Русија

Јеванђеље на језику анђела (Евангелие на языке ангелов)

Москва – 1717. године руски цар Петар Први путовао је у Француску. Обилазећи ту земљу господар Русије одлучио је да обиђе и стари град Ремс – традиционално место крунисања француских монарха.
Јеванђеље на језику анђела

Јеванђеље на језику анђела

Када је дошао у катедралу у Ремсу, као знак нарочитог поштовања према високом госту, католички свештеници, показали су му главну реликвију храма – древну свету књигу, исписану тајанственим, непознатим знаковима. Узевши у руке стари манускрипт, Петар I је, на ужас присутних свештеника почео да га чита, слободно и наглас.

Испоставило се да је та књига Јеванђеље. Једна његова половина била је написана црквено-словенским језиком на ћирилици, а друга глагољицом. Како се касније показало, ова реликвија доспела је у Француску средином XI. века заједно с Аном Јарославовном, ћерком кијевског књаза Јарослава Мудрог. Ана се била удала за француског краља Хенрија Првог али је код свог крунисања настојала на томе да заклетву положи на Јеванђељу које је довезла из Русије.

Иако су током векова после тога практично сви краљеви Француске заклетву полагали на руском Јеванђељу, повест о томе како се света књига појавила у Француској била је у време посете Петра Првог крунској катедрали већ сасвим заборављена.

Нико више није знао ни на ком је језику та књига написана. Французи, који су веровали да је текст тог Јеванђеља тајанствен и да је био написан на језику анђела, били су поражени кад се показало да гост, који је дошао из, по њиховом мишљењу, варварске земље, потпуно разуме тај „рајски језик“.

Јеванђеље Ане Јарославовне до данас се чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске.

Вероватно је краљица Јелена још у 13. веку поклонила овај рукопис опточен златом и драгим камењем француском двору, са кога је и сама потекла.

У свим европским земљама беше обичај да краљ приликом крунисања руку положи на Свето писмо. У земљама католичке вере, Свето писмо је на латинском исписано, али француски краљеви, од Анрија Трећег до Луја Четрнаестог, полагали су заклетву ослоњени на ћирилична слова „Текста светог“.

Не познајући ћирилицу ни глагољицу , француски хроничари и чувари јеванђелистара, мислили су да се ради о два непозната језика (Une notice dans les Archives de l’Archevêché de Reims précise : « Item, un livre dans lequel sont écrits des Évangiles en langue grecque et syriaque (en marge du texte : selon d’autres en sclavonique). Хроничари Ремске катедрале су записали и да је свету књигу донео у њихов архив лоренски кардинал 1554.године.

Данас драгог камења нема…

Евангелие на языке ангелов

В 1717 году царь Пётр I прибыл во Францию. Разъезжая по этой стране, русский государь решил посетить и старинный город Реймс – традиционное место коронации французских монархов. Пётр зашёл в кафедральный собор Реймса, где католические священники, проявляя особое уважение к высокому гостю, показали ему главную реликвию храма – древнюю священную книгу, написанную таинственными, непонятными знаками. Пётр I взял в руки старинный фолиант и, к священному ужасу присутствующих клириков, начал свободно читать его вслух.

Книга оказалась Евангелием, одна половина которой была написана церковно-славянским языком на кириллице, другая – на глаголице. Как выяснилось позже, эта реликвия попала во Францию в середине XI века вместе с Анной Ярославовной, дочерью киевского князя Ярослава Мудрого. Анна вышла замуж за французского короля Генриха I, но во время коронации настояла на том, чтобы присягнуть на Евангелии, привезённым из Руси.

В течении последующих веков практически все короли Франции при коронации клялись на русском Евангелии, но ко времени визита Петра I история появления священной книги во Франции была уже полностью забыта. Никто больше не мог разобрать, на каком языке она написана. Французы считали этот текст Евангелия таинственным, написанным на языке ангелов, поэтому были поражены, когда оказалось, что гость из варварской, по их представлениям, страны свободно понимает «райские слова». Евангелие Анны Ярославовны до сих пор хранится в соборе Реймса и считается национальной святыней Франции.

Владимир Дервенев

извори: Cont.vsWeebly.com

превод: Васељенска

Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A3_%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%83_%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0_70_x_50_%D0%B0%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%BB_%D1%83%D1%99%D0%B5_2012..jpg

У славу Лазара Србина (Ненад Станковић, 2012,); фото: Википедија

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазар Србин (Лазар Хиландарац, Лазар Црноризац) био је српски православни монах, часовничар и инжењер пореклом из Призрена. Претпоставља се да је напустио Србију после Косовске битке 1389. а у Русију је стигао са свете Свете Горе.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година без прекида, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја.

Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском, а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – каже машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима, а чији механизам још функционише.

О пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.

Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.

Минијатура из 15. века на којој Србин Лазар показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу; фото: Википедија

Најстарија цивилизација и српски чудотворци

У књизи Божидарa Трифуновa Митровићa “РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и Српски чудотворци“ описано је да су уместо савремених (арабских) бројки, коришћена слова старе азбуке: Аз, Вједи, Глагол.. итд.. На броју 6 налазило се слово Ѕјело, фонетски дз.

Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. Сат се налазио, према опису, иза Благовештанске цркве.

