Приштина

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Пећина у Матосу – Испосница, скрипторијум и црква са кулом

Очито је да појава Анахоретских лаври на потезу Матос – Русеница – Кориша у нашем Подгору и са њиховим киновитским седиштима у манастирима : Свете Тројице Русеница, Свети Петар и Свети Марко у Кориши, као и манастир Преображење на Мужљаку, датира још од крајем 12. века, т.ј, од времена Светог Отшелника, преподобног оца, Петра Коришког.
Матос

Испосница у ; фото: фб група Мушутиште Форум

Поред двоспратне Русеничке испоснице, Мушутиште красе и чувене Матоске испоснице које се налазе у подножју Црног Врха, после Куле, на левој страни, када се иде узводно Белом Реком, према локалитету Градац (који није никада истражен). Смештене у дивљим врлетима Шар планине, кроз који протиче Матоски поток, келије су на посебном (неприступачном) месту, где је образована важна монашка насеобина (у науци готово непозната).

За назив Матос везују се два предања. Постоји теорија да само име Матоса има везе са монахом Матејом, који је имао своју келију и апостолско име. Док за другу, верује се, да се у карпи ројиле дивље пчеле па отуда тај назив.

Матоска пештера састоји се од неколико пећинских скупина, које се налазе у литици, висине 60. метара. Прва, али и највећа келија, уједно и најприступачнија, налази се на уској заравни, отприлике на средини стене неједнаке ширине.

На северној страни у ширем делу платоа (од којег падина почиње да прелази у литицу), налази се оклесана окапина, док, на јужној страни постоје две занимљиве просторије. Прва просторија је била заправо једнобродна црква са полукружном апсидом, која је озидана каменом где се јасно виде темељи са јужне и источне стране. То сакрално језгро монашке лавре је ипак било на приступачном месту и тај мали једнобродни храм је задовољавао основне богослужбене потребе анахорета.

Црква је била дужине 6.5 метара, ширине 340. цм, а дебљина зида је 70 цм. Међутим, црквица је веома уско заснована, па, је, додатно клесањем проширена, зато што је апсида задирала у окапину стене. Верује се, да је црква у Матосу посвећена Богородици Одигитрији, јер, по предању, у првој сеоби (1690.), чувена црква Богородице Одигитрије из 1315. године је затрпана земљом (да је не би спалили Турци), па, мештани, јужније су (уз испосницу), доградили и цркву са истим именом. Да је црква у Матосу заиста била посвећена Богородици Одигитрији, сведочи нам, нико други, већ, велики Милош С. Милојевић.

Поред ове цркве, верује се да је ту постојала и мала црквица Светог апостола Матеје или келија неког еремите Матеје. Пећине у Матосу су заиста посебне и има их око 7, али, због дограђивања преградних зидова и постављања дрвених подова на високим келијама, било је и више просторија. Друга просторија је одмах поред цркве и правоугаоног је облика, чији је зид дебљине 90. цм.

На јужном веома уском делу платоа (где се литица стрмо спушта 30. метара у дубину), такође, постоје две оклесане окапине у стени са обрађеним подом. Испосница са северне стране имала је стамбену функцију, ширине 4. метара, дубине 260. цм, која је у равни пода затворена зидом дебљине 40. цм. У унутрашњости те мале пећине постоји фино уклесана ниша са испустом, а споља (са северне стране), у стени је уклесан омањи банак.

Наиме, због тешког прилаза Матоској пештери, основни је разлог што су је истраживачи заобилазали, већ, само је кратко описивали, али, нису се усудили да уђу у ове посебне испоснице! Сам Иван Јастребов, није смео да у њих уђе, али је записао следеће : ,, У том кланцу има доста чудна пећина под именом Матос, која је изгледа била испосница или можда нешто друго“. Такође је записао, да је врло неприступачна и да не познаје никог ко бих смео да се спусти у њу и види да ли се у келији налази и црква.

Међутим, у лето 1997. године приликом рекогносцирања, успешно су испитане две испоснице, међу тим пећинским скупинама. Прва келија налази се северно од поменутог платоа и може јој се прићи узбрдо, кроз једну расцелину у стени, док, навише, воде уклесане степенице и рукохвати. Та (прва келија) се састоји од две окапине, од којих већа има очуван део зида.

До друге испоснице прилаз је са врло стрме падине, да би даље, наишли на лепо уклесане степенике које воде до саме пећине, која је некада била затворена зидом. Од тог зида, остало је свега неколико реда камена.

У литици са леве стране степеника, т.ј, на пола пута, налази се, такође, пространа пећина са два отвора, накнадно оклесана. Њена унутрашњост је некада имала двоспратну конструкцију, од којих се сачувала само лежишта за греде. Остале скупине испосница налазе се на највишем делу литице и за њихово је истраживање неопходна је савремена опрема. Мада, за ово значајно истраживање које је урадила др Даница Поповић, најзаслужнији је јеромонах, Петар Улемек, који је без страха ушао у Матоској пештери.

Иако има мало ахривске грађе, истраживачи се слажу, да се у Матоским пећинским лаврама биле образоване монашке заједнице развијеног типа. У тој стеновитој литици која се састоји од 7. келија, већина су адаптиране у природним окапинама за потребе еремита који су ту боравили. Када су ту живели пустињожитељи, осим природних стаза и степеника са рукохватима, монаси су користили ужад, лествице и лаке дрвене конструкције, налик на мостове.

У Србији је у средњем веку владало је правило да се анахоретске насеобине образују у пештери, по угледу на оне ранохришћанске пећинске лавре, од Блиског Истока, Атоса, па до Србије (Русеничког Подгора). Пракса је била, да Пештера мора бити окренута ка сунцу (југу или истоку) и да се обавезно зазида пећински отвор, изузимајући улаз који се затвара дрвеним вратанцима, или, чак, прозором, док, у самој унутрашњости дотерују се зидови и под, али, у вишљим пећинама, додају се и дрвене (подне) конструције, да бих се поделила на етаже.

Слој чађи у Матосу (нарочито на зидовима и стропу) нам јасно говори, да су ту била огњишта. Од круцијалног је значаја поменути намену правоугаоног постројења уз поменуту цркву (Богородице Одигитрије у Матосу). Изнета препоставка је, да је у питању кула – звоник. Јер ако погледамо ранорхришћанске пештерске лавре у Палестини, које су служиле као исихастрије и имале келије при врху, али и скрипторијуме, што је и данас уобичајена пракса на Атосу, онда се јасно види постојање контуинуитета и да је лавра у Матосу, такође, имала исту намену.

Ако овој тези придодамо постојање још неколико кула у Метохији, као нпр, Кулу Стефана Дечанског у клисури Дечанске Бистрице и правоугаоно постројење у оближњим Белајским испосницама, али и тзв ,,књижни стип“ у манастиру Светог Петра у Кориши (којег цар Душан помиње у повељи 1355.), као и скрипторијум у оближњој Русеници, може се лако закључити, да се у Матоскм испосницама свакако вршило преписивање књига, повеља, хрисувља и јеванђеља.

