Страбо

Да ли је венетска култура = српска култура?

Једна од теорија о пореклу, етничком и језичком идентитету Венета приказује њихово присуство широм Европе најкасније од 6. века пре нове ере. Према тој теорији, већину централне Европе и делове данашње северне Турске првобитно je насељавао један народ – Венети – народ који је касније био расејан услед више инвазија са севера келтских и германских племена и потискивањем на север од стране Римљана. Према овој теорији, Арморикански Венети, Јадрански Венети, Вислански Венети, део Илира и Венети из северне Турске били су сродни народи који су говорили истим или сличним језиком. Венетска теорија међу Венете такође убраја неколико народа северне Шпаније и северне приморске Француске, као и делове Данске, Велса и Ирске.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Guerriero_veneto.jpg

Статуета венетског ратника; фото: Википедија

Због разних недоумица које изазивају историјски фалсификати, овде су надевени како антички тако и новији извори о распростирању, етничкој припадности и језичким особинама венетског народа. Наиме, било је много покушаја да се Венети прогласе италским, келтским, галским па чак и немачким народом, а посебно да се негира њихова повезаност са илирском скупином. Исто тако безуспешна била су бројна тумачења венетског језика путем италских, келтских, германских, староевропских и ко зна каквих све још језика – само не словенских.

Венети или Венеди, Венди (грч. ενετοί, лат. heneti) су древни индоевропски народ који је од средине 2. миленијума пре нове ере насељавао североисточну Италију, подручје које одговара данашњој регији Венето. Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п. н. е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Реција, Венеција, Винделиција, Карантанија, Моравска, Панонија, Истра и Далмација, а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

СРБИ ОД ЈАДРАНА ДО БАЛТИКА И ЦРНОГ МОРА

Венети се у изворима јављају као Венетици, Хенети, Енети, Древни Венети, Палео-Венети, Венди и Винди. Италијани их називају Палеовенетима, да би их разликовали од данашњих становника Венеције, а именом јадрански Венети (Veneti adriatici) називају се да би се разликовали од других група које се такође појављују под овим именом, попут оних у источној Европи или Малој Азији. Вендима или Виндима Немци зову Лужичке Србе, а Аустријанци Градишћанске Хрвате. Рукавац Боденског језера носи назив Venetus lacus.

Реч Венети први пут се појављује, у облику „VENETKENS“ на стели Isola Vicentina (Вићенца) из 4. века пре нове ере. Натпис је можда израз етничких идеја савременика, али се споменик тешко може датирати.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stele_Isola_V.jpg

Стела Isola Vicentina, 4. век п. н. е. (музеј у Вићенци); фото: Википедија

Упоредни материјал показује да су германски језици имали два појма различитог порекла: старонемачки „Vende“ указује на предгермански *Venetos, док лат.-герм. Venedi (што је потврђено код Тацита) и староенглески „Vends“ указује на предгерманско *Venetos. Ово последње, према Тациту, који је био упознат са Јадранским Венетима, повезује Венете са Словенима Висле.

Према чешком лингвисти Јулијусу Покорном (1887-1970), етноним Венети (једнина *Venetos) изведен је из протоиндоевропског корена *ven- „тежити, желети, волети“. Етимолошки сродне речи индоевропских језика укључују латинске venus, -eris (љубав, страст, милост); санскритски vanas- (пожуда, полет), vani- (жеља, жеља); староирски fine (< протокелтски *venja: сродство, родбина, савез, племе, породица); староскандинавски vinr, старосаксонски, старовисоконемачки vini, старофризијски, староенглески vinski (пријатељ).

АНТИЧКИ ИЗВОРИ

Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Хомер, Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио, који их смештају широм југоисточне и средње Европе, као и на крајњи југ, на обале Црног мора и у Малу Азију. Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти, која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Финци и Естонци и данас Русију називају Вене.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Auguste_Leloir_-_Hom%C3%A8re.jpg

Омаж Хомеровој апотеози (Жан-Батист Огюст Лелуар, 1841. Музеј Лувр); фото: Википедија

Многи од њих Венете означавају као припаднике илирске скупине народа. Поред тога, на основу ових извора можемо разликовати четири основне велике скупине Венета: 1. Јадрански  Венети на простору северне Италије 2. Алпски Венети, на тромеђи Аустрије, Швајцарске и Немачке. 3. Централноевропски Венети, дуж тока Висле и дуж Гдањског залива 4. Венети у Галији, на простору Бретање. Према античким изворима, Венети су се ширили са обала Црног Мора и из Тракије.

У Хомеровој Илијади (око 850. пре Христа) Венети се помињу као становници Пафлагоније на јужној обали Црног мора, западно од Понта. У време Тројанског рата (око 1200. пре Христа) били су савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п. н. е. Када су у рату погинули и њихов краљ Пилемен (или Белемен) и његов син Харпалион, Венети заједно са Антенором и младим кнезом Меоније Местлеом одлазе у Тракију. И према археолошким налазима, време између XIII и XII века п. н. е. познато је по великим миграцијама.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:General_biography;_or,_Lives,_critical_and_historical,_of_the_most_eminent_persons_of_all_ages,_countries,_conditions,_and_professions,_arranged_according_to_alphabetical_order_(1818)_(14761572336).jpg

Херодот (Општа биографија… 1818.); фото: Википедија

Венети Потом преко Балкана мигрирају у данашњу област Венето на северозападу Италије, где оснивају Падову 1183. године. Из те области су протерали староседеоце Евгане, који су живели између мора и Алпа.

Херодот (око 484-425 п. н. е.) помиње Јадранске Венете (Историје I, В, 9), наводећи да је Венето илирска провинција западног огранка овог индоевропског народа (Историје I, 196). Дакле, он говори о становништву Венета као о делу илирског народа стационираног у Јадранском мору. Илирско порекло Венета додатно поткрепљују њихови блиски односи са становницима приморских крајева Јадрана.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Gand,_Juste_de_-_Berruguete,_Pedro_-_Virgile,_MI_652_;_Campana_388.jpg

Вергилије (Јустус из Гента, 15. век); фото: Википедија

Херодотову тезу подржавају научници попут Карла Паулија. док други, пре свих Виторе Пизани, Ханс Крахе и Антон Мајер тврде да је Херодот заправо мислио на илирско племе које се населило на источним обалама јадранског мора, а не у области данашње Италије.

У коментарима Историје света Помпеја Трога из 1. века п. н. е. римски историчар Марко Јуније Јустин наводи: „Народи Етрурци, који поседују обалу Доњег мора, дошли су из Лидије, а Венете, који сада живе близу обала Горњег мора, довео је њихов вођа. Антенор, када је Троја заузета и освојена.”

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Strabo.jpg

Страбон (Андре Теве, 1584.); фото: Википедија (обрада: Расен)

Вергилије (70-19. п. н. е.) у Енеиди износи верзију сличну Хомеровој, с тим што он Венете смешта у „најунутарњију област Либурна“, као крајњег подручја до којег је Антенор стигао. То би могло значити и да су Либурни некада насељавали шире подручје источних Алпа, данашње Словеније, Истре и северне Далмације пре доласка Венета. Према Вергилију, Венети су основали Падову. (Енеида I, 242-249)

Страбон (око 64. п. н. е – 24. н. е.) позивајући се на Софокла, такође наводи да су да су Енети, којима је припадао Пилемен, били најистакнутије племе Пафлагонаца; да су извршили поход с њим у веома великом броју, али су, изгубивши вођу, након заузимања Троје, Антенор и његова деца са преживелима безбедно побегли у Тракију, а одатле су у својим лутањима отишли ​​у Јадранску Енетику, како се она сада зове. (Географија, 1.8, 12.3, 13.1, )

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Grande_Illustrazione_del_Lombardo_Veneto_Vol_3_Plinio_Secondo_300dpi.jpg

Плиније Старији (1859); фото: Википедија (обрада: Расен)

Римски историчар Тит Ливије (59. п. н. е. – 17. н. е.), и сам родом из венетског града Патавијума (Падова), такође повезује јадранске Венете са онима из Пафлагоније. Ливије је писао да је после пада Троје тројански принц Антенор постао вођа Пафлагонаца након што су сви били протерани из своје домовине. Заједно су мигрирали на северне јадранске обале где су основали велика насеља, и потчинили староседеоце Еугане. (Ab urbe condita. Buch 1, 1, 1-3.)

Помпонио Мела (?-45. н. е.) помиње Венете крај Боденског језера, између Немачке, Швајцарске и Аустрије (De orbis situ libri III).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Tacitus_portrait.jpg

Корнелије Тацит (Жилијен, 1915.); фото: Википедија

Плиније Старији (23–79 н. е.) позива се на Катона имплицирајући да су Пафлагонски Енети, са јужних обала Црног Мора преци Венета у Италији. Он наводи њихове градове Атесте, Ацелум, Патавијум, Опитергијум, Белунум и Вицетија. („Venetos troiana stirpe ortos auctor est Cato“: Naturalis historia. III, 130).

Тацит (56-око 120) и Плиније Старији лоцирају „Венете“, „Венеде“ или „Венде“ дуж тока Висле на граници са Бастарнама, Финима и Сарматима.

Квинт Курције Руф (1. век) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п. н. е.

Грчки географ Клаудије Птоломеј (2. век) забележио је да Венети живе међу Сарматима дуж читавог Гдањског залива.

Зенодот Ефески (3. век): „…Ови Венети… изгубивши свог вођу током Тројанског рата, прешли су у Европу (у Тракију), а затим су, након дугих лутања, стигли у Венецију на Јадрану „.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Western_Moesia_Inferior,_Western_Dacia_and_Macedonia.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Западна доња Мезија, Западна Дакија и Македонија. фото: Википедија

Подаци античких аутора нашли су се и на Појтингеровој географској карти (Tabula Peutingeriana), римској путној карти света с краја 3. века, на којој се Венети налазе у пределу Карпата и на североистоку од ушћа Дунава, односно, помиње их међу „највећим народима”. На овој карти је представљен свет освојен снагом римског оружја… и вероватно је настала по узору на Агрипину карту света. Појтингерова табла, је једина преостала мапа, римских путева (лат. Cursus publicus), и јединствена је копија, која је последњи пут ревидиран у четвртом или почетком петог века. Она покрива Европу, делове Азије (Персија, Индија) и северну Африку.

https://commons.wikimedia.org/wiki/Tabula_Peutingeriana#/media/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Eastern_Moesia_Inferior,_Eastern_Dacia_and_Thrace.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Источна доња Мезија, Источна Дакија и Тракија.; фото: Википедија

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Servius.jpg

Мауро Сервије Хонорат пише Виргилијеве коментаре (Роберт Гагин, XV век); фото: Википедија

У делу „Коментари Вергилија“ граматичар Мауро Сервије Хонорат (око 400.) имплицира везу између Венета у Винделицији (подручје данашње северне Швајцарске и јужне Немачке) који су у сродству са Либурнима са Истарског приморја. Одатле је део Венета мигрирао у Бретању, где их помиње Страбон (Географика, 5.3), а потом и Цезар после освајања Бретање: “Ово племе има највећи утицај на целој морској обали, јер Венети располажу већим бројем бродова којима плове све до Британије, а знањем поморске вештине надмашују саме Гале. Они су подигли на ноге и друге заједнице, убеђујући их да остану верни слободи коју су наследили од својих предака, него да трпе римско ропство.” Овде је важно запазити да Цезар прави разлику између Венета и Гала.

Готски историчар Јордан из провинције Доње Мезије (6. век) у свом делу Гетика детаљно је описао Скитију и Подунавље и у њима Венете, који себе називају Словенима и Антима. За Словене Јорданес каже: „Ови људи као што смо рекли на почетку наше листе или пописа народа, премда потичу од једног народа, сада носе три имена,  а то су: Венети, Анти и Склавени“ (XXIII, 85)… О Венетима наводи: „У оквиру ових река лежи Дакија, окружена од стране високих Алпа као круном. Близу њиховог левог гребена, који се нагиба према северу и на почетку извора Висле, многобројни народа Венета пребива, заузимајући велико земљиште“ (V, 59), затим наставља наведени део о народу који иако је распршен углавном називају Склавенима и Антима. Након тога Јорданес пише о сукобу Гота и Венета: „После убиства 119 Херула, Eрманарик такође подиже оружје против Венета (XXIII, 84)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Portret_%C5%BDige_Herbersteina.jpg

Жигмунд Херберстеин (16. век); фото: Википедија

У књизи „Белешке о московским пословима“ из 1549. аустријски историчар Жигмунд Херберстеин наводи Далматинце, Карне и Истране међу народима који говоре словенским језиком: „Словенски језик, сада искривљено назван склавонски, веома је распрострањен: њиме говоре Далматинци, Бошњаци, Хрвати, Истрани и даље дуж Јадранског мора до Фриула, Карни, које Млечани зову Карс, као и становници Крајине. Корушани све до реке Драве, затим Штајерци испод Граца уз Мур до Дунава, Мисијанци, Срби, Бугари и други, који живе до Цариграда; поред њих, Чеси, Лужичани, Шлежани, Моравци и становници обала реке Ваге у Краљевини Угарској, као и Пољаци и Руси и Пјатигорски Черкези, код Понта и, коначно, остаци Вандала који живе негде. у северној Немачкој иза Лабе. Сви они себе сврставају у Словене, иако Немци, користећи само име Вандала, све који говоре словенски исто називају Венди, Винди.

НОВИЈА ТУМАЧЕЊА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Karl_Pauli_-_Imagines_philologorum.jpg

Карл Паули; фото: Википедија

Немачки лингвиста Карл Паули (1839-1901), стручњак за венетски језик, сматрао је да је венетски језик ближи Илирском од било којег другог језика, иако је знање венетског ограничено на лична имена, именице и глаголе који се користе у посветне формуле.

Немачки филолог и индоевропеиста Херман Хирт (1865-1936) је у књизи „Индо-Немци“ сматрао Венете једним од илирских народа центум групе, заједно са Месапима и Македонцима, који су првобитно живели у Панонији. (Herman Hirt, Die Indogermanen, 2 Bde., Strassburg, I, 1905; II, 1907.)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lubor_Niederle.jpg

Лубор Нидерле; фото: Википедија

Лубор Нидерле (1865-1944) не раздваја јадранске и балтичке Венете. Он је сигуран у словенску припадност и једних и других, али истовремено не искључује келтски утицај и чак сматра да је име „Венета” келтска реч: „Највише што се може претпоставити јесте да ако су Венета и били келтског порекла, њихова се славизација догодила много пре 1. века. н. е.

Што се тиче мог гледишта, не сумњам да су Венди Плинија, Тацита и Птоломеја, као и Јорданови Венди, Прокопијеви и каснијих историчара, увек били Словени. Њихово име – Венди, Венеди – заправо није било словенско, већ је, очигледно, било име туђинског порекла, које су Словенима дали њиһови суседи. Значајна распрострањеност имена са основом винд или венд у земљама које су некада насељавали Келти сугерише да су ова имена келтског порекла.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:3_40_0_10_11_124574_Witold_Hensel,_profesor,_archeolog_cropped.jpg

Витолд Хенсел, 1980. фото: Википедија

Пољски археолог Витолд Хенсел (1917-2008) сматра да су Венете, изворно несловенско племе, славенизовали „Прасловени“ у првом миленијуму пре нове ере, услед чега је подељено на два дела: „У Пољској је кретање Прасловена на запад после 1000. п. н. е. све до Одре довело до тога да је део овде насељених венетских племена прошао кроз процес славизације… после 1000. године пре нове ере, назив Венети односио се на две различите етничке групе: а) становништво које говори венетским језиком, и б) словенска племена (Венди, Винди)“. (Витолд Хенсел, Венети, Венди и њихова веза са становништвом северне Италије и Пољске // Старине Словена и Руса, 1988.)

