Вавилон

Брисање историје у Сирији, Ираку и Ирану и прича о сумерским „боговима“ на таблицама са клинастим писмом

Кад је овај пост пост објављен први пут 2015. године, верски фанатици ИСИС-а су управо извели једну од најтемељнијих и најопсежнијих операција „чишћења“ споменика древних култура, уништавајући, по ко зна чијем наређењу, у ствари истините доказе постојања древних цивилизација Сирије, Ирака, и других ратом захваћених регија. И то баш оних цивилизација чији настанак и трајање немају никакве везе са „званичном“ западно претежно англо-саксонском историјском причом која нам је предуго сервирана у садашњем и бившим образовним системима.

Први део сумерске листе краљева 2119. пре нове ере; фото: Википедија

У чему је ту ствар прочитајте у посту Ивана са фб странице „Universe explorers“ :

„Многа нова и стара археолошка открића нису у сагласју са официјалном историјом. Древне цивилизације које су претходиле нашој су расуте по целој планети, али питање је ко су њихови становници били и, да ли су се разликовали од нас. У шта су веровали ? Шта је била сврха њиховог постојања на земљи и које је њихово порекло ? То представља проблем оним археолозима који нису уверени у њихово постојање .

Древни Египат је вероватно једна од најневероватнијих цивилизација од свих које су постојале на нашој планети. Према званичним историјским тврдњама Древни Египат се оформио око 3000. год. пре нове ере. Најранији текстови помињу постојање месопотамске цивилиазације око 4.000. год. пре нове ере, али ако пођемо дубље у прошлост од ове тачке, пронаћи ћемо да су друге цивилизације насељавале нашу планету, и да ,данас , видимо сведочанства њиховог постојања.

Роберт Бовал и Грејем Хенкок, аутори књиге МИСТЕРИЈА ОРИОНА („The Orion Mystery“) , су успели да реконструишу уз помоћ дизајнираног компјутерског програма астрономски изглед древног звезданог неба и да је плато Гизе у Египту био у позицији испод сазвежђа Орион отприлике 10500. год. пре нове ере. Ово је један од доказа који навео истраживаче да поверују да је историја какву је ми познајемо написана сасвим погрешно.

Древни текстови говоре о Великом Потопу, причу коју изнова помињу бројне цивилације овог света, а и Библија, такође, потврђује да се овај догађај уистину десио. Са друге стране, „званична“ историја и археологија причају неку своју причу, и изгледа, тврде да су ови древни текстови погрешно протумачени и да је то само један од митова које су наши преци измислили. Оне су добро одрадиле посао на порицању стварне историје која је забележена и осликана на глиненим таблицама са клинастим и осталим писмима, зидовима древних грађевина, на скулптурама и споменицима.

У древној Месопотамији имамо забелешке о веома занимљивим деловима историје старог доба. Месопотамија је грчки назив који означава област која се простире између река Тигар и Еуфрат. Ово пространо парче земље се састојало од неколико области: Јужни Сумер, Акад и Асирија на северу. У овим областима истраживачи су пронашли доказе који говоре причу о прошлости која није сагласна са конвенционалним поимањем историје.

Акад је, на пример, град лоциран 50 км североисточно од Вавилона. Њега обично помињу под називима: Akkad, Agad, Abu Habba и Sipar, од које последња реч означава „град књига“. Овај древни град је био веома популаран због својих библиотека. Био је престоница предпотпоског краља Емендурана, који је владао укупно 21.000 година.

Ако се померимо 80 км на југоисток од Вавилона наићићемо на град Нимрод и на Нимродове Таблице. (…и наравно Нимродово злато, чија је пљачка, несумњиво, била један од разлога америчке окупације Ирака уз пословичну пљачку нафте – погледај видео: Treasure of Nimrod прим. прев. Катарине Крстић):

Између 1880 и 1900 археолога са Универзитета Пенсилванија су извршили ископавање око 50.000 глинених таблица за које се сматра да су биле написане током трећег и другог миленијума пре нове ере. Међу овим налазима археолози су пронашли библиотеку од 20.000 наслова, речник и комплетне књиге на тему религијских веровања, књижевна дела , правне записе и записе из тадашњих наука. Истраживачи су такође пронашли листу владара који су појединачно живели хиљадама година.

