Видовдан

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс

Прочитајте како је изгледала прослава Видовдана у Солуну у време првог светског рата, виђена очима Рудолфа Арчибалда Рајса:
Први светски рат, коло, музика

Српски војници играју коло на Солунском фронту; фото: Југословенска кинотека

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде.

То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа.

Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора.

Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године

„Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Кентеберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе.

А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју.

Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.

На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.“

Владика Николај Велимировић, Видовдан 1916. године

Косовски завет и Видовдан – Николај Велимировић

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика.

Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно!“

Извор: Косово: Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10

Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан

Беседа одржана на 550. Видовдан у манaстиру Раваници, 1939.

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.

Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: „Пред светињом треба ћутати!“ А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.

Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали? Чији си ти, мали? То питање поставља ли су нам често људи кад смо деца били. И ко од нас није осетио досаду од често понављаног питања: Чији си ти, мали? Нарочито кад смо декламовали на Савиндан или кад смо добијали награде на Видовдан, питање се понављало и понављало: Чији си ти, мали?

Ово питање постављено је и целој нацији нашој. У прошлом седмогодишњем рату, када је српски народ пролазио кроз тунеле мрака од неправде и страдања и када је српска војска задивљавала свет својим победама и жртвама, питао се сав свет: Ко је тај мали народ? Ко су му преци? Каквог је порекла? Каква му је историја? Једном речју: Чији си ти, мали народе српски?

И ми смо одговарали како смо умели. Причали смо историју нашу, певали песме о свецима и херојима нашим, износили мудрост народа нашег. Ми смо били откриће, као нека нова руда, за велике и мале народе света. Велики енглески народ толико је био задивљен, да је неколико година свечано прослављан Видовдан по свим школама енглеским а српска народна химна певана по свим храмовима њиховим. Неизмерну благодарност дугујемо ми великом енглеском народу и за то као и за великодушну помоћ у свима правцима у оним тешким годинама када смо били нападнути од неколико Голијата истовремено.

Раваница

Манастир Раваница; фотографија из 1910. године

Но на овоме месту и у овај дан ми нећемо одговарати странцима, чији смо ми, него сами себи и за себе. Да би себе боље упознали, и кроз то познање разведрили се и охрабрили, оснажили и сложили. Да би пронашли историјски, непогрешиви метар, којим ћемо себе мерити и знати какви смо и колики смо у сравњењу са оцима нашим.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја и потомци оних тежака и сточара, који се заједно са својом браћом Хрватима, Бугарима и Словенцима доселише из далека света на ово Балканско полуострво, озарено философијом и поезијом јелинском и прослављено јунаштвом јелинским. Доселише се с намером да на њему угодније живе не знајући каку им је улогу судба предодредила; не знајући да их је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије. Потомци смо њихови по свему па и по занимању. Јер и ми у двадесетом веку ево смо у главном тежаци и сточари.

Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо деца Христова и духовни потомци светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити. Неколико столећа нашег жупанског времена проведено је у колебању између црквене власти византијске и црквене власти римске. Сваки жупан српски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папаз управља животном судбом српског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву.

Манастир Љубостиња Кнез Лазар и кнегиња Милица

Манастир Љубостиња Кнез Лазар и кнегиња Милица

Чији си ти, малени српски народе?

Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим дивотним задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља. Како други владари наши, тако и славни Лазар Косовски, задужбинар ове цркве Раванице, данашње наше домаћице и слављенице, која нас је својим светим магнетизмом к себи привукла са свих страна.

И још једном да одговорим на питање: чији сте ви, мали Срби?

Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране.

И последњи пут да одговоримо на питање. Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с уздахом су гледали Косово не као у долину него као у планину. Са те планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.

И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.

Свети ратници, Милешева

Свети ратници, Милешева

Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице слободе на целој земљи југословенској.

Ето нам одговора на питање, чији смо ми.

Ако је ценити по духовној и моралној аристократији предака, онда ми спадамо у народе најбогатије таквом аристократијом. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за крст и слободу, то ми можемо. Но поносити се својим великим прецима а бити мањи и гори од њих, изазива презрење а не дивљење. Величати се ослободитељима а прљати слободу, купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више – кажњиво као злочин.

Ево најстрашнијег дана и најподеснијег места, где морамо дати завет, да ћемо свету слободу свето држати. На Видовдан, пред Раваницом!

