НДХ

Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају. 

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. 

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда је гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, 

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић