НДХ

Логори за децу у НДХ

Постојало је неколико Домова за незбринуту дјецу у НДХ, који се могу назвати и логорима, јер су неки заправо то и били. Јастребарско није „једини логор у свијету“, постојала су много страшнија мјеста гдје су дјеца умирала у страшним мукама.
Јасеновац

Транспорт Српкиња и деце у концетрациони логор Јасеновац (Фото – Србија данас)

Ево за почетак неколико фрагмената из првих извјештаја о дјечијим домовима – логорима.

Први подаци о страдању српске дјеце у хрватским домовима – логорима се налази у Елаборату о дјечијим логорима у НДХ, који се чува у Архиву Хрватске у Загребу, једном од 13 елабората које је саставила Земаљска комисија Хрватске о логорима.

У наставку су подаци преузети из елабората:

„У љето 1942. године, када је Козарска офанзива завршена, у логоре Стару Градишку, Млаку и Јабланац допремљено је на десетине хиљада српских жена и дјеце, ухваћених из села подно планине Козаре. Дјеца су отимана од мајки и задржавана у логорима а мајке су као робље слане на рад у Њемачку.

Око три мјесеца су та дјеца лежала и умирала у масама, гладна и жедна, на голој земљи под ведрим небом, изложена љетњој жеги хранећи се травом и ограђена бодљикавом жицом у Млаки и Јабланцу, док је у Старој Градишци на хиљаде дјеце било згурано у казамате са голим бетонским подовима, гдје је казнионица некада имала оборе за свиње.

Упозоравамо вас да су слике у албумима потресне

Због пренатрпаности и помањкања простора и хигијене, међу дјецом су се у великој вјери почеле ширити заразне болести, а једнолична и слаба прехрана кукурузним зрном је значила свјесно убијање дјеце глађу. Измождена дјечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, узрочник свраба јер није имао довољно хране у кожи. Кад би се кожу натегло прстима и згужвало, није се враћала на мјесто, него би остајала згужвана попут старог папира. Зуби су им испадали из уста са комадима чељусти.

Од једноличне прехране и недостатка витамина, свако дијете је било тешки смртни болесник. Свему томе се придружују и најразличитије заразне болести као тифус, грипа, дифтерија, оспице, кашаљ хрипавац, шарлах, пјегавац, који су у тим великим скупинама дјеце несметано харала јер су се и здрава и болесна дјеца непрестано мијешала и међусобно заразивала.

Помор дјеце је био 30 до 40 дјеце дневно(…)

Међу дјецом су се догађале необичне физиолошке промјене, дијете је још живо добијало мртвачке мрље, које човјек добија тек након смрти, а умирало је више сати касније. Готово су све физиолошке функције застале још прије, код дјеце нису више дјеловали ни инстикти ни глад.

Сва дјеца која су била сакупљена испод Козаре и доведена у логор, била су у доби од једног дана до 14 година. Док су старија дјеца била препуштена сама себи, дотле су усташе али само формално, бригу над најмлађом дјецом заточеницама женског логора у Старој Градишци, које су морале поред дјеце дежурати по цијелу ноћ, не могавши им пружити никакву помоћ јер за то није било никаквих средстава. Једино би успјело којој заточеници опрати понеко дијете, али и то је било веома тешко, јер су то смјеле радити у јутро од 4 до 7 сати, када још није било свјетла, а дјеца су у гомилама лежала у соби и пузала подом, једући међусобно властитие измете.(…)

Око стотину најјачих дјечака Лубурић је одвојио од остале дјеце и обукао у усташке униформе, посветивши им нарочиту пажњу, говорећи да ће та дјеца бити његови јањичари.

