Венди

Срби од давнина на Балкану – И богови су говорили српски

Академија Републике Српске Крајине „Никола Тесла“ Вам, у име 800.000 прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и хрватских градова, од 1990. до 1995, и хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), скреће пажњу да одавно траје  међународна завера против Срба православне вере, чији разлози се у свету не истражују – ни у једној грани друштвених наука. Иначе, да се наука тим бавила последња два столећа, онда над Србима не би били обављани злочини геноцида, за које није одговарала ниједна држава, нити државници западноевропских земаља, које су окупирале српске земље у Првом и Другом светском рату (1914. и 1941), а није одговарала ни Хрватска, која је од 1990. до 1995, обавила злочин геноцида над Србима и прогнала из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и хрватских градова 800.000 Срба са српских древних историјских и етничких територија  – у чему су јој помагале чланице НАТО и Европске уније.
Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Пошто се државне и научне установе света не баве разлозима вековног биолошког истребљења Срба православне вере, почели су тиме да се баве поједини умни и честити људи у многим земљама света. Овај пут ћемо вас упознати са двојицом од њих – један је професор универзитета у Сједињеним Америчким Државама, проф. Иво Вукчевић, а други је историчар у Италији, Ђанкарло Томецоли Тицијано. Оба часна човека су написала да су Срби (Ссловени) староседеоци Балкана и других европских држава, да су српско име имали пре неколико хиљада година и да су записи из тог времена на старом српском језику, јер пре другог миленијума пре нове ере није постојао ни грчки, ни латински језик, а романски и германски језици су (као и мађарски, румунски, фински…) настали од 12. до 19. столећа Нове ере.

Да не бисмо набрајали детаље од великог броја злочина геноцида над православним Србима, упућујемо Вам један изврстан чланак о радовима америчког и италијанског историчара, који је написао члан Академије и члан Удружења књижевника Србије, Слободан Јарчевић – 2012. године. Тај чланак је понудио редакцијама више јавних гласила у Србији, али ниједно гласило није пристало да га објави. А у њему су планетарне вредности, јер открића о скривеним подацима Цивилизације износе Американац и Италијан, а односе се на Србе (Словене) и њихове давне претке, који су били утемељивачи прве писмености у свету, што се не налази ни у једном уџбенику светских универзитета!

Свест човечанства се мора пробудити и признати да су преци Срба (Словена) творци светске писмености и Цивилизације!!!

Молимо вас да о овој истини обавестите у својој средини: државнике, научнике, писце, новинаре, академије… И да им скренете пажњу да би била обавеза да се на међународном нивоу покрене научно истраживање о светској писмености, чиме би се то везало за претке Срба (Словена), те би се уклонили фалсификати да су Срби (Словени) описмењени и покрштени тек у 9. столећу Нове ере, „до кад су били варварска племена“!  

Достављамо вам о свему овоме чланак академика Слободана Јарчевића: „И богови су говорили српски“. Под тим именом је Издавач „Мирослав“ објавио књигу.

С поштовањем,

Академик и књижевник Алекса Мрђен,

Председник Академије РС Крајине „Никола Тесла“

И богови су говорили српски

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић: (Редакцији „Судбине“, по предлогу Д. Мораче)

Професор америчког Универзитета „Санта Барбара“ у Калифорнији, проф. др Иво Вукчевић, објавио je књигу „Срби Германије, Етрурије и Илирије“. У њој пише, да су Срби (Словени) покривали, у Антици, све крајеве Европе и да су творци светске писмености. Скупио је и велики број извора о српској држави у северној Италији у петом столећу после Христа – кад је с политичке карте нестајала Римска Империја. Тад је становништво ових италијанских крајева, поред латинског, користило и свој српски (етрурски) језик, који је, у географским именима Италије, оставио дубоког трага – до данас: Милано, Пескара, Трст, Падова, Болоња, Верона, Новара, Нови, Равена…

Због овакве античке распрострањености српског народа у Европи, остајали су свукуд српски натписи и српски споменици, па и српски календар, по којем је ова 2012. година, 7520. година.  Српски календар и ово присуство Срба у целој Европи, упућују на обавезу уважавања српског језика, јер су научници, без тешкоћа, читали (помоћу савременог српског и других словенских језика) записе из Лепенског вира (старе око 7000 година), из Винче (нешто млађе), из Етрурије (из другог миленијума пре Христа), из Пруске (неколико стотина година пре Христа), из Мале Азије (други миленијум пре Христа) и са Крита (два миленијума пре Христа). А кад су овакви закључци најпознатијих научника света, онда није чудо што овај чланак у нашем часопису носи име: И БОГОВИ СУ ГОВОРИЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК.

Проф. др Иво Вукчевић је одбацио могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби – или: Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Његов закључак о античком становништву Балкана и о Словенима у искону – пружа податке о Србима на европском континенту:

„Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:

1) ‘Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;

2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ‘Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;

3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди; …

7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су се данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…

11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ‘Срби’, користили изворни носиоци“.[1]

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

И многи други савремени истраживачи упозоравају (ових година), да стари историјски извори спомињу у Европи Србе – понекад под другим именима, која бисмо могли означити завичајним, или племенским: Венди, Венети, Далмати, Трибали, Илири, Дачани, Трачани, како то наводи и католички свештеник са Хвара, Винко Прибојевић, у 16. столећу…[2] а завичајна имена и данас красе преостале Србе, па се радије зову завичајно, него национално: Србијанац, Личанин, Кордунаш, Банијац, Босанац, Далматинац, Македонац, Славонац, Војвођанин, Црногорац… Ево, како значајан податак грчког историчара, Апијана из Александрије, о Србима у Далмацији, Херцеговини, Србији и другим крајевима на Балкану, објашњава један од трагалаца за исконским српским коренима на Балкану, Илија Петровић, из српског племена Куча – у Црној Гори:

Етрурци

Књига писана етрурским језиком; фото: www.oldest.org

„Апијан из Александрије сведочи, да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавијус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали. Бројни аутори из старијих времена, нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), земљу Трибалију, у крају у којем је много касније откривен Лепенски вир (на Дунаву), назива ‘област Срба’, а Леоник Халкокондил, рођени Атињанин, без икаквих ограда, каже да ‘род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, то поуздано знам’. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се ‘Трибали, Мизи, Илири, Пољаци и Сармати служе, између себе, истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, широко и надугачко владајући… овај људски род… такав је мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора… и тамо учврстио седишта’. Знак једнакости између Трибала и Срба је стављан и много касније – чак и у 19. веку. Тако су, например, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826) објавили у Паризу (1803), у 16 томова, дело названо: ‘Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима’. У десетом тому, на страни 69, написали су: да су Срби оно што су и Трибали…“.[1]

Трибали

Трибали

А да су Срби били становници Западне Европе, посебно Немачке, то потврђују текстови на камену, зидовима, оружју, керамици… крило се, да су писани на старом српском (словенском) језику. Све их је прочитао, нeдавно, руски истраживач старина, Генадиј С. Грињевич и то објавио у књизи: „Прасловенска писменост“, Москва, „Летопис“, 1999. године. Њоме је уклонио сваку недоумицу – текстове у Западној Европи, пре Христа, написао је народ који је говорио српским (словенским) језиком. То откриће је помогло руским лингвистима и историчарима, па су приступили даљим истраживањима. У Санкт Петербургу је (2008, на Међународном конгресу историчара) прочитано неколико реферата, написаних захваљујући открићима Грињевича. Овог ученог Руса, нису завеле европске научне тврдње, да су творци писмености били: Египћани, Грци, Сумерци, Индуси, Кинези, итд. Пошао је од једноставног закључка – да је то један од ових народа, онда би се мноштво текстова писаних рунама у Западној Европи могло читати помоћу језика тог народа. Но, то није полазило за руком ниједном Европљанину – последњих хиљаду година. Грињевич је дешифровао то тајанствено писмо на најједноставнији начин – користио је свој руски језик. За европске научнике је рекао да нису могли прочитати руне, јер их је заслепио евроцентризам. У свом истраживању су користили само старолатински и старогрчки језик. Није им помогао ни стари језик Јевреја, а узалуд су покушавали – да руне прочитају помоћу младих европских језика: енглеског, немачког, француског… Антички записи се могу читати само помоћу српског и осталих словенских језика, па није никакво претеривање тврдити, да су и богови у Антици говорили српски.

Грињевич је један од ретких руских научника који признаје да су најстарија имена за Словене: Сораби, Сурби, Сабри, Сибри… од којих потиче и име руске северне области: Сибира. Ту се потпуно слаже са српским истраживачима: др Јованом И. Деретићем, Милошем Милојевићем, др Олгом Луковић-Пјановић и другима.

На Конгресу у Санкт Петербургу је потврђено да су Срби староседеоци и Немачке. О томе је изричито написао закључак проф. др Иво Вукчевић:

„Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су себе називали Србима и једино Србима. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су своју земљу звали Србијом. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су свој језик звали српски, или сербска реч“. 

На Међународном конгресу историчара у Санкт Петербургу (2008) италијански историчар Ђанкарло Тицијано Томецоли је прочитао реферат: „Подаци о раном словенском присуству на Криту“.[1] У првим реченицама, отклонио је сваку сумњу у словенско староседелаштво на Балкану. Изричито је прочитао:

„Такозвани касни долазак Словена у Европу је тотална бесмислица. То мора бити замењено чињеницом – да су Словени у палеолитику били становници Југо-источне Европе“.

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Чудио се да историографија Европе не потврђује да су Словени били на Балкану у Антици. Рекао је да су сви топоними и хидроними из тог времена на Балкану словенски. Цитирао је више европских историчара, који су утврдили да су Трачани, Илири и Пелазги словенска племена. Додао је – ово су три гране истоветног етноса, користили су један језик и често су називани и другим именима. Рекао је да треба подразумевати словенско становништво и кад се спомињу земље: Тракија, Скитија и Илирија. После овога, прочитао је нешто што је изненадило све учеснике и слушаоце:

„Археолошки налази потврђују, да су Крит насељавали балкански становници – из Тракије, Скитије и Илирије и да је то обављено у 3. и 2. миленијуму пре Христа“.

После тога је изнео још невероватнију тврдњу (таква је ако је упоредимо с подацима у званичној историографији Словена) – да је линеарно А писмо с Крита словенско. За линеарно Б писмо на Криту, у 3. и 2. столећу пре Христа, каже, такође, да је словенско. За главни град Крита је рекао да му име (Кносос) нема значење у грчком језику и да оно потиче из словенског језика.

Борба Илира и Римљана

Ђанкарло Тицијано Томецоли је показао на филмском платну златну плочу с писмом – за које се дуго тврдило да је нечитљиво. Прочитано је – писано је словенским језиком. Ево превода на савремени српски језик:

„Ареју, главару, првом (или, старијем) сину поштеног Ајака“.

Реч „поштени“ је у том старом запису истоветна као и данас. „Старији“ је обележен речју „ситарке“, а то је веома блиско данашњој речи у руском: „старик“. Иначе, Ђанкарло каже да је у првом падежу та трачка реч гласила: „стари“. „Син“ је обележен речју „кето“, што је скоро истоветно старобугарској речи за „дете“ – „кедо“. То је у савременом српском језику „чедо“. Критско лично име „Ајак“ је, каже Тицијано Томецоли, од речи „јак“ – присутна у српском и другим словенским језицима. За име „Ареј“, наводи да је то старији облик имена – касније ће гласити „Јареј“. Творен је према старом словенском богу рата – „Јароста“, „Јарило“, „Јаро“, „Јаромир“, „Јарослав“, „Јаровит“.

Ахил и Патрокло

Ахил и Патрокло, Античка посуда из берлинског музеја

Ђанкарло Тицијано Томецоли је истакао да се сви текстови с Крита, без обзира да ли су писани на камену, оружју, посуђу или тканини, могу читати само помоћу словенских језика и никако помоћу грчког, латинског или јеврејског језика. Он закључује, да су, у претходним миленијумима, Крит насељавали људи различите етничке припадности, али да су Трачани (Словени) били владајући слој. Наводи, да су шпански и македонски стручњаци за древну историју закључили 2001. године – стари Крићани су били сроднији Словенима Македоније, него Грцима. Томецоли је закључио, да је Минојска држава на Криту (основана 2000 година пре Нове ере) словенска, а не грчка – како то пише у историографији свих земаља света. И на Криту се говорио српски језик, па су богови, тада, кад је био Тројански рат, могли с Ахилом и Хектором говорити само српским језиком. А поред језичких текстова, на Криту је нађена и керамика с ликом Ахила. На његовој одећи су били урезани знаци данашњег српског грба – крст са четири оцила. А у старим записима пише, да је Ахил јахао коња „Шарца“, као и Краљевић Марко и да је волео гусле, које су српски инструмент.

Скадар

Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија

Богови су, у Тројанском рату (а Скадар је био Троја, или Илиј), могли да говоре, како рекосмо – с Ахилом и Хектором, само српским језиком (13. столеће пре Нове ере). Грчки је развијен тек по грчком доласку у Европу – 8. столеће пре Нове ере. У Италији се говорио у Антици етрурски (српски) језик, а латински се почео развијати тек од 6. столећа пре Нове ере. Других језика у Европи и на Средоземљу (осим српског – словенског) није било. Да бисмо се у то уверили, погледајмо како су и када творени (боље је рећи, склепани) савремени европски језици. Пише у енциклопедијама:

1.     Португалски језик:

„Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарног латинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи – као шпански ријечник – нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи“.

2.     Шпански језик:

„Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуострва, почео ширити путем администрације, војске и колонизације и још од другог столећа Старе ере, те потпуно потиснуо старије ‘иберске’ језике“.

3.     Француски језик:

„Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике“.

4.     Енглески језик:

„Германски језик с много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току 15. и 16. столећа. За викиншких инвазија (9-11. столеће), енглески језик долази под снажни утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје послије битке код Хастинга (1066), кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У 13. и 14. столећу, продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у 14. и 15. столећу), књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара“.

***

И тако, ови и други европски језици су закаснили, да би њима говорили богови с Ахилом и Хектором – у време Тројанског рата. Тад се говорило само српским језиком – у Европи и деловима Азије.

Београд, 9. 5. 7520 (2012)

Украс 1

Напомене:

[1] Проф. др Иво Вукчевић: „Словенска Германија“, Београд, „Пешић и синови“, 2007, стр. 78.

[1] Прибојевић, фра Винко: „О подријетлу и слави Славена“, Загреб, „Народне новине“ и „Golden Marketing“, 1997.

[1] Илија Петровић: „Ка пореклу Дрекалову – по књигама староставним“, Нови Сад, ауторово издање, 2009, стр. 51-60.

[1] Лењинградски државни универзитет „А. С. Пушкин“, Санкт-Петербург: „Докириловскаја славјанскаја писменост и дохристијанска славјанскаја култура“, први том, стр. 337.

 

Да ли је венетска култура = српска култура?

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе. Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retia (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatia (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture). Између 10. и 6. века п.н.е. становници ових простора у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година потом називају их Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п.н.е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија (Plinius, Tacitus, Procopius) помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini, Anti), која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњи југ, у Малу Азију.

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п.н.е. Херодот у 5. веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti). Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п.н.е.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и венетске граматике. 
Етрурске златне таблице

Етрурске златне таблице из Пирга; фото: geocities

Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио Д. Капља.

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су и због забаве користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице.

И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и Радивоје Пешић и Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца). 

Етрурски етноним из 6. века пре наше ере, написан као две речи (Златне таблице, Пирг)

Италска и балканска варијанта

Зависно од простора где се употребљавало, етрурско писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Упоредни приказ етрурског, феничанског, латиничног и винчанског писма

Венетска култура

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Етрурска азбучна таблица

Етрурска азбучна таблица за писање у воску (археолошки музеј у Фиренци инв: 93480); фото: revijasrp

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, сверној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retija (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatija (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture).

Између 10. – 6. века п.н.е. становници ових места у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година називају се Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета који се простирао између Балтичког и Јадранског прекинула је најезда Келта (око 400. г. п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура.

На пример у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске венетске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари као што је Плиније, Тацит и Прокопије (Plinius, Tacitus and Procopius) помињу сродна племена као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini and Anti) која у првом и другом веку живе на северу око реке Дњепар до југа око реке Висле.

