Стећци

Петров манастир код Требиња и бенедиктински фалсификатори

Чувени стари Петров Манастир у Чичеву код Требиња описан је пре десетак година, у главном, добро и подробно од Стевана Делића (1). Хисториске вести о њему прикупио је К. Јиречек. (2) а ми ћемо овде додати само неке напомене као резултате наших ископавања, која смо тамо вршили у јесен 1911. године.

Петропавлов манастир код Требиња; фото: Википедија

Beћ je Делић напоменуо, како су сељаци при зидању нове цркве 1906. године разбијали гробне стећке и плоче, чак и неке са записима, да би само што јевтиније дошли до грађевног материјала. Несумњиво је, да су том приликом страдали понајвећи комади; управо, дакле, они који би за нас били данас од најширег интереса.

Од богате старе некрополе разношено је камење у читаву околину, а од њега је направљена и црква и софа око нове цркве. То се надгробно камење употребљава још и данас као поклопнице и бедрењаче за нове гробове. С тога није чудо, да је од свега старог материјала остао само 121 гроб с плочом и само један једини стећак. На свима тим очуваним гробовима нема ни једног јединог натписа.

Ми смо отварали читав низ гробова најпре у рушевинама Павлове цркве, која је одмах поред Петрове и у којој се једино и могло радити, и у црквеној порти. Сва Павлова црква имала је под патосом гробове. Сваки гроб био је засебно ограђен дебелим каменим плочама. Ширина им је била између 42-48 cm, а дужина од 1,92-2,04 m. Унутра су имали, као и данашњи, постранце бедрењаче, а изнад леша поклопнице. Дубина им није увек једнака, што долази деломично и отуд, колико је камења, плоча или земље однесено с њих; најчешћа је мера од 0,70-1,05 т.

Један занимљив специјалитет ове некрополе чине гробови од више лица стављених једно изнад другог. Нашао сам таква три гроба… Ширина гробница, која никад није досизала један метар, очевидно показује да лешеви нису полагани, нити могли бити полагани један поред другог. Могуће је с тога, да су стављани један на други или да су кости пренесене са неког другог места и ту сахрањене. У свима тим гробовима ја нисам нашао ништа осим костију, исто као и у оближњем манастиру Тврдошу. То долази деломично отуд, што су неки гробови били отварани и пре, али то је, у ствари, мали проценат.

Од 23 гроба, која сам отворио, само је 6 било раније претресаних; остали су остали са потпуно нетакнутим поклопницама и целим костурима у добром реду. Гробове у самој цркви Петрова манастира нисам могао отварати, јер су они, на велику штету науке, били делом разбијени при зидању нове цркве, а делом су дошли пода њу. Ту су несумњиво имали бити најважнији. Овде су се једино и налазиле ствари, које помиње Делић а за које је и мени причао стари свештеник Марко Даниловић.

У Петровом Манастиру код Требиња нашао је Ст. Делић једну узидану плочу, на којој је с муком прочитао речи: „Полета, Другань, Дражета чине ракu надь материю u дьни славьна кнеза Срамька“. Тај натпис Делић ставља у XII век и налази извесне аналогије у писму између њега и познатог Кулинова натписа. Ја тај камен нисам видео; њега је Делић нашао закречена у проскомидији после мог претраживања Петрова Манастира, и то у зиму 1912. или почетком 1913. године.

Како је Делић иначе прилично добар читач старих натписа човек би донекле смео да се ослони на њ, али нам он сам каже, да су при стругању креча с натписа „при слабој свјетлости воштанице“ „почетна слова последног реда нешто изгребана“. А за нас је тај ред баш најважнији, јер доноси име тог „славног“ кнеза.

О кнезу Срамку у свима нашим изворима XII и XIII века нема никаква помена. Али има један други захумски поглавар, чије је име слично овоме а било познато и послужило чак и за један фалсификат. У познатим бенедиктинским фалсификатима за поседе на отоку Мљету, којима се хтело утврдити, да су босански и захумски владари чинили поклоне том реду, употребљена су, за већу веродостојност, многа наша позната лица из средине XII века: велики жупан Деса, бан Борић, жупан Грд и међу њима неки захумски поглавица Хранко.

У једној даровној повељи, која носи његово име „Sigillum Chrance cum omnibus suis iupanis Cholmie“,1 говори се, да је он поклонио локрумском манастиру цркву св. Панкратија са земљом у Бабином Пољу на отоку Млету. Очевидно је, да су његово име и његов значај били познати фалсификаторима и околини и да су употребљени, да послуже као јак доказ за противнике. Повеља та, из опрезности, није датирана годином, него индикцијом VII, a та је, како је упозорио Смичиклас, у XII веку падала у више година: 1114, 29, 44, 59, 74 и 89.

Наишавши у поменутом натпису на кнеза Срамка мени је одмах пало на ум, да то није овај Хранко. Како је задњи ред, по саопштењу Делићевом, при стругању оштећен, врло је лако, да је тако отпала прва половина х. Иначе разлика у читању или евентуално у писању, па чак и изговарању између м и н не би била необична.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за  1924-1925)

Напомене:

(1) Гласник Зем. Музеја, XXIV, 1912, 275—282, XXV, 1913., 129—132; По свом обичају да исте ствари објављује више пута В. Вулетић је овај прилог  саопштио и у Vjestniku hrv. arheol. društv. ХIII 1891 19—20  

(2) Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer, Wien 1897., 33., – поновио В. Марковић у књизи Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Карловци 1920., 35

1 Т. Smičiklas, Diplomatički Zbornik, II, Zagreb 1904, стр. 88. Од те повеље имам и снимак, из кога се види, да је писано Cholmie, а не Cholnie, како је унео Смичиклас. 

Црква Св. Илије у Месарима код Требиња

Црква Светог Илије се налази на врху Илијиног брда (Илијина главица) у селу Месари, сјеверно од магистралног пута Требиње – Мостар. Смјештена је на ободу Поповог поља, 20 километара западно од Требиња. Црква Светог Илије је триконхос, који је више пута преправљан. Посљедњи пут, према натпису на архитравној греди, било је то 1897. године. Ова црква има прероманички стилски карактер, те се сматра да је вјероватно и првобитна црква саграђена у периоду од IX до XI вијека. Спада међу најстарије грађевине у Херцеговини. Црква Светог Илије са праисторијском гробном гомилом (тумулусом) и некрополом са стећцима у Месарима проглашена за национални споменик БиХ 2008. године. Национални споменик чине: црква св. Илије, праисторијска гробна гомила (тумулус), некропола са 8 стећака и 31 крстача.
Требиње

Црква Св. Илије у селу Месари; фото: gotrebinje.com

На путном правцу из Мостара ка Требињу, сјеверно од цесте смјештено је село Месари. Од Требиња је удаљено 17 километара ваздушне линије према сјеверозападу. Око 1,5 километара јужно од села диже се мање брдо са надморском висином 351 м, које се зове Илијино брдо или Илијина главица.
На самом врху брежуљка смјештена је праисторијска гробна гомила (тумулус), средњовјековна некропола са стећцима, православна црква св. Илије и савремено гробље за становнике села Месара, Ковачина и Жуља.

Црква св. Илије у Месарима обновљена је 1897. године. Претпоставља се да је настала на мјесту неког старијег објекта на шта указују њен положај (близина тумулуса, средновјековне некрополе са стећцима) и њен триконхални облик карактеристичан је за прероманичко градитељство IX – XI вијека у Јадранском приморју.

До 70-их година XX вијека није се знала тачна датација њеног подизања или обнављања. Након проучавања и истраживања Љубомир Спаравало је дошао до закључка да натпис који је уклесан на каменом крсту са ћирилским натписом ИЦ XЦ НХ КА, а који је везан за градњу или обнову цркве, представља 1494. годину.

Међутим, исти текст различито дефинише Љиљана Шево. Док Спаравало на крсту проналази натпис „ψB“, Љиљана Шево је натпис идентификовала као „aψB“ (1702). Своје тумачење Љиљана Шево поткрепљује чињеницом да се у земљама византијског круга, све до XVIII вијека година 7002. писала са апостофом испред З што би броју 7 додало вриједност хиљада и да јој није познат примјер да се 7000 биљежи знаком ψ, стога „ψB“ није 7002, већ 702., као и чињеница да се од XVIII вијека датуми на Балканском полуострву много чешће биљеже од Христовог рођења, а не од постанка свијета (5508/09 година прије Христовог рођења).

У случају да је читање Љиљане Шево тачно, значи да не постоји писани траг који би свједочио о постојању цркве 1494. што не умањује могућност да црква јесте грађена крајем XV или почетком XVI вијека (или је ова из 1702. подигнута на мјесту старије, или је 1702. првобитна грађевина у некој обнови добила крст са натписом), а типолошка сродност са Ошанићима би била најснажнији аргумент.

„У сјеверном крају некрополе, почињући од усамљеног стећка, пружа се у облику благог лука један уски насип. На једном мјесту је тај насип плитак и покривен танким каменим плочама, испод њих је озидан канал у којем су пронађене три људске лубање. Тај канал се изгледа протеже дуж читавог насипа. С јужне стране насипа су, такођер, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била прахисторијска гробна гомила с које је разнесен камен, простор рашчишћен, а остали само гробови који су били на периферији гомиле. Сматра се да су ту постојале три прахисторијске гробне гомиле. Једна још постоји, друга као да је разнесена, а трећа као да је заравњена и подзидана па је од ње направљен плато на којем је црква св. Илије. На такву претпоставку упућују и прахисторијске гробне гомиле на сјевероисточној страни сусједног Јежевог брда, удаљене свега неколико стотина метара зрачне линије од ове некрополе. Очигледно је да се у некрополи на Илијином брду код Месара уочава континуитет сахрањивања становништва, који траје још од прахисторијских Илира до данас. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 148. – 152.)“.

Црква св. Илије највјероватније припада тзв. гробним црквама. Подигнута на самом врху Илијина брда на платоу који заузима простор од преко 350м². Плато је подзидан сувим зидом висине од 1 до 1,5 м. На њега се излази степеницама са сјеверозападне и источне стране.

Црква је у основи триконхална, припада централном типу грађевина, иако се често сусреће да су продужаване према западној страни мањим или већим правоугаоним простором.

Димензије цркве износе око 10,00 х 5,50 метара, оријентисана је у правцу исток – запад. Ова црква је по својим карактеристикама најсличнија цркви св. Петра и Павла у Ошанићима код Стоца.

Улаз у цркву се налази са западне стране. Наглашен је каменим порталом, звоником на преслицу и једним окулусом са перфорираном шестолисном розетом смјештеним на средини размака између врха портала и почетка звоника. Око розете су постављене двије правоугаоне камене плоче са плитко урезаним рељефом двају афронтираних змија – змајева.

Праисторијска гробна гомила (тумулус)

Праисторијска гробна гомила (тумулус) налази се у западном дијелу некрополе. Преко ње је подигнут зид којим је гробље ограђено. Гомила заузима простор са промјером од око 30 метара, висока је два-три метра, обрасла је травом, ниским трњем и растињем. На врху се примјећују испрекидани мањи остаци малтера, вјероватно остаци гробнице, карактеристичне за ово подручје. У сјеверном крају некрополе, пружа се у облику благог лука један уски насип. С јужне стране насипа су, такође, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била праисторијска гробна гомила. Сматра се да су на наведеном простору постојале три праисторијске гробне гомиле од којих је остала само једна.

Некропола са стећцима на Илијином брду

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће ни најслободније разврстати. Стећака свега има десет, били су постављени у двије скупине. Једна скупина је била пред садашњом црквом св. Илије, од које је остао само један аморфни стећак који се и сада налази пред црквом. Три стећка су узидана у зид платоа са западне стране.

Ако је зид подзидан када и црква 1494. године, онда су стећци старији од садашње цркве и иначе могло би се рећи да су сви стећци на овој некрополи настали прије подизања садашње цркве, тј. прије краја XV вијека.

Друга скупина стећака је у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Од ове скупине сачувало се девет стећака. Међу њима је и стећак са уклесаним распећем, а на неким се још примјећују остаци украса.

Само три стећка која се налазе на самој гомили нису постављени у правцу запад – исток. Стећци су и са ове скупине дијелом уништени и од њих су прављени довратници сјеверозападних врата у гробље. На једном је остало плитко уклесано, усамљено слово X (вјероватно остатак слова X од натписа ИЦ X НХКА). На усамљеном стећку који се налази близу ових врата био је неки украс, али су остаци нејасни.

Уз сваку ову скупину стећака као да је постојала и посебна црква и то највјероватније прије 1494. године. Прва је била на мјесту гдје се данас налази црква св. Илије, а друга на мјесту данашње кућице за припрему за погребни обред (унутрашње димензије кућице су 4,55 х 2,35 м). Како о томе не постоје предања код мјештана, као ни о зидању оградног зида око гробља, а ни о прављењу чатрње (цистерне), значи да је све то давно направљено. На претпоставке о постојању цркава пред скупинама стећака на овој некрополи упућују запажања до којих се дошло испитујући друге средњовјековне некрополе на подручју Шуме требињске.

Да је на овој некрополи и раније било култних мјеста упућују остаци старе цигле пронађене након копања гробних јама за савремене гробнице. Ђуро Баслер је прегледао тај материјал и потврдио да можда потичу од римског храма. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 149.-151.).

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће разврстати. Стећака свега има осам, седам стећака је смјештено у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Међу њима је стећак са уклесаним распећем, док се на другим стећцима не примјећују остаци украса. Усамљени стећак се налази у сјеверном дијелу некрополе. Осим ових стећака уочавају се три узидана у зид платоа са западне стране. Шест стећака је у форми сандука, а два у форми плоче, споменици су неравномјерно распоређени и нису у низу, оријентисани су у правцу запад – исток, осим три, која су оријентисана у правцу сјевер – југ.

Требиње

Стећци, село Месари код Требиња, Фото: Игор Тркља

Спаравало, Љубо, „Средњовјековна црква и гробље на Илијином брду код села Месари близу Требиња“, Трибуниа 3, Требиње, 1977.

Шево, Љиљана, „Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године“, Глас српски, Бања Лука, 2002, 217-218.

Извори: Туристичка организација Града Требиња, Комисија за очување националних споменика БиХ

Приредила: Сања Бајић

Најстарији извјештај о стећцима у сјевероисточној Босни

Ако изузмемо евидентирање босанско-херцеговачких стећака после рата које проводи Завод за заштиту споменика културе, а тај рад није још коначно завршен, наши стећци су у прошлости два пута пребројавани, први пут 1887 и 1888 године, а други пут 1899 године6). Приликом првог пребројавања нађено је у свему 27.067, а приликом другог 59.500 стећака. Већ прилично велика разлика у овим бројевима говори о непоузданости бројања. Код тога треба имати на уму да се пребројавање односи на број стећака који се нашао у вријеме бројања, а њихов број се вековима све до наших дана стално смањује њиховим уништавањем. 
Стећак

Гвозно Поље, БиХ; фото: mramorje.com

Сигурно је да је током времена употребљено не хиљаде, већ десетине хиљада стећака за изградњу путева, мостова, цркава и разних других грађевина. Други попис (1899 г.) свакако је ближи стварном бројном стању, али као што ћемо видети, и он је непоуздан.

У свом реферату о броју и распрострањењу стећака у Босни и Херцеговини Коста Херман, тадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, поднео је на ХI Руском археолошком конгресу у Кијеву 1899 године и податке о просечном броју стећака на 100 км2 у неким срезовима. Тако ту читамо, на пример, да на 100 км2 у зворничком срезу долази једва четири, а у тузланском 2 – 0 стећака.