Србин, Лазар Хиландарац и Црноризац, родом из Призрена, осмислио је, израдио и у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, поставио први механички торањски часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Србин Лазар черњец, како је наведено у руским документима.

Легенда записана у руском летопису из 16. века каже:

,,У лето 6912. (1404) велики кнез (Василиј Први) науми часник (часовник) и постави га на своме двору код цркве Св. Благовести. Овај се пак часник назива часомер, и сваки (пуни) час удара чекићем о звоно, одмеравајући и одбројавајући часове дневне и ноћне; не удараше човек него (оно) човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато лепо некако, створено човечијом оштроумношћу, премаштовито и премудро. Мајстор и уметник овога бејаше неки монах, који је дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена овом бејаше више од 150 рубаља.”

Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утонуло у мрак без краја и почетка.

Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано.

Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.

Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана “чија су се звона чула на дан хода?”.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/archive/2/2f/20150512013830%21Facial_Chronicle_-_b.12%2C_p.038_-_Lazar_the_Serb_showing_Vasily_I_the_clock.jpg

Минијатура из 15. века на којој Србин Лазар показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу; фото: Википедија

Хелицентрични бројчаник

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче, пак, да је узгред Лазарев бројчаник био модел хелиоцентричног система. Лазар, међутим, сигурно није био вук самотњак, који је све то сам измислио.

Његов подвиг у Москви је само био ношен валом вишевековне – у сабору знања –  јелинско-ромејске традиције и посвећене занатске вештине која се упорно преносила још од обелиска древног Мисира, па преко Александрије и њених клепсидри и Мусеона, у коме је Аристарх још у 4. веку пре Христа упоређењем сенки обелиска и бунара прорачунао величину округле Земље и величину Сунца око којег се Земља окреће, затим атинске ,,Куле ветрова”, па 24-оро врата клепсидре на Светој Софији у Цариграду чији је механизам ,,бучно тандркао”, све до претпостављене призренске часовничарске школе одакле је потекао.

Претпостављена српска часовничарска школа, свакако, није бесловесно умножавала зупчанике чиме би се сва посвећена тајна заната сводила на слепо копирање. Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелиоцентричног система.

Радио-емисија: Гости из прошлости: Лазар Хиландарац – први српски часовничар

Српска православна црква је 4. децембра 2004. прославила 600 година од проналаска и изградње сахат-куле на празник Ваведења Богородице. Лазар се помињао на литургијама цркава у Београду и у Москви. На Академији Српске православне цркве у Београду постављен је спомен-сунчани сат .

Српски математичар др Драган Трифуновић означио је Лазара и његов проналазак као део наслеђа средњовековних српских математичара, рекавши: „као математичара [ме] занимало како је Лазар направио сат. Мора да је знао Архимедову поделу колосека и како се праве три врсте зупчаника. Предложио сам Кремљу да постави спомен плочу са натписом на месту где је некада стајала сахат-кула”

Извори: Википедија, Блиц, Башта Балкана, Галаксија

Литература:

Благоје Давидовић, Срби у историји Русије. Народна књига – Алфа. пп. 25. (2003)

Александар Узелац: Лазар Светогорац – српски монах и часовничар између историје и мита // Београдски историјски гласник 10 (2019) 77-90

Astronomska opservatorija u Beogradu (1999). Publications de l’Observatoire astronomique de l’Université de Belgrade. Naučna knjiga.

British Scientific Instrument Research Association (1961). Soviet Instrumentation and Control Journal. British Scientific Instrument Research Association.

Григорьян, Ашот Тигранович; Меркулова, Наталья Михайловна (1981). Исследования по истории механики. Институт истории естествознания и техники (Академия наук СССР). p. 71.

Miller, David B. (abril de 1989). «Monumental Building as an Indicator of Economic Trends in Northern Rus’ in the Late Kievan and Mongol Periods, 1138–1462». The American Historical Review (Oxford University Press) 94 (2): 360-390. JSTOR 1866831. doi:10.2307/1866831

Raduga Publishers (1984). The Kolomenskoye Museum-Preserve: a guide. Raduga Publishers. ISBN 9785050000705.

Rossum, Gerhard Dohrn-van (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. Chicago: University of Chicago Press. pp. 109-111. ISBN 0226155110.

Гордана Тошић, Милутин Тадић (2004). Хиландарски монах Лазар, први српски часовничар. Каленић. ISBN 86-84183-06-1.

Драган Трифуновић (Новембер–Децембер 2006). «Математика у српском народу». Планета 21.

Oleg Germanovich Uliyanov (2005). «The Deesis painted by Andrey Rublev». Makariyevskiye Readings. Issue XII: Hierarchy in ancient Russia. Rusia. pp. 172-22.

Сродни чланци:

Сунчани часовник манастира Студеница
Сунчани сат из Сирмијума (100. г. н.е.)

Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

Прича се да је после дивљачке агресије НАТО пакта на Југославију 1999. године београдски Војни музеј посетио један амерички генерал. Пришавши кустосу музеја, младом српском официру, упитао га је:

„Па, је л’ било тешко ратовати са највећом и најмоћнијом силом на свету?“

Официр му је одговорио:

„Не знам, никада нисмо ратовали против Руса.“

НАТО бомбардовање

Не знам, никада нисмо ратовали против Руса; фото: mnogodetok.ru

Сродне објаве:
Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)
Азбука сатанизације Срба – Изјаве мржње које не смемо заборавити
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

Скитско благо откривено у подножју Кавказа

Руски археолог Андреј Белински открио је сасвим случајно  изузетно лепе и драгоцене скитске златне артефакте старе 2400 година у подножју Кавказа објавио је часопис „Археологија“, двомесечник америчког Института за археологију, у најновијем броју за јули/август.
Грифини нападају коња; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Две златне посуде старе 2.400 година, пронађене испод насипа у месту Сенгилевској у јужној Русији приказују грифине који нападају јелена )коња=.; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Белински је био задужен да као археолог испита подручје Кавказа са могућим археолошким налазиштима у околини Ставропоља пре него се терен рашчисти за изградњу електроинсталација.

На једној њиви је приметио вештачко брдашце која у тим  азијским крајевима називају „курган“ и  подигнута су да буду гробнице или нека светилишта номадских племена којима је тамо прапостојбина.

Као искусни археолог Белински се определио да ипак сондира овај курган висок око четири метра иако је приметио да је са једне стране био прекопаван сто значи да су га „посетили“ пљачкаши гробова.

Пошто је локалитет назвао „Сенгилевској 2“ дао је налог радницима да започну ископавања са оне стране која није била „начета“ и било им је потребно скоро месец дана да стигну до дна где су наишли на глинени под који је деловао као да је природни.

Тридесетак центиметара испод глиненог пода наишао је на камену кутију у којој је било неколико прстију  и ребара скелета неког младића.Око кутије су биле рупе за стубове вероватно од дрвета који су носили неки покров.

Он што је изненадило Белинског биле су две златне посуде невероватно ефектно декорисане са спољне стране а испод њих је било неколико златних гривни, један масивни златни прстен и три мала златна пехара. Они који су у неким ранијим временима раскопали курган са друге стране пропустили су га целог прекопају и тако им је ова златна ризница промакла .

Белински је позвао колегу стручњака за древна азијска племена Антона Гаса из берлинске Фондације за културну баштину и они су се сложили да је то највећи налаз скитског блага за последњих пола века и да курган није само обична гробница већ има много важнију улогу.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Pektoral111.JPG

Златна огрлица из могиле Толста. У горњем фризу: Скити брину о својим домаћим животињама. У доњем фризу: грифони, лавови и гепарди нападају коње, јелене и свиње; фото: Википедија

Њихова претпоставка је за сада да је ово било место неког светилишта и да је ту била сахрањена  ритуално нека жртва уз коју су били положени ови скупоцени артефакту које су украсили највероватније уметници-златари  из Грчке или грчких колонија на Црном мору.

У том подручју евро-азијских степа живели су  од 900. до 100. године пре нове ере номадска ратничка племена која су Грци назвали Скити.

Та племена су крстарила пространствима од западне Кине до обала Дунава и сахрањивала су своје ратнике са целокупним благом а  посебно предметима од племенитих   метала на којима су били угравирани или рељефно приказани вегетација и припадници  животињског и митског света.

Иако су се донекле разликовали због велике удаљености ипак су припадали истој култури  неговали исте погребне ритуале и вероватно користили сличан језик о коме се зна само из посредних извора јер  нису имали писмо нити су користили грчко које им је сигурно било познато због блиских веза  са Грцима и њиховим вештим златарима.

Археолози Русије, Украјине, Казахстана, Монголије већ  су истражили кургане на североистоку азијске степе и нашли изузетне драгоцене украсе и опрему за коње али ово је прво значајно откриће у региону савременог Ставропоља што мења карту простирања Скитске цивилизације.

Белински каже да су стручњаци у Ермитажу, када су видели предмете са налазишта Сенгилевскоје 2 одмах прогласили да су фалсификати јер нису могли да поверују да да су тако савршено урађени и у тако добром стању али када си  извршена тестирања у лабораторији и када су показани снимци места где су нађени и остављени пре 2400 година признали су да се ради о једним од најлепших примерака скитских артефаката који су икада нађени.

На једној посуди су мотиви из неке битке у којој старац убија младог ратника док је на другој приказан грифон како напада коња.

Извор: TANJUG, archaeology.org, Википедија 1, Википедија 2

Алиса – Небо Словена

У Русији је и даље популарна рок група „Алиса”, основана још у СССР-у средином осамдесетих година. Највећу популарност група је имала почетком деведесетих година. Њихова песма Небо Славян компонована је одавно, али је тема песме изван времена. „У нашим венама ври небо Словена” – пева вођа „Алисе” Константин Кинчев.
Алиса - Небо Славян

Алиса – Небо Славян

Према речима Константина Кирчева, песма Небо Славян говори о томе „да смо сви ми исте вере, тј. да смо јединствени у вери, јединствени у љубави према отаџбини, у томе што се поносимо својом земљом и њеном историјом… Јединствени смо у жељи да не скрнавимо оно што је стварано вековима, а оне који скрнаве да у томе спречавамо”.

Небо Словена (Небо Славян)

Киша метеора и бука громова,
невријеме је оседлало коње,
но земљом се разлијеже 
спокој манастира.
Поврх сивих облака су
плаве соколске висине.
Ту, под окриљем неба,
ми смо рођени.
 
Мраз лиже отиске јелена,
Гонећи плијен поваздан,
оштру хладноћу зауздава
ватра по селима.
Мећава, ћерка бијелозубе зиме,
наноси сметове.
Ми смо одгајани овдје,
у оковима снијега.
 
Ми смо осјетили гњев хорди,
Ми смо угњетавани
јармом невјерника,
али у нашим венама
ври небо Словена!
И од обала Чудског језера
до ледене Колиме
земља је која припада нама!
То је све што смо!
 
Они су ковали сјекире иза брда
да сијеку наше главе,
али из оклопа ланаца
проговара руска ријеч!
Од степа до звијезда
Уздиже се бијела војска!
Ми ћемо умријети овдје,
на родној земљи.

 

Превод: Сања Бајић

Сродни текстови:

Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Пољаци свим срцем уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће
Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Записи из подземља Достојевског – ода песимизму у радио драми

Записи из подземља један је од првих романа које је Достојевски написао након деветогодишњег изгнанства и представља оду антрополошком песимизму, врхунац пишчеве веште анализе комплексности унутрашњих конфликата и људске психе. Записи су конципирани у виду есејистичких дијалога аутора са неименованим сабеседницима, као и у виду анегдота из пишчевог живота које за циљ имају да појачају визуелну и загушљиву слику подземља.

Фјодор Достојевски, 1879; фото: Википедија

Типични јунаци

Достојевски ствара типичног јунака који са собом носи добро знане особине промашености и тежње за наполеонистичком сликом у очима других, јер је по сопственом поимању одвећ „књишки и образован“, далеко изнад својих непријатеља и свестан своје умне надмоћи.

Упркос томе, опхрван неуспехом и кукавичлуком, он подлеже презиру оних које и сам презире и у горкој чаши понижења проналази сласт и ужитак у осећању безвредности и ништавила. То бескрајно самољубље га попут отрова нагриза због тога што је лажно и извештачено, маска пред самим собом како би поднео реалну слику стварности у којој је поражен и несрећан, дубоко заглибљен у блато сопственог подземља без снаге да нешто промени.

Храњен мржњом и дојен презиром, уништава све чега се дотакне, осуђујући највише себе на тај начин.Чак и у тренуцима када га дотакне промисао и постане свестан да љубав заробљава актом потчињавања и туторства, превагне у њему зов покварене и зле нарави која га нагони да поново посегне за насиљем, било вербалним или физичким, као средством свог социјалног општења.

Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) био је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма. Најзначајнија дела: Бедни људи, Двојник, Неточка Незванова, Село Степанчиково, Понижени и увређени, Записи из мртвог дома, Записи из подземља, Злочин и казна, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Младић, Браћа Карамазови.

За разлику од својих других јунака, Достојевски према аутору „Записа“ не осећа наклоност. Напротив, сматрајући да је имао и сувише шанси да промени своју стварност и заслужи срећу, не нуди му спасење и светлу наду за боље сутра. Овај јунак је своје шансе прокоцкао, немилосрдно се играјући се осећањима других и недужних, оних које беспрекидно повређује.

Лиза је највећа жртва његове огорчености и мржње. Дала му је све, своје тело, душу и недужно срце а он је то једним потезом згазио и скрхао. Одабрао ју је као предмет на коме ће излечити своје фрустрације и повређени его; желео је да јој наплати за сва понижења која су му други у животу нанели и за све тренутке слабости које му је својом чистом душом изазвала. Била је жртва на олтару његових падова и искупљење пред сопственом сујетом. Лиза је била физички роб, док је он био и заточеник и тамничар сопствене тамнице, џелат и виновник сопствене судбине.

Сам је себе осудио на живот без љубави, огрезан у неморалу и „квази“ свету у коме је он био једини јунак и тријумфадор, носилац трофеја и ордена таштине. Можда га је баш та машта и „жица“ која га је терала да све преувеличава и осудила на живот изван живота, покиданих социјалних веза, у сопственој мрежи осаме и интровертности.

Аполон је још једна у низу жртви и показатељ става друштва према њему као особењаку и егоисти. Равнодушност и надменост, главна су обележја социјалног понашања усмереног према писцу „Записа“. И мада је кроз живот навикао да удари у тај зид, највише га од свега вређа супериорност у очима других с обзиром да верује да једини има права да буде „изнад“. Жели да верује да су други „бубе“, недостојни његове пажње и особености, глупи, површни и испразни.

Упркос томе, у тим истим људима, он тражи потврду себе и знак да и сам није „буба“ већ духовно надмоћан, умно јачи. Дубоко потресен својим физичким комплексима, тражи сатисфакцију у вишим сферама ума које је стрпљиво градио, школујући се и напредујући док није доспео у високу службу. Али тамо га чека иста препрека коју је наизглед раније заобишао- презир и неразумевање као одговор на његово ниподаштавање других.

Све док је подземља, биће и писаца „Записа“ свуда око нас. Загледајте се добро у људе око себе и видећете да у свима од њих лежи део мозаика тако комплексне душе попут нашег аутора. А можда је има и у нама самима јер сви носимо записе у себи. А засигурно – и подземље.