Позната је целом свету слабост свих Словена, да своју слободу помрачују неслогом. Под таквим помрачењем сунца слободе живимо и ми Јужни Словени. Докле ћемо тако?

Докле ћемо давати материјала онима који презиру Словене као нижи сој људски да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли за слободу; да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре слуге, али слуге један другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној држави. И син божји није дошао, како рече, да господари, него да служи. Нека нам пак не да Бог да будемо ни добри ни рђави господари над другим народима, на туђим огњиштима. У претке наше ми не убрајамо ни једнога султана, ни једнога кесара. Боље да нам владари буду наши сељачки кнежеви и краљеви, него султани и кесари. Но, ако се ми детињасто играмо слободом, може опет неки султан или кесар да се појави и пободе свој жезал у наше тле. Није ли боље да представљамо малу али слободну целину, него да постанемо део туђе империје? Није ли боље с братом Хрватом живети у својој скромној кући, него у палати туђинској?

Помислите шта би чинили они млади ратници краља Петра и краља Александра, да су 1918 године, борећи се на снежним планинама македонским, могли прозрети и видети оно што ће се дешавати у Југославији после двадесет година? Да су, рецимо, могли видети на неком филму неслогу између Срба и Срба, између Хрвата и Хрвата, између Срба и Хрвата? Шта би они чинили? Клонуле би им мушке руке, испустили би мачеве из руку, и ми данас били сви сложни – робови. Докле ћемо ми као слободни људи презирати слогу, ту дивну врлину робова, којој дугујемо слободу своју?

Докле ће брат брата стављати под знак питања и називати један другог питањем? Докле ће се као лажан новац просипати речи о хрватском питању, о муслиманском питању, о српском питању? Оно што је питање или под питањем, народ схвата као нешто сумњиво и нестварно. Међутим и Хрвати и Срби свакако су стварност а не питање.

Зар не видите, да стављајући све под питање, ми доводимо све у питање? Доводећи све у питање, ми спремамо ново Косово, али не славно Косово него срамно. На славном Косову честити ктитор ове свете обитељи дао је живот свој за крст часни и слободу златну. Срамно Косово значиће слом и пропаст, без икаквог узвишеног гесла или са неким геслом недостојним наше славне историје и нашег славног народа. Да не да Бог!

Да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер кад је то троје у питању, све је у питању. Кад ова три невидљива мотора ослабе, цела видљива машинерија људског живота неправилно ради. Несвесни издајници ове свете земље светих отаца наших могу бити они људи који хоће да исправе спољашњу машинерију нашег живота, међутим презиру она три невидљива мотора: веру, поштење и родољубље. Можда је тако несвесно и Вук издао на Косову. Ко је издао? Није издао ни честити кнез, ни честити народ. Издао је велики господин Вук. Нека се сете овога и наша господа, српска и хрватска. Да на њима не остане народна клетва. Благо њима пак ако у духу народа послуже своме народу у овом времену. Благослов народни остаће на њима и на деци њиховој. Данашњи петсто и педесети Видовдан ставља им на избор – народну клетву или народни благослов.

Но одговорност лежи и на нама свима Ако сви немамо довољно политичке памети, сви можемо имати два друга моћна средства, а то су молитва и љубав. Спаситељ света није ни учио људе политичкој памети, него молитви и љубави. Ако се политичка памет даде брзо исцрпети, молитва и љубав неисцрпне су: молитва која брда покреће и баца у море, и љубав која смрт побеђује и мртве васкрсава. Молитвом ћемо бацити у море брдо мржње међу браћом, а љубављу ћемо васкрснути све оне, које сваки дан мржњом убијамо. Нова политика, спасоносна по сав Божји свет, неће значити јачу политичку памет, него нове методе, а то су молитва и љубав. Варају се Словени, ако мисле да помогну човечанству јачом политичком памећу. Њихова је мисија, оригинална и узвишена, да молитвом и љубављу, а не политиком, створе и отворе нову епоху у историји човечанства.

А кад је реч о молитви и љубави, онда сви ми морамо примити одговорност и сви се дати на посао Не само господа, него сви. У осталом, нисмо ли ми сви господа и господски синови? Не изређах ли ја мало час сву ону огромну војску праве правцате господе Божје, чија смо деца ми?