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Главна теза теорије палеолитског континуитета је да су не само етничке и „генетске“ већ и језичке појаве у Европи морале постојати у основи непромењене од палеолита, при чему је њен оснивач Марио Алинеи претпостављао да су Словени (а не Венети) живели на простору југоисточне Европе од палеолита и одатле се ширили на север и североисток, док за остатак Европе каже да је у континуитету био насељен Келтима, Германима и италијанским народима (међу ове последње убраја и севернојадранске Венете).

Чињеница је да се на територијама савремених држава Италије, Аустрије и Немачке налази мноштво топонима словенског корена. Њих је најисцрпније документовала књига Ива Вукчевића, из Америке, под називом: Rex germanorum, populos sclavorum.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Есте, Виљанова, Голасека, Мелаун, источни и западни Халштат).

ЈАДРАНСКИ ВЕНЕТИ
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Iron_Age_Italy-sr.svg

Италија гвозденог доба; фото: Википедија

Јадрански Венети су били у сталном сукобу са келтским народима који су тада окупирали већи део северозападне Италије. Њихов контакт са Римом почиње у трећем веку пре нове ере. када склапају савез против Гала 238  п. н. е. Од тада постепено усвајају латински језик, римску архитектуру, римско градско планирање и римску религију. 

Венети су створили унитарну културу која је свој максимални развој имала између 8. и 2. века пре нове ере, која се јасно разликовала од осталих култура протоисторијске Италије. Особености ове популације, присутне на целој територији на којој су били стационирани, биле су пре свега производња од бронзе и глине, јака верска уверења, уметнички изрази, пољопривреда, оклоп и одећа, структурирање прво протоградских, а потом урбаних насеља и Сточарство. Информације о венетичком друштву могу се закључити из артефаката, гробница и верских заветних предмета.

Друштво је било подељено на сталеже: земљораднике, трговце, војводе и кнежеве. У мањим градовима (градеци) формирало се месно племство. Удружење сеоских газдинстава, у оквиру једног сеоског поседа (селиште) називало се “весју” (вас), а савет села звао се “суседство” (соседја). Веће проблеме решавало је Веће (веч, веча), а за мање су имали специјалне изасланике (поезда, појезда). Херодот наводи да су брачни обичаји Венета били „слични онима у Вавилонаца“. Артефакти показују да су међу спортовима у којима се уживало били бокс и трке чамцима.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Panel_of_Este,_Venetic_Inscription.jpg

Есте таблица (VI век пре нове ере) Древни инструмент за подучавање венетског језика. Натпис представља могуће артикулације исте речи; фото: Википедија/Giorgio Roncolato

Религија

Писани извори су изузетно оскудни у погледу религије. док је с друге стране, било много богомоља, некропола и заветних приноса. Богослужења су се налазила у светим шумама, на пропланцима окруженим великим дрвећем. Ту су се изводиле поворке са песмама и играма, а мале, дрвене грађевине служиле су као места за свечаности. Група свештеника била је одговорна за свету ватру, ритуално клање и писање, вештину којом је мало ко владао. Из писаних извора сазнајемо о њиховој вјештини узгоја коња и о жртвовању бијелих коња Диомеду.

Обожаване су природне силе, посебно лековита вода, у којој су богови интервенисали да дају исцељење: церемонија је укључивала молбу за исцељење од стране болесника, велику поворку а затим су истицане представе неких идола. У Естеу је пронађена бочица у којој је записано име богиње исцељења. Реитиа је такође била богиња заштитница новорођенчади и плодности. Она је носила кључ загробног живота као симбол.

На наличју једног новчића пронађеног у Норику, према тврђењу научника Јошка Шавлија, представљен је бог Белен, који је био Еквивалент Аполону. Према његовим коментарима Белен је био бог Сунца, који одговара Белобогу. Белен је такође био повезан са изворима, што може указивати на хтоничне и лековите моћи. Имао је пророчиште у граду Аквилеји и био је обожаван као божански заштитник града. Занимљива је сличност имена овог бога са именом последњег Венетског краља страдалог у Тројанском рату – Белемен. Матеј Бор сматра да су се Венети клањали Триглаву и митској Липи, као Дрвету Живота.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Тела покојника су кремирана, а њихов пепео стављан је у посебне урне. Због тога се она често назива културом урнених поља. Приликом сахрањивања приређиване су погребне гозбе и на тај начин је боговима приношено јело и пиће.

Ово је лужичка култура погребних урни. Тако познати аустријски археолог и лингвиста професор Петер Анреитер примећује да су у гвозденом добу, па и раније, све источне Алпе насељавала јединствена култура индоевропских народа, подељених на различита племена, међу којима су били и Келти. 

Језик и писмо

Древни Венети су говорили венетским језиком, који је познат на темељу преко 700 кратких записа који датирају од 6. до 1. века п. н. е. Венетски се не сме мешати с венецијанским, савременим романским језиком којим се говори у области. Испрва су писали писмом сличним оном код Етрураца, а од Августовог времена пишу латиницом. Ђакомо Девото и други лингвисти сумњали су да су ове две групе заједно дошле у Италију током индоевропске миграције.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Venetic_Raetic_Camunic_Lepontic_alphabets.png

Писма Есте (Венетски језик), Магре и Болцано-Санцено (Ретски језик), Сондрио (Камунски језик), Лугано (Лепонтски језик); фото: Википедија

Венетски текстови имају опште карактеристике балеобалканске писмености, на шта је обратио пажњу Матеј Бор, а код оба језика могу бити заједнички корени из времена Пелазга. Венетске археолошке ископине имају карактеристике лужичке културе а то су сахрањивање у ковчезима, спирално прстење и плетенасте наруквице. У венетском језику се могу наћи елементи словенских, балтичких, германских и италских дијалеката, мада све ове паралеле још увек захтевају праву научну проверу.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Rainhardt S. Stein, Giancarlo Tomezzoli, „Venetic Personal Anthroponyms”. Archaeological Discovery, 2020.

Rado Lencek. 1990. „The Linguistic Premises of Matej Bor’s Slovene-Venetic Theory.“ Slovene Studies 12(1): 75-86;

 Tom Priestly. 1997. „Vandals, Veneti, Windischer: The Pitfalls of Amateur Historical Linguistics.“ Slovene Studies 12(1/2): 3-41

 Tom Priestly. 2001. „Vandali, Veneti, Vindišarji: pasti amaterske historične lingvistike.“ Slavistična revija 49:275-303.

В. А. Чудинов, Памяти Ивана Томажича, Расшифровка славянского слогового и буквенного письма, 2014

Plutarch: De fortuna Romanorum. 12, 325.

Александар Стипчевић – Илири, Илирска уметност, Илирски култни симболи

Покорни 1959: 1146–1147; Штајнахер 2002: 33

Titus Livius, Ab Urbe Condita, Book 1, Chapter 1:

Вергилије, Енеида , И, 242-249.

Плиније Старији, Природна историја , књига ВИ, поглавље 2 – Пафлагонија

Страбон, Географија , књига ИВ, поглавље 4

Полибије, 2.23.3; Страбон, Геог. 5.1.9

Полибије, 2.24.7; Силус Итацус, Пуница , 8.602-4

Jordanes, The Origins and Deeds of the Goths

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и венетске граматике. 
Етрурске златне таблице

Етрурске златне таблице из Пирга; фото: Википедија

Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио Д. Капља.

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су и због забаве користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице.

И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и Радивоје Пешић и Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца). 

Етрурски етноним из 6. века пре наше ере, написан као две речи (Златне таблице, Пирг)

Италска и балканска варијанта

Зависно од простора где се употребљавало, етрурско писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Упоредни приказ етрурског, феничанског, латиничног и винчанског писма

Венетска култура

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п. н. е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Етрурска азбучна таблица

Етрурска азбучна таблица за писање у воску (археолошки музеј у Фиренци инв: 93480); фото: revijasrp

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, сверној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retija (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatija (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture).

Између 10. – 6. века п.н.е. становници ових места у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година називају се Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета који се простирао између Балтичког и Јадранског прекинула је најезда Келта (око 400. г. п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура.

На пример у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске венетске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари као што је Плиније, Тацит и Прокопије (Plinius, Tacitus and Procopius) помињу сродна племена као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini and Anti) која у првом и другом веку живе на северу око реке Дњепар до југа око реке Висле.