Записи из подземља: Радио драма Радио Београда

Улоге: Љубивоје Тадић, Власта Велисављевић, Маја Димитријевић, Никола Симић…

Редитељ: Мирослав Беловић

Производња: Драмски програм Радио Београда, Мај 1971. године

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија

Сродне објаве:

Записи из подземља Достојевског – ода песимизму у радио драми
Тако је говорио Достојевски: Европа поштује само јаку Русију
Достојевски о папизму (Мртва снага и снага будућности)
Достојевски о Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција

Палиндром у Украјини са традицијом од 17. века

Најстарији и најпознатији назив за палиндром у Украјини је „словни/књижевни рак“ („рак лiтеральный“), а користе се и изрази „Паліндром“, „паліндромон“, „перевертень“ и „рецидивуючий“. Први палиндром на украјинском језику и прве дефиниције палиндромне форме написао је 1691. песник Иван Величковски. Данас литерарна група „Гераклит“, која негује овај жанр, окупља преко 20 љевовских и кијевских књижевника.
Иван Ужевич

Іван Ужевич, Словянська граматика написана у Парижі року від народження Сина Божого 1643

Историја украјинског палиндрома

Претечом украјинске палиндромије сматра се текст“Alphabetum inversum“ Ивана Ужевича (Іван Ужевич) из његове словенске граматике (Граматики слов’янської) написане 1643. године. У том тексту Ужевич говори о неразумљивим речима и о читању и писању алфабета од назад. 

Први палиндром (рак лiтеральный) на украјинском језику и прве дефиниције палиндромне форме написао је 1691. године песник Иван Величковски (Іван Величковський, 1630 (1651) – 1701 (1726)), који је ову форму дефинисао као: „Рак літеральний єсть вірш, которого літери, і вспак читаючися, той же текст виражають“ („Палиндром је стих чија се слова једнако читају и када се текст преокрене“).

У овој његовој књизи „Млеко“ или дуже: „Млеко, от овцы пастиру належноє, або труди поетицкії во честь преблагословенної Діви Марії составленнії…”“ (Млеко које пастиру дође од оваца или поетски труд, састављен у част пресветој Богородици Марији…) из 1691. године постоји посебан одељак у којем су написани и објашњени поједини палиндроми. Међу њима су најзанимљивији они у којима се Богородица Марија обраћа својој мајци Ани 

Анна во дар бо имя ми обрадованна,
Анна дар и мнѣ сѣн мира данна,
Анна ми мати и та ми манна,
Анна пита мя я мати панна.

Он дефинише овај облик као „стих, у којем се уздуж, као и у ширину изражава једен исти текст“ (стих, у којем вертикалне и хоризонталне линије садрже исту фразу) и даје узорак ове форме:

Марiє Ты Єдина Мати Богу Сыну
Ты паче всѣх вышнему возлюбленна выну
Єдина всѣх надеждо творцу ты предстани
Мати вышнему творцу станы присно за ны
Богу [Возлюбленна] ты присно дѣво зѣло
Сыну [в]ыну предстани за ны зѣло смѣло
Маријо, Ти Једина Мајко Сина Божијег
Ти Највољенија Од Свих Вишњих
Највећа Надо, Творца Ти Доведи
Мајко Вишњега Творца Стани Присно Уз Нас
Ти Си Дево Богу Веома Вољена
Радујемо Се Доласку Твог Сина

Ова песма карактеристична је по томе што може да се представи у магичном квадрату палинграмског типа (може да се прочита једнако и са лева на десно и одозго на доле):

Марiє Ты Єдина Мати Богу Сыну
Ты паче всѣх вышнему возлюбленна выну
Єдина всѣх надеждо творцу ты предстани
Мати вышнему творцу станы присно за ны
Богу [Возлюбленна] ты присно дѣво зѣло
Сыну [в]ыну предстани за ны зѣло смѣло

У традицији Кијевско-мохилске академије, овај облик версификације се сматра највишим узором песништва-палиндрома.

На једном листу његове књиге налази се ознака читаоца, формула магичног квадрата Сатор на латинском језику. Ова ознака значи да читалац опажа формулу „Сатор“ као елемент поетске технике украјинског барока, као „лавиринт“ – магични квадрат, који сам Величковски назива „чворогранистым“. 

Формула „Сатор“ у украјинској народној традицији позната је од XIX века. Први који ју је користио као украјинску бајалицу био је П. П. Чубинский, записавши је као палиндром, а не као магични квадрат.

Најпознатије палиндромне речи у Украјинском језику:

Слично српском палиндрому и украјински се јавља у бројним облицима речи којима овај језик обилује:

Иван Величковски

Иван Величковски

Манекенам (манекен, дат. мн.), м’яттям (гужвање, дат. мн.),
Унесену (унесен, ак. јд.),
Віків (век, ген. мн.),
Ісусі (Исус, дат и лок.),
Корок (плута, ном. јд.),
Мечем (мач, инстр. јд.),
хащах (густиш, честар, ном. јд.)
Ого!, огого! (охо, охохо, узв.),
Піп (свештеник, поп, ном. јд.),
Тут (овде, прил.).