За страховито стање те дјеце у логорима Стара Градишка, Јаббланац и Млака се сазнало и у јавности, те је међународни Црвени Крст из Швицарске одаслао у Загреб свог делегата др Ширмера, да нешто за ту дјецу подузме. Он је као делегат Међународног Црвеног Крижа извршио пресију на Хрватски Црвени Криж да он нешто подузме, но Хрватски Црвени Криж није ништа подузимао , па је тек иницијативом приватника, а уз сталну опасност да настрадају од усташа, почело спасавање те дјеце из логора.

Усташе су биле увјерене да за успјешан спас ове дјеце мањка простор, средства и људство, дозволили су да се дјеца из логора изваде и смјесте у дјечије домове, којих уопће није било, увјерени да дјеца мијењају само мјесто умирања. Тако су почетком српња 1942. године почели из логора Стара Градишка, Јабланац и Млака одлазити први транспорти са дјецом.

Према подацима, којима располаже ова комисија, отпремљено је:

Умрло све скупа

у Сисак……………….1631………………………..3165
У Загреб………………716………………………..6403
У Јаску………………….449………………………..2997
У остала мјеста……..58……………………………58
Укупно …………….2.854……………………..12.623

Транспорт и губилишта дјеце

Почетком мјесеца српња 1942. године, стигло је из Загреба у логор Стару Градишку 16 добровољних сестара Црвеног Крижа из Загреба, да преузму дјецу из логора и смјесте у „Дјечије домове“.

Сестре су затекле дјецу како чуче у дворишту логора, изложена страховитој српањској жеги и чекају да буду пописана. У ту сврху је био сестрама додијељен и један логораш Жидов, који је сестре одвео у логорску „болницу“. Болница је зграда десно од улаза у логор. Дјеца су у тој болници полугола лежала на голим подовима, више слична мртвацима, него живим бићима. Сестре су и ту дјецу унијеле у попис и без знања Лубурића утовариле у транспорт.

Лијечник је сестрама показао и таван и подрум, гдје су се налазили само дјечији костури. Лијечник који је то показао био је за то стријељан. Сестре су након што су обавиле попис дјеце, дјецу отпремиле у Окучане камионима, а одатле Г вагонима у Загреб, гдје су дјеца лежала на голом поду. У том првом транспорту било је око 850 дјеце (…) Транспорт је био на путу преко 24 сата и морао је на разним станицама чекати, јер су пролазили усташки и њемачки војни транспорти.

Стотине дјеце, тих малих мученика преузето је од управе логора у заједнички списак с најнужнијим оскудним и непотпуним подацима за први транспорт. Много дјеце морало се на рукама носити у марвинске вагоне, јер нису више имала снаге ни да изађу обавити нужду изван вагона.

Коначно, 11. српња 1942. г. Први транспорт стигао је у Загреб и смјештен на колосијек „Сењак“. Кад су се отворила врата појединих вагона, чуо се само покоји јецај или слаби плач дјетета. А дјечије сподобе чучале су или у клупко смотане лежале на поду, док је из узаних шиљатих лица, која су била наслоњена на скупљена кољена, гледале бескрајно тужним погледом стотине, према ситном лицу, несразмјерно великих дјечијих очију.

Сестре су дјецу рукама скидале са вагона, стављале их на земљу, гдје би се дјеца одмах шћућурила попут преплашених птица, стишћући под пазухом комадић старога круха, што су га путем добила од људи на појединим станицама.

Након што је транспорт био истоварен, прешло се на раскуживање и купање дјеце. Стотине и стотине дјеце, у доби од неколико дана до 15 година, гледало је на то са неповјерењем и неком притајеном огорченошћу. Не говоре, а већина их и не гледа. Немоћно леже на поду бараке окупани и очишћени, не знајући што се то са њима збива и не иду ли можда у сусрет новим мукама.

Пригодом купања и раскуживцања помрло је око 30 дјеце, 17 их је већ мртвих раније извађено из транспорта, а много их лежи умирући на поду бараке крај немоћних лијечника, да за који час заврши своје кратко, али болно бивствовање.