Венети се помињу и у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњем југу, у Малој Азији.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8 века п. н.е .

Херодот (Herodotus) у 5. ветом веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti).

Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4, веку п..н.е.

Анаграми

1. натпис са таблице ЕС 27 нађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).

2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).

Палиндроми

1. На везе између речи српског и хебрејског језика у својим анализама указује Анђелија Станчић Спајић која посебну пажњу посвећује оним старим хебрејским речима чије се порекло не зна. Њих ауторка тумачи архаичним речима српскога језика доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Интересантно је да и само име „Ербис“ којим су стари Хебреји себе називали Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

2. напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“(„Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је М. Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Пример је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

3. Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2). На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а слева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Венети, Етрурци

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест; фото: trinitas

4. Венетски натпис „Дар о тла.“ („Дар земље“) који уназад гласи „Ал то рад.“ („Али то рад.“) показује словенски смисао за хумор у старим временима.

5. Да су стари Словени поред хоризонталне палиндромне симетрије познавали и вертикалну показује натпис са жртвене посуде Ca 4 bis у којем је графема „А“ окренута наопако да би задовољила форму.

Венети, Етрурци

Прва и друга страна жртвене посуде CA 4 bis: фото: Korenine

прва страна: 

слева: „KSAISTR / KS AIS TR.“ (словеначки: „V kesanju počivaš Tromožjadi.“) – „У покајању почиваш Троможјади“; 

здесна: „RTSAIKS / RT S AI KS.“ (словеначки: „Grob si, počivaj v kesu!“) – Гроб си, почивај у цику;

– друга страна:

слева „VIKSKSAI / VI KS KS AI.“ (aja ks ks aja) (словеначки: „Potuj v kesu, v kesu počivaj.“) – „Путуј у цику, у цику почивај.“;

здесна: „AIKSKSVI / AI KS KS VI.“ (словеначки: „Počij, ki si; kar si – potuj.“). „Почиј, која си; што си – путовање.“

6. Престо на Госпосветском пољу има две стране: источну „Војводски престо“, која датира из првог века п. н. е., и западну „Бискупски престо“ из четвртог века нове ере. На свакој страни трона је по један напис у складу са њиховом наменом и сврхом коју су имале особе које су на њима седеле. Написи имају једно значење када се читају слева, друго када се читају здесна, а када се обострана значења читају заједно, имају комплементарно значење.

Источни престо припадао је краљу или војводи, који је био и главни судија, због чега стоји „Суди злочинцу!“ („Sodi zločincu!“)- унапред и „Докажи невиност!“ („Dokaži nedolžnost!“) – уназад. Западни престо користио је углавном норишки бискуп или надбискуп, због чега је и напис на њему верског карактера: „Веруј у светој вери.“ („Veruj, a svetа verа.“) – унапред и „Васкрснућеш из мртвих.“ („Oživiš od smrti.“) – уназад.

7. Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи такође има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки песник Франце Прешерн уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

Венети, Етрурци, Дачани

Бронзана сфинга из Потаисе; фото: Korenine

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

8. Натпис „глинени печат“ PA 19 са латиничним и венетским словима (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 376.)) допушта такође двосмерно тумачење:

са лева – „K e u tini“ („Који је у тињу/огњу“) – односи се на венетски обичај спаљивања мртвих.

са десна – „I ni t u ek“ („И сада ту у јекању/плачу.“).

Венети, Етрурци

Натпис са латиничним и венетским словима; фото: Korenine

9. Натпис Ес 86 /vhrutana.i/ на глиненој урни  величине 150×65 mm (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 204-205)) садржи слова окренута у смеру са десна на лево.

са десна – „Vi rut anai!“ („У гробу почивај!“)

са лева – „Ian a tur iv!“ („Ради на путу  живота!“)

 

Венети, Етрурци

Натпис на глиненој плочици Ес 86; фото: Korenine

Најстарији венетски запис

10. До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века п. н. е. угравиран је у непрекидном низу без знакова интерпункције.