Најпознатији украјински палиндромни изрази:

„А баба на волі — цілована баба.“ (А жена на слободи је пољубљена жена.) – Олег Будзей
„А результатів? Вітать лузера!“ (А резултат? Добро дошао лузеру!) – Андрій Мудрий
„Віче мечів.“ (Веће мача.) – Анатолиј Мојсјенко;
„Воша шила саван на вас, а лиша шов.“ (Ваш је сашила покров за вас. И шав је ушивен.) – Роман „Юрай“ Пиріг
„Де помити мопед?“ (Где да оперем мотор?);
„Епос і нині сопе.“ (Епос и даље кија.) – Иван Лучук;
„Ерот i Всесвiт оре.“ (Ерос оре универзум.) – Анатолиј Моисеенко;
„І що сало? Ласощі!“ (И шта је сланина? Посластица!) – Ірванець Олександр Васильович;
„Козак з казок.“ (Козак из бајки.) – Іван Іов;
„Кіт утік.“ (Мачка је побегла.);
„О, гомін німого!“ (О, глас немога!) – Тарас Девдюк,
„Паліндром — і ні морд, ні лап.“ (Палиндром – и ни њушка ни шапа.) – Иван Јов
„Рис і сир.“ („Рижа и сир.“);
„Я несу гусеня.“ (Носим гусеницу.)

Палиндром у украјинској књижевности

Писање палиндромних стихова на простору Украјине може да се прати од 17. века, али се као утемељивачи форме наводе новији песници Микола Мирошниченко („Око“), Анатолиј Мојсјенко („Віче мечів“ 1999.), Иван Лучук („Паліндромони“, „Епос і нині сопе“), Иван Јов („Періодична система слів“) и Владимир Лучук, који је 1977. са збирком „Чарівний глобус“ покренуо нови књижевни жанр под називом „рак літеральний“.

У савременој украјинској поезији данас има преко двадесет песника који пишу поезију у форми палиндрома. Литерарна група „Гераклит“ („Голiннi ентузiасти рака лiтерального“), која негује овај жанр, окупља преко двадесет љевовских и кијевских књижевника међу којима су Александар Ирванец, Тарас Девђук, Иван Јов, Олег Будзеј, Микола Мирошниченко и Андреј Мудри.

Палиндромни стихови подељени су у две врсте: стих-палиндром и стих-палиндромон. Стих-палиндром се састоји од низова-палиндрома који могу једнако да се читају и са лева на десно, а стих-палиндромон представља један палиндромни текст који једнако може да се чита од почетка до краја.

Палиндромон – 21 – Пављак Кошћ, 2005
 
І трава, ніч…
О-охи та ахи…
Луджені зорі,
Аромат лексидій,
Юль фото…
Флюїди скель,
та моря,
і роз…
… І не жду лиха,
А – тихо очі на варті. 

Иван Лучук

Дело Ивана Лучука „Епос і нині сопе.“ из 1993. године је палиндромна поема од 3333 слова. Лучук, који се на украјинској књижевној сцени појавио осамдесетих година у склопу посебне авангардне песничке групе „ЛУГОСАД“, гостовао је 2007. на међународним београдским сусретима писаца.

Такође, Лучук је на украјински језик превео дела многих српских писаца и песника, међу којима Васка Попе, Данила Киша и Милорада Павића, а приредио је и антологију српске поезије за децу. На украјински језик је преводио и палиндроме са пољског немачког (Херберт Фајфер) и енглеског језика (Џеј Еј Линдон).  Аутор је збирке „Паліндромони“

(Преводи палиндрома: Далибор Дрекић)
 
Приредио и превео: Далибор Дрекић

Литература:

Іван Ужевич, „Слов’янська граматика написана у Парижі року від народження Сина Божого 1643” ,
Величковский, I. 1972 Твори. Київ.
Ичиро Ито, „Сатор“-формула как заговор в балто-славàнскоè писâменоè и фолâклорноè традиции.
Микола Мірошниченко, Іван Лучук, У сузір’ї рака, Антологія української паліндромії, Тернопіль : Навчальна книга – Богдан, 2011.
Антологія сучасної української поезії (спроба перша), Версія від червня 2007 р.
Літературознавчий словник-довідник. — К., 1997. — С. 529—530.
Сазонова, Л.И. Земляк Гоголя, „стиходей“ Иван Величковский (Поэт и поэтика), Текст славянской культуры. К юбилею Людмилы Александровны Софроновой, Москва, 2010.
Кость Павляк, 2005, Алушта

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Како су Руси писали и читали уназад

Најчешћи руски називи за палиндромну форму изражавања, „палиндром“ и „палиндромон“, утемељени су у чувеном „Речнику старе и нове поезије“ Николаја Ф. Остолопова (1783–1833) из 1821, године. Писац и преводилац Александар Фомич Вељтман (1800-1870) је 1837. у енциклопедијском алманаху „Слике света“ такође употребљавао појам „палиндром“.
Руски књижевници - Хлебњиков, Фет, Вељтман

Руски књижевници – Хлебњиков, Фет, Вељтман

Руска терминологија познаје и неколико, више или мање раширених назива, које су увели руски писци који су том формом писали. Најраширенији је „перевертень“, термин Велимира Хлебњикова (1885-1922) из 1913., а следе „саморифма“ Семена Кирсанова (1906-1972) из 1966., „амфирифма“ Владимира Рибинскога (1952-2004) из 1992. године и израз „рецидивирующий“.

