Српски језик

Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

sveti-simeon-stefan-nemanja-freska-ljeviska-crkva-prizren-300x244

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“

Миле Медић - Завештање језика

Миле Медић – Завештање језика

О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.

Јереј Александар Бојовић, парох студенички

РЕЧИ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“

Свети Сава, Житије Светог Симеона

 

Историјски извори о штокавском говору

Штокавски говор данас као свој матерњи језик сматрају Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Скоро све наведене нације по себи називају језик којим говоре, па тако имамо: српски, хрватски, и црногорски, језик. Изузетак су Бошњаци који свој језик називају по једној од двије области (Босна, Херцеговина) из који је изведен назив државе Босне и Херцеговине.
Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи

Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи

Остављајући савремено доба и његове тековине изa нас, овим текстом вратићемо се у средњи вијек и прву половину XVI вијека. То ћемо учинити како бисмо установили матични идентитет штокавског говора, односно како су наши преци који су такође говорили штокавицом свој језик називали. У том послу обратићемо се за помоћ старим повељама, писмима и другим списима да преко њих дотакнемо почетно лице нашега језика.

Као што сви знамо, штокавица се дијели на три главна дијалекта: екавски, ијекавски и икавски. Још током средњег вијека, на простору горе наведене четири “нације“, постојали су развијени језици са свим својим дијалектичким особинама. Тако се западно од ријеке Цетине и у долини ријеке Уне и даље западно од ње говорило чакавицом (чакавица је говор који се развио у границама средњовјековне Хрватске). На простору средњовјековне Босне и Хума доминирала је западна штокавица, а источно од ријеке Неретве и у долини ријеке Дрине источна штокавица.

Најстарија идентификација чакавице по народу који је говори, јесте у „Истарском разводу“ писаноm у Истри 1325. године. Писан је глагољицом на чакавици и то је најстарије забиљежено име „језика хрвацкога“.

Прва идентификација штокавице везана је за босанску средњовјековну државу, приликом склапaња уговора  бана Стјепанa II Котроманићa и Дубровника, којима бан поклања „Рат, Стон и Превлаку и отоке“ 1333. године. Направљена су четри примјерка уговора „двије латински, а двије српски“. Дакле, у тој повељи језик бана Стјепана назива се српски.

На основу  подјеле на западну и источну штокавицу, повеља бана Стјепана писана је западном штокавицом, која се како смо видјели у средњем вијеку означава као „српски“.

Једна од најстаријих, ако не и најстарија, идентификација источне штокавице по народу који је говори јесте из 1374. године. Те године на Синајској Гори за цркву српског манастира Светих Арханђела Михајла и Гаврила, написана је књига „Триод цветни“. У запису на крају књиге стоји да је књига преведена на „српски језик“.

Штокавски

Што си тиче икавског дијалекта, вјероватно највише данас оспораваног да припада српском језику, такође у средњем вијеку имамо потврду о његовој српској идентификацији.

Тако Прибисав Похвалић, посланик „великог војводе босанског“ Сандаља и жене му Катарине, у свом писму 1407. године свој језик означава као српски. У његовом писму преведeном на савремени српски језик стоји: „с другим листом српским, који је за овим листом“, „а други лист који за овим иде српски је писан“. Дакле, на два мјеста у писму Похвалића имамо ознаку језика као српског, иако је писан икавицом.

На икавском говорном подручју између ријека Цетине и Неретве, имамо посредну потврду да се икавски говор идентификовао као српски.  Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. Ако су ови Власи романског поријекла, онда слиједи да је домаћи икавски говор језик Срба тога краја.

Након продора Турака Османлија у наше крајеве, долази до великих помјерања становништва које се пред њима селе на запад преко Уне и Цетине и на сјевер преко Саве и Дунава. То је довело и до помјерања језика и дијалеката у тим правцима.

Ијекавски дијалекат штокавског језика, чији су центри прије великих миграција били у Хуму и Зети, продро је преко Дрине до Саве, потиснувши кајкавски језик у Хрватско Загорје, а чакавштину у врло узан приморски појас сјеверне Далмације.