Листа сумерских влада је на пример, једно од најважнијих археолошких открића. Постоји више од 12 различитих примерака ове листе, проналажених у Вавилону, Суси, и Асирији као и у Краљевској Библиотеци града Ниниве из 7. в. пре нове ере. Све ове листе потичу од једног оргинала који је, како се сматра, морао бити написан током треће династије владара града Ура или чак и раније.

Најбоље очуван примерак листе сумерских краљева се назива Велд-Блунделова Призма, која представља глинену вертикалну таблицу у облику призме са натписом у клинастом писму из отприлике 2170. год. пре нове ере, коју је записао краљевски записничар који се потписивао именом Нур-Нинсубур а живео је крајем Династије Исин. Овај невероватан документ нам даје опсежну листу сумерских краљева од настанка краљевства, пре Великог Потопа, а управо 10 краљева који су живели управо пре Потопа су они који су живели појединачно, десетинама хиљада година. Ова глинена „призма“ је пронађена у граду Ларси кући четвртог препотопског краља Кичуне, пар километара северно од града Ура (данашњи Ирак).

Први део Листе сумерских краљева: „стих 1-39:

Након што је Краљевство сишло са небеса, краљевство беше у Еридугу. У Еридугу, Алулим беше краљ; он је владао 28800 година. Алаљар је владао 36000. Два краља; они владаху током 64800. Тада је Еридуг пао и краљевство је пренесено у Бад-тибиру. У Бад-тибири, Ен-мен-лу-ана је владао 43200 година. Ен-мен-гал-ана је владао 28800 година. Думузид, пастир, је владао 36000 година. Три краља; они владаху укупно 108000 година. Онда Бад-тибира паде (?) и краљевство беше пренешено у Лараг. У Ларагу, Ен-сипад-зид-ана владаше 28800 година. један краљ; он владаше 28800 година. Када паде (?) Лараг, краљевство беше пренешено у Зимбир. У Зимбиру, Ен-мен-дур-ана поста краљ; он је владао 21000 година. Један краљ; он владаше 21000 година. Тада Зимбир паде (?) и краљевство беше пренешено у Цурупаг. У Цурупагу, Убара-Туту поста краљ; он је владао 18600 година. Један краљ; владао је 18600 година. У 5 градова беше 8 владара; они владаху укупно 241200 година. Тада прође велики потоп.“

Право значење Листе сумерских краљева било је да покаже како је „краљевство“ односно , краљеви сишли са небеса, и који су појединачни градови били одабирани да владају свим осталима. По Листи сумерких краљева, после Потопа сумерска историја се овако наставила:

Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија

„Кад прође потоп, и краљерство сиђе са небеса, краљевство беше установљено у Кицу. У Кицу, Јуцур поста краљ; он је владао 1200 година. Куллассина-бел је владао 960 (у примерцима листе мс. П2+Л2 ту пише: 900) година. Нањицлицма је владао (у примерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 670 (?) година. Ен-тарах-ана владаше (у пимерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 420 година …, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Бабум … владаше (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже:) 300 година. Пуаннум је владао 840 (У примерцима Листе пише мс. П2+Л2 на том месту: 240) година. Калибум је владао 960 (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже на том месту: 900) година. Калумум је владао 840 (Примерци Листе мсс. П3+БТ14,и Су1 на том месту имају записано: 900) година. Зукакип је владао 900 (У примерку Листе мс. Су1пише на том месту: 600) година. (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5, десети и једанаести владар ове династије претходе осмом и деветом.) Атаб (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5 пише на том месту уместо њега: Аба) је владао 600 година. Мацда, син Атабов, владаше 840 (У примерку Листе мс. Су1 пишер уместо тога: 720) година. Арвиум, син Мацдин, је владао 720 година. Етана, пастир , који се вознео у небеса и утврдио све стране земље, поста краљ; он је владао 1500 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише наместо тога: 635) година. Балих, Етанин, владаше 400 (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, Су1 уместо тога пише: 410) година. Ен-ме-нуна је владао 660 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише уместо тога: 621) година. Мелем-Киц, син Ен-ме-нунин, владаше 900 година. (Примерци Листе мс. П3+БТ14 додају: 1560 беху године владавине династије Ен-ме-нунине). Барсал-нуна, син Ен-ме-нунин, (У Примерцима Листе мсс. П5, П3+БТ14ту пише: Барсал-нуна) владаше 1200 година. Замуг, син Барсал-нунин, владаше 140 година. Тизкар, син Замугин, је владао 305 година. (У примерцима Лсите мс. П3+БТ14 се додаје ту:) 1620 + X …. Илку је владао 900 год. Илтасадум је владао 1200 година. Ен-мен-бараге-си, који покорише земљу Елам, поста краљ; он је владао 900 година. Ага, син Ен-мен-бараге-син, владаше 625 година. (У Примерцима Листе мс. П3+БТ14 ту је додато још:) 1525 беху године колико су владали чланови династије Ен-мен-бараге-сија. Двадесеттри краља; они влдаху укупно 24510 година, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Тада је био поражен Киц и краљевство беше пренешено у Еан-а.“