НОВИЈЕ РУСКЕ ПАЛИНДРОМНЕ КОВАНИЦЕ

„робосодоводособор“ „збор невољника квашених у сода-воду.“
„котокололокоток“ „коленско-лакатни сагибни систем мачјих шапа у гипсу.“
„тананатотананат“ „царство Таната, тј. Танананта.“

Поједине руске палиндромне фразе и изрази сежу у дубоку старост, због чега им се често придаје и магијски значај.

Према речима В. Калмикове палиндром се у руском фолклору појављује првенствено у виду заклињања „О, Вод, ово!“, „О! Бог, Обо!“, „Уведи у вора корову и деву.“

Многи истраживачи истичу магијске и молитвене особине појединих руских палиндромних израза које упућују на њихову употребу у магијским ритуалима, гатањима и молитвеним обредима.

Тако се, на пример, сматра да је сврха и порука израза „уведи у вора корову и деву“ била да правда мора да превлада.

Традиционални руски палиндромни изрази јављали су се и у многим другим контекстима.

Изрази „На в лоб, болван.“, „Анна лежала желанна.“, „Нагло Бог оболган.“ имали су главну улогу да засмеју.

„Нагло Бог оболган.“ јесте један од најстаријих руских израза, за који се претпоставља да је настао најкасније почетком средњег века.

Руски речници палиндрома

У 17. веку у Русији је веома популарно било писати палиндромне или, како су их тада звали „рачје“ стихове. Један од песника ове епохе написао је похвалне стихове посвећене царевићу Алексеју, који су могли бити читани са свих страна: с почетка, с краја, озго и оздо.

Један од првих познатих књижевника који се опробао у овој форми био је просветитељ Симеон Полоцки (1629-1680).

Из тог века датирају и први познати записани стихови:

„Аки лев и та мати велика,
Аки лот и та мати толика.“
(„Аки лав и та мајка велика,
Аки грудва и та мајка толика.“)

Најпознатија изрека у руском језику је фраза класицистичког песника Гаврила Р. Державина (1743-1816): „я иду с мечем, судия“ (ја долазим с мачем судија), која се 1805. године појавила у склопу његове загонетке (чија одгонетка је „Бог“).

Я разуму уму заря,      –     Ја сам разуму уму свитање
Я иду с мечем, судия.      –    Ја долазим с мачем судија,
С начала тот же и с конца       –    од почетка исто као и од краја
И всеми чтуся за Отца.     –      И свима словим за Оца.

Иако се 1805. године палиндром први пут појављује у руској поезији, као година рођења руског палиндрома најчешће се наводи 1913., јер је тада поставангардни песник и представник експерименталне поезије Велимир Хлебњиков написао „Перевертень“ („Заокрет“), прву палиндромну песму на руском језику.

СЕМЈОН КИРСАНОВ „ГАСТРОНОМСКИ ЗАОКРЕТ“ (1966.)
Кулинар Лео ел ранний лук,
сырки и крыс.
Лакомо макал
бел-хлеб
в
уху
и ел клей.
Лукулл
Кувар Лео јео је млади лук,
сирчиће и пацове.
лакомо је умакао
бели хлеб
у
рибљу чорбу
и јео лепак.
Лукул!

Развој руског палиндрома русиста Ерика Гребер повезује са револуционарним периодима: временом комунистичке револуције и бољшевичког преврата, владавином Никите Хрушчова, перестројком и постсовјетском културном револуцијом.

В. ХЛЕБНИКОВ: ПЕРЕВЕРТЕНЬ (ЗАОКРЕТ, 1913.)
Кони, топот, инок,
Но не речь, а черен он.
Идем, молод, долом меди.
Чин зван мечем навзничь.
Голод, чем меч долог?
Пал, а норов худ и дух ворона лап.
А что? Я лав? Воля отча!
Яд, яд, дядя!
Иди, иди!
Мороз в узел, лезу взором.
Солов зов, воз волос.
Колесо. Жалко поклаж. Оселок.
Сани, плот и воз, зов и толп и нас.
Горд дох, ход дрог.
И лежу. – Ужели?
Зол, гол лог лоз.
И к вам и трем с смерти мавки.
Коњи, топот, монах,
Но без гласа, али црн је он.
Идем млад, бакарном долином.
Чин назван косим мачем.
Глад за дужином мача?
Он је гневан и худе нарави, а његов дух је чељуст
Али шта? Јесам ли лав? Божија воља!
Отров, отров стриче!
Иди, Иди!
Хладноћа у чвору, гмижем погледом.
Њик дората, кола од длаке.
Кола. Жао ми је због товара. Проба.
Саонице, плот и кола, вика гомиле и нас.
Град је умро, поворка мртваца.
И ја лежим? Доиста?
Од голих мртваца су јаруге винограда
И вама и трима од смрти вештице.

До данас су изашла два речника: „Први палиндромни речник“ (Первый палиндромический словарь русского языка. – Елена Кацюба. – М.: ЛИА Р. Элинина, 1999.) са 8000 одредница и „Нови палиндромни речник“ („Новый палиндромический словарь“) са много примера и објашњења.

Руски језик дозвољава бесконачност палиндрома, нпр:

„Я дядя! А я тётя! А я дядя! А я тётя! А я дядя!:..“ („Ја ујак!  А ја тетка! А ја ујак! А ја тетка! А ја ујак!…“);

„Коростели летели, летели, …, летели лет сорок.“ („Прдавци су летели, летели, …, летели четрдесет година.“);

„Но те ему: „Скоро сорок, скоро сорок, скоро сорок…“ сумеет он?“;

„У рояля ля-ля-ля-…-ля ору.“ итд.