Венети се помињу и у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњем југу, у Малој Азији.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8 века п. н.е .

Херодот (Herodotus) у 5. ветом веку п. н. е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti).

Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4, веку п. н. е.

Анаграми

1. натпис са таблице ЕС 27 нађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).

2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).

Палиндроми

1. На везе између речи српског и хебрејског језика у својим анализама указује Анђелија Станчић Спајић која посебну пажњу посвећује оним старим хебрејским речима чије се порекло не зна. Њих ауторка тумачи архаичним речима српскога језика доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Интересантно је да и само име „Ербис“ којим су стари Хебреји себе називали Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

2. напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“(„Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је М. Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Пример је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

3. Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2). На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а слева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Венети, Етрурци

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест; фото: trinitas

4. Венетски натпис „Дар о тла.“ („Дар земље“) који уназад гласи „Ал то рад.“ („Али то рад.“) показује словенски смисао за хумор у старим временима.

5. Да су стари Словени поред хоризонталне палиндромне симетрије познавали и вертикалну показује натпис са жртвене посуде Ca 4 bis у којем је графема „А“ окренута наопако да би задовољила форму.

Венети, Етрурци

Прва и друга страна жртвене посуде CA 4 bis: фото: Korenine

прва страна: 

слева: „KSAISTR / KS AIS TR.“ (словеначки: „V kesanju počivaš Tromožjadi.“) – „У покајању почиваш Троможјади“; 

здесна: „RTSAIKS / RT S AI KS.“ (словеначки: „Grob si, počivaj v kesu!“) – Гроб си, почивај у цику;

– друга страна:

слева „VIKSKSAI / VI KS KS AI.“ (aja ks ks aja) (словеначки: „Potuj v kesu, v kesu počivaj.“) – „Путуј у цику, у цику почивај.“;

здесна: „AIKSKSVI / AI KS KS VI.“ (словеначки: „Počij, ki si; kar si – potuj.“). „Почиј, која си; што си – путовање.“

6. Престо на Госпосветском пољу има две стране: источну „Војводски престо“, која датира из првог века п. н. е., и западну „Бискупски престо“ из четвртог века нове ере. На свакој страни трона је по један напис у складу са њиховом наменом и сврхом коју су имале особе које су на њима седеле. Написи имају једно значење када се читају слева, друго када се читају здесна, а када се обострана значења читају заједно, имају комплементарно значење.

Источни престо припадао је краљу или војводи, који је био и главни судија, због чега стоји „Суди злочинцу!“ („Sodi zločincu!“)- унапред и „Докажи невиност!“ („Dokaži nedolžnost!“) – уназад. Западни престо користио је углавном норишки бискуп или надбискуп, због чега је и напис на њему верског карактера: „Веруј у светој вери.“ („Veruj, a svetа verа.“) – унапред и „Васкрснућеш из мртвих.“ („Oživiš od smrti.“) – уназад.

7. Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи такође има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки песник Франце Прешерн уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

Венети, Етрурци, Дачани

Бронзана сфинга из Потаисе; фото: Korenine

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

8. Натпис „глинени печат“ PA 19 са латиничним и венетским словима (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 376.)) допушта такође двосмерно тумачење:

са лева – „K e u tini“ („Који је у тињу/огњу“) – односи се на венетски обичај спаљивања мртвих.

са десна – „I ni t u ek“ („И сада ту у јекању/плачу.“).

Венети, Етрурци

Натпис са латиничним и венетским словима; фото: Korenine

9. Натпис Ес 86 /vhrutana.i/ на глиненој урни  величине 150×65 mm (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 204-205)) садржи слова окренута у смеру са десна на лево.

са десна – „Vi rut anai!“ („У гробу почивај!“)

са лева – „Ian a tur iv!“ („Ради на путу  живота!“)

 

Венети, Етрурци

Натпис на глиненој плочици Ес 86; фото: Korenine

Најстарији венетски запис

10. До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века п. н. е. угравиран је у непрекидном низу без знакова интерпункције.

