српски обичај. Извршили смо чин братимљења и све од данашњег дана, ми смо побратими са Гајом Матићем“, записао је Рид. Колико је познато то је једини чин братимљења Џона Рида, а био је светски путник.

Извор: Дијаспора

ИГРА РЕЧИМА / КЊИЖЕВНОСТ / МАГИЧНИ КВАДРАТИ / ПАЛИНДРОМИ / ПОЕЗИЈА

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

фото: pixabay

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stojan_Novakovi%C4%87,_portrait_by_Uro%C5%A1_Predi%C4%87.jpg

Стојан Новаковић (Урош Предић, 1938.); фото: Википедија

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића