Васкрс

Јеванђеље о Победиоцу смрти

Омилије (Беседа на Васкрс)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ljubomir_Simonovi%C4%87_-_Vladika_Nikolaj.jpg

Љубомир Симоновић – Владика Николај (Уметничка збирка ликовних радова „Завичајци“ Народне библиотеке Јефимија Трстеник); фото: Википедија

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним – и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду – ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут – ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба – Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења – јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство – и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек – то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему – и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Владика Николај Велимировић, Омилије

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Откуд зека, а не кока, носи јаје? (Шта све не знамо о Васкрсу)

Име Васкрс, Ускрс, Ostern, Easter

У енглеском и у неким германским језицима назив Ускрса “Easter” готово сигурно има паганске корене. Повезује се с Остаром (или „Еостер“ „Еастре“, „Еостре“), англо-саксонском богињом пролећа, плодности и рађања. Саксонци су слављењу ове богиње посветили месец април.

https://pixabay.com/illustrations/easter-card-easter-vintage-4082896/

Ускршња честитка; фото: pixabay

Други историчари сматрају да име највећег хришћанског празника долази од латинске фразе “hebdomada alba” која у преводу значи “бела недеља”. Према традицији, нови су хришћани у Цркву су примани крштењем на Ускрс при чему су носили белу одећу. Према тој теорији, фраза је еволуирала прво у “eostarum”, па у “Ostern” на немачком језику, односно “Easter” на енглеском.

Неки научници пак енглески и германски назив празника повезују с феничанском богињом плодности – Аштарта којој у вавилонској митологији одговара богиња Иштар.

Што се тиче српског назива “Васкрс” или “Ускрс”, он вуче корене из старословенског језика, односно из речи којом се означавао раст и развој. При томе је „Васкрс“ архаични назив који се сачувао кроз црквену традицију, за разлику од новијег назива „Ускрс“ који је настао као резултат развоја српског народног језика током 12. и 13. века (Исти је случај и са другим речима попут ваистину/уистину, васпоставити/успоставити, вазнети/узнети…).

Фарбање јаја – Традиција стара миленијумима?

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ishtar_on_an_Akkadian_seal.jpg

Богиња Иштар на акадском печату; фото: Википедија

Када је црква у другом веку почела да слави Васкрс, јаје је већ било дуго времена популаран симбол. Хиршћански мисионари искористили су и укомпоновали паганске традиције у хришћанске празнике, како би на најбезболнији начин проширили хришћанску веру. Како су се паганске светковине пролећа поклапале временски са Ускрсом, било је логично да се искористе стари обичаји.

Традиција фарбања јаја веома је стара и потиче из прехришћанског периода. У контексту Ускрса бојење јаја се први пут помиње у 12. а у Србији у 16. веку. У западним земљама бојење јаја већ застарева и све више се користе чоколадна или пластична јаја која се напуне бомбонама. Та јаја се скривају да би их деца пронашла тек на Ускршње јутро.

У свим деловима света, јаје је од давнина било познато као симбол стварања, чувања и одржавања живота. Јаја су била повезивана с плодношћу и пролећним фестивалима – тако дуго, да се прецизно не могу одредити корени ових обичаја.

Вековима пре појаве хришћанства људи су у пролеће међусобно размењивали јаја, опет као симбол новог живота, обиља и рађања. Богаташи су поклањали јаја прекривена златним листићима, док су обични људи фарбали јаја травама и лишћем.

У кинеским предањима хаос је имао облик јајета. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је Земља, а од лаких и чистих – небо.

„У Аустралији птица ему леже велико јаје, нешто мање од нојевог, које је природно обојено у зелену боју. Зато Абориджини боје јаја у зелено, а уместо зеца, Ускрс симболизује Кенгур, који у својој торби носи зелена јаја.“

Мит о настанку света из јајета постојао је и код Феничана, Вавилонаца, Египћана, Келта и многих других народа.

Јаје је у Месопотамији било симболички повезано са богињом плодности Астарте/Иштар.

