Расејање

Бела Барток и српска традиционална музика

Игра, Плес, Коло

Славни мађарски композитор, пијаниста и етномузиколог Бела Барток (пуно име Бела Виктор Јанош Барток, 1881-1945) један је од оснивача етномузикологије, етнографије и антропологије у музици. Радио је као професор на Музичкој академији Франца Листа, а истовремено је био страствени колекционар народне музике из земаља централне Европе.

Барток је 1912. године боравио у Темешмоноштору и Сараволи, близу свог родног града, гдје је забиљежио не тако обиман, али веома значајан материјал музичке и плесне праксе банатских Срба. Ради се о двадесет и једној српској мелодији, које су прикупиле три особе. Једна од њих био је Милан Марковић, млади тамбураш које је Барток нашао у Темешмоноштору, као и виолинисту Михаља Скитовића. Трећа особа био је гајдаш, али се поуздано не зна о коме се ради.

Барток је на основу снимака српских свирача на гајдама, виолини и тамбури, које је забиљежио у поменутим селима у сјевероисточном Банату 1912. године, неколико деценија касније начинио двадесет једну подробно урађену музичку транскрипцију (Bartók and Lord, 1978).1 Снимци Беле Бартока су објављени знатно касније, што уз транскрибовани нотни материјал, представља непроцјењив извор за откривање структурално-формалних одлика музике за игру Срба у Банату с почетка 20. вијека, као и некадашњег стила њеног извођења на различитим инструментима.2

Српски институт из Будимпеште је 2012. године заједно са удружењем “Вујичић“ из Сентандреје и Музиколошким институтом Мађарске академије наука у Будимпешти организовао научни скуп поводом стогодишњице настанка фонографских записа инструменталних, вокално-инструменталних и вокалних мелодија Срба из Баната, које је 1912. године сачинио Бела Барток. Радови са тог научног скупа су објављени у зборнику под насловом “Бела Барток и српска музика“ који садржи седам научних радова чији су аутори Ласло Фелфелди, Золтан Г. Сабо, Стеван Бугарски, Јелена Јовановић, Габор Ередич и Катарина Томашевић. 

Бела Барток, Српски плес:

 

Ови Бартокови записи су инспирисали ансамбл “Вујичић“ из Сентандреје да васкрсне двије старе српске плесне мелодије Мало коло и Ћурђевка. Плес ћурђевка је на простору јужног Баната називан још и банатска ђурђевка, поред назива ђурђевица, а у банатску традиционалну праксу стигла је из централне Србије.

Ђурђевка, у извођењу ансамбла “Вујичић“ из Сентандреје:

 

 

Српска народна музика из Сентандреје:

 

1 Bélа Bartók and Albert Lord, ”Serbian folk music from the Banat region” Yugoslav folk music.
Vol. I, Serbo-Croatian folk songs and instrumental pieces from the Milman Parry Collection. New York: State university of New York Press, 451-471

2 Bélа Bartók, Szerb népzenei gyújtése, 1912
[Serbian folk collection, 1912] (kompakt-disk). Budapest: Vujicsics association

Извори: Српски институт у Будимпешти, Српске народне новине, Википедија

Сања Бајић

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

Женски вокални ансамбл “Роса“ из Њујорка чува српско традиционално пјевање

“Роса“ (ROSA) у Бостону, октобар 2014. Фотографија са: www.facebook.com/rosavocalgroup

Традиционална вокална група “Роса“ је женски вокални ансамбл из Њујорка који уједињује пјевачице са три континента, а који чува и његује изворни облик српског традиционалног пјевања.  Групу су 2014. године основале Марија Стојнић, филмски стваралац и извођач традиционалне српске музике из Њујорка и Александра Денда, вокалисткиња (џез пјевачица) и композиторка која је дипломирала на Беркли колеџу.

 

“Роса“ је тренутно једина активна српска традиционална вокална група у Њујорку са чланицама из САД-а, Индије, Малезије, Колумбије, Грчке и Србије. У групи су поред Марије и Александре, Тифани Вилсон (Tiffany Wilson), Шилпа Анан (Shilpa Ananth), Елени Арапоглу (Eleni Arapoglou), Ирма Селеман (Irma Seleman), Ванеса Бергонзоли (Vanessa Bergonzoli), Тамара Усатова (Tamara Usatova) и Трупти Пандкар (Trupti Pandkar).