Као што знамо, главна делатност монаха лавриота свакако је био рад на пољу преписивања књига, почев од Блиског Истока, до средњовековне Србије и Кијевске Русије у Кијевско Печерским Лаврама.

За Расен: ЗМ

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИСТЕРИЈЕ / ТРАДИЦИЈА

Дечанско завештање: Христов мач и Обилићев потајац

У метохијском манастиру Високи Дечани налази се једина фреска на свету на којој Исус Сведржитељ има у руци мач уместо књиге. Десница Божијег Сина, колико је познато, никада није држала оружје, већ је вазда на мир позивала. Основна намера дечанског живописа била је да исликана светлост писма зрачи мудрост божанских порука. Онда су, у несрећним догађајима у Србији, завладала чудна збивања и небески знак опомене указао се на зиду манастира посвећеног Христу Пантократору.
Христ

Христ са мачем, Високи Дечани; фото: facebookreporter

Две легенде тумаче час у којем се књига, симбол речи, претворила у мач, симбол силе. Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима наденуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослепе усијаним мачем.

Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности уместо књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.

У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Верује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се пре исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.

А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско време, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје веровање на Космету да мач у Христовим рукама означава место на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају. Тада ће, међу крвавим косметским божурима изронити нож потајац Милоша Обилића.

По судбинском тумачењу догађаја, смрт султана Мурата на пољу Косову не треба схватити као извршење заклетве Милоша Обилића, дате кнезу Лазару у предвечерје одсудне битке, већ као подвиг витеза који је у последњем боју свог живота тражио највећу замену за своју главу. Све што је имао и одабрао тај врли јунак било је најлепше и најбоље у тадашњој српској земљи. Његова жена Вукосава била је најлепша од свих српских кћери; једино је он јахао видовитог коња и нико осим њега није имао нож потајац. О томе сведочи и ово староставно причање дечанског пророчанства.

Кад је млади витез дочуо да у Шошаници под планином Столови неки Перо Бркушић има чудесног коња Ждралина, који види по ноћи и наслућује сваку опасност, запутио се из престоног Крушевца да извиди ко коме може да одоли. На брду Стубић Ждралин се устублио; једва га је из места помакао. Одмах је у потоку Турија турио у руке домаћина силно благо, али овај је одбио злато и поклонио му Ждралина, говорећи: „Видовитом јунаку само видовит коњ недостаје!“

У повратку, Милош наиђе на ковача који је исковао и оштрио мачеве, па га упита има ли нешто што нико нема. – Само оно што се не види – одговорио је старац и за славу јуначког имена даровао му нож потајац, који се чува у недрима, поред срца.

Тако опремљен, Милош Обилић отишао је у бој одмах после причешћа у Самодрежи цркви. Видовити Ждралин провео га је кроз турску војску и одвео до Муратовог чадора, а нож потајац изнедриле су његове груди и унеле у десницу којом је подвиг учинио. Тако је своју витешку главу жртвовао за царску и разгласио по свету победу српске војске.

У Косовском боју нестала је глава кнеза Лазара, али се заувек изгубио и Обилићев потајац. Његово поновно појављивање из земље, верује се, огласиће и појављивање из стене бритке сабље Краљевић Марка. Кад се две вере сукобе на Косову, казује даље дечанско пророчанство, Исусовом мачу и Обилићевом потајцу придружиће се и Маркова сабља, јер одбрана треба у светом тројству да се обједини.

У овом стародревном запису, који чувају три безимена човека, помиње се Бела стена надомак Космета у којој почива усечена сабља српског јунака чији се живот кроз векове пронео. У дану причешћа Лазареве војске у цркви Самодрежи Марко је окаснио, јер му се није ни дало да стигне на бојно поље. Пред сунчев залазак, кад му је Шарац у земљу упао, усамљени јахач предосетио је пораз Срба и забио своју белу сабљу у Белу стену. Од тог доба она чека јунака чијој ће се мишици уздићи ка небу, као Исусов мач у задужбини Стефана Дечанског.

Догодиће се то после туђег рата на туђој земљи. Од тих збивања ускомешаће се и Косово и сав његов пород повијаће се као колевка са дететом, али нико неће смети први да запуца из страха да оно дете не испадне у бездан. И кад опет прође време наићи ће однекуд туђи синови, носећи поруку својих господара о ономе што мора да се догоди. Настаће свеопшти погуб и тог пролећа процветаће крвави божури и тамо где никада нису ницали.

Тада ће она три безимена човека стићи у ходочашћу до Дечаског манастира и стати са десне стране Исусова мача. Чекаће да им се придруже доносиоци Обилићевог потајца и Маркове сабље. Они ће говорити: „Ко се оружја лати, како ће изаћи пред Господа?!“ И никога неће бити да оружју приступи. Опет ће реч бити прва и мач ће се у књигу преобразити.

Извор: Пепељуга 21 века

ИСТОРИЈА

Натпис погинулим ратницима с каменог стуба на Косову (деспот Стефан 6897.)

У пролеће или лето 1404. године подигнут је на Косову у близини цркве Самодрежа, велики камени стуб на коме су биле уклесане речи у спомен битке на Косову. Споменик је највероватније поставио деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. О постојању овога стуба сачувано је сведочанство из око 6897. (1496.) које је оставио Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда. Овај једини препис текста са Мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.
Газиместан

Газиместан; фото: Мапио

Натпис представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике.  Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“.

У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени.

Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми Цар Лазар и царица Милица), али и у модерној поезији (код Ракића у песми На Газиместану)

Натпис на косовском стубу

Човече који србском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига србски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
…
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

Стефан Лазаревић (1377-1427)

Превод: проф. Ђорђе Трифуновић

Украс 1

Стефан Лазаревић

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића; Манастир Манасија, фото Галерија фресака, Београд

Натпис делује као сажет садржај живописа Марковог Манастира. По сведочењу овог натписа, кнез Лазар је као добар хришћанин, по слободном избору свом и српских коњаника, пошао у битку, и сви су били спремни да погину и постану узор жртвовања. Изабрали су учешће у небеској литургији, оној описаној у Марковом Манастиру, зато у натпису пише да су обучени у свечане одежде односно достојне свадбене хаљине.

Њихови коњи такође су спремни за жртвовање у борби… Кнез Лазар је мудро, подобно Добром пастиру (Христу), српске племиће ваљане душе и тврде вере, учинио причасницима вишњег славља, кроз мучеништво, као словесне агнеце (Агнец се на Литургији претвара у тело Христово), да заврше земаљски живот у Христу. И убили су Мурата и једног његовог сина, утемељивача Отоманског царства (он је увео данак у крви и јаничаре), великог противника, заправо самог Ада, смртоносног за душе оних који су се одрекли Христа.

То је био подвиг надахнут евхаристијом, а Тајна вечера и прво причешће апостола Великог четвртка слављено је у Марковом Манастиру. Ту је било и древно српско предање, стари завет: за испуњење Божије воље и слободу ваља се борити са непријатељем, погубити и бити убијен.

То није било пуко показивање јунаштва и силе, као код Германа. Зато Косовски избор Царства Небеског не може бити некаква накнадна хришћанска прерада историјског догађаја, јер је кнез Лазар као (православни) хришћанин заиста изабрао Царство Небеско, оно приказано у Марковом Манастиру, да би спречио преверавање.

Косовски стег, знамење, могао је бити обликован као крст, или као стуб и плоча са урезаним крстом. Споменик у виду усправљене плоче са великим урезаним крстом изнад опширног записа, постављен је на месту смрти деспота Стефана, данас Црквина у Марковцу код Младеновца

Из књиге Ђорђа Јанковића “Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације“, Хришћанска мисао, Београд, 2015.

Приредио: Далибор Дрекић

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта је копија чудотворне иконе Богородице из манастира Кикос на Кипру, коју је насликао Свети Лука у I веку наше ере. По узору на ову икону у 19. веку је насликана икона Мајке Божије која се по кипарској, такође, назива „Кикоска“ или Кикотуса.

Разлика између ове две иконе је у томе што на Мушутишкој икони Христос држи отворен свитак и у угловима су приказани ликови апостола: Јована, Матеје, Марка и Луке. У Мушутишту се, нажалост, мало знало о овој икони Мајке Божије, којој чак ни монахиње нису давале превелику пажњу.

Значај Богородице Мушутишке једино је препознао отац Стефан, тадашњи игуман манастира Свети Архангели код Призрена. Отац Стефан је замерао мати Катарини, игуманији манастира Свете Тројице у Мушутишту, што не чита сваки дан Акатист пред овом иконом. Када је дошла та кобна 1999. монахиње из манастира Свете Тројице нису са собом понеле ову икону. Нажалост, манастир је поделио судбину свог народа и запаљен је 15. јуна 1999. године. Две недеље после скрнављења ове светиње монахиње су дошле у манастир у пратњи енглеског генерала КФОР-а и епископа Атанасија Јефтића.

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Ушавши у запаљени манастир монахиње су виделе свуда гареж и пепео, али када су дубље закорачиле у манастир, тачније пред олтаром са леве стране, стајала је нетакнута икона Богородице Мушутишке. Угледавши је нетакнуту монахиње су у својим срцима после бола осетиле неизмерну радост. Узевши је у руке мати Катарина је приметила да чак чаршав и сто на коме је икона била нису изгорели.

Од тог дана икона Богородице Мушутишке се провобитно налазила у манастиру Грачаница да би 2000. била премештена у манастир Кончул код Рашке, где верници свакодневно долазе на поклоњење.

О овој чудотворној икони из Мушутишта пишу разни епархијски листови СПЦ, такође један свештеник браничевске епархије сведочи о њеним моћима. Икона је недавно рестаурирана и налази се са десне стране наноса (Ђаконикона) и целивајућа је.

Треба поменути још једну сличност Богородице Кикоске из Мушутишта и оне са Кипра.

Наиме, у манастиру Кикос на Кипру у 14. веку је подментут пожар и Богородица Кикоска је, такође, после пожара нађена нетакнута. Тако да, може се слободно рећи, поред истог имена ове две чудотворне иконе везује и иста судбина.

Данас у манастир Кикос на Кипру дневно дође и по неколико хиљада верника да се поклоне овој чудотворној икони која стоји испред олтара, али због њене веома јаке Божанске моћи и лепоте верницима није дозвољено да јој виде лице (икона је прекривена чаршавом до пола) али могу је целивати.

Икона Богородице Кикоске се још назива милосном јер је извор милости и празнује се 21. септембра на празник Мале Госпојине.

За Расен: Звездан Милошевић

Извор: Медиасфера

Сродни чланци: 

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква

ИСТОРИЈА

Записи из 19. века: Сава Дечанац Бараћ о страдању Старе Србије

Дечански монах, Сава Дечанац (световно име Ђорђе Бараћ), касније Епископ Жички, оставио је писано сведочанство о збивањима у Старој Србији (како се тада називало Косово и Метохија) и Македонији. Његов меморандум под насловом „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ из 1882. године, чињенично је утемељен, садржи низ података о томе са каквим проблемима се тада сусретао православни српски народ у тим областима – пљачкама и другим облицима незаконитог стицања материјалних добара, убиствима и прогоном. Осуђујући велике силе, које су на Берлинском конгресу остале неме на молбе народа Старе Србије, Сава Дечанац такође у овом меморандуму указује на бројне злочине, наводећи ко су њихови починиоци, жртве и какав је био крајњи циљ. Управо је овај дечански монах био овлашћен од својих сународника да 1878. на Берлинском конгресу преда молбу за ослобођење од османске власти, или добијање аутономије.
Призрен

Призрен, Фотограф: Ханс Хилдерберг

„Будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије“ – рекао је у свом обраћању, 3. јула 1878. године, на Берлинском конгресу, закључивши и да је Србима дата само амнестија и да се ни она није поштовала. Ова молба није прихваћена. „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ објавили су 2001. године Дом културе Свети Сава из Истока и Стари Колашин из Лепосавића, а 2016. манастир Високи Дечани објавио је текстове Саве Дечанца на енглеском језику, заједно са преводом књиге „Плач Старе Србије“ дечанског игумана Серафима Ристића из 1864.​ Списи су објављени на оригиналном језику с краја 19. века, а овде преносимо делове ових списа.

У свом меморандуму епископ Сава Дечанац такође наводи да је утицај централне османске власти био слаб, да су локалне власти биле у спрези са починиоцима најтежих злочина који су се дешавали свакодневно и да су починиоци имали отворену заштиту носилаца судских и полицијских функција.

 

Чиновнички апарат попуњаван је из локалног муслиманског, пре свега албанског становништва, па, како је навео – нису предузимали ништа на заштити православних поданика.

Сава Дечанац на Берлинском конгресу: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора

„Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије…

…Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу.