Према једној теорији, традиција бојења јаја потиче из Египта. Као и у многим другим културама, у Египту се јаје сматрало симболом плодности и благостања. И не само то, они су веровали да се Земља дословно излегла из – јајета. Тај обичај касније се проширио светом, а комбинација више боја и цртања по јајима појавила се у средњем веку. Египћани, а касније и стари Грци стављали су јаја у гробове својих покојника.

Персијанци су веровали у Исконско јаје које се распало у Ормузда и Ахримана. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.

Код Хиндуса је раширено веровање да је из јаја постао Брама: од горње половине љуске постало је небо, а од доње земља.

Древни Грци и Римљани користили су јаја у фестивалима слављења својих васкрслих богова. Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова из кога је касније све настало, родио из јајета. Римска пословица каже “Сав живот долази из јајета”.

Јаје је такође истакнуто и у ритуалима јеврејске Пасхе, те у овом народу пржена јаја и данас имају своје место на празничној трпези, као важан симбол пролећа и поновног рађања.

Посебно су обичаји поклањања јаја били раширени међу германским народима. Поклоњено шарено јаје на Ускрс, према народном веровању, доноси срећу, а тај обичај је почео да се шири око 1000. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ostara.jpg

Остара (1884) Јоханеса Гертса; фото: Википедија

Зашто ускршњи зец, а не ускршња кокошка?

Иако би много логичније било да уз ускршња јаја „иде“ и ускршња кокошка, на овај празник јаја „носи“ зец. Иако ова животиња нема никакве везе са црквом, па ни са васкрслим Исусом, последњих деценија је постала најпрепознатљивији симбол Ускрса, чак и у нашим крајевима. Ускршњи Зец је карикатура фолклора западне културе, приказан како доноси ускршња јаја. У измишљеној легенди, ово створење доноси котарице пуне обојених јаја, бомбона, а понекад и играчке у домове деце, и као такав има сличности са Деда Мразом, јер оба доносе поклоне деци у ноћ пред празник.

Одакле зец у читавој причи?

Баш као што Божић Бата симболизује Божић, тако нас и ускршњи Зека, с корпицом пуном разнобојних јаја, подсећа на Ускрс. Зеца можда нема у Библији, али су зато паганска веровања препуна прича о њему.

Изворни ускршњи зека симбол је плодности и поновног рађања, вероватно повезан с паганским фестивалом еквиноција, који је некада претходио Ускрсу.

Света животиња, односно земаљско отеловљење англосаксонске богиње Еостер је зец, будући да је ова животиња један од најчешћих симбола плодности и поновног рађања. Ова богиња је наследница теутонске богиње Еастар чији је божански муж Вал. Њени корени сежу до Вавилона, јер је Нимрод, главни бог пантеона, називан и Баал док је његова жена Иштар, позната и као Семирамида (кип слободе у Њујорку)

Легенда о богињи Еостер (која је задужена да се сваке године појави у исто време, да покори Ледену краљицу и развеје њену владавину) каже како је она једне године закаснила са доласком и зима се због тога продужила. Када је стигла и видела колико дуго зима хара, Остара се веома постидела. Тада је у шуми пронашла малену птицу, која није могла да лети, зато што су јој се крила смрзла и била је готово на самрти. Претворила је птицу у зеца, како би је крзно заштитило од хладноће и на дар му је доделила моћ да може тако брзо да трчи, да ниједна животиња не може да га сустигне. Да не би заборавио своју прошлост, како је био птица, оставила је зецу могућност да само једног дана у години носи чаробна јаја у свим дугиним бојама и да та јаја поклања деци и њој из захвалности што му је спасила живот.

Према другој теорији, људи су некада сматрали да су зечеви хермафродити и да као такви могу да рађају без да изгубе невиност. На тај начин су зечеве почели да повезују са безгрешним зачећем Девице Марије и на крају са Ускрсом.

Научници верују да спајање зеца и јаја за ускршње празнике може имати паганске корене с почетка нове ере. Током пролећа, када су дани и ноћи једнаке дужине, зец је био поистовећен с богињом Месеца, а јаје с богом Сунца. Спајањем та два симбола, добило се нешто попут јина и јанга.

