Српска војска

Српске војничке приче Хенрика Ангела

Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Видео сам на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. Никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу.
Хенрик Аугуст Ангел

Хенрик Аугуст Ангел – Српске војничке приче; слика (Eivind Engebretsen)

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним “зверствима” која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао:

„Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве“.

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу:

„Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“.

А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник:

„У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“.

По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: “Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче“.

Извор: Србин Инфо

Слушај ‘амо! Крећемо у борбу макар сви изгинули!

Ово је говор команданта прве чете 40. пешадијског пука, капетана Луке Ђурашковића, војницима у Помореки, код Брезовице (Словенија) 26. маја 1940. године. Због могућности напада фашистичке Италије на Југославију изведена је делимична мобилизација војске с концентрацијом трупа у Словенији. Смотри борбене спремности присуствовали су и страни војни аташеи и новинари. Приликом обиласка свог пука, стенографисан је говор капетана Ђурасковића одржан војницима, сачуван у архиву Српске академије наука и уметности (САНУ – А36-119-263). 
Лука Ђурашковић

Плакат за монодраму „Слушај ‘амо“ Томислава Г. Панајотовића

Говор командира прве чете, Четрдесетог пешадијског пука, капетана Луке Ђурашковића, који је погинуо при ослобађању Трста као мајор Југословенске армије, војницима на дан 26. маја 1940. год у Помореки, код Брезовица, преносимо вам у целости (Због аутентичности говора из 1940. год унапред се извињавамо због псовки које су у оригиналу пренете и упозоравамо оне којима сметају исте да га не читају):

Ми живимо у озбиљно доба и сваки од вас знаде зашто смо ту. Сви сте већ старији и жењени људи, ви читате новине, је ли тако? Ако нам ко пружи рат, јебо га отац, ми ћемо га прихватити и ратовати. У том случају, јебо му пас матер, морали би ми да примимо борбу, па макар сви изгинули.

То би било од нас часно, јел тако? Наши суседи Талијани, е то су курве једне. Они, јебо им пас матер, боје се ратовања, а хоће да добију земљу без крви. Они, фукаре једне, кажу да имају право на Далмацију. Јесте добиће, али курац! Јел тако? А зар ми немамо право на Трст, Истру и друге наше крајеве?! Па дабоме да имамо. Сада се праве пријатељи, а сутра напали би нас, курве једне! Јел` вам то јасно? Јебо им пас матер, само нека дођу, послаћемо их у пизду материну.

Друго, ми Јужни Словени били смо и јесмо најбољи војници Европе. Јел тако? Дабоме да је тако и тако мора да буде. Мусолини је доста учинио за Италију. Он је много дао Италијанима, али их никад неће начинити храбрим, макар им курац дао, неће моћи да им да срце јуначко. Јел тако? Јел вам јасно?

Е, друго кажу Талијани: они веле – код нас је све моторизовано. Наши су митраљези ФИАТ, наши су тенкови ФИАТ, наши су авиони ФИАТ и шта све ја знам у пичку материну. Знамо ми то, али је у њих и срце ФИАТ, јебо их Свети Јероним на небу. Само има једно: они нас не знају, пичка им материна. Јел` тако? Дабоме, баш тако, и тако и треба да буде.

Друго: хоће да нам буду куратори, да гарантују наше границе, пизда им материна. Талијани и ко зна који курци, Немци, Енглези, Јапанци, Кинези и други, па чак и Друштво народа. А шта се нас тичу њихове гаранције, пизда им материна? Знамо ми шта су то гаранције! Јебо им пас матер, гаранцијску и курварску!

Друго: сви ви знате да се наша војска најбоље храни. Јел тако? Е, кад је тако, онда храна треба да буде сто пута боља. Имамо куваре, јебо им пас матер, још и не ваљају. Па добро где су ти кувари, јебо им пас матер, сви одреда? Дежурни, дедер звони ми куваре, пизда им материна. Па добро кувари, јебо вас Свети Јероним на небу, послаћу вас да терате митраљезе у брда у пизду материну, па да видимо да ли ће храна бити боља и… Јебо вам пас матер куварску. Јел` тако?

Кувар Тробец: Али, господине капетане, из гриза се не море…

Лука Ђурашковић: Куш, ништа те нисам питао. Марш у пизду материну. Јебо ти пас матер куварску! Кат те распиздим, претворићу те одма` у митраљез. Друго: где је ту онај кога су убиле гаће? Ај, ту је! Е, баш тебе ћу послати на Талијане, јебо те митрополит. И ти си ми курчев војник. Убиле те гаће…

Слушај `амо и шта се смејеш? Сви ви знате да има и других којима се хоће наша земља, пизда им материна! Ено горе оне циганске курве кажу да им припада Срем, Банат и Барања. Па добро, пизда им материна татарска, што не дођу да узму пола Словеније и Хрватске, јебали их њихови грофови, јебо пас матер њима и Хортију и Телекију и грофици Марици!