Данас, после 56 година, тај би број с обзиром на познато уништавање свакако требало да буде далеко мањи. А према непотпуним и још непровереним подацима Завода за заштиту споменика културе, у бив. тузланском срезу данас има 347 стећака, или око 29 на 100 км2, а у бив, зворничком срезу има 755 стећака, или око 94 на 100 км2,. Као што видимо, ови се бројеви осетно разликују од оних које је изнео К. Херман. Данашње бројно стање стећака на целокупној територији Босне и Херцеговине дознаћемо тек кад Завод за заштиту употпуни своју евиденцију и објави резултате.

Др А. Соловјев наводи да у записнику поменутог Конгреса у Кијеву стоји: ,,Из географске карте и графичких таблица види се да се област тих споменика наслања на Србију, Новопазарски Санџак и Црну Гору и да обухвата југоисточну Босну и целу Херцеговину. Северна њихова граница пролази од Зворника према Сарајеву, Фојници и Ливну“ 7). Овде се вероватно мисли на границу масовног распростирања стећака , јер се и у самом реферату спомињу и срезови далеко изнад означене границе, да у њима такође има стећака, например, Цазин, Бихаћ и Крупа8).

Штета је што немамо детаљан извјештај тј. Податке о свима срезовима, што би нам омогућило упоређење са данашњим стањем. Тако, например, немамо података како је у то време било са бројним стањем стећака у бив. бијељинском срезу. Стога је у светлу наведених статистика од интереса упознати се са једним старим извештајем о стећцима у неким местима бив. бијељинског, тузланског и зворничког среза.

Извјештај је нађен у библиотеци Земаљског музеја и засада је то најстарији познати извјештај о нашим стећцима уопште, а посебно о стећцима у сјевероисточној Босни. Писао га је Ђуро Поповић, учитељ у Вршанима, у бив. бијељинском срезу. Не зна се коме је био упућен и на чији је постицај написан. Вероватно је у питању иницијатива Косте Хермана, који је тада био повереник бос.-херц. владе и први председник Музејског друштва у Сарајеву (основаног у јесен 1888 г.) Поповићев извештај је кратак и не односи се само на стећке већ и на старе рушевине, народне приче и песме.

Заглавље извештаја гласи:

,,Закључно извиешће врху рушевина, надгробних камења, народних прича и пјесама „

На крају је датум: „ У Вршаних, дана 26. Септембра 1884.“

  • Извјештају су додата и три прилога (обележена  A, B ,C) са цртежима.

У њему се под 1) помињу старе рушевине Накићеве куле и Теочака, под

2) је говор о стећцима, а под

3), 4) и 5) о причама и песмама.

Нас овде занима одељак о стећцима који доносим у целини.

,, Надгробних камења, као што су под А. Број 2 и 3 – има много, али све без натписа. Такових се налази у Драгаљевцу*)  код цркве пет комада; у Горњој Чађавици*) код куће Тоде Бакајлића – два комада; близу Јање*) један комад; у Пушковцу*) код куће Пере Радикића један и на њиви Илије Филиповића – један комад. У Тузланском котару у селу Чакловици налазе се по причању 50 – 80 комада таковог камења, међу којима има такођер доста са надписом. Онда се такођер налази у Зворничком котару у мјестих: Витиницих, Шетићих, Пељавама и међу Прибојем и Злим-Селом. Много је таково камење излупано у сврху насипања цесте, а много је опет трговцима за разне градње – продато.

Народ га назива: мраморима“

Уз овај одељак извештаја припада прилог А, датиран у Вршанима 21. Септембра 1884 год. У прилогу су оловком доста добро нацртана три стећка облика саркофага, са пушковачког православног гробља (бив. бијељински срез). Први стећак је до пола утонуо у земљу. На њему се види непотпун биљни орнамент. На његовој западној страни, ужој, исклесана су слова ГbДИЂКb. Судећи по слову Гb, то је свршетак натписа чији се почетак не види. Остала два нацртана стећка су без икаквих орнамената. – Испод ових цртежа следи њихов кратак опис. На крају се каже: ,, О повиести истига камења не зна се баш ништа“.