Историјски запис о зецу и јајима појављује се с почетка XVI века у Немачкој. Ускршњег зеца помиње Франк Георг фон Франкенаувије у свом делу „Де Овис Пасхалибус“ (О ускршњим јајима) из 1682. године

У Немачкој су деца жељно ишчекивала долазак „„Oschter Haws-a“, зеца који на ускршње јутро полаже обојена јаја у гнезда. Израда првих јестивих зечева, од теста и шећера, такође почиње у Немачкој, почетком 19. века.

Александар Гура у делу „Симболика Животиња у Словенској народној традицији“ описује како се „Зец као оличење плодоносног начела појављује у немачкој представи о томе да он на Васкрс одваја фарбана јаја на страну. Ово веровање се под немачким утицајем раширило по западној Европи, не само међу германским, него и међу романским народима. Мотив зечијих јаја забележен је и код Балта.“ У традиционалној народној култури Словена мотив васкршњих зечијих јаја раширио се само у деловима где је постојао непосредни додир са германском културом.

Овај немачки обичај пренесен је у Америку почетком XIX века, вероватно пратећи немачке досељенике, од којих су се многи настанили у Пенсилванији. „Oschter Haws“, „Еaster Bunny“, или Ускршњи Зека, постао је највећим комерцијалним симболом Ускрса захваљујући глобализацији, масовној култури и индустији забаве.

Ускршњи зека тако постаје извор највеће дечије радости. Деца верују да, ако су била добра, зека ће им на ускршње јутро донети шарена јаја и поклоне. На скривеном месту у башти, дворишту или у кући, праве гнезда од траве како би им зека оставио поклоне.

У Србији, стари обичаји су још увек веома живи.

Постоје бројна народна предања о вези бојених јаја и Исуса који је на Ускрс васкрсао.

Једно од њих, познато у Црној Гори говори о стражарима који су чували Христов гроб и ту јели печену кокошку. Један од њих се стално плашио да би Христ могао да оживи, због чега су га други стално исмевали. У једном тренутку су му рекли да ће се то догодити када печена кокошка коју су јели полети и снесе црвено јаје. Тога тренутка то се и десило, а Христ се уздигао и полетео ка небу.

Према другој причи, фарбање јаја се везује за легенду о Марији Магдалени. Она је дошла у Рим да проповеда Христово Јеванђеље и стигла до цара Тиберија, коме је на поклон донела корпу јаја. Цар није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било исто као кад би бела јаја у корпи променила боју. Марија Магдалена је на то рекла: „Христос Васкрсе“, а сва јаја у корпи постала су црвена.

Постоје и легенде које чин фарбања јаја везују за догађаје пре Христовог васкрсења.

Једна стара прича каже да је испод крста на Голготи, на којем је разапет Христ било грличино гнездо. Крв је попрскала јаја у гнезду и обојила их црвеном бојом, па од тада Хришћани обележавају дан Христовог страдања фарбањем јаја у црвену боју.

У неким деловима Шумадије, стари причају причу о женама које су бојењем јаја спасле Исусу живот од војника који су га јурили. Наиме, оне су виделе Христа како бежи па су, да би омеле гониоце, брзо офарбале и ишарале јаја. Војници су застали у чуду јер никада раније нису видели такав обичај, а Исус је побегао. Бог их је тада благословио, па се јаја од тог дана фарбају.

Било како било, симболика свих прича је иста – јаја се на Велики петак фарбају у спомен на невино проливену крв и васкрсење Христово. Она су симбол рађања. Када се љуска сломи, из њега излази нови живот.

Зашто се на Ускрс једе шунка?

Према вавилонском миту, богиња Иштар је са Валом, богом Сунца, зачела сина Тамуза. Њега је у шуми убила дивља свиња, након чега је богиња народу наредила да се сваке недеље једе свињетина. Једном годишње обележавала се његова смрт, чему је претходило 40 дана поста.

За крај реч о знању и незнању

Ово су само неки, основни елементи који прате празновање највећег хришћанског празника – васкрсења Христовог. Најчешће их укључујемо у наш начин празновања не размишљајући о њиховом пореклу и симболици, а они који би требали томе да нас упуте, углавном заобилазе ову тему. Наравно да суштина празника није у фарбаном јајету, ускршњем зеки, или шунки, можда чак ни у имену – које на западу укључује прехришчанска обележја. Али се до суштине увек долази путем истине, ма каква она била.