Многи италијански, француски и немачки венетисти били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог венетског божанства, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Венети, Етрурци

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120; фото: adolfozavaroni

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза и невероватна сличност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

A Janežič, Slovensko nemški slovar, Verlag der Buchdruckerei der St-HermagorasBruderschaft, Celovec 1926.
A Marinetti, AKEO I Tempi della Scrittura, Veneti antichi. Alfabeti e documenti, TIF Cornuda, Montebelluna, Museo di Storia Naturale e Archeologia, Cornuda 2002
B Grafenauer, Zgodovina Langobardov, Obzorja, Maribor 1988
Brižinski spomeniki, ZRS SAZU, Ljubljana 2004.
Чудинов В.А. Дешифровка венетских и этрусских надписей Матеем Бором (Рецензия на книгу “Венеты”) // ГУУ. Экономика. Управление. Культура. Сборник научных работ, выпуск 6. М., 1999.
Чудинов В.А. Мировоззренческая основа названий славянских племен // Мир человека и человек в мире. Сб. ГАСБУ, М., 1997,
Чудинов В.А. Глубинные слои русского языка как хранители древнейшей культуры // Вторые культурологические чтения.. Сб. ИППК МГУ. М., Диалог, 1997
F. Bezlaj, Jezik in slovstvo 1964, lX, 65 – 68
F Ramovš, Kratka zgodovina slovenskega jezika, ZRC SAZU, Ljubljana 1995.
F. S. Smole, Nekaj o venetskih napisih, zbornik četrte mednarodne konference Evropski staroselci, Ljubljana, 2006,
F Žagar, Slovenska slovnica in jezikovna vadnica, Obzorja Maribor, 2001.
G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, LLV II)Lejeune M., Manuel de la langue vén`ete, Hdlb., 1974.
G Fogolari, A L Prosdocimi, I Veneti antichi, Lingua e Cultura, Padova 1988
G Tomezzoli, M Silvestri, Venetic Language Database, 02-30/07/04
I Tomažič, Slovenci Kdo smo? Od kdaj in odkod izviramo?, Editiones Veneti, Ljubljana 1999
J Kastelic, Umreti ni mogla stara Sibila, Modrijan, Ljubljana 2000
J Šavli, M Bor, I Tomažič, Veneti naši davni predniki, Editiones Veneti, Ljubljana 1987.
J Toporišič, Slovenski pravopis, Založba ZRC, ZRC SAZU, Ljubljana 2001, (SP)
K Sturm Schnabl, Nismo več vredni od drugih, manj pa tudi ne, Književni listi, Delo, 24. junija 2002
Kucharski Jędrzej // Powszechni dzennik krajowy , 1829.
Kucharski Jędrzej // Pamiętnik naukowy Krakowski, 1838.
Leciejewski Jan, dr. Runy i runiczne pomniki słowiańskie. Lwów-Warszawa, 1906.
M Lejeune, Manuel de la langue Venete, Carl Winter, Universitätsverelag, Heidelberg 1974.
M Pallottino, G Mansuelli, A L Prosdocimi, Il Venetico, Lingue e dialetti dell`Italia antica, vol.VI, Roma 1978, 257-380
M Peruš, Vse v enem, eno v vsem, DZS, Ljubljana 1995.
M Pleteršnik, Slovensko – nemški slovar I – II, Založilo knezoškofijstvo, Ljubljana 1894-1895
M Snoj, Slovenski etimološki slovar, Mladinska knjiga, Ljubljana 1997, (SES)
Нерознак В.П. Венетский язык // Лингвистический энциклопедический словарь. М.,1990.
Попов А.И. Названия народов СССР. Л., 1973.
R L Lenček, Izbrane razprave in eseji, Slovenska matica v Ljubljani, 1996.
Šavli Jožko, Bor Matej, Tomažič Ivan. Veneti. First Builders of European Community. Tracing the History and Language of Early Ancestora of Slovenes, Wien, 1996.
[Воланский Фадей [Тадеуш]]. Памятники письменности славян до Рождества Христова // Новые материалы для древнейшей истории славян вообще и славяно-руссов до рюриковского времени в особенности с легким очерком истории руссов до рождения Христова. Издание Егора Классена. М., 1854

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.