Скити

Срби од давнина на Балкану – И богови су говорили српски

Академија Републике Српске Крајине „Никола Тесла“ Вам, у име 800.000 прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и хрватских градова, од 1990. до 1995, и хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), скреће пажњу да одавно траје  међународна завера против Срба православне вере, чији разлози се у свету не истражују – ни у једној грани друштвених наука. Иначе, да се наука тим бавила последња два столећа, онда над Србима не би били обављани злочини геноцида, за које није одговарала ниједна држава, нити државници западноевропских земаља, које су окупирале српске земље у Првом и Другом светском рату (1914. и 1941), а није одговарала ни Хрватска, која је од 1990. до 1995, обавила злочин геноцида над Србима и прогнала из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и хрватских градова 800.000 Срба са српских древних историјских и етничких територија  – у чему су јој помагале чланице НАТО и Европске уније.
Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Пошто се државне и научне установе света не баве разлозима вековног биолошког истребљења Срба православне вере, почели су тиме да се баве поједини умни и честити људи у многим земљама света. Овај пут ћемо вас упознати са двојицом од њих – један је професор универзитета у Сједињеним Америчким Државама, проф. Иво Вукчевић, а други је историчар у Италији, Ђанкарло Томецоли Тицијано. Оба часна човека су написала да су Срби (Ссловени) староседеоци Балкана и других европских држава, да су српско име имали пре неколико хиљада година и да су записи из тог времена на старом српском језику, јер пре другог миленијума пре нове ере није постојао ни грчки, ни латински језик, а романски и германски језици су (као и мађарски, румунски, фински…) настали од 12. до 19. столећа Нове ере.

Да не бисмо набрајали детаље од великог броја злочина геноцида над православним Србима, упућујемо Вам један изврстан чланак о радовима америчког и италијанског историчара, који је написао члан Академије и члан Удружења књижевника Србије, Слободан Јарчевић – 2012. године. Тај чланак је понудио редакцијама више јавних гласила у Србији, али ниједно гласило није пристало да га објави. А у њему су планетарне вредности, јер открића о скривеним подацима Цивилизације износе Американац и Италијан, а односе се на Србе (Словене) и њихове давне претке, који су били утемељивачи прве писмености у свету, што се не налази ни у једном уџбенику светских универзитета!

Свест човечанства се мора пробудити и признати да су преци Срба (Словена) творци светске писмености и Цивилизације!!!

Молимо вас да о овој истини обавестите у својој средини: државнике, научнике, писце, новинаре, академије… И да им скренете пажњу да би била обавеза да се на међународном нивоу покрене научно истраживање о светској писмености, чиме би се то везало за претке Срба (Словена), те би се уклонили фалсификати да су Срби (Словени) описмењени и покрштени тек у 9. столећу Нове ере, „до кад су били варварска племена“!  

Достављамо вам о свему овоме чланак академика Слободана Јарчевића: „И богови су говорили српски“. Под тим именом је Издавач „Мирослав“ објавио књигу.

С поштовањем,

Академик и књижевник Алекса Мрђен,

Председник Академије РС Крајине „Никола Тесла“

И богови су говорили српски

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић: (Редакцији „Судбине“, по предлогу Д. Мораче)

Професор америчког Универзитета „Санта Барбара“ у Калифорнији, проф. др Иво Вукчевић, објавио je књигу „Срби Германије, Етрурије и Илирије“. У њој пише, да су Срби (Словени) покривали, у Антици, све крајеве Европе и да су творци светске писмености. Скупио је и велики број извора о српској држави у северној Италији у петом столећу после Христа – кад је с политичке карте нестајала Римска Империја. Тад је становништво ових италијанских крајева, поред латинског, користило и свој српски (етрурски) језик, који је, у географским именима Италије, оставио дубоког трага – до данас: Милано, Пескара, Трст, Падова, Болоња, Верона, Новара, Нови, Равена…

Због овакве античке распрострањености српског народа у Европи, остајали су свукуд српски натписи и српски споменици, па и српски календар, по којем је ова 2012. година, 7520. година.  Српски календар и ово присуство Срба у целој Европи, упућују на обавезу уважавања српског језика, јер су научници, без тешкоћа, читали (помоћу савременог српског и других словенских језика) записе из Лепенског вира (старе око 7000 година), из Винче (нешто млађе), из Етрурије (из другог миленијума пре Христа), из Пруске (неколико стотина година пре Христа), из Мале Азије (други миленијум пре Христа) и са Крита (два миленијума пре Христа). А кад су овакви закључци најпознатијих научника света, онда није чудо што овај чланак у нашем часопису носи име: И БОГОВИ СУ ГОВОРИЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК.