Мислим да ће овај стари извештај добро послужити као путоказ приликом проверавања и утврђивања данашњег стања стећака у поменутим местима.

Према овом старом извештају и према данас познатим некрополама у овим крајевима пада у очи сразмерно приличан број стећака, којих је у време њиховог постанка свакако било још и много више. Нарочито су многобројне и велике некрополе у околини Зворника9). Данас је готово сигурно утврђено да су стећци настали углавном у ХIV и ХV веку. А баш у то време ови крајеви , наиме Соли и Усора, били су под сувереном влашћу угарских владара иако су њима управљали босански владари и великаши. Знамо да су Мађари били главни експоненти римских папа у крсташким походима на ,,јеретичку,, Босну. Ако су стећци богумилски, онда се намеће питање, зашто су их Мађари трпели у овим областима, док су истовремено водили крваве борбе са босанским ,,богумилима,,? Зашто их, према тадашњем верском фанатизму, нису уништавали као знаке мрске јереси?

Иако знамо да Мађари нису нападали Босну само из верских мотива, ипак се толика верска толеранција у оно време тешко може претпоставити. Под утицајем радова  др Рачког, затим његових следбеника и школских уџбеника, код нас се раширило и уврежило мишљење да су стећци богумилски споменици, иако је доста рано скренута пажња да они немају везе са богумилством ни уопште са јерезом (Јагић, Јиречек, Скарић).

Најновија проучавања историчара др Ј. Ш идака и орхеолога др А. Бенца то све више потврђују. За наше стећке др Шидак вели да ,,нису претстављали ништа изнимно, ништа специфично за средовјечну Босну и ,,босанску цркву,,, те закључује: ,,Сви дакле, досадашњи резултати проучавању стећака … одбацују као неосновано везивање стећака уз тобожње ,,богумилство,,…,,они су израз једне много пространије материјалне и друштвене културе,,10). С овим се закључком потпуно слаже и мишљење др Бенца: ,,Данас је све јасније да је искључено везивање стећака за такву секту (тј. Богумиле – Цв. П.). То су опћенародни споменици, чије је постојање условљено сасвим другим разлозима“. – Њихови облици наслањају се на стару традицију древних споменика11).

Сматрам да и појава стећака у средњевековним областима Усори и Соли иде у прилог овоме схватању, заједно са оним стећцима на супротној, десној обали Дрине – у Србији, за који се крај зна да у њему никада није било богумила.

Цветко Ђ. Поповић

Гласник земаљског музеја у Сарајеву, Свеска XII, Сарајево, 1957.

извори:

6) Др Александар Соловјев, Број гробних споменика у Босни и Херцеговини, стр. 218. – ГЗМ, НС, св. Х, Археологија – Сарајево 1955.

7) Др А. Соловјев, нав. Чланак, стр. 218.

8) Према томе др Ћ. Трухелка је погрешно навео да у овим срезовима нема никако стећака – Средовјечни стећци Босне и Хереговине, стр. 630 – Повиест хрватских земаља Босне и Херцеговине – Изд. ,,Напредак,, – Сарајево, 1942.

*) Места у бив. бијељинском срезу.

9) Ђоко Мазалић, Звоник (Зворник) стари град на Дрини, стр. 245-246, ГЗМ, НС, св. ХI, Историја и етнографија – Сарајево, 1956; Драго Видовић, Средњевјековни надгробни споменици у околини Зворника – Наше старине III– Сарајево, 1956.

10) Ј. Шидак, Проблем ,,босанске цркве,, у нашој хисториографији, стр 130 и 134 – Рад Ј.А., књ. 259 – Загреб, 1937.

11) Алојз Бенац, Олово, стр. 62 и 71 – Савезни институт за заштиту споменика културе – Београд, 1951.

Мраморје