Након купања и раскужиовања, те летимичних дјечијих прегледа, дјеца болесна од тифуса и пјегавца, послана су одмах у болницу за заразне болести гдје је тадашњи шеф примариус др Мерџо показао необично велику сусретљивост према тој дјеци, јер их је све примао према потреби у болницу, док је др Оскар Сеидл познати петоколонаш и Нијемац, шеф педијатријског одјела болнице на Ребру, отклонио примање дјеце ријечима да не прима бандитску дјецу.

Већ прве ноћи како је транспорт стигао у Загреб, умрло је у болници за заразне болести 37 дјеце. Дјеца су стигла у једном потпуно изнудреном десператном стању. Екстремитети су били сви отечени усљед ендема, док је лице било упало, мршаво, блиједо, а очи упале. Сва дјеца добила су тешке прољеве, који су сви били крвави и одговарали слици једне тешке дизентерије, а цријева су им висила и до 5 цм изван тијела. У цријевима се видјела пробављена кукуруза, јер су дјеца у логору Стара Градишка добивала за храну на дан шаку кукурузног зрња и то гризла, а осим тога пасла траву. Посумњало се на грижу, но вишекратни бактериолошки преглед столице показао је да нема клица.

Мајка са Козаре у збегу

За лијечнике ствар је постала нејасна тим више што су слузнице уста меког непца као и ждријела показивале нападно црвенило, које својом сликом подсјећа на тзв. Енатен код шарлаха, но осип на тијелу дјеце није се могао установити. Тек касније пригодом сецирања умрле дјеце, када су пронађени и чиреви у танком цријеву, као и промјене на слузници желуца, установљено је да су дјеца у логору Стара Градишка била систематски трована стављањем соде у воду. Осим тога, била су дјеца заражена и другим заразним болестима, као што је шарлах, дифтерија, тифус, морбили итд.

Дјеца су дошла претежно гола или врло оскудно одјевена, јер су им усташе које су их на појединим станицама тобоже раскуживали, покрали са њих одјећу и обућу.

Касно у ноћ, био је посао свршен и када су сестре и лијечници, који су радили око транспорта, мислили да је посао довршен, наједном се пронашло у кутевима појединих вагона још 250 дојенчади у доби испод годину дана, како немоћно леже већ сва помодрила и зачмала од плача. Дјеца су пузила подом без крпа и пелена, потпуно онечишћена у изметима и мокраћи. Поново је требало приступити послу да се покуша спасити и ту дјецу, но није било ни пелена ни лијека. И док су једне сестре прале дјецу, а лијечници им пружали помоћ, друге сестре разбјежале су се градом и по кућама родољубивих грађана скупљале пелене и млијеко, да тако пруже прву помоћ 250-еро безимене дојенчади.

Пригодом искрцавања једног транспорта око проф. Камила Бреслера, који је руководио тим радовима стално се врзмао бојажљиво некакав човјек. Када га је коначно проф. Бреслер питао што жели, казао му је тај човјек, да је одмах након окупације као Србин из Дубице добровољно пошао на рад у Њемачку, јер су му рекли да ће обитељи таквих људи бити заштићене. Налази се на путу кући јер је добио допуст. На колодовру је чуо од жељезничара за неку дјецу, која су стигла транспортом, па је дошао упитати налазе ли се можда овдје и његова дјеца. Проф. Бреслер увео га је у бараку. Човјек је неколико пута обилазио редове лежеће дјеце, али је само нијемо тресао главом. Мало касније видио је проф. Бреслер како носи у рукама сасушено тијело своје 12-годишње кћерке, која је умирући препознала свог оца. Нијемо су се погледали, а затим је чучнуо са дјететом у наручју уз зид бараке. Проф. Бреслер је одмах наручио санитетска кола, те оца са дјететом дао превести у болницу, но било је прекасно. Дијетеје на рукама оца до болнице умрло.

