Расен, Заглавље

Сумер

ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ

Брисање историје у Сирији, Ираку и Ирану и прича о сумерским „боговима“ на таблицама са клинастим писмом

Кад је овај пост пост објављен први пут 2015. године, верски фанатици ИСИС-а су управо извели једну од најтемељнијих и најопсежнијих операција „чишћења“ споменика древних култура, уништавајући, по ко зна чијем наређењу, у ствари истините доказе постојања древних цивилизација Сирије, Ирака, и других ратом захваћених регија. И то баш оних цивилизација чији настанак и трајање немају никакве везе са „званичном“ западно претежно англо-саксонском историјском причом која нам је предуго сервирана у садашњем и бившим образовним системима.
Сумер

Први део сумерске листе краљева 2119. пре нове ере; фото: Википедија

У чему је ту ствар прочитајте у посту Ивана са фб странице „Universe explorers“ :

„Многа нова и стара археолошка открића нису у сагласју са официјалном историјом. Древне цивилизације које су претходиле нашој су расуте по целој планети, али питање је ко су њихови становници били и, да ли су се разликовали од нас. У шта су веровали ? Шта је била сврха њиховог постојања на земљи и које је њихово порекло ? То представља проблем оним археолозима који нису уверени у њихово постојање .

Древни Египат је вероватно једна од најневероватнијих цивилизација од свих које су постојале на нашој планети. Према званичним историјским тврдњама Древни Египат се оформио око 3000. год. пре нове ере. Најранији текстови помињу постојање месопотамске цивилиазације око 4.000. год. пре нове ере, али ако пођемо дубље у прошлост од ове тачке, пронаћи ћемо да су друге цивилизације насељавале нашу планету, и да ,данас , видимо сведочанства њиховог постојања.

Роберт Бовал и Грејем Хенкок, аутори књиге МИСТЕРИЈА ОРИОНА („The Orion Mystery“) , су успели да реконструишу уз помоћ дизајнираног компјутерског програма астрономски изглед древног звезданог неба и да је плато Гизе у Египту био у позицији испод сазвежђа Орион отприлике 10500. год. пре нове ере. Ово је један од доказа који навео истраживаче да поверују да је историја какву је ми познајемо написана сасвим погрешно.

Древни текстови говоре о Великом Потопу, причу коју изнова помињу бројне цивилације овог света, а и Библија, такође, потврђује да се овај догађај уистину десио. Са друге стране, „званична“ историја и археологија причају неку своју причу, и изгледа, тврде да су ови древни текстови погрешно протумачени и да је то само један од митова које су наши преци измислили. Оне су добро одрадиле посао на порицању стварне историје која је забележена и осликана на глиненим таблицама са клинастим и осталим писмима, зидовима древних грађевина, на скулптурама и споменицима.

У древној Месопотамији имамо забелешке о веома занимљивим деловима историје старог доба. Месопотамија је грчки назив који означава област која се простире између река Тигар и Еуфрат. Ово пространо парче земље се састојало од неколико области: Јужни Сумер, Акад и Асирија на северу. У овим областима истраживачи су пронашли доказе који говоре причу о прошлости која није сагласна са конвенционалним поимањем историје.

Акад је, на пример, град лоциран 50 км североисточно од Вавилона. Њега обично помињу под називима: Akkad, Agad, Abu Habba и Sipar, од које последња реч означава „град књига“. Овај древни град је био веома популаран због својих библиотека. Био је престоница предпотпоског краља Емендурана, који је владао укупно 21.000 година.

Ако се померимо 80 км на југоисток од Вавилона наићићемо на град Нимрод и на Нимродове Таблице. (…и наравно Нимродово злато, чија је пљачка, несумњиво, била један од разлога америчке окупације Ирака уз пословичну пљачку нафте – погледај видео: Treasure of Nimrod прим. прев. Катарине Крстић):

Између 1880 и 1900 археолога са Универзитета Пенсилванија су извршили ископавање око 50.000 глинених таблица за које се сматра да су биле написане током трећег и другог миленијума пре нове ере. Међу овим налазима археолози су пронашли библиотеку од 20.000 наслова, речник и комплетне књиге на тему религијских веровања, књижевна дела , правне записе и записе из тадашњих наука. Истраживачи су такође пронашли листу владара који су појединачно живели хиљадама година.

Листа сумерских влада је на пример, једно од најважнијих археолошких открића. Постоји више од 12 различитих примерака ове листе, проналажених у Вавилону, Суси, и Асирији као и у Краљевској Библиотеци града Ниниве из 7. в. пре нове ере. Све ове листе потичу од једног оргинала који је, како се сматра, морао бити написан током треће династије владара града Ура или чак и раније.