У свом тексту Сава Дечанац преноси читав низ сведочења:

„… Хвала Богу сада рекли би као да је мало боље овамо код нас, паша или кајмакам стегао је овамошње житеље прилично, који су престали бар јавно засад говорити да нас о томе и томе празнику покољу у цркви крај – део наше вароши и дућане (или село) запале, школу и цркву да разруше и опљачкају – већ само се ово у нашем крају догодило што је пре неки дан погинуо Јован из Љубожде, Марко из Драгољевца, Петар из Осојана – овоме отеране овце, волови, или запаљена кућа, ономе уграбљена ђевојка итд, итд.“

„Оваквих несрећних жртава од Берлинског конгреса до данас“ је, наводи даље он, „било у нашим земљама 5-6000, да нам тако побише до сад све без разлике прве људе“:

„… у Пећи убише Марка Стевановића старог кмета и његова два синовца од којих је један био ученик новије тамошње школе. Убише трговца Јагру Митковића и Никодима Стојановића, који је био ученик београдске гимназије.“

Епископ Сава Дечанац потом износи и сведочење о убиству младог кмета Јеврема Захаријевића (Герића) којег, како истиче – „народ као младића од 23 године изабра за кмета, баш онда када бијаше уздрмана и из основа потрешена цела турска царевина распаљена и разуздана у највећем степену анархијом испред самих прошлих ратова…“

Млади кмет је „у овим најтежим данима народњег искушења умео 5 година достојно заступати интересе народње“ и „јављати стање ствари и вишој власти, па чак и највишој у сами Стамбол“, а „тражећи милост свом народу – упуство заштиту.“

Власт се „показивала према њему као да му поклања поверење“:

„И један дан га пошаљу с неком комисијом у цркву (патријаршију) и наједанпут из краја пукну пет мартинки, које оборе Јеврема мртва на земљу, на самим вратима црквеним, да од тог времена народ више не иде у цркву; неколико пута и полазио је, али забадава кад мусломани припуцају одма пушкама у гомилу народа, да овај мора да бега натраг својим кућама. Са овијем, они су наумили да опусте и разруше стару српску патријаршију и околне Хришћане сасвим да истребе.“

„Исто тако недалеко од Пећи у селу Истоку убише кметове Фићу и Милутина Царевића у Тучепу Јована Марковића итд, итд,“ наводи даље Сава Дечанац.

У наставку свог текста, међутим, листа и нове случајеве страдања:

„И заиста као што горе рекосмо погинуло је не мање од 5 до 6 хиљада православних Срба и, баш када су ови редови писани, убише једног младића у Призрену пред његовим дућаном и селу Хочи, 4 часа од Призрена убише изјутра пред самом касапницом једног најбољег момка. У тој завери беху 3 зликовца, и када их после људи запиташе зашто ово урадише, један је казао зато га убисмо да буде на касапници и од ђаура меса; други опет каза: рекао ми је ђаур брате, а није примио нашу ак муслиманску веру. Недалеко од Хоче у селу Жеочишту ономад уграбише једну српску ђевојку од 17 година и за све ово до сада што је казато баш никаквог удовлетворења код надлежне власти не би.“

Објашњава и да „списак“ није довршен, а истиче и да се све догађа „пред самим вратима назови власти“:

„И опет велим, а још колико и колико је било овакови по Србе злосрећни жертава, које сада овђе не бележимо и колико их још неће бити баш сада овијех дана само док овај наш списак довршимо и још когоћ прочита га и јавности се преда и то се све чини на очиглед пред самим вратима назови власти.“

Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на зло употребисте ову највишу светињу човечанства

Сава Дечанац у књизи “Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ у уводној речи упутио је и, како је навео – „искрену, братску опомену ослобођеним Србима“:

„Разумемо и ми, господо, шта је слобода о којој ви у новинама говорите. Слобода је кћи сваке истине, она је мајка човечанској људској цијељи. Човек само у слободи може бити прави човек. У ропству, у каквом смо ми сада, човек је само словесна животињица, коју може сваки клати по ћефу. Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на жалост!, на зло употребисте ову највишу светињу човечанства и постадосте прави робови својих распаљених страсти, угађајући својим личним страстима и свом штетном мудровању коме сте робови.“

Све што је једном народу најмилије, наплеменитије, најсветије – нама стоји на коцки

„Све што је једноме народу најмилије, наплеменитије, најсветије, што га од других народа одликује и чини снажним, бистрим, самосталним и корисним чланом просвећеног човечанства, ама баш све то нама (по крај тога и сам опстанак наш) на велику жалост и поруку сувременицима, још веома једнако стоји на коцки и готово онако исто, као што је било и пре седамдесет година.“

Не заборављајте како народ све памти и прибележава, како свемогући Бог суди

„На послетку обраћамо се овом ријечи свима и сваком неробујућем брату Србину, којима је данас пао у део да управљају прађедовским, из најстарији времена, са највећим и најсветијим аманетом народним, који сте велим Божијим промислом данас одређени да управљате тако рећи смрћу и животом васцелог српства, не заборављајте како народ све памти и прибележава, а историја – вечно и праведно, како свемогући Бог суди. Памтите како сваки злорад потомство куне, како сваку немарност народ грозно жигоше оне који имају пуну слободу, средства и власт над животом и судбом у свим односима својега народа, па је на зло употребе.“

„Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ писано је са идејом да се савременици упознају са тадашњим збивањима. Иако без намере да то остане као сведочанство за будуће генерације, управо „читање ових текстова са савременог становишта помаже нам да разумемо разлоге за наставак међуетничког насиља у овом региону и пружимо виталну перспективу за разумевање тренутне ситуације на Косову“ – написао је отац Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, на корицама издања књиге из 2016. године.

Извор: Косово Север Портал

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ / СТАВ

Ви идите, ја нећу – докуметарни филм о косовско-метохијском страдању

Дугометражни документарни филм Хаџи-Александра Ђуровића Ви идите, ја нећу, заснован је на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа“ митрополита Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Бјелог Боља код Пећи.

Плакат за филм „Ви идите, ја нећу“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле, да је преко Проклетија успио да се извуче до Црне Горе. Чује се такође да данас живи негдје у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио да се повуче ријечима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Одломак из књиге Љетопис новог Косовског распећа Митрополита Амфилохија Радовића

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ: „ВИ ИДИТЕ, ЈА – ОСТАЈЕМ!…“

Свештеномученик Теодот Анкирски 7/20. јун 1999.

Данас посљедњи припадници полиције и регуларне Војске Југославије напуштају територију Косова и Метохије. Како говоре одговорни у Србији, „југословенска војска добила је нови задатак да са обода Косова штити српски народ на Косову“! По оној народној, „нови дувар зиђу, а стари размећу“!

Са Његовом Светошћу одлазимо за Високе Дечане, одакле патријарх наставља за Београд ради одржавања редовне сједнице Светог архијерејског синода. Епископ Артемије послије литургије у Грачаници одржава велики народни сабор у Косову Пољу, а затим одлази у Гњилане и околину. Епископ Атанасије херцеговачки је у Митровици, а потом у Липљану и Урошевцу, у коме је Срба остало сасвим мало. Вучитрн је остао без Срба, црква и парохијски дом у њему су спаљени. Са пратиоцима се из Дечана враћам за Патријаршију. Гомила Арбанаса опљачкала и запалила двадесет српских кућа у селу Граце, код Бабиног Моста. Сви становници су побјегли. Британски војници из КФОР-а, иако су били у непосредној близини, нијесу интервенисали, него су наставили да мирно регулишу саобраћај на путу током пљачке села, док су Шиптари одвозили пуне тракторе и аутомобиле српске имовине, па се празни враћали по нове количине.

У Пећи убијен Радован Булатовић (69), од оца Блажа. Јављају: народ код Института је под опсадом, према Витомирици – потребна је хитна помоћ. Нова вијест: Шиптари разбијају зграде код Митрополије – парохијски дом и друго. Италијанске страже нема.

Како сахранити убијене у Белом Пољу? Одлазимо, са оцем Миљком Корићанином и оцем Радомиром Никчевићем и другима, у Бело Поље у 17 часова, да сахранимо кукавну браћу Радомира и Чеда Стошића и Филипа Костића. Сва тројица убијена су метком у чело. Једног нађосмо на спрату, свог у крви. Изнад њега, до тавана, уздуж цијелог зида, портрет Слободана Милошевића. Друга двојица прибијени испред улаза у кућу уза зид, метак им пробио мозак. На ногама гумени опанци, обучени као да су се тек вратили са њиве, обавивши дневни сељачки посао. (фуснота: Једини који је преживио, Мирко Стошић, свједочио је касније да је, док су сједели код куће, дошла група Арнаута и позвала Чеда да приђе: „Дођи овамо, гледај ме у очи!“ И кад је овај пришао, један Шиптар испалио му је два метка у чело. Мирко запањен притрча: „Убисте ми брата!“ „Ово ти је брат? Дођи и ти овамо!“ И њему испале два метка у главу. Један метак су Мирку у болници извадили, а други му је остао у предјелу чела, јер је на незгодном мјесту заглављен, те га још носи. Потом су убили Филипа и Рада.) Увили смо их и у ћебад, донесену из Патријаршије. О мртвачким сандуцима не може се овдје ни помислити. Преносимо их на рукама ближе гробљу, постависмо једног поред другог на однекуд прибављени сто и одржасмо опијело. Опијело снимају ТВ екипе страних агенција. Око нас италијански карабињери са машинкама на готовс. Опустјело село скамењено, планински вијенци ћуте. Замукле птице, само са друге стране гробља, са зграда одјекују пуцњи… Италијани нас пожурују. С правом. Добра смо мета за „ућкаре-зулумћаре“. Италијани су извели из села Павла Ђукића и старицу мајку његову Јевросиму.

Дознјемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку. „Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…“

Чуло се још раније да је око 26, по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: „Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње.

Филм „Ви идите, Ја нећу!“ настао је 2015. године у продукцији „Александрија Филма“ из Београда.

Сниматељ, сценариста, монтажер, композитор, режисер: Хаџи – Александар Ђуровић

У филму учествују:

Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј
Митрополит Амфилохије,
Владика Теодосије,
Владика Јоанијкије,
Владика Давид,
Игуманија Пећке патријаршије мати Февронија
Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић
Протојереј-ставрофор Миљко Корићанин
јереј Петар Церовић
и Ђурђина Ћирковић.

Музика: Светлана Стевић, гуслар Бошко Вујичић

Продуценти: Љиљана Хабјановић Ђуровић, Милован Ђуровић

После премијерног приказивања филма „Ви идите, ја нећу“ публици се обратио Хаџи-Александар Ђуровић, редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер и композитор филма „Ви идите, ја нећу“ , казавши да је ово филмско остварење у спомен свима жртвама са Косова и Метохије и да се након гледања филма свако од нас враћа у свој дом када може да размишља и промишља о поновљеном сведочанству Косовског распећа и српског страдања.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Танјуг, РТС, Спона

ИСТОРИЈА

Како је богиња на трону постала илирска краљица

Богиња на трону, фигурина од теракоте стара 6000 година пронађена је на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године. 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима је тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер и у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића односи је у Приштину. Човић је на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образложио овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије.

Богиња на трону је фигурина од теракоте пронађена на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године за време археолошких радова стручњака београдског Народног музеја, које је предводио кустос Радослав Галовић. Реч је о добро очуваном примерку неолитске ситне пластике винчанске културе (висока 18,5 цм), који је настао четири миленијума пре Христа.

Поверена је тада Музеју Косова и Метохије на чување. Због своје вредности, деценијама је на његовом логотипу као заштитни знак ове институције. У време бомбардовања СР Југославије, 1999. године, она је била део изложбе коју је организовала САНУ „Археолошко благо Косова и Метохије“, тако је након доласка међународних снага на Косово и Метохију остала у београдском Народном музеју, где је требало да буде још кад је пронађена.

Но, убрзо је постала предмет политичких манипулација. Фигурину, 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер, у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића и односи у Приштину.

О томе Човић, између осталог, говори на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образлажући овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије. Директор Музеја у Приштини Бранко Јокић и директор Народног музеја у Београду академик Никола Тасић о овом чину нису на адекватан начин известили јавност и надлежне институције чија је дужност чување и заштита свега што је у власништву Републике Србије.

Фигурина је у Приштини дочекана са слављем, уз директан телевизијски пренос, начињена јој је и посебна витрина у холу Музеја Косова у Приштини. Она је искоришћена да потврди тезу албанских археолога да су „Албанци најстарији становници Балкана“ – опипљиви доказ тезе о њиховом наводном илирском пореклу. Тако је одједном постала симбол културног идентитета Албанаца и названа „Илирском краљицом“.

Извор: Википедија

ИСТОРИЈА

Архиви открили како су комунисти и Тито продавали Косово

Заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неколико година је публикован „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односа између две бивше земље. Публикована документа омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР, већ и многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом, Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југославији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Стаљин: – А како иде са Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин: – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

Енвер Хоџа је у својим „сабраним делима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије, пошто мало примири српске националисте“. Југословенски дипломата Јосип Ђерђа, који је од 1945. до 1948. године био амбасадор у Тирани и преводилац приликом разговара Тита и Хоџе, пред смрт 1990. године потврдио је да је тврдња првог човека Албаније била тачна.

По свему судећи, предаја Косова Албанији није се тих година десила захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

 

Одломак из текста Ивана Миладиновића „Стаљин, Мусолини и Тито о Косову“: Вечерње Новости

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Мартовски погром – да памтимо и обележавамо

17. марта 2004. године догодио се погром српског и неалбанског цивилног становништва на Косову и Метохији. Обележја погрома који су организовали ОВК албански екстремисти била су убиства, отмице, пљачке, протеривања, уништавање приватне и јавне имовине Срба и неалбанаца, историјског, културног и духовног наслеђа, односно – највеће организовано етничко чишћење у Европи у 21. веку, праћено неадекватном реакцијом и необјашњивом пасивношћу међународних снага на Косову и Метохији, задужених да управо такве догађаје спрече.