Нису ти господски преци наши мртви. Душе су њихове близу нас. Ја сав треперим од осећања да су душе свију оних који бише присутни освећењу Раванице пре неких 560 година сада окупљене и помешане с нама на овом истом месту. Ту је душа светога Лазара и славне царице Милице. Ту је душа Милоша Обилића, Страхињића, Југовића, и осталих косовских витезова. Ту је душа и Рада Боровића, неимара ове свете задужбине, и душе његових верних зидара. Ту су хиљаде душа онога народа који се беше окупио да се заједно са ктитором Богу моли и срце весели. Све ове свете душе биле су пуне и препуне молитве и љубави Нека им је слава, и хвала!

Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; и у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.

Заветујмо се дакле на сталну љубав и молитву. Да би са овога светога места сви пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, храбрији и снажнији. И да у домовима својим продужимо сталну молитву Богу:

Помози нам, Боже,Да се браћа сложе,
Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља.

А сада, када сте се, слушајући мене, уверили да никаква реч људска није у стању да изрази славу овога места и овога дана – Раванице и Видовдана – ја вас позивам на побожно ћутање, на молитвено ћутање, које Бог чује исто онако јасно као и речи. Нека у дубинама нашег ћутања трепери само једна мисао:

Помози нам Боже,
Да се браћа сложе!

 

Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам

Поред окултног значаја, датуми имају велики симболички значај јер се бирањем одређених датума шаљу недвосмислене поруке и симболички поништавају или релативизују неке националне или међународне тековине и историја.
Генералштаб

Генералштаб; фото: Novinar.de

28. јун – Видовдан
НАТО Бомбардовање

НАТО Бомбардовање

Када желе да вас понизе, моћници то раде веома прорачунато и без трунке случајности, када су датуми у питању. Тако ћете, на пример, изручивање свог бившег председника Хагу одрадити ни мање, ни више, него на Видовдан (28. јуна 2001.). Милошевић је тада изјавио: „Знате ли да је данас Видовдан, Срби?“. Бивши председник изручен је мимо одобрења Врховног суда чије судије нису хтеле да потпишу документ о изручењу. Потписао га је помоћник тадашњег министра правде, чиме је прекршена сва правна регулатива, а изручење се може сматрати неуставним, а учесници кривично одговорним.

Тајна конвенција коју је Србија под утицајем Аустроугарске и Хабсбурга потписала 1881. потписана је 28. јуна на инсистирање Аустроугарске да буде баш тај датум. Била је то срамотна капитулација без рата, јер су Србији наметнута ограничења и рестрикције да не сме да се меша у односе преко Дрине, Саве и Дунава. Такође, Србија је у тој конвенцији прихватила услов по којем не сме да постоји заједничка граница између Србије и Црне Горе, а Србија не сме да шири своје границе јужно од Косовске Митровице. Српска власт је пристала да ни у ком облику неће пристати на помоћ треће стране у случају рата.

Новијег датума је видовданско понижење Срба од стране суседних Хрвата: Устав Хрватске у којем су Срби избачени као конститутивни народ донет је 28. јуна 1990. године.

И конференција „Западни Балкан и НАТО пре и после Варшавског самита“, на којој је било речи о процесу евроатлантских интеграција у региону и о сарадњи у суседним државама, одржана је у Београду 28. јуна 2016., у организацији Центра за евроатлантске студије.

Годишњице и верски празници

Многима тада није упало у учи да је тачно на стогодишњицу анексије БиХ, на Огњену Марију, Радован Караџић изручен је Хагу. Случајност или не?

За ову тему је итекако важно поменути савезничко бомбардовање цивилних циљева у Србији и Црној Гори на дан православног васкрса 1944. године. На једној неексплодираној бомби писало је: Срећан ускрс!“ на српском језику. Из тога и из циљева који су гађани можемо закључити да су те бомбе биле упућене српском цивилном становништву, више него немачкој војној сили. Тада је бомбардован само простор Србије и Црне Горе и ниједна друга бивша република Југославије.

Узгред да поменемо да се овакви датуми не бирају само у случају Срба, него се народи широм света понижавају на њихове највеће верске и националне празнике или се догађаји планирају на важне датуме сатанистичких ритуала. Тако је, на пример, Садам Хусеин обешен баш у време великог муслиманског сунитског празника.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

Да долазак Тонија Блера у Србију 2015. године није био само ради испијања бесплатне кафе показују догађаји који су потом уследили.