“Роса“ је и дио филмског пројекта “Girl who opossed the Sun“. Према ријечима Марије Стојнић, “Girl Who Opposed the Sun” је музички документарац о народној умјетности и музичкој традицији из Србије која нестаје, а коју су стварале и изводиле жене кроз вијекове наше турбулентне историје. Неуклопљиве у западњачки тонски систем, ове пјесме је немогуће записивати и могу се преносити само као усмена традиција. У овом филму видимо три генерације жена које откривају очаравајућу моћ овог наслијеђа које утјеловљује фолклор и мит, као и жељу да се истражи вриједност међугенерацијског памћења.

 

Сања Бајић

 

Православни Шангај

Свети Јован Шангајски се као светац једнако поштује и у Русији и у Србији, а чак га поштују и православни верници у Америци. Знатан део свог живота провео је у Шангају, где је служио као епископ Руске православне заграничне цркве.
Шангај

Саборна црква у Шангају, посвећена икони Пресвете Богородице Посреднице грешнима; фото: Расен

Група парохијана Успенске цркве у Пекингу кренула је 2. јула 2016. године за Шангај да би заједно са тамошњом браћом прославила празник овог дивног свеца. Групу су чинили Руси, Срби и један Американац – тачно из свих оних земаља где је боравио владика Јован Шангајски.

Због тога што Православље није на листи званичних религија у Кини, богослужења се обављају на територији руских дипломатских мисија. Руски конзулат у Шангају налази се у лепој старој згради на обали реке Хуангпу.

За разлику од Пекинга, где постоји права црква, у Шангају се у цркву претвара једна од просторија руског конзулата. Постављају се иконе, служи се Литургија, а након ње се све то склања, да следећег дана посетиоце ништа не би подсећало на јучерашња дешавања, осим благог мириса тамјана.

Ипак, предност Шангаја је у томе што православни Кинези могу да буду присутни на богослужењу, а то је у Пекингу строго забрањено. У Шангају служи јереј Алексеј Киселевич, који овде живи од 2005. године.

На Литургији посвећеној празнику Светог Јована Шангајског окупили су се осим Руса и Кинези, међу којима су многи дошли из других кинеских градова. Поред њих литургији су присуствовали и Срби, Румуни, као и остали припадници православне вере, јер је ово једино место у Шангају где се служи православна Литургија.

Кинези су читали молитве на свом језику и певали у хору, на велико изненађење нас који смо дошли из Пекинга. Ми смо отпевали псалме на српском језику. Тога дана много људи се причестило Светим тајнама.

Приликом изласка из цркве срели смо се са чувеним руским епископом Тихоном (аутором књиге „Несвети а свети“), који је требао да началствује на Литургији, али је каснио због временских неприлика. Дружење се потом наставило у једном кинеском ресторану.

У Шангају постоје две некадашње православне цркве, које су преживеле тешка времена, пре свега Културну револуцију, када је био срушен велики број споменика од великог историјског значаја. Нисмо могли а да не обиђемо и ове цркве.

Оне се налазе у бившој француској концесији, међу вилама француске архитектуре и старим платанима. Овај део Шангаја више личи на Европу него на кинески мегаполис.

Руске избеглице које су масовно долазиле у Шангај почетком двадесетих година прошлог века 1934. године су саградиле цркву Светог Николе, као споменик убијеном цару Николају. Након одласка већине Руса из Шангаја 1955. године, црква је била затворена. Крајем 1990-их ту се налазио чак и ресторан и ноћни клуб, све до 2010. када је затворен због захтева руске зајднице. Црква још увек припада кинеској влади, и само приликом неких празника може се користити за богослужења, за шта се мора тражити посебна дозвола.