Фотографија цркве Светог Николе, непосредно након Мартовског погрома 2004. године; фото: ТАНЈУГ

Мартовском погрому 2004. претходила су бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. О погрому је било доста најава и сазнања, како за међународну заједницу, тако и за Републику Србију, али они нису озбиљно схваћени.

Непосредан повод за реализацију погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији састојало се од масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. године.

Погром и насиље су успешно изведени великом брзином на целој територији Косова и Метохије, а прве су погођене српске енклаве, близу важних путева. С обзиром на врло прецизно изведену хајку, може се говорити о врло организованом насиљу, које су екстремисти покренули у сврху потпуног етничког чишћења, Косова и Метохије од Срба, као и ескалација насиља ради вршења притиска за добијања статуса Косова и Метохије као независне државе, као коначног решења за сукобе.

Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.

Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Косово, Погром

Карта погрома на Косову и Метохији 17-19 03. 2004.; фото: Википедија

Према изјави портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало преко 50.000 Албанаца, док је један функционер Стејт департмента изјавио да мартовски догађаји нису били спонтани, да су их започели екстремисти, а да је у њима на крају учествовало око 70.000 људи.

Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, је убрзо постало велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошеваца, Штимља, Подујева, Гњилана (које је до 1999. године имало процентуално највише Срба), Липљана (до тада најбољи пример мултиетничке вароши), Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.

Током погрома, појединци из албанске заједнице, руковођени сопственом савешћу, су показали примере солидарности према својим неалбанским комшијама и колегама, склањајући их са улица, позивајући полицију или помажући у њиховој евакуацији. У руралним срединама је било примера албанских лидера који су зауставили албанске протесте, спречили улазак у српска села и уништавање њихове имовине. Међутим, има случајева у којима су и они сами постајали мета напада.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и као „спонтану рекацију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставило.

Упркос јавним осудама насиља, у позадини мартовског погрома 2004. су стајале две далекосежне и успешно изведене намере:

Убрзавање решавања статуса Косова и Метохије. Непосредно након погрома, убрзан је рад на преношењу надлежности привремених институција на Косову и Метохији, започети су преговори о коначном статусу Косова и Метохије, након чега је уследило самопроглашавање независности.

Даље етничко чишћење Косова и Метохије од Срба, као главне препреке на путу ка независности и свеалбанском уједињењу. Након етничког чишћења, један део прогнаних, чије су куће и станови уништени су добили смештај у импровизованим колективним центрима или приватно на Косову и Метохији, док се добар део одселио у централни део Србије. У свести српског становништва су урезани страх од неизвесности и бесперспективности живљења на Косову и Метохији. Мада су неке куће обновљене, већина прогнаних се није вратила у њих из страха да ће бити поново нападнута, а њима намењене обновљене куће су убрзо поново девастиране. Започело се са планском и организованом узурпацијом, експропријацијом, масовном купопродајом српских кућа и имања, те изградњом нових објеката и инфраструктуре на њиховом месту.

Извор: Википедија

ИСТОРИЈА

Најстарији српски записи о Kосовском боју

Сабор у Призрену пред Косовску битку, дело Стеве Тодоровића из 1899.

ЗАПИС НА ДИОПТРИ

Запис на Диоптри је један од најстаријих записа о Косовском боју. У Народној библиотеци чувала се књига у којој су били заједно Шестоднев Јована Златоустог и Диоптра. Диоптра је била рукопис бугарске рецензије коју је крајем XVI века преписао јеромонах Варнава. У њој су се налазили записи српске рецензије. Међу тим записима налазио се и овај о Косовском боју. На жалост, ова књига је изгорела приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

…… Грешни поп Иван, нека је свакоме познато колика туга беше (те године) по земљи када погибе кнез (Лазар) и (Мурат) велики цар турски.

ЗАПИС ИЗ ПРОЛОГА

Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини 14. века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.

„Овога дана (28. јуна) 1389. године био је бој кнеза Лазара с царем Муратом на Косову Пољу. Ту многа тела падоше од хришћана и до Турака. Прво су били Срби разбили и цара Мурата убили. Због бекства неких од српске војске, Турци преодолеше и би велика битка. Убише и славног српског кнеза Лазара.“

ЗАПИС ИЗ АПОСТОЛА

Запис из Апостола је сачуван само у преписима јер је страдао као и претходна два записа приликом страдања Народне библиотеке у Београду. Апостол је био писан на пергаменту, састављен из три дела различите величине, а настао је у периоду 12-14. века.

„Ову књигу писа Божидар у дане благочастивог кнеза Лазара кад дође цар Мурат на Ситницу. И били су бој месеца јуна петнаестог дана на Косову.

Свештеном епископу пећком и мудром и сваке части достојном смерно поклоњење.

Да знаш да дође цар на Ситницу и баша Ибраин а с царем Дохатовић барјак носећи.“

Косовски бој

Бој на Косову, руска минијатура из 16. века

ПАХОМИЈЕВИ ЗАПИСИ

Пахомијеви записи налазе се у Патерику у збирци рукописа Пећке патријаршије. Овај Патерик први је описао Душан Вуксан, а после њега ову књигу је проучавао Ђорђе Сп. Радојичић. Рукопис је рестаурисан у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. Владимир Мошин мисли да је ова књига писана 1389. године. Дакле, Пахомијев запис је најстарије сведочанство о Косовском боју и о погибији кнеза Лазара и султана Мурата. Данас се рукописна књига Отачник (Патерик) из 1389. године налази у Библиотеци манастира Пећке патријаршије под бр. 96.

Грешни Пахомије.
Пахомије земља.
Пахомије трава.
Пахомије златравник.
Грех мој је пред мном непрекидно,
Легнувши на одар, помери свој гроб, мисли на то.
Страх и трепет отргнуће ме од грехова мојих.
Боже, прости грешнога Пахомија душицу.

Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све.

ЗАПИС ГРЕШНОГА МИХАИЛА НА МИНЕЈУ

Запис грешног Михаила на Минеју налазио се у Минеју за месец јануар. Запис је настао 1390. године, али није сачуван, него је изгорео са многим рукописима у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду.

Слава свршитељу Господу Богу у векове, амин!

Ова света и божаствена књига, која се зове генуар, написа се годишта по боју кнежевом, у дане благоверног и христољубивог господина Вука.

Написа се по заповести господина хвостанског митрополита Арсенија. Нека му је вечно сећање, јер се бринуо за добра дела и за успомену добру и приложи нови извод књиге.

И сврши се у 6898. године.

Грешни Михаило написа.

И Бог да извести што патих од страха турског овамо, од костобоље не устадох ни с места и прославих Бога, не могох бежати, ни друго што. Рекох: О мати божја хвостанска, сакри од садашње ове беде.

О што пати душа од бегова турских! Мати божија, сачувај ме, раба својега!

Бог да прости судију, јер ми даде три велике чаше вина.