Проф. др Иво Вукчевић је одбацио могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби – или: Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Његов закључак о античком становништву Балкана и о Словенима у искону – пружа податке о Србима на европском континенту:

„Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:

1) ‘Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;

2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ‘Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;

3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди; …

7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су се данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…

11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ‘Срби’, користили изворни носиоци“.[1]

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

И многи други савремени истраживачи упозоравају (ових година), да стари историјски извори спомињу у Европи Србе – понекад под другим именима, која бисмо могли означити завичајним, или племенским: Венди, Венети, Далмати, Трибали, Илири, Дачани, Трачани, како то наводи и католички свештеник са Хвара, Винко Прибојевић, у 16. столећу…[2] а завичајна имена и данас красе преостале Србе, па се радије зову завичајно, него национално: Србијанац, Личанин, Кордунаш, Банијац, Босанац, Далматинац, Македонац, Славонац, Војвођанин, Црногорац… Ево, како значајан податак грчког историчара, Апијана из Александрије, о Србима у Далмацији, Херцеговини, Србији и другим крајевима на Балкану, објашњава један од трагалаца за исконским српским коренима на Балкану, Илија Петровић, из српског племена Куча – у Црној Гори:

Етрурци

Књига писана етрурским језиком; фото: www.oldest.org

„Апијан из Александрије сведочи, да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавијус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали. Бројни аутори из старијих времена, нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), земљу Трибалију, у крају у којем је много касније откривен Лепенски вир (на Дунаву), назива ‘област Срба’, а Леоник Халкокондил, рођени Атињанин, без икаквих ограда, каже да ‘род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, то поуздано знам’. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се ‘Трибали, Мизи, Илири, Пољаци и Сармати служе, између себе, истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, широко и надугачко владајући… овај људски род… такав је мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора… и тамо учврстио седишта’. Знак једнакости између Трибала и Срба је стављан и много касније – чак и у 19. веку. Тако су, например, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826) објавили у Паризу (1803), у 16 томова, дело названо: ‘Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима’. У десетом тому, на страни 69, написали су: да су Срби оно што су и Трибали…“.[1]

Трибали

Трибали

А да су Срби били становници Западне Европе, посебно Немачке, то потврђују текстови на камену, зидовима, оружју, керамици… крило се, да су писани на старом српском (словенском) језику. Све их је прочитао, нeдавно, руски истраживач старина, Генадиј С. Грињевич и то објавио у књизи: „Прасловенска писменост“, Москва, „Летопис“, 1999. године. Њоме је уклонио сваку недоумицу – текстове у Западној Европи, пре Христа, написао је народ који је говорио српским (словенским) језиком. То откриће је помогло руским лингвистима и историчарима, па су приступили даљим истраживањима. У Санкт Петербургу је (2008, на Међународном конгресу историчара) прочитано неколико реферата, написаних захваљујући открићима Грињевича. Овог ученог Руса, нису завеле европске научне тврдње, да су творци писмености били: Египћани, Грци, Сумерци, Индуси, Кинези, итд. Пошао је од једноставног закључка – да је то један од ових народа, онда би се мноштво текстова писаних рунама у Западној Европи могло читати помоћу језика тог народа. Но, то није полазило за руком ниједном Европљанину – последњих хиљаду година. Грињевич је дешифровао то тајанствено писмо на најједноставнији начин – користио је свој руски језик. За европске научнике је рекао да нису могли прочитати руне, јер их је заслепио евроцентризам. У свом истраживању су користили само старолатински и старогрчки језик. Није им помогао ни стари језик Јевреја, а узалуд су покушавали – да руне прочитају помоћу младих европских језика: енглеског, немачког, француског… Антички записи се могу читати само помоћу српског и осталих словенских језика, па није никакво претеривање тврдити, да су и богови у Антици говорили српски.

Грињевич је један од ретких руских научника који признаје да су најстарија имена за Словене: Сораби, Сурби, Сабри, Сибри… од којих потиче и име руске северне области: Сибира. Ту се потпуно слаже са српским истраживачима: др Јованом И. Деретићем, Милошем Милојевићем, др Олгом Луковић-Пјановић и другима.

На Конгресу у Санкт Петербургу је потврђено да су Срби староседеоци и Немачке. О томе је изричито написао закључак проф. др Иво Вукчевић:

„Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су себе називали Србима и једино Србима. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су своју земљу звали Србијом. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су свој језик звали српски, или сербска реч“. 

На Међународном конгресу историчара у Санкт Петербургу (2008) италијански историчар Ђанкарло Тицијано Томецоли је прочитао реферат: „Подаци о раном словенском присуству на Криту“.[1] У првим реченицама, отклонио је сваку сумњу у словенско староседелаштво на Балкану. Изричито је прочитао:

„Такозвани касни долазак Словена у Европу је тотална бесмислица. То мора бити замењено чињеницом – да су Словени у палеолитику били становници Југо-источне Европе“.