Друго: јел идете онако преко ноћи у Домжале? А? Знам вас ја добро. Јел тако? Е, видите то не сме тако да буде. У нас постоји преки суд, па ту нема више шале. Одма` те стрељају, јебо те фараон… Да ли ви мислите тако? Ево иде ти командир тамо негде у пизду материну, водници шта ја знам где, јебо их Бог, ионако ништа не ваљају, поднаредници седе у кафани, а ви у Домжале. Па ти сад лепо дођу Талијани, пизда им материна, како би све изгледало и како би нас лепо удесили… мајку им жицарошку!

По то не сме да буде. Јел` јасно? Не може то тако код нас да буде, како је било код Чеха. Јок… Ето и то су курве које се уопште не боре, него само полажу оружје, кукавице, јебо им пас матер и њима! Па ево и Пољаци, јебо их Свети Јероним, борили се… борили, а њихова господа министри – туп у авионче, беже авионима право у Париз. Ништа мање у пизду материну, да тамо тобоже владају, али сами, коме, пичка им мајчина. У нас не сме да буде тако и не може да буде тако, наравно.

Друго: није све што сам вам казао. Ама сви ви знате да сте паметни људи. Ишли сте по свету и сви сте сигурно видели лепу варош Темишвар. Е, видите, кажу Румуни, јебо их Бог отац: “То је наше.” Па добро сад, пичка му материна, шта је онда наше? За који смо красни овде и шта још да бранимо кад ништа није наше? Пизда им материна. Па што плаћамо толики порез, кад је ово туђе? Јел тако? Онда од нас нико неће добити ништа. Даћемо им курац тврд, и то тврд за много година.

Нека дођу ако су јунаци, а ми ћемо са њима право у пизду материну, преко Драве и Саве, па макар сви изгинули! Јел` тако? Јел вам јасно? Е, па дабоме, да јесте, јер друкчије не може и не сме да буде, наравно…

А сад водниче дај људима вољно!

Украс 1

Овај говор је тада био повод за велики спор Мусолинијеве Италије и Југославије. Наиме неко је стенографски записао и доставио влади Италије која је уложила протест влади Југославије.

Говор капетана Луке Ђурашковића, драматизован је од стране Томислава Г. Панајотовића. У монодрами која је изведена 2015. године у Културном центру Параћина у улози капетана Ђурашковића нашао се глумац Марко Вучковић.

 

Први авион Србија је набавила преко архимандрита Михаила

Крајем октобра 1912. године из Русије у Београд стижу први авион и први пилот српске војске. Авион је био типа Дукс Биплан, копија француског Фармана VII, а пилот Александар Агафонов, инструктор Петроградске авијацијске школе и Саратовског аеро клуба. За набавку овог првог авиона и ангажовање првог војног пилота у Србији заслужан је био Архимандрит Михаило Урошевић
Авион, Авијација

Авион „Дукс-Фарман-VII“

Архимандрит Михаило

У живописном Брестовцу, селу у Горњој Гружи, у браку Радисава Урошевића и жене му Саре, 4. јула 1868. године, као четврто дете по реду, родио се Милан, потоњи епископ шабачки. Основну школу је завршио у манастиру Враћевшница, нижу Гимназију у Крагујевцу, а пољопривредну у Краљеву. Одмах по завршетку школе, жени се Драгињом, са којом је добио сина и кћерку, а потом, као ожењен, ступа у Призренску богословију, коју завршава у 29-ој години.

Недуго потом му умире супруга, те он одлази код митрополита Михаила са молбом да се замонаши. Митрополит га шаље у Раваницу, где крајем 1897. године прима монашки постриг и добија име Михаило. У пролеће следеће године, бива постављен за старешину манастира Враћевшнице.

Под његовим руковођењем, манастир је унапређен у сваком погледу. Поред пастирске службе, унапредио је и манастирску економију, а подигао је и споменик баба Вишњи.

На предлог митрополита Димитрија, а по одлуци Светог Архијерејског синода, и уз сагласност Краљевске владе, изабран је за старешину Српског подворја у Москви 1905. године.

Необичан захтев српске Владе

Архимандрит Михаило се током свог боравка у Москви истакао својим радом на мобилисању руске јавности и елите и њиховом упознавању о стању у Србији у предвечерје Првог балканског рата. Кажу да је одржао на стотине предавања по Русији, да је прикупљао помоћ за нашу војску у новцу, санитетском материјалу, опреми, уписивао је добровољце…

Углавном, тај његов рад није могао остати непримећен код власти Краљевине Србије, тако да архимандрит, отприлике у ово доба, а пре 100 година, добија један врло необичан захтев од српске Владе, а то је да за потребе наше војске, у Русији хитно набави један аероплан.

Изненађење је било велико! Ајд` чизме, ћебад, завоји, лекови, ал` аероплан… Еј! Аероплан. Али, наш се архимандрит и ту снашао. Прво је, с обзиром да је имао податке о нашим студентима који су студирали у Русији, обавио контакте међу њима и окупио око себе оне који су се занимали за авијатику. Нашао је двојицу који су студирали у Петрограду и које је позвао да одмах дођу у Москву.