Након доласка Турака у наше крајеве у њиховој администрацији почиње да се поред грчког користи још један балкански језик, а то је био српски језик. Данас се у мезеју Аја Софије у Цариграду чува један „арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације, који је настао на султанској Порти у 15. веку. Тачније, реч је о два рукописа који се чувају у библиотеци у Музеју Аја-Софије у Истанбулу. Упркос великим сличностима, они нису идентични, посебно се у њима знатно разликује словенски део текста, јер њихови преводиоци припадају двома различитим наречјима; у једном је штокавско-ијекавски, а у другом штокавско-екавски.“

Наслов који је исписан на почетној страни овог рјечника гласи: „Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb, што у преводу значи „Речник, персијски, арапски, грчки и српски“.

Из овога слиједи логичан закључак, да су Турци упознали српски језик сматрајући га уз грчки најважнијим језиком европског дијела свога царства, што свакако говори и о броју људи који су говорили њиме и да је српски језик био један од важнијих језика у дипломатској комуникацији југоисточне Европе. Овде видимо да су се и ијекавски и екавски дијалекат штокавице идентификовали као српски језик односно „sirb“.

Тридесетих година XVI вијека, када су већ почеле миграције становништва, нашим крајевима пролази Словенац Бенедикта Курипешића као члан посланства које је у Цариград султану Сулејману II послао Фердинанд краљ Аустрије, Чешке и Угарске.

У свом Путопису описао је крајеве кроз које је прошао, а између осталих описује и Босну и Србију. У источној Босни, коју Курипешић као и  други стари историчари и географи називају „Горња Босна“, наилази код Рогатице на камене гробове стећке. Курипешић је записао да су ту сахрањени војвода Радослав Павловић и његов витез и вјерни слуга чије име не наводи. За натпис на њихвим гробовима је записао да су истесана на „српском језику и српским писменима“.

Када пролази Србијом Курипешић записује да становници ове земље имају свој језик „који се назива српски“. За Курипешића нема сумње да се језик којим се говорило и на ком се писало у Босни и  Србији од средњег вијека до у његово вријеме назива српски језик.

Мехмед паша Соколовић

Примајући ислам многи наши људи били су свјесни себе и језика којим говоре. Тако је Мехмед-паша Соколовић, који је био поријеклом из околине Руда, у преписци са темишварским командантом Баторијем тражи од њега да му пише на српском језику: „И што ми пошиљаш листова и све ми србским језиком шаљи, а не фрушки“.

Пјесник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи (1600/01-1651) родио се у селу Добрни код Доње Тузле. За нашу тему је битан по једној његовој пјесми која има везе са идентитетом језика. Хевају је писао највише на турском језику, али има превода и на наш језик. Једна од тих пјесама је и „Beray daveti iman bezbani srb“ или у преводу „Позив на вјеру на српском језику“. Превод пјесме је икавски, па је занимљиво да преводилац икавицу означава српским језиком. Да је позив упућен Србима говори и овај одломак из пјесме:

„Нек не чини силу Славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде светог Саву,
Ходите нам ви на виру“.

Из свега горе наведеног видјели смо да се штокавица, како год да је данас подијелили, идентификовала као српски језик. Српским језиком идентификовали су је наши људи било које вјероисповијести и било којег подаништва да су били. Тако су је идентификовали  и Турци и страни путописци. Након великих сеоба народа, почињу се јављати и другачији називи за штокавицу, па тако се она називала језиком хрватским, босанским, влашким, рашким, ускочким, илирским, црногорским, славонским, словенским, словинским, морлачким, итд.

Аутор текста: Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ

Који језик све позитивне појмове изводи од имена Бога сунца – Ра?

Сви појмови са негативном конотацијом и значењем, ни у ком случају не садрже име бога – Ра?!
«У почетку беше Реч; и Реч беше у присутности Бога, и Реч беше Бог».
Мапа сазвежђа

Мапа сазвежђа; фото: pxhere.com

Науци о језику – лингвистици, овакво истраживање послужило би да се чврсто утемељи, уз помоћ математичког поступка. Основ и доказ генералне хипотезе о томе да се рашански говор изграђује именом бога Ра – користи се и доказује математичком теоријом о скуповима и самим скупом појмова изграђених са речцом ра!