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Чудио се да историографија Европе не потврђује да су Словени били на Балкану у Антици. Рекао је да су сви топоними и хидроними из тог времена на Балкану словенски. Цитирао је више европских историчара, који су утврдили да су Трачани, Илири и Пелазги словенска племена. Додао је – ово су три гране истоветног етноса, користили су један језик и често су називани и другим именима. Рекао је да треба подразумевати словенско становништво и кад се спомињу земље: Тракија, Скитија и Илирија. После овога, прочитао је нешто што је изненадило све учеснике и слушаоце:

„Археолошки налази потврђују, да су Крит насељавали балкански становници – из Тракије, Скитије и Илирије и да је то обављено у 3. и 2. миленијуму пре Христа“.

После тога је изнео још невероватнију тврдњу (таква је ако је упоредимо с подацима у званичној историографији Словена) – да је линеарно А писмо с Крита словенско. За линеарно Б писмо на Криту, у 3. и 2. столећу пре Христа, каже, такође, да је словенско. За главни град Крита је рекао да му име (Кносос) нема значење у грчком језику и да оно потиче из словенског језика.

Борба Илира и Римљана

Ђанкарло Тицијано Томецоли је показао на филмском платну златну плочу с писмом – за које се дуго тврдило да је нечитљиво. Прочитано је – писано је словенским језиком. Ево превода на савремени српски језик:

„Ареју, главару, првом (или, старијем) сину поштеног Ајака“.

Реч „поштени“ је у том старом запису истоветна као и данас. „Старији“ је обележен речју „ситарке“, а то је веома блиско данашњој речи у руском: „старик“. Иначе, Ђанкарло каже да је у првом падежу та трачка реч гласила: „стари“. „Син“ је обележен речју „кето“, што је скоро истоветно старобугарској речи за „дете“ – „кедо“. То је у савременом српском језику „чедо“. Критско лично име „Ајак“ је, каже Тицијано Томецоли, од речи „јак“ – присутна у српском и другим словенским језицима. За име „Ареј“, наводи да је то старији облик имена – касније ће гласити „Јареј“. Творен је према старом словенском богу рата – „Јароста“, „Јарило“, „Јаро“, „Јаромир“, „Јарослав“, „Јаровит“.

Ахил и Патрокло

Ахил и Патрокло, Античка посуда из берлинског музеја

Ђанкарло Тицијано Томецоли је истакао да се сви текстови с Крита, без обзира да ли су писани на камену, оружју, посуђу или тканини, могу читати само помоћу словенских језика и никако помоћу грчког, латинског или јеврејског језика. Он закључује, да су, у претходним миленијумима, Крит насељавали људи различите етничке припадности, али да су Трачани (Словени) били владајући слој. Наводи, да су шпански и македонски стручњаци за древну историју закључили 2001. године – стари Крићани су били сроднији Словенима Македоније, него Грцима. Томецоли је закључио, да је Минојска држава на Криту (основана 2000 година пре Нове ере) словенска, а не грчка – како то пише у историографији свих земаља света. И на Криту се говорио српски језик, па су богови, тада, кад је био Тројански рат, могли с Ахилом и Хектором говорити само српским језиком. А поред језичких текстова, на Криту је нађена и керамика с ликом Ахила. На његовој одећи су били урезани знаци данашњег српског грба – крст са четири оцила. А у старим записима пише, да је Ахил јахао коња „Шарца“, као и Краљевић Марко и да је волео гусле, које су српски инструмент.

Скадар

Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија

Богови су, у Тројанском рату (а Скадар је био Троја, или Илиј), могли да говоре, како рекосмо – с Ахилом и Хектором, само српским језиком (13. столеће пре Нове ере). Грчки је развијен тек по грчком доласку у Европу – 8. столеће пре Нове ере. У Италији се говорио у Антици етрурски (српски) језик, а латински се почео развијати тек од 6. столећа пре Нове ере. Других језика у Европи и на Средоземљу (осим српског – словенског) није било. Да бисмо се у то уверили, погледајмо како су и када творени (боље је рећи, склепани) савремени европски језици. Пише у енциклопедијама:

1.     Португалски језик:

„Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарног латинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи – као шпански ријечник – нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи“.

2.     Шпански језик:

„Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуострва, почео ширити путем администрације, војске и колонизације и још од другог столећа Старе ере, те потпуно потиснуо старије ‘иберске’ језике“.

3.     Француски језик:

„Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике“.

4.     Енглески језик:

„Германски језик с много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току 15. и 16. столећа. За викиншких инвазија (9-11. столеће), енглески језик долази под снажни утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје послије битке код Хастинга (1066), кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У 13. и 14. столећу, продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у 14. и 15. столећу), књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара“.