Најбоље очуван примерак листе сумерских краљева се назива Велд-Блунделова Призма, која представља глинену вертикалну таблицу у облику призме са натписом у клинастом писму из отприлике 2170. год. пре нове ере, коју је записао краљевски записничар који се потписивао именом Нур-Нинсубур а живео је крајем Династије Исин. Овај невероватан документ нам даје опсежну листу сумерских краљева од настанка краљевства, пре Великог Потопа, а управо 10 краљева који су живели управо пре Потопа су они који су живели појединачно, десетинама хиљада година. Ова глинена „призма“ је пронађена у граду Ларси кући четвртог препотопског краља Кичуне, пар километара северно од града Ура (данашњи Ирак).

Први део Листе сумерских краљева: „стих 1-39:

Након што је Краљевство сишло са небеса, краљевство беше у Еридугу. У Еридугу, Алулим беше краљ; он је владао 28800 година. Алаљар је владао 36000. Два краља; они владаху током 64800. Тада је Еридуг пао и краљевство је пренесено у Бад-тибиру. У Бад-тибири, Ен-мен-лу-ана је владао 43200 година. Ен-мен-гал-ана је владао 28800 година. Думузид, пастир, је владао 36000 година. Три краља; они владаху укупно 108000 година. Онда Бад-тибира паде (?) и краљевство беше пренешено у Лараг. У Ларагу, Ен-сипад-зид-ана владаше 28800 година. један краљ; он владаше 28800 година. Када паде (?) Лараг, краљевство беше пренешено у Зимбир. У Зимбиру, Ен-мен-дур-ана поста краљ; он је владао 21000 година. Један краљ; он владаше 21000 година. Тада Зимбир паде (?) и краљевство беше пренешено у Цурупаг. У Цурупагу, Убара-Туту поста краљ; он је владао 18600 година. Један краљ; владао је 18600 година. У 5 градова беше 8 владара; они владаху укупно 241200 година. Тада прође велики потоп.“

Право значење Листе сумерских краљева било је да покаже како је „краљевство“ односно , краљеви сишли са небеса, и који су појединачни градови били одабирани да владају свим осталима. По Листи сумерких краљева, после Потопа сумерска историја се овако наставила:

Енхедуана

Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија

„Кад прође потоп, и краљерство сиђе са небеса, краљевство беше установљено у Кицу. У Кицу, Јуцур поста краљ; он је владао 1200 година. Куллассина-бел је владао 960 (у примерцима листе мс. П2+Л2 ту пише: 900) година. Нањицлицма је владао (у примерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 670 (?) година. Ен-тарах-ана владаше (у пимерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 420 година …, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Бабум … владаше (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже:) 300 година. Пуаннум је владао 840 (У примерцима Листе пише мс. П2+Л2 на том месту: 240) година. Калибум је владао 960 (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже на том месту: 900) година. Калумум је владао 840 (Примерци Листе мсс. П3+БТ14,и Су1 на том месту имају записано: 900) година. Зукакип је владао 900 (У примерку Листе мс. Су1пише на том месту: 600) година. (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5, десети и једанаести владар ове династије претходе осмом и деветом.) Атаб (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5 пише на том месту уместо њега: Аба) је владао 600 година. Мацда, син Атабов, владаше 840 (У примерку Листе мс. Су1 пишер уместо тога: 720) година. Арвиум, син Мацдин, је владао 720 година. Етана, пастир , који се вознео у небеса и утврдио све стране земље, поста краљ; он је владао 1500 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише наместо тога: 635) година. Балих, Етанин, владаше 400 (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, Су1 уместо тога пише: 410) година. Ен-ме-нуна је владао 660 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише уместо тога: 621) година. Мелем-Киц, син Ен-ме-нунин, владаше 900 година. (Примерци Листе мс. П3+БТ14 додају: 1560 беху године владавине династије Ен-ме-нунине). Барсал-нуна, син Ен-ме-нунин, (У Примерцима Листе мсс. П5, П3+БТ14ту пише: Барсал-нуна) владаше 1200 година. Замуг, син Барсал-нунин, владаше 140 година. Тизкар, син Замугин, је владао 305 година. (У примерцима Лсите мс. П3+БТ14 се додаје ту:) 1620 + X …. Илку је владао 900 год. Илтасадум је владао 1200 година. Ен-мен-бараге-си, који покорише земљу Елам, поста краљ; он је владао 900 година. Ага, син Ен-мен-бараге-син, владаше 625 година. (У Примерцима Листе мс. П3+БТ14 ту је додато још:) 1525 беху године колико су владали чланови династије Ен-мен-бараге-сија. Двадесеттри краља; они влдаху укупно 24510 година, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Тада је био поражен Киц и краљевство беше пренешено у Еан-а.“

Ово што Листа сумерских краљева описује је невероватно, пошто нам описује шта се уистину дешавало, ко је владао и колико дуго. Једино питање које се још намеће је: како је могуће да су неки од тих краљева владали појединачно десетинама хиљада година? Јесу ли они били нормална људска бића? Или су уистину, стигли дошли са „небеса“?