Набавка аероплана и ангажовање пилота

Одмах је успостављен и контакт са руском војним властима, и након неколико понуда, одабрана је московска фабрика Дукс, којој је архимандрит и учинио званичну посету. Та фабрика је радила сопствене авионе, а према француским предлошцима и то Њепор IV и Фарман VII. Та два авиона су ушла у серијску производњу за потребе руске војске и иако много бољи од оног којег ће архимандрит купити, једноставно они у том тренутку нису могли бити испоручени Србији. Руси су могли да их за наше потребе направе тек за два месеца, тј. крајем 1912. године, а рат само што није почео.

Пратећи инструкцију Владе, а пошто су му Руси предложили некакво решење, архимандрит пристаје на понуду да купи Дукс Биплан. Наиме, тај апарат је током тог лета учествовао на конкурсу за руски војни авион. У суштини он је био копија Фармана VII, али су Руси на основу француског оригинала унели неке измене које су сам апарат поједноставиле.

Међутим, француски оригинал је имао ту предност што је приликом пада авиона, „кабина“ пуцала на два дела, што је пилоту давало могућност да преживи (падобрани се још нису користили), што руска верзија, односно поменути Дукс није могао. Руске власти су тако одлучиле да Фарман постане руски војни авион, а Дукс је „лежао“ у хангару док се архимандрит није појавио.

Посао је брзо склопљен, а архимандрит је „искеширао“ 30000 тадашњих динара, што је била врло висока цена, за коју су се у Француској могли набавити много бољи авиони, али треба имати у виду опет ону инструкцију Владе да се хитно и по сваку цену набави авион у Русији.

Заборавили смо још да напоменемо да је уз набавку авиона, архимандриту дат задатак да „набави“ и пилота (пошто су наши још били на школовању у Француској), што он уз помоћ оне двојице студената и чини. Ангажован је Александар Агафонов, инструктор Петроградске авијацијске школе и Саратовског аеро клуба, тако да су возом, уз благослов архимандритов, пилот и авион послати за Београд, у који су стигли крајем октобра 1912. године.

Са овим авионом, те 8 летелица наручених у Француској током лета 1912. године док је првих наших 6 пилота било тамо на школовању, и уз два турска авиона заплењена у Нишу, српска војска је приликом оснивања свог ваздухопловства 24. децембра 1912. година, већ имала завидан број летелица за то време…

Извор: Поуке (Милан Ракић)

Руска књига из 19. в. о српским хусарима у руској војсци

“Историјски опис одежде и оружја Руске војске“ (Историческое описание одежды и вооружения Российских войск) је вишетомно дјело и најобимнији рад у историји руског издаваштва са јединственим приказом руских војних снага од 862. године до времена цара Николаја I и његовог вишетомног објављивања које је трајало 20 година – излазило је у Петрограду (данас Санкт Петербург) од 1841. до 1861. године. Издања су штампана у двије варијанте: скупа – са дјеломично илустрацијама у боји и на скупоцјеном папиру и јефтинија – са црно-бијелим илустрацијама. 
Српски хусари

Хусар Сербског пука од 1741. до 1761. / Историческое описание одежды и вооружения Российских войск; фото: rsl.ru

Почетак рада на овом захтјевном дјелу односи се на 1830. годину када је по наредби цара Николаја I задатак организовања описа униформи и опреме руских оружаних снага додијељен једном војном администратору (генерал-потпуковник П.А. Клейнми́хель). Он је тада формирао посебан комитет за састављање историјског описа униформи и наоружања руске војске. Касније ће бити формиран и специјални департман при Војном министарству под руководством пуковника И. Г. Бибикова. У току рада, чланови овог департмана истраживали су архиве Војног министарства и друге историјске архиве.

Ова публикација је до данашњег дана један од најпопуларнијих извора информација о историји војничких униформи. Богато илустрована она садржи подробан опис војне и цивилне одјеће, униформе, оружје, заставе разних војних јединица, грбове и др. 

На сајту Руске државне библиотеке могу се наћи електронске копије појединачних томова „Историјског описа одежде и оружја руске војске“ из различитих година њихових издања. Види: Фонд електронских докумената Руске државне библиотеке

У дијелу у ком се приказују хусарски пукови ангажовани у руској војсци, дати су цртежи и српских хусара. Српски Хусарски пук (Сербский гусарский полк) је коњичка јединица која је постојала у руској царској армији од 1724. до 1785. године. 1724. године на подручје Украјине доселило се око хиљаду Срба. Тада је формирана Српска команда, која је 1727. године преформирана у Српски хусарски пук. Овај пук је престао постојати под српским именом између 1783. и 1785. године када је ушао у састав Олвипољског хусарског пука.

Остале илустрације можете погледати овдје

Сања Бајић