***

И тако, ови и други европски језици су закаснили, да би њима говорили богови с Ахилом и Хектором – у време Тројанског рата. Тад се говорило само српским језиком – у Европи и деловима Азије.

Београд, 9. 5. 7520 (2012)

Украс 1

Напомене:

[1] Проф. др Иво Вукчевић: „Словенска Германија“, Београд, „Пешић и синови“, 2007, стр. 78.

[1] Прибојевић, фра Винко: „О подријетлу и слави Славена“, Загреб, „Народне новине“ и „Golden Marketing“, 1997.

[1] Илија Петровић: „Ка пореклу Дрекалову – по књигама староставним“, Нови Сад, ауторово издање, 2009, стр. 51-60.

[1] Лењинградски државни универзитет „А. С. Пушкин“, Санкт-Петербург: „Докириловскаја славјанскаја писменост и дохристијанска славјанскаја култура“, први том, стр. 337.

 

Древност словенског календара

Док су се Стари Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време нити је постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христова рођења. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. С обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Први који је дошао до замисли да се године рачунају од Христова рођења, и то узео за почетак нове, хришћанске, ере, био је римски монах, а папски архивар, Дионисије Мали (Dionisius Exiguus, око 556), за кога се каже да је био Скит пореклом. Он је 525. године предложио одбројавање година од Христова рођења, што је по њему прозвано Дионисијевом ером. Међутим, такво рачунање времена се почело прихватати тек од VIII-X века.

Пада у очи да назнака о скитском пореклу Дионисијевом намерно замагљује његову етничку припадност. У време Дионисија су Скити одавно сишли са историјске позорнице, последњи одблесак њихове државе је на Криму у II веку, после чега им се затире етничка самосталност и они се утапају у друге народе који су живели на подручју које су настањивали, а у којем су словенски народи били најзаступљенији.

Када је пре пола века Ненад Ђ. Јанковић предао Српској академији наука рукопис књиге „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“ (1951), на крају је, с обазривошћу научника, али и са убеђењем истраживача који верује у своју тезу, додао завршну напомену, оделивши је с три звездице:

„Ништа се поуздано не зна како је народ некада знао који је дан у недељи или месецу, али неки примитивни календари морали су постојати… а и пре примања хришћанства морало се унапред некако знати кад ће бити младина или пун месец, када ваља почети неки посао или прославити неки празник“.

У том тренутку свеколико наше фолклорно наслеђе, древни календари сачувани у новијем добу и усмена календарска традиција нису били довољно убедљива потпора на којој би се могло закључити да календарска знања Срба сежу у словенску прадавнину, јер из те прадавнине није било веродостојних доказа за такву тезу.

„Црте и резе“ на старим глиненим судовима

Још пре примања хришћанства, а самим тим и писмености, (863. године), Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност, тврдио је црноризац Храбар, у свом запису из десетог века. 

Међутим, убрзо су се ове пророчке Јанковићеве речи обистиниле, а потврдили су их са два значајна открића руски археолози Тихонова и Хвајко. У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, пронађено је 1958. године старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде II-IV века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из IV века, на којем је такође сликописан календар. Откриће без поговора: Лепесовка се налази на древном руском подручју које су настањивала племена Волињана, од VII века позната под именима Дулеби и Бужани, а Ромашка је била насеље старог племена Пољана.

Овим открићима је истовремено потврђено да је тачан запис црнорисца Храбра из X века, који је сведочио да су пре примања хришћанства Словени писали „чертами и резами“ и по њима гатали и огледали будућност.

Дионизије Мали

Дионизије Мали, детаљ из средњовековног рукописа војводе Берија

Пронађени календари у Лепесовки и Ромашки су имали својеврсне „црте и резе“, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков их је недвосмислено одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, на основу чега се закључује да су древни Словени имали соларни календар, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума „паганских“ празника. На представи календара у Ромашки су у тачном поретку наведене светковине русалија, празници Јарила, Ивана Купала, те дан бога Перуна (знак муње).

Значи, Стари Словени су имали утврђен и исписан, календар. И то у II веку. С обзиром на то да је настајање и усклађивање календара врло сложен и спор процес, мирне душе се, на основу налаза у Украјини, може рећи да су наши древни преци имали развијена календарска знања пре више од две хиљаде година.

Рабош, Календар

Рабош, Смолен

Миле Недељковић

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. У претходном чланку пренели смо први од два текста који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Текст који следи објављен је исте године под називом „Име Србин научно необјашњиво“.
Словени на сабору

Словени на сабору

Српско име је у почецима словенске историје било широко распрострањено код северних и код јужних Словена. Из тога можемо закључити, да је то име престаро те су га Словени донели са собом из своје праотаџбине. Друкчије не можемо  објаснити, како да је то име тако широко распрострањено код различних словенских племена и народа тако дубоко укорењено, да се на пр. сачувало на врло интензиван начин код Лужичких Срба до данас, а код Балканских Срба име се сачувало у многим случајевима кад је на оним местима већ пропала српска народност.