Велика понижења српски народ морао је да истрпи на њему значајне датуме. То је тактика затирања сећања кроз постављање дуплих или тродуплих годишњица. Тако је укидање суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији и добијање умањеног Ахтисаријевог плана у преговорима српске Владе, Хашима Тачија и представника ЕУ (Кетрин Ештон) и САД (Филип Рикер), изведен у две фазе.

Прво је 17. априла, на годишњицу капитулације Краљевине Југославије од 1941. године, у деветој рунди преговора Влада Србије усмено прихватила 15 тачака које је Брисел предложио. Затим је Влада прихватила споразум и писмено 22 априла, на годишњицу када је у Бечу 22. априла 1941. постигнут је Немачко-Италијански споразум о подели окупиране Југославије којим је највећи део Косова и Метохије припао италијанском протекторату Албанији.

Следило је заседање Скупштине 26. априла на годишњицу понуде потписивања Лондонског уговора од стране сила Антанте 1915. којим је наводно нуђена тзв. Велика Србија.

Такође је интересантно што је за датум састанка премијера Србије Александра Вучића и председника Албаније Исе Мустафе у Бриселу 2016. да преговарају о Бриселском споразуму изабран баш празник Светог Саве.

Ивица Дачић је 18. марта 2015 у Бриселу потписао „Индивидуални акциони план са НАТО, који је један корак до уласка. По том плану подразумева се потпуна приватизација свега и пропаганда у корист НАТО.“

Зашто баш 18, марта? Осамнаестог марта 1999. у Рамбујеу је завршена конференција за Косово, а потписивањем албанске стране отворен је пут за бомбардовање Србије.

Демократија се доводи бомбама

Можда некоме није познато да се канцеларија НАТО налази баш у згради министарства одбране Републике Србије. А сећамо се и да је за потписивање војно-техничког споразума изабрано баш Куманово због места у којем је извојевана одлучујућа битка за ослобођење старе Србије (Рашке, Косова и Метохије и Македоније)

Сви знамо када је Дан Државности Републике Србије – 15. фебруара на Сретење. Тај 15. и 16 фебруар се празнује државност коју је овај народ остварио. Али многи можда не знају да је Европска унија баш 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисију владавине права Европске уније на Косову и Метохији – такозвани ЕУЛЕКС КОСОВО“ и тиме управо нарушила државност Републике Србије. Дан касније, 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, озваничили су то једностраном одлуком о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије.

Од 31. марта до 02 априла 2015. године у Скупштини Републике Србије одржана је седница Парламентарне Скупштине НАТО.

Мета

Зашто баш од 31. марта до 02. априла?

У јеку злочиначког бомбардовања тих дана српска војска је заробила три нато војника на македонско-српској граници.

Бесомучно су рушени мостови (срушен Петроварадински), бомбардовани српски градови (Пећ, Београд, Куршумлија…), рушени верски објекти и убијани цивили.

02. априла, између осталог, у селу Ногавац, општина Ораховац, погинуло је 11 лица а 5 је задобило тешке телесне повреде. Током напада на Куршумлију погинуло је 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века…

Сатанистички ритуали

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије званично је почело 24. марта 1999. године у 19 часова и 55 минута. Многима вероватно није познато да је 24. март један од најважнијих датума у календару сатанистичких ритуала. То је Дан младе Сатанине (The Bride Of Satan Ritual) – изигравање свадбе Сатане, сексуално терорисање женске особе.

Пресуда Радовану Караџићу била је заказана за 24. март 2016. Да ли је и то случајност’? Можда наизглед није у складу са темом да је први ресторан Мекдоналдс у Београду отворен 24.03.1988. године.

До дна

Да ли би адекватан одговор на понижења био да се 31. марта у згради срушеног генералштаба организује манифестација „Радост Европе“, у срушеној згради РТС-а трибина о новинарским слободама, а у Буђановцима изложба стелт технологије? Можда и нека конференција о култури касетних бомби или о лековитим својствима осиромашеног уранијума?

Остаје нам да видимо какве су нам ритуалне увреде и понижења припремили наредних година.

Хронологија НАТО злочина над Србијом
Хронологија НАТО бомбардовања Србије
Хронологија НАТО бомбардовања Београда

Извори:
Восток Вести
Србски ФБ репортер
NATO PARLIAMENTARY ASSEMBLY