(Чланак објавио © Иван, превела Катарина Крстић 07.10.2015 са видеом на изворном линку.

Види: ewao.com

ЗАНИМЉИВОСТИ / МИТОЛОГИЈА / ОКО НАС / ТРАДИЦИЈА

Кратак поглед на змију и штап – симбол медицине

Змија се постојано везује и за штап, веома стару – и вероватно најстилизованију – варијанту Axisа mundi. Међу најстаријим сачуваним симболима змија које се увијају око Светске палице (Аxial rod) јесу слике сумерског божанства подземља Нингишзид-е (Ningishzida, сум. dnin-ğiš-zid-da), чије име значи „господар доброг дрвета“, и богиње доњег Египта из прединастичког периода Wadjet у виду кобре која се увија око свитка папируса.

Египатски бог Тот, којег су александријски неоплатоничари идентификовали с Хермесом Трисмегистусом и Меркуром, приказиван је како се ослања на штап око којег се увија змија.

Хермесов кадуцеус и Асклепијев и Мојсијев штап млађи су од поменутих представа више од миленијума. Симболика и иконографско решење су, међутим, исти: штап око којег се увија змија, често сликан или вајан с крилима на врху (кадуцеус), представљао је Светску осу (са змијом у дну и птицом/крилима на врху), а власника човеком или богом који је могао да се креће и посредује између доње и горње космичке сфере.

Природно је отуда што се овај атрибут везао с једне стране за Хермеса (Меркура, у римској варијанти), који је, као гласник богова, повезивао два света, људски и божански, „доњи“ и „горњи“, а с друге стране за Асклепија/Ескулапа, легендарног исцелитеља и бога медицине, јер је уобичајен шамански концепт лечења подразумевао одлазак „лекара“ по знање из другог, „вишег“ света.

Исти симбол преузели су у средњем веку различити езотеријски редови, јер су се окултне, мистичке доктрине и праксе заснивале на представи о стицању знања техникама екстазе и досезању виших нивоа знања и свести, а, посредством њих, у XX веку, и институције модерне медицине и фармацеутска индустрија.

Змија на штапу је, најзад, Мојсијев атрибут. …Интерпретатори се превасходно позивају на епизоду спасавања Јевреја од змија, које је разгневљени Бог послао на незадовољан народ који се, гладан и жедан, кретао пустињом… Бог претвара Мојсијев штап у змију и опет у штап; метаморфозом змије у штап (и обратно) Мојсије треба да увери оне који не верују да му се јавио Бог.

Хијерограм који се доводи у везу с Хермесовим кадуцеусом – уреус (Uraeon/Uraeus) – пронађен је на готово свим просторима и у готово свим древним цивилизацијама (Персија, Египат, Мексико, Кина, Грчка, Италија, Велика Британија, Хиндустан, Камбоџа итд.). Реч је о симболу соларног божанства, у којем наместо штапа, ознаке Аxisа mundi, фигурира круг – ознака Сунца, опет с препознатљиво позиционираном змијом у дну и крилима у горњем делу.

Од најстаријих цивилизација до данас, у различитим културним и географским зонама, змија се… постојано везује за Космичку вертикалу, односно њено дно, било да је оно представљено у виду корена дрвета, подземља или подножја планине, позиције испод људских или богињиних стопала и сл…

У (реконструисаном) индоевропском „основном“ миту, змија/змај фигурира као противник бога Громовника. У епским интерпретацијама и сижеима који баштине нешто од те древне приче (комплекс о змајеборству) змија и њој изоморфна бића јесу демонски противници протагонисте и посредно се везују за доњи пол светске осе (мада ни протагонисти  сами  нису  лишени  змајевских  атрибута). Тако се, на пример, антитеза између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије успоставља не само у социјалном (краљица/„љута Арнаутка“), већ и у просторном коду – Марко је рођен на чардацима (горе), у свили и злату, а Муса на „плочи студеној“ (доле), код оваца (које се у словенској традицији везују за Волоса/Велеса, Громовниковог противника).