Многи италијански, француски и немачки венетисти били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог венетског божанства, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Венети, Етрурци

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120; фото: adolfozavaroni

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза и невероватна сличност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

A Janežič, Slovensko nemški slovar, Verlag der Buchdruckerei der St-HermagorasBruderschaft, Celovec 1926.
A Marinetti, AKEO I Tempi della Scrittura, Veneti antichi. Alfabeti e documenti, TIF Cornuda, Montebelluna, Museo di Storia Naturale e Archeologia, Cornuda 2002
B Grafenauer, Zgodovina Langobardov, Obzorja, Maribor 1988
Brižinski spomeniki, ZRS SAZU, Ljubljana 2004.
Чудинов В.А. Дешифровка венетских и этрусских надписей Матеем Бором (Рецензия на книгу “Венеты”) // ГУУ. Экономика. Управление. Культура. Сборник научных работ, выпуск 6. М., 1999.
Чудинов В.А. Мировоззренческая основа названий славянских племен // Мир человека и человек в мире. Сб. ГАСБУ, М., 1997,
Чудинов В.А. Глубинные слои русского языка как хранители древнейшей культуры // Вторые культурологические чтения.. Сб. ИППК МГУ. М., Диалог, 1997
F. Bezlaj, Jezik in slovstvo 1964, lX, 65 – 68
F Ramovš, Kratka zgodovina slovenskega jezika, ZRC SAZU, Ljubljana 1995.
F. S. Smole, Nekaj o venetskih napisih, zbornik četrte mednarodne konference Evropski staroselci, Ljubljana, 2006,
F Žagar, Slovenska slovnica in jezikovna vadnica, Obzorja Maribor, 2001.
G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, LLV II)Lejeune M., Manuel de la langue vén`ete, Hdlb., 1974.
G Fogolari, A L Prosdocimi, I Veneti antichi, Lingua e Cultura, Padova 1988
G Tomezzoli, M Silvestri, Venetic Language Database, 02-30/07/04
I Tomažič, Slovenci Kdo smo? Od kdaj in odkod izviramo?, Editiones Veneti, Ljubljana 1999
J Kastelic, Umreti ni mogla stara Sibila, Modrijan, Ljubljana 2000
J Šavli, M Bor, I Tomažič, Veneti naši davni predniki, Editiones Veneti, Ljubljana 1987.
J Toporišič, Slovenski pravopis, Založba ZRC, ZRC SAZU, Ljubljana 2001, (SP)
K Sturm Schnabl, Nismo več vredni od drugih, manj pa tudi ne, Književni listi, Delo, 24. junija 2002
Kucharski Jędrzej // Powszechni dzennik krajowy , 1829.
Kucharski Jędrzej // Pamiętnik naukowy Krakowski, 1838.
Leciejewski Jan, dr. Runy i runiczne pomniki słowiańskie. Lwów-Warszawa, 1906.
M Lejeune, Manuel de la langue Venete, Carl Winter, Universitätsverelag, Heidelberg 1974.
M Pallottino, G Mansuelli, A L Prosdocimi, Il Venetico, Lingue e dialetti dell`Italia antica, vol.VI, Roma 1978, 257-380
M Peruš, Vse v enem, eno v vsem, DZS, Ljubljana 1995.
M Pleteršnik, Slovensko – nemški slovar I – II, Založilo knezoškofijstvo, Ljubljana 1894-1895
M Snoj, Slovenski etimološki slovar, Mladinska knjiga, Ljubljana 1997, (SES)
Нерознак В.П. Венетский язык // Лингвистический энциклопедический словарь. М.,1990.
Попов А.И. Названия народов СССР. Л., 1973.
R L Lenček, Izbrane razprave in eseji, Slovenska matica v Ljubljani, 1996.
Šavli Jožko, Bor Matej, Tomažič Ivan. Veneti. First Builders of European Community. Tracing the History and Language of Early Ancestora of Slovenes, Wien, 1996.
[Воланский Фадей [Тадеуш]]. Памятники письменности славян до Рождества Христова // Новые материалы для древнейшей истории славян вообще и славяно-руссов до рюриковского времени в особенности с легким очерком истории руссов до рождения Христова. Издание Егора Классена. М., 1854

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.