У истом стању је и Саборна црква посвећена икони Пресвете Богородице Посреднице грешнима, која је била освештана од стране Светог Јована Шангајског 1937. године. Обновљена црква, али без крстова на куполама данас је затворена за вернике. Само 2013. године, током посете патријарха Кирила Кини у њој је била одслужена Света Литургија.  

Свети Јован Шангајски моли Бога за нас!

За Расен из Москве: Анастасија Немкова

Српски језик и азбука у Западној Бугарској

Видимо да Срби Западне Бугарске користе гласове попут Ћ и Ђ као и сливено ДЖ (Џ) који су карактеристични искључиво за српски језик и нема их у бугарском. Осим српских гласова, користе се и локалним гласом „Ѕ“ које је такође српски, иако се, због Вукове реформе, данас не налази у правопису.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jan_Mrkvi%C4%8Dka-Shopsko_horo.jpg

Шопско оро (Иван Мрквичка, 1890. фото: Википедија

Овај глас изговара 1/3 становника Србије, као и источни део Црне Горе и Рашке области (зетско-јужносанџачки, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички). Такође, овај глас користе и Срби у Маћедонији. У маћедонској књижевној норми постоји као део књижевног језика, сачували су га, за разлику од српског. Занимљиво је напоменути да ово слово, и поред Вукове реформе, постоји на рачунарској тастатури, као део српске ћирилице.

Проверите, налази се на месту латиничног Y. Глас „Ъ“ постоји само у бугарском књижевном језику. Међутим, иако је, као и глас Ѕ, избачен из српског језика Вуковом реформом, оно и данас постоји у нашем говору. Најпознатији је пример наше слоготворно „Р“, односно „РЪ“ (у речима „дръво“, „пръви“, „пръст“, „Сръбија“ и слично). Такође, често се јавља уместо гласа „Х“ који се губи („ърђа“, „ървати се“), или вокала после Р („умръо“).

У последња два примера га је чак и Вук користио, избачен је после његове смръти. Дакле, као што видимо, неоспорно је да се шопски говори могу без икаквих проблема записивати српском ћирилицом. А како и не би, када је у питању староштокавски дијалекат.

Ово је азбука – гласови којима се користе екавци у Западној Бугарској.
Азбука српских говора западне Бугарске

Азбука српских говора западне Бугарске

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ
ПРИМЕР СРПСКОГ ГОВОРА ИЗ ОБЛАСТИ ЗНЕПОЉЕ (ГРАД ТРН)

Посвета у књизи „Трнски крај“ коју је написао Радослав Тодоров 1940. године. Дајемо је буквално преписану у оригиналу, само на српском правопису:

„Таја књига је наречена за памет на сви наши знајни и незнајни браници Трнчање покојници, што су се борили, оратили и писали да брану нашетога б’лгарскатога рода од чужду напас и от другу веру през нашуту тешку и дл’гу робију. Наречена је и на сви офицерје, подофицерје и војници од Трнско, који с’с своји кости и крв су прославили Трнчанина – Знепољца и доказали на цел свет како се гине за цара и баштинију и су написали паметне думе у нашуту војну историју. СЛАВА ЊИМ!“ * (следи фуснота, преведена са бугарског књижевног језика) *

Посвета је написана на трнском дијалекту који је сачуван и до данас у целом трнском крају.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:S._Srbija.pdf

Географско порекло становништва Краљевине Србије крајем 19. и почетком 20. века; фото: Википедија

ЗАКЉУЧАК:

Дакле, видимо чисто српске језичке особине:

– граматичке (ДАТИВ кога нема у бугарском)

– српске речи (КЊИГА, СВИ, ШТО, РОБИЈА, итд. уместо буг. КНИГА, ВСИЧКИ, КАКВО, РОБСТВО).

Говор је дефинитивно српски, и јасно је да ће га становник Бањалуке без икаквих проблема разумети, док становник Варне неће скоро уопште. Наравно, постоје и локалне језичке особине (Трнчање уместо Трнчани, оратили уместо говорили итд.) којих нема ни у српском ни у бугарском књижевном језику. То заправо потврђује да је језик српски, јер, осим стандардних српских и локалних српских језичких особина, не постоје ниједне друге.

Извор: Срби у Бугарској