Извор: Пројекат Растко

ИСТОРИЈА / ОКО НАС / СРПСКО ПИТАЊЕ

Готовуша – симбол опстанка Срба на Косову и Метохији

Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. Налази се у саставу општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.
Готовуша

Поздрав из Готовуше; фото: Готовуша

ИСТОРИЈА МЕСТА

Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења „Градиште“ (Зидовница), где постоје трагови да је насеље имало водовод и канализацију, као и скоро откривени мозаик старе цркве из VI века нове ере.

Водопад код Готовуше; фото: Готовуша

У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног. Као и цела средњовековна Србија и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут који је повезивао царске градове Призрен и Скопље.

Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а заузврат су добијали вино и винову лозу која је била веома заступљена у том крају. Српски средњовековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена неких предела као што су “Цареве ливаде“ и „Царева глава“.

У Готовуши постоје и две цркве, из 14 и 16 века: Црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса на чијим зидовима су најлепше и најочуваније фреске у Сиринићкој жупи. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Србије као вредно културно-историјско наслеђе. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, али су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.

Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попис становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која су била задужена да на име пореза измире 6.014 акчи и плаћају ушур на приход од винограда – 30 чабара вина.

Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према центалној Србији и Аустроугарској, у сеоби под вођством српског Патријарха Арсенија III Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру, своја вековна огњишта и народне обичаје.

Српска војска је ослободила Готовушу од турског ропства 13. октобра 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!

РАЗВОЈ ОБРАЗОВАЊА

Иако је у Готовуши постојало неколико црквица, свештеници нису, као у осталим деловима Србије, водили рачуна о описмењавању народа, већ само о проповедању православне вере, па се јављају идеје о оснивању школе. Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.

Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, гајењу пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе медју људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912 године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.

РАЗВОЈ ПРИВРЕДЕ

Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стајко Добросављевић,а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше али и околних села.

ТУРИЗАМ

На узвишењу Чука налази се симбол и заштитни знак Готовуше – крст висок 6 метара. По народном веровању, у давна времена у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца која ће вући плуг, да на месту где буду заорали ту и заврше круг, да изору бразду око целог цела и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Тако је крст сачувао Готовушу и њену децу у њој.

Крст данас представља симбол и заштитни знак Готовуше који посећује велики број људи из свих крајева Србије и света. Зачетник и најзаслужнији човек за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше и по њему први туристички објекат на Шар-планини носи име „Стојкова кућа“.

ПРИРОДА

Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоистоцној страни су: врх Љуботен висок 2498 метара, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода као и излетиште “Бела вода”.

УРБАНА СТРУКТУРА

Готовуша је састављена од неколико махала (насеља): Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петкичини, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине.У Готовуши се одржава и низ фолклорних манифестација и народних обичаја који се цувају од заборава: Маскенбал „Вучари“, који се одржава на празник Беле покладе, Процка, Мавање кумбара, Лазарице и Велигдан.

КУЛТУРА

Готовуша нимало не заостаје за већим срединама у погледу културе. Одмах после другог светског рата саграђен је Дом културе у којем се организују разне културно-уметничке манифестације. Чувари народне традиције Готовуше су КУД „Младост“ и Певачка група, који проносе славу Готовуше и Србије широм света са низом награда освојеним на разним такмичењима.

Лазарице; фото: Готовуша

СПОРТ

Најзаступљенији спортови у Готовуши су фудбал, кошарка, рукомет и одбојка. Најпознатија екипа је ФК Готовуша – једна од најбољих екипа малог фудбала на простору Косова и Метохије, са великим бројем освојених турнира и трофеја. Најпознатије спортске манифестације које се организују у Готовуши су: Турнир генерација „Цветница“; Ноћна лига у малом фудбалу; кошаркашки, одбојкашки и шаховски турнири.

ДАНАС…

Готовуша је данас модерна шарпланинска варошица која представља симбол опстанка Срба на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији.

Извор: Готовуша

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Зашто српски четници и војводе носе арнаутску ношњу?

Прво што треба објаснити да данашња албанска ношња и није толико албанска.

Детаљ прве фреске на којој су приказани четници. Овде видимо чету војводе Вука на данику (одмору) на планини Козјак изнад манастира Свети прохор Пчињски југоисточно од Врања.

Арнаути су у српским крајевима све до средине 19. века уместо панталона носили фустанеле, такозвани балкански килт, наборану сукњу до изнад колена. И дан данас, Тоске, Албанци из јужне Албаније сматрају фустанелу својом ношњом. Опредељење Сулиота епирских арбанашких православних племена ка грчкој народности довела је до тога да грчка гарда евзона и данас носи фустанелу.

Срби су за разлику од Арбанаса носили беле панталоне са црним гајтанима (такозвани бечви), као Глигор Соколовић на фотографији.

Ношња се разликовала и по капама. Срби су носили ћелапоше или кече малу, црну или белу поткапу на темену која се од турског доба опасивала пешкиром, док су Арнаути носили бели фес, такозвани скадарски фес.

Временом Арбанаси који су живели измешани са Србима примили су панталоне и кече тако да су српска и арбанашка ношња изједначила на Косову и Метохији и у Македонији.

Српским четницима основни циљ при поласку из Србије био је да до опредељеног места дођу без губитака, односно да избегну беспотребно сукобљавање са турском војском и локалним Арнаутима.

Од српске границе код Буштрања до Козјака, чете су морале да прођу кроз појас арбанашких села близу којих су били стационирани турски жандармеријски одреди, па су четници на том потезу били обучени у ношњу краја кроз који су пролазили да не би били узнемиравани и пријављени Турцима од локалних Арбанаса.

У Скопској Црној Гори четници су се преодевали у локалну ношњу утапајући се изгледом у сеоско становништво што је омогућавало да се током јачих потера успешно издају за сељаке.

Српски војвода Илија Лукић Скадарац био је Србин из Враке, српске области околине Скадра и његови четници, такође Врачани, били су обучени у фустанеле са скадарским фесом, јер су се под оружјем до Пореча пробили издајући се за банду качака.

Шиптари

Оригинална шиптарска ношња. Ову ношњу користе и грчки гардисти.

Извор: Историја Четничког покрета 1903-1918.
Србска земља Македонија

Преузето са: КМ Новине, Србски.weebly

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Испосница и манастир Светог Петра Коришког код Призрена

Испосница Светог Петра Коришког и рушевине цркве Свете Богородице, познати још и као манастир Кабаш, налазе се седам-осам километара уз Коришку реку под планином Русеницом, на двадесетак километара од Призрена.
Св. Петар Коришки

Испосница Св. Петра Коришког; фото: Википедија

Мало има историјских података о Петру Коришком који се у 13. веку подвизавао, „проводећи пустињачки живот“ у околини Призрена. Постојање пећинске цркве Светог Петра Коришког помиње се још за време краља Милутина, коју је приложио манастиру Хиландару, а потом у повељи краља Душана, од 9. маја 1343. године, у којој он прима на поклон од Старца Григорија цркву Св. Петра у селу Кориши, са имањем и библиотеком и одређује је за привремено боравиште митрополита серског Јакова, који ће у Душаново име руководити градњом Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена.