„А роза упала на лапу Азора.“ („А ружа је пала на Азорову шапу.“), израз који се налази у чувеној књизи за децу „Златни кључић“ Алексеја Толстоја (Толстой, Алексей Константинович, 1817-1875) приписује се Афанасију Фету (Афанасий Афанасьевич Фет, 1820-1892). Забележена је и варијанта израза која гласи: „А роза упала не на лапу Азора.“ („А ружа није пала на Азорову шапу.“);

„Аргентина манит негра.“ („Аргентина мами црнца.“) – Н. Булгаков;

„Дорого небо да надобен огород.“ („Драго је небо, али је врт неопходан.“) – Дмитри Авалијани (Дмитрий Авалиани, 1938-2003);

„Кулинар, храни лук.“ („Кувар храни лук.“);

„Кит на море – романтик.“ („Кит на мору – романтик.“) – А. Земель (и у српском преводу такође је палиндром);

„Министр отлично кончил торт синим.“ („Министар је одлично завршио колач плавим.“);

„Он вор, но мил. Но и мы не лезли, пока не накопил „зелеными“ он „лимон“ ровно.“ („Он је лопов, али добар. Но и ми га нисмо узнемиравали док није накупио тачно милион долара.“);

„Он дивен, палиндром: и ни морд, ни лап не видно.“ („То је диван палиндром: и не види се ни њушка, ни шапе.“) – Кирилл Решетников (Решетников, Кирилл Юрьевич). Варијанта израза гласи: „Палиндром – и ни морд, ни лап.“ („Палиндром – и ни њушка, ни шапе.“);

„Ранил укусом осу кулинар.“ („Кувар је осу ранио укусом“);

„Раб, введи дев в бар.“ („Робе уведи девојку у бар.“) – Сергеј Прокофјев (Прокофьев, Сергей Сергеевич, 1891-1953);

„Сенсация! Поп яйца снес!“ („Сензација! Поп је снео јаја!“) – В. Софроницкий;

„Тени нет.“ („Нема сенке.“) – Александр Вострокнутов;

„Тень опять: я память! Ель опять: я – поле!“ („Сенка опет: ја сам успомена! Јелка опет: ја сам – поље!“) – Валериј Брјусов (Брюсов, Валерий Яковлевич, 1873-1924);

„Я ем змея.“ („Једем змаја.“) – Елена Каћуба (Елена Кацюба. 1946).

Руски писци авангарде били су понети снажним импулсом тренутка свог доласка на књижевну сцену, уз пресудан утицај Јакобсоновог књижевног концепта.

У раду највећих стручњака, Велимира Хлебњикова и Владимира Набокова, као и код неких њихових следбеника у постмодерни, иначе забаван и смешан, палиндромни жанр је блиско повезан са насиљем, смрћу и канибализмом.

Д. Авалијани је неговао и посебан вид палиндрома – амбиграмски палиндром – заснован на двосмерном читању речи и стихова при њиховом обртању од 180 степени. Нарочито прилагођеним рукописом добијао је другачија, најчешће супротна значења речи и стихова, као у случају назива књиге прве књиге „Пламя в пурге“:

Представник руског симболизма Валериј Ј. Брјусов и представник футуризма В. Хлебников писали су у овој форми читаве песме и поеме

Главни лик Хлебникове поеме Разин (1920.) од четиристо палиндромних стихова је козак Стењка Разин као симболичка фигура револуције.

После пораза комунистичког режима, ова поема је интерпретирана као рани предосећај наступајуће ревизије историје.

Елена Кацјуба

Визуелна палиндромна поезија Елене Кацјубе

Песму „А луна канула“ („Месец је ишчезао“) Андреј Вознесенски (Вознесенский, Андрей Андреевич 1933-2010) је 1969. објавио у Њујорк Тајмсу уз објашњење да ју је написао тако да може да путује, слово по слово, до Месеца и назад.

Андреј Вознесенски

Алуна канулА (Месец је зашао)

Поред Хлебникова, Брјусова и Вознесенског палиндроме су писали Александар Бубнов, Александр Карпов, Александар Кондратов, Александар Туфанов, Арсеније Тарковски, Борис Голдштајн, Борис Гринберг, Борис Левин, Валентин Хромов, Владимир Гершуни (1930-1994), Владимир Паљчиков, Владимир Софроницки, Георгиј Шенгели, Герман Лукомников, Дмитриј Авалијани, Елена Кацјуба, Иван Чудасов, Иља Сељвински, Константин Кедров (1945), Михајл Крепс, Николај Лађигин (1903-1975), Павел Нагорски, Роман Адрианов, С. Сигеј, Савељиј Гринберг (1914-2003), Семен Кирсанов (1966), Сергеј Бирјуков, Сергеј Федин и бројни други руски писци и песници.

Главне групе руских писаца палиндрома данас су сконцентрисане углавном у два књижевна центра, Москви и Курску, где се организују бројни фестивали, конкурси и дискусије на ову тему.

(Преводи палиндрома: Далибор Дрекић)

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.