Ово име није локалисано на једно име или народ; српско као и хрватско име, па и име Ободрита налази се код различних словенских народа. Можемо приметити, да се још и нека друга племенска имена која се налазе код северних Срба, налазе и код јужних Срба и то не само име Морачани, које је географско, него и такво име као што је Сузли.

Ову загонетку, да се српско и хрватско име у најтешњој међусобној заједници у почецима историје налази тако широко распрострањено код различних племена, можемо објаснити само на један начин. Србин и Хрват некада, у словенској праотаџбини, нису били један од словенских народа који се из праотаџбине заједно са другим Словенима ширио према западу и југу.

Име Срба означавало је код старих Словена још у словенској праотаџбини војничку организацију, војничку касту, војнике и неку врсту племства, који су из праотаџбине водили словенску колонизацију у различним правцима, освајали нове земље, продирали напред на непријатеља, а за њима се разливала остала маса словенског народа различних племена.

Да разумемо ову теорију, или хипотезу, морамо одлучно прекинути са оном теоријом која је некада владала, па делимично влада још и данас, о демократском уређењу и мирољубивом расположењу старих Словена. Некада су нас учили да су стари Словени били миран земљораднички и демократски народ, који је живео у племенској и родовној организацији без чврсте власти над собом и без војничке организације.

Кад су се ови Словени размножили у својој земљи те нису имали довољно простора, узео је један део своје мотике и справе, стоку и живину те се мирно иселио у другу земљу и почео је да обрађује. Ова теорија о демократизму старих Словена потпуно је лажна и неисторијска, она је апсурдна, и противи се утврђеним историјским фактима.

Сигурно су и стари Словени као и сви други народи почели да се развијају и размножавају по родовима и племенима. Али о овој племенској организацији ми не знамо ништа; она је почела да пропада још у праотаџбини, а на новим земљама налазимо од ње још само незнатне остатке.

А и кад се код Словена у почецима историје помињу племена, то у ствари нису у многим случајевима крвна племена, него само већи или мањи делови војничке организације, веће или мање војничке чете, које су се могле састојати из различних племена и родова. Тако на пр. оних седам племена, о којима легенда о св. Димитрију говори да су напала Солун, по моме мишљењу, уистину нису била крвна племена, него војничке формације, које су могле бити помешане из различних племена.

Старе словенске државе нису се развиле на племенској основи на тај начин да је једно најснажније племе развило своју власт над суседним племенима. Племенска организација уколико је после сеобе народа код Словена још постојала, ниуколико није утицала на формацију државе. У многим случајевима могла је бити само сметња за развитак државе, као што налазимо случајеве код формирања различних словенских држава. Старе словенске државе развиле су се, као што су се развиле уопште и све друге државе, из војничких организација.

ИСТОРИЈСКА ПРАОТАЏБИНА СЛОВЕНА налазила се приближно између средњег Дњепра и Горње Висле, па и преко Дњепра и Горње Висле. Већ у овој праотаџбини почеле су се развијати војничке организације и ове организације звале су се Срби. Име Србин етимолошки је необјашњиво, сви покушаји који су се чинили остали су без повољних разултата. Али име само сигурно је словенског порекла. Овде није место да расправљамо о узроцима, који су проузроковали, да су се развијале ове организације ратника. Сигурно се то чинило на сличан начин, као што је био случај код свих других народа најстаријег и старог, па и новијег времена. Све државе на свету развиле су се из војничких организација, од старог Египта, Асирије и Вавилона, па до модерних држава. Исти је био случај са Индијом, тако се развила некада персијска држава, римска, па и германске државе.

На формирање ових војничких организација утицали су различни узроци. Могао је бити случај, да је неко сродно, па и потпуно туђе племе, које је имало мало земље и неплодну земљу, напало друго племе или народ те га подјармило. Нужда и недостатак приморало је известан број људи, да су силом напали друге људе, савладали их и над њима господарили. Освајачи морали су се силом држати на власти, они су се вежбали непрестано оружјем, па су тако могли владати над великом масом, која је била неорганизована и ненаоружана.

Тако видимо да је постала на пр. франачка и бугарска држава. Римска држава постала је на чисто разбојничком начелу. Нека разбојничка банда населила се на висинама над Тибром, тамо се утврдила и из утврђења чинила пљачкашке походе у суседне крајеве. Пљачка је доносила приходе, организација се све више ширила и учвршћивала, док није постала тако снажна, да је могла подјармити сва италијанска племена. Таква организација могла се развити међу народом и на тај начин, да је извесна земља или известан народ био непрестано изложен нападима суседа, па се у одбрану почела развијати војничка формација, а та формација је најпосле потпуно завладала над домаћим крајем, ширила своју власт све даље и уништила стару родовну и племенску организацију.