Старцу Григорију даје: „стару цркв светаго Петра пустиножитеља и чудотворца“. Црква Св. Петра помиње се и у општој Душановој даровној повељи Хиландару из 1348. У то време био је јако развијен култ чудотворца Петра Коришког. Поштујући га, цар Душан је, идући у лов овамо, најпре сам, а потом са женом Јеленом, сином Урошем и свитом, дошао у овај крај, негде између 1346. и 1355. и, „поклонивши се чудотворним моштима св. Петра“, даривао манастир имањима.

Свети Петар Коришки је умро у дубокој старости, а житије о њему је написао, око 1310. године, Теодосије Хиландарац. У науци фигурирају две различите године када су његове мошти пренете у пећинску цркву Манастира Црна Река, код Рибарића – 1572. и 1753. Зна се, међутим, да је манастир Св. Петра Коришког постојао све до 1760. године. Његов последњи игуман Нићифор сведочи да су, ферманом султана Мустафе III, преостале манастирске земље пренете у метох Манастира Светог Марка Коришког.

Село у коме се налазе Испосница и манастир у средњем веку се звало Свети Петар. Тај назив сачуван је у турским документима све до 1876, кад је, по расељавању Срба у 18 и 19. веку, преовладао назив Кабаш, који су му натурили Албанци, као успомену на своје завичајно место у северној Албанији.

У оквиру манастирског комплекса до 1999. године били су сачувани остаци ћелије Испоснице Св. Петра Коришког, остаци цркве, монашких ћелија и појединих економских зграда. Најстарија је Испосница, природно удубљење у стени које је мало обрађено и претворено црквицу. У дну пећине је била и гробница Петра Коришког. У Испосници је остало само неколико квадрата живописа изведеног за живота св. Петра Коришког. Ове фреске спадају у најстарије примерке монументалног сликарства средњовековне Србије и јединствене примерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.

Уз Испосницу је у 14. веку дозидана црква, чији остаци су све до 1999. године били највидљивији део манастирског комплекса. Живописана је 1350. године. Из тих година је и стамбени део манастира са ћелијама на неколико спратова и трпезаријом. Завод за заштиту споменика културе у Призрену је 1992. године радио на рестаурацији ове цркве.

Недалеко од овог манастирског комплекса, под стеном Чукаљ, су и рушевине цркве Свете Богородице, подигнуте у 14. веку, за које предање каже да ју је подигла сестра Петра Коришког.

Св. Петар Коришки

Реконструкција манастира Св. Петра Коришког

Извори: Википедија, kosovo.net

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Студенички крст и орао из 12. века

„Студенички Крст“ и „Студенички орао“ представљају два широко позната обележја овог манастира. Оба су исклесана у 12. веку, први изнад северних врата Немањине Богородичине цркве и други, такође на улазу у главну Студеничку Цркву  Оба ова мотива манастира Студеница верно репрезентују Србију и времена Стефана Немање. 

Познати „Студенички Крст“ је исклесан током две последње деценије 12. века. Налази се изнад северних врата Немањине Богородичине цркве. Овај Крст је постао препознатљиви знак градитељства, културе и доба Стефана Немање. Он представља комбинацију две символике: ранохришћанске символике сидра, тј. спасења и сигурности у Царству Божијем, и символике раста и напретка која се види у биљно декорисаним завршецима Крста.

„…И као неки небопарни орао… који се истргао и у вис узлетео…“

Овако Преподобни Симон Монах (српски краљ Стефан Првовенчани), почетком 13. века, описује свога оца – Преподобног Симеона Немању.

По старом монашком предању из Манастира Студенице, исклесани мермерни Студенички орао из 12. века на улазу у главну Студеничку Цркву представља Стефана Немању, српски народ и државу која се чупа из свих метежа овога света да би се развила и узлетела ка вечном пристаништву – Царству Христовом.

Извор: manastirstudenica

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања1190. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. УНЕСКО је 1986. године уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.
Лазар Хиландарац – часовничар

Кнежев двор у Кремљу и минијатура из 15. века

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година без прекида, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја. Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском, а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – каже машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима, а чији механизам још функционише.

О пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.

Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.

Најстарија цивилизација и српски чудотворци

У књизи Божидарa Трифуновa Митровићa “РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и Српски чудотворци“ описано је да су уместо савремених (арабских) бројки, коришћена слова старе азбуке: Аз, Вједи, Глагол.. итд.. На броју 6 налазило се слово Ѕјело, фонетски дз.

Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. Сат се налазио, према опису, иза Благовештанске цркве.

Србин, Лазар Хиландарац и Црноризац, родом из Призрена, осмислио је, израдио и у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, поставио први механички торањски часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Србин Лазар черњец, како је наведено у руским документима.

Легенда записана у руском летопису из 16. века каже:

,,У лето 6912. (1404) велики кнез (Василиј Први) науми часник (часовник) и постави га на своме двору код цркве Св. Благовести. Овај се пак часник назива часомер, и сваки (пуни) час удара чекићем о звоно, одмеравајући и одбројавајући часове дневне и ноћне; не удараше човек него (оно) човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато лепо некако, створено човечијом оштроумношћу, премаштовито и премудро. Мајстор и уметник овога бејаше неки монах, који је дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена овом бејаше више од 150 рубаља.”

Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утоноло у мрак без краја и почетка.

Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано.

Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.

Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана “чија су се звона чула на дан хода?”.

Хелицентрични бројчаник

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче, пак, да је узгред Лазарев бројчаник био модел хелиоцентричног система. Лазар, међутим, сигурно није био вук самотњак, који је све то сам измислио.

Његов подвиг у Москви је само био ношен валом вишевековне – у сабору знања –  јелинско-ромејске традиције и посвећене занатске вештине која се упорно преносила још од обелиска древног Мисира, па преко Александрије и њених клепсидри и Мусеона, у коме је Аристарх још у 4. веку пре Христа упоређењем сенки обелиска и бунара прорачунао величину округле Земље и величину Сунца око којег се Земља окреће, затим атинске ,,Куле ветрова”, па 24-оро врата клепсидре на Светој Софији у Цариграду чији је механизам ,,бучно тандркао”, све до претпостављене призренске часовничарске школе одакле је потекао.

Претпостављена српска часовничарска школа, свакако, није бесловесно умножавала зупчанике чиме би се сва посвећена тајна заната сводила на слепо копирање. Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку цариградских университета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелиоцентричног ситема.

Радио-емисија: Гости из прошлости: Лазар Хиландарац – први српски часовничар

Извор: Блиц, Башта Балкана, Галаксија