Иначе, у Новаковићевим варијантама (али то важи и за јужнословенски корпус у целини) нема реципроцитета између змије као денотата и њене замене у тексту. евентуално би се могло указати на постојање загонетака у којима се предмети у облику штапа означавају као „змија“  (на пример – чибук)

Заједничко је библијским причама и загонеткама симболизација зла у обличју змије и моћ Бога да уклони зло у чему му је озлоглашена животиња средство, као и исти контраст неживог, људском руком створеног (штап) и живог (змија).

Извор: Лидија Делић, Змија а српска, зборник „Гује и јакрепи“, Београд, 2012.

ИГРА РЕЧИМА / МИТОЛОГИЈА / ПАЛИНДРОМИ

Палиндроми у именима сумерско-вавилонских божанстава

ШАМАШ ЈЕ У ВАВИЛОНУ И АСИРИЈИ БИО БОГ СУНЦА, АЈИН СУПРУГ (БОГИЊА АЈА), А У СУМЕРУ МУ ОДГОВАРА УТУ. ХАНАНЦИ СУ ИМАЛИ БОГИЊУ СУНЦА СЛИЧНОГ ИМЕНА – ШАПАШ.

Да ли случајно или не, древне цивилизације су у именима неких својих богова и краљева имале палиндроме. Да ли је можда та симетрија, изражена кроз савршен језички израз, у неку руку одражавала савршенство које се приписује божанствима или је била природни слијед поштовања вишег реда величина и на тај начин одражавала поштовање према божанству, тешко је утврдити. Примијетили смо да је у митологији неких древних народа, палиндром својствен код именовања највиших божанстава, а код Сумераца и Вавилонаца њим су именована управо сунчана божанства. То су вавилонско сунчано божанство Шамаш, односно код Сумераца Уту и Шапаш код Хананаца.

Наиме, Шамаш је био сунчано божанство у древној семитској религији описан као син Нанара, бога Мјесеца. Нанаров свети град је Ур. У вавилонској и асирској митологији он добија име Син. Имао је браду од драгуља и летио је на бику. Његови симболи су полумјесец, бик и троножац. Номадски народи обожавали су бога мјесеца јер их је штитио и водио ноћу док би лутали. Нанаров храм у Уру звао се кућа велике свјетлости, а храм у Харану кућа радости. Код Вавилонаца је Мјесец увијек био важније божанство од Сунца, па је Шамаш слабији од Нанара. Ипак, његова највећа снага је у томе што све лажи и неправду износи на свјетло. Симбол му је сунчани диск.

Шамаш је и бог правде, јер као што Сунце распршује таму, тако и Шамаш доноси свјетло правде међу зла дјела људи. Ур-Наму, оснивач 3. династије Ура, доносио је своје одлуке према закону Шамашевом. Хамураби је Шамашу приписао инспирацију која га је довела до тога да скупи постојеће законе у кодекс према којем би се требало живјети, познати Хамурабијев законик.

АЈА је у древној семитској религији била мајка богиња, једна од најстаријих познатих семитских божанстава, супруга бога Сунца Шамаша. Проистиче од раније сумерске богиње Шериде, супруге Уту-а.

 

Заједно са Нанаром и Иштар, Шамаш чини тријаду – скупину од трију божанстава. Шамаш, Нанар и Иштар заједно симболизују три велике силе природе – Сунце, Мјесец и снагу Земље. Понекад је у тријади Иштар замијењена Ададом (Адада).

Хамурабијев законик, стела

„Кад су вишњи бог, краљ Анунакија, и Бел, господар неба и земље, који одређује судбину света, Мардуку, првенцу Еа, дали највишу власт над свима људима и прославили његово име међу Игигима; кад су Вавилон назвали његовим славним именом и на земљи учинили га великим; кад су у овој вароши за овог бога успоставити вечно краљевство, чији су темељи постојани као небо и земља, — тада ме Еа и Бел позваше по моме имену, мене Хамурабија, великог кнеза, који се боји богова, да унапредим благостање људи, да прибавим важност праву у овој земљи, да истребим поквареног и неваљалог, да спречим моћнога да не угњетава слабога, да обасјам земљу, Хамураби, пастир кога је Бел изабрао, ја лично, ја који нагомилавам богатство и изобиље, који учиних све могуће за Нипур и Туранки, дарежљиви снабдевалац Екура, моћни краљ, који је рестаурирао Ериду и очистио светилиште Еапсу, који се борио против четири стране света, прославио име Вавилона, обрадовао срце Мардука свога господара, који (Хамураби) сваки дан чинодејствује у Сагилу, краљевски потомак кога је створио бог Син: који је обогатио Ур; скрушен, понизан, који је донео изобиље у Гишширгал; мудар краљ, љубимац Шамаша, силан, који је обновио Сипар, који је зеленилом заодео светилиште Малкат; који је узвисио Бара, слично престолу неба; ратник, који је заштитио Ларсу и обновио Ебабар за Шамаша свога помоћника; господар, који је дао нов живот Уруку, давши воду његовим становницима… “

Шамаш, Сумер, ВавилонОвим ријечима Хамураби говори о томе да су га богови послали на земљу да успостави ред и донесе закон. Наш познати класични филолог и хелениста Милош Ђурић сматра да “самим тим што каже да се боји богова то показује да он поставља богове изнад њега и да никако не би седео пред богом. Он стоји испред бога сунца, правде и законитости Шамаша, пун поштовања и прима из његових руку симболе највише судске власти. Он хоће да покаже тиме да му је закон богом дан. Сунце изнад Шамашове главе, доказује да је лик који седи Шамаш бог сунца. Овим закључујем да је лик који стоји Хамураби, а лик који седи Шамаш, бог сунца“. 

На самом почетку Хамурабијевог законика помињу се ИГИГИ (још један палиндром), што у преводу значи – они који се окрену и виде. Игиги је термин који се односи на богове неба у сумерској митологији. Иако су понекад синоним за термин „Анунаки“, у једном миту Игиги су били млађи богови који су били слуге Анунакија, све док се нису побунили и били замијењени стварањем људи. Сама ријеч ИГИ и на сумерском и акадском језику значи ОКО, па се негдје ИГИГИ преводи и као “очи на небу, посматрачи“. 

Сања Бајић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ИСТОРИЈА

Свештеница Енхедуана – први познати песник на свету

Древна сумерска песникиња Енхедуана јединствена је у читавој људској историји – она је први књижевни аутор којег познајемо по имену. Иако постоје многе песме и приче које су написане пре њеног живота, Енхедуана је била прва особа која се потписала на своје дело. И то какво дело!
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Calliope,_Muse_of_Epic_Poetry_-_Charles_Meynier_%28Other_Version%29.jpg

Шарл Мејније: Калиопа, муза поезије 1798; фото: Википедија

Текст који је Енхедуана написала „Испаравање Инане“ био је толико значајан да је вековима утицао на писање химни (античка књижевна форма одавања почасти богу или значајној особи).

Енхедуана је живела средином 23. века п.н.е. Била је сумерска врховна свештеница, а у записима на сумерским глиненим таблицама описују је као „кћи Саргона Акадског“ – однос који се тумачио и дословно и ритуално.

Њено име састављено је од речи „Ен“ (врховна свештеница), „хеду“ (украс) и „ана“ (небеса). Познато је и како је себе називала отелотворењем богиње Нингал, односно земаљском супругом месечевог бога Нане.

Осим као најстарији књижевни аутор у историји, Енхедуана је позната по бројним уметнички вредним химнама, нарочито онима написаним у част богиње Инани, које су уједно и најстарији писани опис божанства. Кроз слављење свог личног односа с Инаном, Енхедуана је дала најстарији сачувани траг свести појединца о свом унутрашњем животу.

Њен најважнији задатак током живота био је да помири богове Сумера и Акађана, након што је Саргон освојио веома важан град Ур. Она не само да је успела то да изврши, већ је и поставила стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоко утивати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности.

За Енхедуану се зна да је спевала неколико сумерских химни:

Нин-ме-сара, „Испаравање Инане“, 153 линије, уредили и превели Хало и ван Дијк (1968). Првих 65 линија назива богињу пописом епитета, упоређујући је с Аном, врховним богом пантеона. Потом Енхедуана говори у првом лицу, жалећи се да је била прогнана из храма и градова Ур и Урук, тражећи помоћ Нане. Линије 122-135 рецитују божанска својства Инане.

Ин-нин са-гур-ра (именована у инципиту), 274 линија (недовршена), уредио Сјоберг (1976) користећи 29 фрагмената.

Ин-нин ме-хус-а, „Инана и Ебих“, први пут превео Лимет (1969)

Химне храма, уредили Сјоберг и Бергман (1969): 42 химне различите дужине, посвећене храмовима.

Химна Нани, уредио Вестенхолц

Вестенхолц је уредио још једну фрагментарну химну која се приписује Енхедуани, али која је написана анонимно, сугеришу апотеозу након властите смрти.

Енхедуана

Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија

 

 

Извор: Newsweek, Википедија