Након извршеног купања и раскуживања, те након што су најтеже болесна дјеца са заразним болестима смјештена у болницу за заразне болести, дјеца су нахрањена и укрцана поново у вагоне за пут у Јастребарско. Унаточ молби да транспорт буде што прије сложен и крене са колодвора, требало је пуна 4 сата док су усташе, које су пратили транспорт, дозволили одлазак транспорта са загребачког колодвора у Јастребарско. Усташка пратња транспорта украла је из транспорта изгладњеле и умируће дјеце за Јаску 100 кг кекса, које је једна загребачка твртка за дјецу поклонила, а дјецу док су била код њих у логору, пустили су да пасу траву. Сва та дјеца су била православна одведена из села испод Козаре. (…)

…Док су бројни доктори, хуманисти и родољуби дочекивали транспорте дању и ноћу и пружали помоћ по прихватилиштима које су сами организирали, дотле часна сестра Лауренција из Широког Бријега виче на загребачком колодвору приликом стизања једног транспорта с том дјецом мученицима: „Сву ту дјецу треба поклати“. И док су бројни родољуби давали новчане прилоге, те прилоге у храни и одјећи, те дјецу из транспорта узимали себи, да барем мало олакшају патње тим малим мученицима, дотле часне сестре из Широког Бријега скупљају по Загребу и провинцији прилоге у новцу и храни за партизанску дјецу, а онда све то утајују, те храну и новац шаљу у свој самостан у Мостар. (…)“

Број транспорта који су стигли, односно прошли кроз Загреб од 27. 3. 1942. до 8.1. 1943. када су усташе забраниле даљњу бригу и скрб за ту дјецу износи 53 са 12. 770 дјеце.

Ту су убројани и транспорти римокатоличке дјеце из Херцеговине, као и транспорт дјеце из Србије.

Извор: Елаборат о дјечијим логорима у НДХ, Архив Хрватске, Загреб

Удружење Јастребарско 1942

Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац (крајње десно), у септембру 1944, на сахрани председника сабора НДХ Марка Дошена.

У Земуну, 8. 2. 1942.

Др Првослав Гризогоно

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.

Пуних 10 мјесеци како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд.) и траје без прекидања и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсијецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: “Правац Београд – путуј Краљу Петру”: у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом “Месо за Јованову пијацу у Београду”! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених печених глава у Босни. Нађене су посуде пуне српске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У Котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”. Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана српских језика.

Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црначке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу хиљадугодишњу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.

Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, судјеловала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.

Друго, католичка црква је употребила све ово да покатоличи преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.

И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?

У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаћи хрватски народ ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.

Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и нађете **** за спасење своје душе.

Један од многих који је прво човјек и кршћанин, а онда и добар Хрват.

У Земуну, 8.2.1942.

Др Првослав Гризогоно

Крвава ноћ на Пагу и Велебиту 1941.

У ноћи између 14. и 15. августа 1941. године, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидациjу преосталих логораша.
Паг

Јадовно -На мјесту масовне гробнице на Пагу, у предјелу Фурнажа поново је постављен спомен-крст (Фото: РТРС)

На Пагу jе побиjено наjмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава.

„Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и воjну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсjедник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић.

Додатни разлог за забринутост Италијана био jе масовни устанак Срба у Лици против усташке тираниjе.

„Желећи да униште трагове злочина и побиjу остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и дјецу“, подсјећа Басташић.

Он каже да су усташки злочинци сутрадан уjутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пиjани и крвавих униформи, прикључили процесиjи коjа се кретала улицама Пага и завршила у католичкоj цркви у центру града.

„Готово у исто вриjеме, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стријељале 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у jаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.

Он додаjе да су италијански воjни санитарци на мјесту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забиљежили, „свјеже закопани леш“. Међу овим жртвама било jе 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете. Њихов пепео затрпан jе у пашком камењару.

Данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика коjи би подсјећао на стравичну судбину наjмање 8.020 људи, недужних жртава – Срба и Јевреја, побијених у љето 1941. године.

Спомен-плоча у ували Слана, обновљена 2010. године, разбиjена jе након два дана, исту судбину доживила jе 19 дана, након поновног постављања 29. jула 2013. године. Потомци жртава су 2015. године на мјесту некадашњег логора Слана поставили и освештали Часни крст.

На мјесту логора Јадовно у протеклом рату порушено jе спомен-обиљежје, а тиjела жртава и даље леже неексхумирана. Потомци жртава су 2012. године на мјесту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.

Извор: СРНА

Митрополит дабробосански Нектарије (Круљ) о усташама

Храбри митрополит дабробосански, г. Нектарије Круљ, један је од великодостојника Српске православне цркве који су дали значајан допринос у борби за истину о усташким злочинима.

Саборна црква у Сарајеву прије Другог свјетског рата

На суђењу католичком свештенику др Драгу Дујмушићу (по коме је Римокатоличка црква назвала новоотворени студентски дом у Сарајеву), митрополит Нектарије Круљ дао је исказ и тиме показао како се не либи да, уместо било које идеологије, изношење истине замени опортуним циљевима.

Митрополит Нектарије Круљ

Митрополит Нектарије Круљ

„Кад су усташе провеле свој програм, онда су приступили терору који ће културна хисторија славенска напосе жигосати као некршћанско, нечовјечно и некултурно дјело, какво повијест није забиљежила на својим страницама ни код најезде Вандала и других барбарских народа.

Ова некултурна дјела грозно појачава и та околност, што су при извршивању њиховом у знатном броју учествовали и многи римокатолички свећеници, а моралну подршку су им давали чак и неки бискупи и виши хоџе.

Тако на примјер у Тузли је напријед споменути римокатолички свећеник др. Дујмушић један од најгласнијих савјетника и помагача усташа, који као замјеник усташког котарског повјереника у Тузли даје свему директиву … И у другим мјестима наше епархије с малом изнимком римокатолички жупници су руководили насиљима против Срба … Као посљедња етапа у програму усташа је да остатак преживјелих православних преведе у римокатоличку вјеру.

Тако при свршетку дошао је у Брчко велики број католика под именом усташка војница, њима се придружио велики број мјесних муслимана. Одмах по доласку затворили су велики број одличних Срба и злостављањем присиљавали да приме католичку вјеру.

Потом су пустили ове Србе с налогом да позову и остале Србе, да потпишу изјаву да и они „добровољно“ желе прећи на католичку вјеру. А пошто се нико није одазвао, покупили су све мушкарце па их страшно испребијали и у Гуњу преко Саве отјерали. Овом злостављању присуствовао је Већеслав Монтани, котарски предстојник и бивши члан Управе града Београда. По затвору људи, женама је поручено да дођу на потписе за прелаз на римокатоличку вјеру.

И жене у страху за животе својих људи, долазиле су и готов образац потписивале да ‘драговољно и оне и њихови мужеви и дјеца прелазе на римокатоличку вјеру’. Након тога жене су с писмима вадиле своје мужеве из вагона у којима су били затворени у Гуњи.“

Извор: Србин.инфо

Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву

Вила Лубурић је назив усташког логора за ликвидацију Срба и Јевреја током Другог свјетског рата у Сарајеву под НДХ окупацијом. Овај нацистички логор смрти је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу, команданту и идејном творцу Система усташких концентрационих логора Јасеновац.
Сарајево

Спомен обележје страдалима у логору Вила Лубурић; фото: Википедија/Jennifer Boyer

Овај усташки логор се налазио у пријератној вили која се звала „Вила Вилкерт“ (Vila Wilkert), а која је била велико грађевинско здање. Ову вилу су усташе насилно заузеле на почетку Другог свјетског рата у прољеће 1941. године, када је логор постао активан, па све до ослобођења Сарајева 6. априла 1945. године. Логор Вила Лубурић се налазио на адреси 18. Скендерија (улица), на самој Скендерији у центру Сарајева.

Вјекослав Макс Лубурић командант и идејни творац Система усташких концентрационих логора Јасеновац, је био базиран у овом усташком логору од јесени 1944. све до 6. априла 1945. године када је Сарајево ослобођено. Усташки логор Вила Лубурић је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу. У периоду Лубурићевог терора, стотине Срба и Јевреја је мучено и убијано у подруму овог усташког логора. Многе жртве је Лубурић мучио и убијао лично. Народно ослободилачке партизанске власти Југославије су непосредно након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. извршиле ексхумацију остатака тијела жртава из масовних гробница које су се налазиле у парку-башти Виле Лубурић

Након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. је одлучено да се на мјесту усташког логора Виле Лубурић уреди музеј жртвама геноцида, за шта су се посебно залагали градоначелници Сарајева Дане Олбина и Емерик Блум. Промјеном политичке климе у Југославији и успоном Џемала Биједића на власт, под изговором идеологије братства и јединства долази до одлуке да се зграда усташког логора Виле Лубурић сруши. Зграда усташког логора Вила Лубурић је срушена почетком седамдесетих година 20. вијека, а на њеном мјесту је изграђено дјечје обданиште. Годишње комеморације догађаја и мјеста која су обиљежила Народноослободилачку борбу Југославије су помињана до 1992. године, а од тада све рјеђе. Комеморативна плоча обиљежава мјесто гдје се налазила зграда усташког логора Вила Лубурић.

IИзвор: Википедија

Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником

Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају. 
Радослав Грујић

Српски народ Грујићу дугује захвалност што је спасена и враћена баштина из манастира и цркава коју је опљачкала НДХ; фото: Јадовно

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85_%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%B0_(%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%BD)#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Iskopavanje_arhangela.jpg

Свети Архангели, Главна црква, након ископавања 1927. године; Фото: Википедија

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. 

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда је гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, 

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић

Илија Шакота, заборављени српски херој

Из јаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броја невино пострадалих Срба, који су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дјелови одјеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци једне пушке са муницијом.
U veličanstvenom hramu Svetog Save na Vračaru u Beogradu, od ljeta 2016. godine nalazi se i freska na kojoj su novomučenici iz Prebilovaca.

Фреска новомученика из Пребиловаца у Храму Светог Саве у београду; фото: Википедија

Пушка је припадала усташи – јамару Мехи Делићу. Мехо је са другим усташама, у Видовданској ноћи, под свјетлом батерија и камионских фарова, у понор јаме дубок 40 метара, гурао своје српске комшије.

На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшијску реч похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима.

Нису сви очајавали.

У току превоза до јаме, неки од њих су, трпећи јаке болове, савијали и кидали жицу са својих повезаних руку. Тројици Шотра је тако успјело бјекство.

Илија Шакота није имао прилику да побјегне. Јасна му је била његова судбина, али му се пробудила мисао Обилића и Синђелића, када је код отвора јаме препознао Меху Делића, друга из војске.

Није тражио милост, већ је гласно позвао Меху да се опросте. Изненађен, Мехо му је пришао а Илија га ухвати за каиш и повуче са собом у јаму.

Усташе су тада прекинули ликвидацију и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ишак,  нису у својим редовима нашли јунака који би се спустио, па је Мехо остао међу својим жртвама.

Преостале Србе из Козица, усташе су те ноћи вратили у затвор и сутрадан их гурнули у јаму Хумац, која се налази  уз истоимени римокатолички самостан код Љубушког.

Ова прича се поратних година причала по славама у српским селима око Стоца и Чапљине, али су неки слушаоци сумњали у њу.

Нађена пушка у доњим слојевима костију, приликом ексхумације 1990, отклонила је сумње.

Мученик Илија Шакота, коме се исте 1941. године родио син јединац и који је као посмрче понио очево име.

Извор: Јадовно