За нас је свеједно како и из којих узрока су се развијале у праотаџбини ове војничке организације, главно је да су се развијале. Могуће је да је део Словена за неко време дошао под власт Трачана, Келта, Германа или Фина. Пејскер је доказивао са великим научним материјалом, да су у прастаро време Словени живели под влашћу Туранаца и да су од њих добили почетке свог државног уређења. Врло могуће, да је део Словена у праотаџбини уистину дуже и краће време био подјармљен од Туранаца.

Из каснијег времена имамо доказе да су Казари неко време владали у Кијеву. Кнезу Олегу одговарају кијевски правци: Некада смо плаћали порез Казарима. Кијевски кнежеви носили су титулу Каган. Још митрополит Иларион назива у свом посмртном говору кнезу Владимиру св. Владимира „Кагана“.

Даље имамо велику вероватност да су ирански Скити неко време владали над делом Словена. Исти случај је био са иранским Сарматима. И Германи, Бастарни, Готи итд. у извесно време владали су над делом Словена.

Римски историчар Тацит прича, да су Словени врло храбри и живе у непрестаним борбама са Финима. Из извесних историјских реминисценци можемо закључити, да су се водиле борбе између Словена и Келта. Многобројна и силно храбра тракијска племена потискивали су Словени непрестано све више од севера према југу, истерали су их преко Карпата у Подунавље, преко Дунава на Балкан, а најпосле потпуно уништили.

Ми не смемо замишљати праотаџбину Словена као неко слободно демократски уређену и пацифистичку земљу, коју је свако могао да гази ко је хтео. То је била врло лепа и плодна земља Европе, која је сигурно изазивала апетите суседа. Али Словени не само да су одбијали суседе, него и ако су у извесном крају подлегли, они су се поново ослобађали, па су непрестано ширили даље своје етнографске границе.

НА ЈУГУ била је граница између шумског и степског појаса терен непрестаних борби између Словена и иранских а касније туранских народа, која борба је закључена тек у најновије време са потпуном победом Словена. Од најстаријег времена прелазили су народи из Азије у црноморске степе, покушавали да продру из степа даље на север, који пут су подјармили део Словена, а много пута Словени су из шумског поља продирали у степе. Тако знамо да су Скити владали над неким Словенима (Скити Орачи), за Скитима долазили су Сармати, Хуни, Огри, Авари, Половци, Печењези, Татари.

На североистоку Словени су почели продирати већ врло рано све даље и освајати финске земље. Традиције на ове борбе сачуване су у причи о Светославовом походу на Волгу. За време цара Владимира у садашњој великој Русији постојале су већ словенске кнежевине Муром и Твер. Али главна експанзија Словена ишла је према западу и југу. Пред собом су потискивали германска и тракијска племена.

Етнографија Словена показује, да се колонизација Словена вршила врло мирно и полагано. У овој етнографији дијалект прелази полагано у други дијалект, нигде нема оштрих граница. Словенство се преливало из праотаџбине, као да се вода излива из суда и тече даље капља за капљом. Али ова колонизација није се могла вршити тако мирно, јер је било потребно освојити нове земље на којима је живело старо становништво, врло борбена немачка, тракијска и друга племена. Пред овом масом словенског народа морао је ићи неко, ко је водио борбу, освајао нове земље и иза кога се разливала мирно и симетрично словенска колонизација земљорадничког и пастирског народа.

Ми уопште не можемо објаснити стару словенску историју и пресељавање Словена, ако не узмемо, да су већ у праотаџбини постојале војничке организације, које су продирале све даље, освајале земље и омогућавале словенску колонизацију. Као што је на пр. поход Светослава на Волгу отворио пут словенској колонизацију на Оку, Каму и Волгу, тако су походи у друге стране отворили пут другим колонизацијама.

Кад су се Словени населили на новим земљама, појавиле су се брзо пред нама словенске државе и то нису никакве демократске државе основане на племенском уређењу, то су чисто војничке државе, са војничким кнезом на челу, војничком организацијом и подложном народном масом. Ове војничке организације звале су се Срби.

Најбројније српске чете ишле су у оним правцима где је било потребно сломити највећи отпор противника – према западу у средњу Немачку и преко Карпата на Балкан. На новим земљама највише Срба населило се као гарнизони на границама против непријатеља. Тако је било на Балкану – највише Срба и најкомпактније су становали на југу, на граници против Римљана у Далмацији, Арнаута и Грка. Војници Срби настанили су се као гарнизони пре свега на пограничним и стратегијским местима.