До појмова из рацког и рашанског говора грађених са именом бога Сунца Ра, долазимо постављањем једноставних питања: 1. Ко, 2. Шта, 3. Кад, 4. Како и 5. Зашто? Тачни одговори на постављено питање, својом бројношћу у отвореном скупу, омогућују потпуни језички исказ о свету, људском друштву, језичкој комуникацији, па и о симболима који представљају бога сунца Ра.

Почетни круг и тачка симбол је бога Ра, у сликовном египатском писму, дешифрованом од француског лингвисте и археолога Шамполиона 1822.године. [2] Идентично знамење налази се на саркофагу из Сидона, V век п.н.е., у Археолошком музеју у Цариграду. Круг – Сунце, као симбол бога Ра, опстојава и у грбу Јерменске патријаршије. Овај симбол, пуне две хиљаде година, чува најстарија хришћанска црква.

Исти знак, „необјашњиво“, налази се и на надгробној плочи, из половине XVIII века, пуковника [3] рацке милиције Адама Монастерлије, погинулог на Иришком шанцу 1716. године, у рату са Турцима. Надгробнник је постављен, на јужној страни цркве манастира Ново Хопово, Србија.

ДЕКОДИРАЊЕ

Стога тврдимо да веома препознатљив круг са тачком – бога Ра, и симболична порука о путу душе, која је узнесена код прапра-оца – бога Сунца, са саркофага из Сидона и са надгробника пуковника Монастерлија, опстојавају хиљадама година.

Отворени скуп појмова формираних у миленијумском току, од имена бога Сунца Ра, у модерном руском, српском, односно историјском рашанском говору – декодираћемо простим нумеричким набрајањем, које започиње од броја један – АЗ! Поуком „Ја сам Бог твој“:

  1. Како се звао у староегипатској митологији, до пете династије, бог Сунца? Одговор гласи: Ра.
  2. Кад зађе сунце, која појава наступи у природи? Падне мрак.
  3. Пре него што се роди Сунце, његовом рађању претходи појава?
  4. Именована као: зора.
  5. Како смо лексички формирали појмове мрак и зора?
  6. Одговор гласи – једноставно префиксима и суфиксима, уз ра – ради именовања другачијих појава у природи у односу Сунце.
  7. Небеска механика, филозофа Имануела Канта и научника Милутина Миланковића, учи нас коперниковски, да је Сунце центар света. Ово научно тумачење, је сасвим природно и прирођено. За све који гледају у Сунце. Виде планете као звезде – на пример, Даницу. Отуда, Сунце стављамо, у центар појмовног света. И у сазнајни центар. Људска природа овим опажајима може да овлада, без икаквих помагала. Односно, ово сазнање о видљивом свету, дато нам је као неспорно и нетражено. С тога га некритички, језички, једино и можемо да интерпретирамо: „Јер нико није могао да нас научи да видимо“ – упозорава нас Кант.
  8. Ново питање гласи: у племену које слави бога Сунца Ра, како на свет долази нов саплеменик? Одговор је – рађа се.
  9. Ко је новом саплеменику најрођенији? Брат.
  10. И сестра.
  11. Ако племе слави бога Сунца Ра, како ствара нове производе?
  12. Нова добра „у славу истоименог бога“?
  13. Радом.
  14. Грађењем.
  15. И орањем…
  16. Ако друга племена војнички нападну народ који слави бога Ра – ко га брани?
  17. Одговор: ратници!
  18. Где они одлазе? У рат.
  19. Какав је њихов бојни поклич? Ура, ура…!
  20. А кад погине јунак, где му иде душа? У рај.
  21. После рата, враћају се – где?
  22. У родни крај.
  23. Ако су победници, праве прославу свом богу – Ра!
  24. Параду!
  25. Како се зове земља тог народа? Раша.
  26. Рашка.
  27. Расија.
  28. Рацка земља.
  29. И Сорабска.
  30. Врховни бог једне од пелашких земаља, зове се Душара.
  31. Где живе људи у тој земљи? У граду.
  32. Како се њен главни град зове? Петра.
  33. Рас.
  34. И савремени Београд…
  35. А ко су Расцијани?
  36. Рашани?
  37. Рашн– у савременом енглеском и немачком језику?
  38. Раци– у мађарском и немачком?
  39. Сораби – тим именом названи у делу: „De administrando imperio“ („О управљању царством“) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959)?
  40. Арамеји, ендемични народ.
  41. Галатске висоравни,Сирије и Либана, и библијски појам. Зар то нису они Пелаши о којима пише Херодот и који славе бога Сунца – Ра?
  42. На њиховом језику, у Птоломејевом Египту, пре рођења Исуса Христа, Септуагинта је, први пут, записала књиге назване Тора.
  43. Наук прехришћанске Торе – учи о једном богу. Међутим, име му је табуирано и Тора еуфемистички говори о њему.
  44. Јеванђелист Јован, у I веку од Христа, не живи у сувереном Израиљу, већ у Римском царству.
  45. Али првом реченицом свога Јеванђеља: „У почетку беше Реч…“ Јован показује да је правило Торе испоштовано, јер се име Бога не пише.
  46. Наиме име бога се подразумевало.
  47. И није се изговарало. Нити писало.
  48. Тек у дијалозима апостола и Исуса Христа – који су прецизно наведени у Јеванђељима, ови му се обраћају са Рави.
  49. А, када је спаљена Индира Ганди, на крају ХХ века, пред очима целог света, спроведен је ритуал кога хришћанство не познаје и не признаје.
  50. Спроведен је прастари ритуал, на начин како је то у паганству међу Вендима– како их Немци и данас зову – одувек рађено. Венди су се спаљивали, све док су пагани били. Затим су просипали урне, у обреду посвећеном паганској богињи смрти. Како се она звала?
  51. Мора.
  52. Мара. Или Морена. Њено име је сачувано и у савременим језицима. У преживелим паганским култовима.
  53. Наиме: „мора нас још увек ноћу дави, па се будимо у зноју, усплахирени, узнемирени,растројени…“
  54. Иницијацијска ватра је забележена, као вишемиленијски медиј и ритуал владарске, кнежевске, паганске иницијације.
  55. Али не само када је спаљена Индира Ганди, већ много раније. Односно, ритуал спаљивања је доказан археолошком методом, у Винчи, 5500-3500 пре нове ере.
  56. Али мртви су спаљивани на исти начин, у истом правцу – окренути истоку, и у античкој Ромулијани, где су спаљени римски цар Галерије (Гај Галерије Валерије Максимијан, око 250-311, цезар од 293, август од 305) и његова мајка Ромула – по којој је цар назвао палату.
  57. Коначан доказ, за модерну светску јавност, о иницијацијском спаљивању кога спроводи Мора – учињен је спаљивањем Раџива Гандија, 1991. године.
  58. Због тога је оправдана тврдња, да је и данас, ватра пут до – Ра.
  59. О паганском ритуалу Море и о иницијацијском спаљивању мртвих на Понту, крајем првог миленијума од Христа – постоје прецизни историјски извештаји.
  60. О томе сведоче арапски посланици Ал Бекри и Масуди.[4]
  61. Како се зову воде, на којима је Мора, са својим кћерима, помоћницама, спроводила обред спаљивања и ритуал смрти? Морава – у Србији и Чешкој.
  62. Нера.
  63. И Караш – у Банату.
  64. Морача.
  65. И Тара– у Црној Гори.
  66. Усора– Босни и Херцеговини.
  67. Мура– у Словенији.
  68. Драва.
  69. И њена притока Карашица – у Хрватској.
  70. Одра– у Пољској.
  71. Рајна – код Венда, у Немачкој.
  72. У делу „Историја“, Херодот из Халикарнаса (484-425. пре Христа), те рашанске воде, које познају култ Море, назива Дњепра.
  73. А највећа река у народу који слави једнога бога именом Ра, код Птоломеја је само Ра.[5] Савремена Волга, волан – слободан.
  74. Веома стар, староседелачки народ рашанског корена – „наши“ Власи, највећу реку средње Европе и Балкана зову Дунара. Због чега – питајте Влахе?
  75. Исту ту воду, Латини, су називали – Искра.
  76. Ово име, и пагански ритуал спаљивања мртвих хероја на води, задржало се све до записа званичног историка Римског царства, Амијана Марцелина у IV веку нове ере.[6] Он је описао ратове, који су одвајали антички свет, од слободне цивилизације Сарамата – Рашана и Раца у Бачкој и Банату.
  77. Сведочећи о поразима Рима, на обалама Искра.
  78. Ипак, због чега су Сарамати из Бачке,у IV веку, Риму морали давати одред од 8000 коњаника?
  79. Све до нових ослободилачких ратова, крајем IV века.
  80. Тада је та обавеза смањења на одред од 3000 коњаника, племића, господара.
  81. Бачвани и Банаћани су, у истом веку, поново освојили исконско право на слободу риболова, трговине и пловидбе по Дунара.
  82. Све до ушћа Дунара у Црно море и територије братског племена Алана.
  83. Највећа река у дунавском сливу, код Амијана Марцелина, записана је као PatisusРатиса. У савременом српском језику – Тиса.
  84. Народ култа бога Сунца Ра, са ритуалом спаљивања мртвих, који спроводи првосвештеница, еманација богиње смрти Морене, Мора – њезин ритуал памти до савременог пуног значења, појма о спаљеном претку. Називао га је прапра отац.
  85. Спаљени и иницирани предак.
  86. Пре него што је постао божанство, претворио се у прах и пепео.
  87. Најзначајније неолитско археолошко откриће, ХХ века, у Европи, је откриће Винче и њене културе. Ова је култура стара, колико и сам стари календар. По њему свет је настао 5508. године, пре Христа.
  88. Прослављен открићем Винче, у првој половини ХХ века, професор доктор Милоје М. Васић, објавио је да је културни слој Винче, дебео, у наслагама осам метара у висину. И да нема гарежи од спаљивања.
  89. И утврдио је да ова цивилизација Раца у Панонској низији и на Морави, хиљадама година, није ратовала.
  90. А винчанске куће, по архитектури и урбанистичком распореду, врло су сличне много млађем Новгороду. Овај град је основао Рурик у IX веку, на далеком северу.
  91. Новгорад је постао саставни део Московске Русије 1478. године, под великим кнезом Иваном III Васиљевичем из династије Рјуриковича.
  92. Расија постаје царство под царем Иваном IV Васиљевичем (Иван Грозни), владао од 1533. до 1584. године. Он се за цара свих Руса, прогласио 1547. године.
  93. Династија Раманов (Руси «о» уколико је неакцентовано читају као «а», Зато су на руском Романови Раманови) завладаће Расијом 1613. године и владати до Октобарске револуције 1917. године. Први цар нове династије Раманов, био је Михаил I Фјодорович.[7]
  94. Но вратимо се научном чланку „Кроз културни слој Винче I и II“. Проф. др Милоје Васић, наводи: „Загробни живот покојника условљен је, по ондашњем веровању, приношењем жртава и либација. – У микенском добу, око 1250 г. пре Хр., жртве и либације стављане су у удубљења („cupule“) на каменим надгробним плочама. – У винчином хероону (напред, стр. 13), жртве су принете у облику земљаних хлебова – колача, поред којих се налазило и посуђе за пиће и за јело. У то посуђе је, вероватно, првобитно, а и доцније, повремено сипано пиће (кратер и скифоси) и стављано јело у зделу. – У другом случају, на дубини 2,98 (односно дубини 3,48) м., покојнику је дата у једној здели пшеница (напред, стр. 9) и један лебес поред осталог потребног му посуђа.“[8]
  95. Класични назив за жито, а посебно оно које је ритуално приношено мртвима, је раж.
  96. Професор Милоје Васић, између осталог, наводи: „За сада не можемо ни приближно тачно одредити дужину временског интервала, у којем је винчин херон постојао и у њему вршен култ, али је извесно, да он није био једини примерак своје врсте у Винчи.
  97. Доцнијем добу – на дубини 2,30 (односно 4,10) м. – припадао би хероон из Винче, од кога су очувани зидови од плетера и земље. На томе нивоу нађене су многобројне вазе, које су, вероватно, припадале појединим гробовима спаљених покојника…
  98. Не сме се, међутим, заборавити, да су амфоре с поклопцем у облику шлема биле, у самој ствари, урне. Такве урне и њихови фрагменти нађени су у Винчи и у најдубљем делу културног слоја, па се мора закључити, да је и на почетку насеља у Винчи истовремено постојало погребавање и спаљивање покојника. Доцније је спаљивање искључиво у обичају…
  99. Овај примерак из Винче пружио је кључ за објашњење и осталих врста столова у овом насељу, у којем су се гробови налазили поред и испод кућа за становање и у њима, као и у нарочитим хероонима.“[9]
  100. Спаљени предак, лексички је именован као прадеда…
  101. Велики број амулета од глине у пропорцијама православног крста, са птицоликим изгледом на лицу, кљунастим носем без уста: „мртва уста не говоре“ – зашто их представљати – пронађени су у винчанским кућама а да им до данас није објашњена функција.
  102. Најзначајнији симбол човечанства – крст и Христово распеће на њему, нова је објава.

Распећем и васкрсењем потврђена је вера.

ЈЕЗИК – НАЈМАЊЕ КВАРЉИВА РОБА

Баш као што конзервативан приступ лингвистици учи – језик је најмање кварљива роба. Ову истину, посебно доказује и наш математички поступак набрајања, у отвореном скупу бога сунца Ра.

Језик се развија и гради нове појмове, изразе и значења, али и чува све изграђене речи, језички запамћене, некварљиве, независно од историјског момента када се одређен појам формирао. И готово смо убеђени, да се не разликује Кантова теорија о поимању света, од поступка науковања које свако дете, учећи матерински говор, постиже. Свакодневни говор појединца, на идентичан начин, освежава и континуирано памти, свесно или несвесно, значења свих прекобројних појмова једног језика. Или, код посебно талентованих, образованих, полиглота – поступак се мултиплицира. А скуп појмова изграђених употребом речце ра – у идентичној сразмери, се умножава.

И, коначно, о одговору на питање у наслову чланка.Треба ли да кажемо да је то руски и српски језик или је сувишно?

Литература

[1] Студијска Библија, превод др Лујо Бакотић, друго исправљено и допуњено издање, „дијам-М-прес“, Ветерник 2005, Нови завет, Јеванђеље по Јовану, Реч, 1, стр. 136.

[2] Жан-Франсоа Шамполион (фр.Jean-François Champollion; Фижак, 23.децембар1790Париз, 4. март1832) је био француски научник, филолог и оријенталиста, сматра се оцем модерне египтологије. Дешифровао систем египатског писма – хијероглифа и симбол бога сунца Ра – круг и тачку.   (О богу сунца Ра: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0, 26.02.2013).

[3] Допис Аустријског државног архива (ÖStA) , Ратног архива (KA) у Бечу, упућен Историјском архиву града Новог Сада, 21. фебруара 2013. године.

[4] Др Ђорђе Јанковић, „Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа“, Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001.

[5] Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији“, Београд у државној штампарији, 1872, репринт, Етхос, Београд 2004, 108.

[6] Амијан Марцелин (лат.Ammianus Marcellinus, рођ. између 325.-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар.

[8] Др Милоје М. Васић, „Кроз културни слој Винче I и II“, Српска академија наука, „Споменик“, С, Нова серија, 2, Београд 1950, стр. 15-16.

[9] Исто, 14 и 16.

аутор др Милан Парошки

Извор: ЦАРСА

Колико су слични српски и санскрт?

Редакција Србин инфа разговарала је младим истраживачем санскрита, Марком Пејковићем, поводом изласка из штампе његове необичне књиге Речник санскрита и српског.

санскрт

У последњих двадесетак година, верујемо као део дугог процеса националног самоосвешћивања, појавило се доста радова везаних за митску и реалну старину српског језика. Откуд се код Вас јавило интересовање за санскрит и где сте га изучавали?

санскрт

Речник санскртско-српског језика

– Све је кренуло спонтано. Када сам први пут видео писмо санскрита (деванагари) одмах сам се заинтересовао. Сва та слова су ми изгледало отмено и узвишено. Одмах сам кренуо да пишем своје име на санскриту, простије речи и реченице. Онда сам набавио граматике, читанке (издвојио бих ону Радмила Стојановића) и старе текстове на санскриту. Потом сам открио колико је санскрит жив језик – говори га неколико милиона Индијаца, кроз индијске часописе, радио и ТВ програме на санскриту. Врхунац изучавања је био 2012. године када сам примљен на летњу школу санскрита коју је организовао Јужноазијски институт чувеног и осам векова старог Универзитета Рупрехт-Карл из Хајделберга у Немачкој, и то у класи проф. санскрита Садананде Даса. Данас и сам држим часове санскрита, укључујући и конверзацијски модул.

Чињеница је да од Милана Будимира и Анице Савић Ребац па до Александра Ломе и Вање Станишића српска култура није имала разумевања за проблеме индоевропских језичких старина. Зашто је то опасно?

– Ми Срби често волимо да истакнемо како се поносимо нашом богатом историјом и културним наслеђем, као и православном вером. Али, углавном о свему томе мало знамо, или и ако знамо, на самом делу не показујемо довољну бригу за очувањем тог наслеђа. Исто важи и за шири културни контекст одакле смо потекли као и други европски народи, а то је индоевропски контекст. Без изучавања индоевропских језичких старина ми не можемо да разумемо оригинално значење речи којима се користимо у нашим животима – од пијаце до философских катедри. Не можемо да научимо да мислимо, можемо само да се претварамо да нешто знамо.

Шта обичан читалац, лингвистички необразован, може да нађе у вашем Речнику санскрита и српског?

– Добија прилику да упозна, не само сличности српског и санскрита кроз списак истих или сличних речи два језика, већ и индијску културу из православне визуре. На то смо данас посебно обавезани када свејерес екуменизма покушава да прогута и потре православне догмате кроз њу-ејџ ураниловку свега и свачега галопирањем ка светској тоталитарној владавини. Читалац може видети да сам писао са дистанцом – можемо код других похвалити само оно што није супротно нашој вери и наслеђу, а све остало тек узети к знању. Свакако, они који нису Срби православци добијају прилику да прошире философске и лингвистичке хоризонте којих смо сви лишени услед просветитељско-западњачких погледа на свет.

Књига, поред списка истих и сличних речи и основне морфологије и фонетике санскрита, пружа и основна знања о индијској историји, религији, филозофији, обичајима, пословицама, причама. Укратко, све оно што би један образован човек требало да зна о Индији. Дужан сам и да истакнем да је мој рад надовезивање на радове претходника на ову тему (Божиновић, владика Атанацковић, Ресимовић…). Оно што је код њих вредно сам преузео и као такво у књизи означио, елиминисао сам оно што је по мени погрешно или непостојеће, а додао сам око половину нових речи. Такорећи, унео сам мало реда у кућу и додао пар нових ствари да освежим причу.

Колико је заиста савремени српски језик сличан санскриту? Шта та сличност значи за нашу културу и идентитет?

– Веома сличан. Ево неколико примера из Речника: наш глагол ходати се изговара истоветно ходати, прилог за време када – кадаа, некада – екадаа, пад – випад, седети – сиидати, венути – венати, тада – тадаа, лепак – лепаха, свирати – сварати, тама – тамаха, кочити – кочати, смејати – смајате, девер – девараха, чаша – чашакаха… Посебан део речника су реченице са сличним речима. Ево једне од таквих реченица: Тата, када брат хода (иде) – Таата, бхраатаа кадаа ходати?

Који су даљи правци истраживања? Да ли сте размишљали да грађу проширите на невероватни Етимолошки речник словенских језика, који у Москви излази од 1974, и до сада је обухватио 39 свезака?

– У складу са предлогом моје издавачке куће Catene Mundi, којој дугујем захвалност за врхунски професионализам у процесу публикације мог Речника, планирам рад на етимолошком речнику санскрита и српског који би покрио поређење корена речи српског и санскрита, а вероватно и поређење речи које имају различито, али блиско значење.

Извор: Србин.инфо