Ово што Листа сумерских краљева описује је невероватно, пошто нам описује шта се уистину дешавало, ко је владао и колико дуго. Једино питање које се још намеће је: како је могуће да су неки од тих краљева владали појединачно десетинама хиљада година? Јесу ли они били нормална људска бића? Или су уистину, стигли дошли са „небеса“?

(Чланак објавио © Иван, превела Катарина Крстић 07.10.2015 са видеом на изворном линку.

Види: ewao.com

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Српски и словенски називи за дане у седмици

Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас, дотле су остали народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству.

Захарије Орфелин, Калиграфија, Венеција 1778

Старе цивилизације које су имале седам дана у недељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у веку који је следио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.

Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).

Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:

недеља – дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева:
уторак – други (втори) дан од недеље
Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице.
четвртак – четврти
петак – пети.

Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.

Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.

Миле Недељковић

Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ЗАНИМЉИВОСТИ / ТРАДИЦИЈА

Како су добили име римски месеци које данас користимо…

У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Римски називи месеци

Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).

Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.

Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ИГРА БРОЈЕВИМА / МИСТЕРИЈЕ / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Древна предвиђања и прорицања помоћу палиндрома

Значајну улогу палиндрома у историји људске цивилизације показује његова заступљеност на различитим амајлијама, талисманима, гемама и другим предметима који су служили у магијске сврхе.

Вавилонска таблица (1900-1600 п. н. е.) на којој је исписана „Питагорина теорема“ – више од 1000 година пре Питагоре; фото: chuaadida; Wiki

Како се веровало да реч написана обрнуто губи своју магичну моћ, палиндроми су били изузетно цењени, јер и при обрнутом писању имају исти облик и значење, а тако и имуност на одузимање моћи. Плутарх је саветовао да њих треба да изговарају опседнути како би се ослободили злих духова.

Важност таквог израза посебно је истакнута у нумерологији и прорицању помоћу бројева којим су се бавили још стари Вавилонци, Грци, Египћани, Халдејци, Јеврејски кабалисти, ранохришћански мистици и рани гностици.

Стари Вавилонци су кретање планета бележили бројевима, а затим те забелешке користили за предвиђање астрономских феномена, као што је помрачење сунца или месеца. Египћани су бројеве користили за предвиђање поплава Нила.

И нумеролошке идеје Питагорејаца, који су сматрали да бројеви чине основу универзума који се покреће по бројевној хармонији, биле су мешавина предвиђања и мистицизма.

Гностици, кабалисти и разни езотерични култови бројевима су од давнина придавали мистичне и магичне моћи.

У латинском језику ова форма, као вид скривеног писања, добила је и одређени мистични призвук (ђавољи стих: лат. versus diabolicus), и као таква постала је веома популарна.

Латински израз „En giro torte sol ciclos et rotor igne“ („Ја сам сунце, тај ватрени точак који ротирајући се сфере успоставља/чини да се небеска тела окрећу, и ја се окрећем, такође.“) написан је око слике сунца на мермерном подном надгробном споменику из 12. века у крстионици цркве Сан Ђовани у Фиренци.

На мозаику је приказ птоломејског космичког система са сунцем и зодијачким знаковима, настао мајсторством највећих тосканских средњовековних уметника. Астролози овај израз називају соларним палиндромом и тумаче га као спиритуално сунце које „својом ватром покреће године у кружно кретање“.