Витезови Арконе предвођени Световидом

Исто тако на северу највише Срба населило се на Лаби и преко Лабе продирали су даље у средњу Немачку. Кад су Срби између Солаве и Лабе поражени могуће да је се део Срба повукао натраг међу Милчане и Лужичане и тамо учврстио српско име. Разуме се да у новој отаџбини на тако огромним просторима није могла више да се сачува компактност ове војничке организације, уколико она није пропала још у праотаџбини. Поједини делови Срба изгубили су везу међу собом, сачували су свој војнички карактер, из њих се развило племство код словенских народа и витештво, али иначе потпуно су се асимиловали племену и народу међу којим су живели.

У позадини остало је мање Срба и због тога се брже изгубило српско име. Срби су остали као гарнизон по већим средиштима и посаде на великим трговачким путевима. Али они Срби како су били малобројни изгубили су своје име те примали име племена међу којим су живели. Из ових српских гарнизона почеле су се на појединим тачкама развијати нове војничке формације које су почеле да организују нове словенске државе.

У Кијеву је постојала организација Рус, која је чувала ово важно трговачко средиште и велики трговински пут од Црног мора по Дњепру до Северног мора. Друга већа посада била је у Новгороду. Из ових формација почела се развијати руска држава. За нас је у том случају потпуно свеједно одакле име Рус, да ли је то од једног варјашког поглавара, који се са својим људима придружио овој војничкој организацији и ступио у њену службу, а можда и над њом завладао, или је традиција створила Рурика као праоца Руса.

У историји имамо много случајева, да се из имена једног народа фабрикује праотац овог народа. У сваком случају, Варјаги су играли у почецима руске државе знатну улогу у кијевској војничкој организацији, али исто тако потпуно је немогуће причање Нестора о доласку Рурика и његове браће. То је само реминисценца на велику улогу, коју су Варјаги играли у Кијеву. А кијевска држава и војничка организација сигурно су постојале и пре доласка Варјага.

У Пољској појављује се географско име Пољани на оном месту где се почела формирати држава. Код Пољана или Пољака одмах кад се појављују у историји, постојала је војничка организација, која је била носилац државне идеје. Из ове војничке организације развило се пољско племство. Многи пољски историчари мисле, да се пољско племство развило на тај начин, што је над домаћим словенским народом завладало неко друго племе или народ. Вероватније је и потпуно се слаже са стањем ствари ако узмемо да је пољска лехитска организација остатак и наставак старе српске организације.

Кад су Срби прелазили преко Карпата, један део Срба у Карпатима добио је име Харфада – Хрвати. То име би добио од тракијских Карпи преко доњогерманских Бастарна, који су у трећем веку пре Христа почели да се селе из Немачке. Становали су дуго времена у Карпатима и најпосле ишчезли на доњем Дунаву. То је било врло борбено и велико немачко племе. Део Срба је могуће дошао у тешње односе или за неко време чак под власт Бастарна, који су их звали Хрвати. Тако је код дела Срба ишчезло српско име те је било замењено са именом Хрвати. Али на Балкану још дуго је живела традиција да су Хрвати и Срби једно исто и често се замењивало једно име са другим.

Име Ободрити долази од бодар – храбар. То би били они Срби који су били најбодрији, нека врста јуришних чета, које су продирале напред, чувале прелазе и у новој отаџбини заузеле најважније стратегијске тачке на доњој Лаби и на ушћу Мораве у Дунав.

Имена као Миличани, Сузли могла су бити имена појединих мањих српских одреда. Ако погледамо фронт у коме су продирали Словени из своје праотаџбине, видимо да се потпуно слаже са овом теоријом. На крајњем десном крилу на доњој Лаби стоје Ободрити. Цео фронт од садашње немачке Старе Марке до чешких брда заузимају Срби. На Карпатима сачувала се још традиција на Хрвате, на оне хрватске гарнизоне, који су остали за Карпатима после сеобе Словена и то код руских, пољских и чешких племена.

У Чешкој племе Чех, односно српска дружина која је у средњој Чешкој полагано напустила српско име и добила друго име Чех од „част“ – или да је то било име једног племена, или да је било ономатопоетично име, проширило је своју власт над осталим племенима која су живела међу Судетима и развила се чешка држава. Даље, на југу Немци и Мађари прекинули су географску везу између Словена.

На југу Хрвати поставили су своје гарнизоне на границама против Немаца, тако на северној граници на горњем току Муре код Леобна (Лубно), између Двине и Крке, где су основали словеначку кнежевину. Хрватски гарнизони налазили су се вероватно још под другим словенским крајевима, а у највећем броју населили су се између Раше и Цетиње, дакле на линији како су продирали против Римљана.

Даље од Хрвата заузели су фронт Срби преко целог полуострва а поставили своје гарнизоне на све стратегијске тачке. На крајњем левом крилу од Срба стоје поново Ободрити на ушћу Мораве у Дунав, као да чувају прелаз преко Дунава и стратегијски важну моравску долину.

Помоћу ове теорије уклоњене су све тешкоће које иначе постоје. На никакав други начин не можемо објаснити ову распрострањеност и локализирање српског и хрватског имена. А са претпоставком, да су Срби првобитно били војничка словенска организација, све се лако објашњава. Треба само отклонити ову немогућу теорију о словенском демократизму и примити теорију да су код старих Словена постојале војничке организације. Ми знамо да су ове организације постојале код свих словенских народа у почецима њихових држава, па имамо пуно основа претпоставити, да су се оне развијале много раније, још у праотаџбини, и да су оне водиле словенску колонизацију и освајале оне крајеве. Без ове претпоставке, да су такве организације постојале, сеоба Словена остаје нам неразумљива.

Српско име, 1926.

приредио: Расен

Скитско благо откривено у подножју Кавказа

Руски археолог Андреј Белински открио је сасвим случајно  изузетно лепе и драгоцене скитске златне артефакте старе 2400 година у подножју Кавказа објавио је часопис „Археологија“, двомесечник америчког Института за археологију, у најновијем броју за јули/август.
Грифини нападају коња; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Две златне посуде старе 2.400 година, пронађене испод насипа у месту Сенгилевској у јужној Русији приказују грифине који нападају јелена )коња=.; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Белински је био задужен да као археолог испита подручје Кавказа са могућим археолошким налазиштима у околини Ставропоља пре него се терен рашчисти за изградњу електроинсталација.

На једној њиви је приметио вештачко брдашце која у тим  азијским крајевима називају „курган“ и  подигнута су да буду гробнице или нека светилишта номадских племена којима је тамо прапостојбина.

Као искусни археолог Белински се определио да ипак сондира овај курган висок око четири метра иако је приметио да је са једне стране био прекопаван сто значи да су га „посетили“ пљачкаши гробова.

Пошто је локалитет назвао „Сенгилевској 2“ дао је налог радницима да започну ископавања са оне стране која није била „начета“ и било им је потребно скоро месец дана да стигну до дна где су наишли на глинени под који је деловао као да је природни.

Тридесетак центиметара испод глиненог пода наишао је на камену кутију у којој је било неколико прстију  и ребара скелета неког младића.Око кутије су биле рупе за стубове вероватно од дрвета који су носили неки покров.

Он што је изненадило Белинског биле су две златне посуде невероватно ефектно декорисане са спољне стране а испод њих је било неколико златних гривни, један масивни златни прстен и три мала златна пехара. Они који су у неким ранијим временима раскопали курган са друге стране пропустили су га целог прекопају и тако им је ова златна ризница промакла .

Белински је позвао колегу стручњака за древна азијска племена Антона Гаса из берлинске Фондације за културну баштину и они су се сложили да је то највећи налаз скитског блага за последњих пола века и да курган није само обична гробница већ има много важнију улогу.

Њихова претпоставка је за сада да је ово било место неког светилишта и да је ту била сахрањена  ритуално нека жртва уз коју су били положени ови скупоцени артефакту које су украсили највероватније уметници-златари  из Грчке или грчких колонија на Црном мору.

У том подручју евро-азијских степа живели су  од 900. до 100. године пре нове ере номадска ратничка племена која су Грци назвали Скити.

Та племена су крстарила пространствима од западне Кине до обала Дунава и сахрањивала су своје ратнике са целокупним благом а  посебно предметима од племенитих   метала на којима су били угравирани или рељефно приказани вегетација и припадници  животињског и митског света.

Иако су се донекле разликовали због велике удаљености ипак су припадали истој култури  неговали исте погребне ритуале и вероватно користили сличан језик о коме се зна само из посредних извора јер  нису имали писмо нити су користили грчко које им је сигурно било познато због блиских веза  са Грцима и њиховим вештим златарима.

Археолози Русије, Украјине, Казахстана, Монголије већ  су истражили кургане на североистоку азијске степе и нашли изузетне драгоцене украсе и опрему за коње али ово је прво значајно окриће у региону савременог Ставропоља што мења карту простирања Скитске цивилизације.

Белински каже да су стручњаци у Ермитажу, када су видели предмете са налазишта Сенгилевскоје 2 одмах прогласили да су фалсификати јер нису могли да поверују да да су тако савршено урађени и у тако добром стању али када си  извршена тестирања у лабораторији и када су показани снимци места где су нађени и остављени пре 2400 година признали су да се ради о једним од најлепших примерака скитских артефаката који су икада нађени.

На једној посуди су мотиви из неке битке у којој старац убија младог ратника док је на другој приказан грифон како напада коња.

Извор: TANJUG, archaeology.org