Мајор Драгутин Гавриловић

Иван Соловјев – аманет који не смемо заборавити!

Био је то благ, сунчан и топао дан за то доба године, а година читава од барута и смрти. Заправо, не знам какав је био дан, проклети немар је учинио да мало шта знамо о њему, али желим да верујем да је био благ, да је барем он такав био према херојима, онако леп за умирање ако таквих дана има…

Српски војник на положају код Београда 1914.

Славни мајор Драгутин Гавриловић командовао је одбраном из шанца на обали Дунава, јунаци су падали ко снопље и очас васкрсавали бранећи Београд смрћу колко и животима, а на Калемегдану, мало до цркве Ружице, ратничке, на самом ободу, ту где је још допирао ехо божанске куражи великог мајора – тукао је топ!

Руски! Један од два који су с тврђаве бранила браћу, веру, слободу, три заједничке боје с барјака које је сам Господ расуо по њима и свезао их као пупчанике, довека!

Тукли су топови бесомучно, заглушујуће, положени на земљу без предаха да их укопају, полегале би посаде на лафет држећи их приковане за светињу, па скакале да допреме следећу гранату, прекрсте се и…

Не знам колико је година било Ивану Соловјеву?! Не више од двадесетак сигурно, ако је и добацио до “толико”?

Ето, можда му је баш тог дана био рођендан, не знам, проклети заборав…

Знам да је за собом оставио мајку у Русији која је знала…

Знала је али није заплакала кад га је благословила да крене на пут с којег ће јој се вратити само глас о њему.

Није чекала сина, већ глас о сину, и није закукала када је стигао јер пао је за браћу, веру, љубав, оне три свете боје којима нас је Господ окумио…

Иван Соловјев је један од десеторице из две посаде топова. Једини чије се име зна!

Иван Соловјев је та десетина, Иван Соловјев је име и презиме свакога од тих јунака, Иван Соловјев је свако од нас и свако од нас је име сваког од њих!

Проклети немар и заборав…

Дан је био благ а читав од барута, смрти, јаука, топота, крви, песме…

Да, песме! Топови су тукли а они су певали: “Марш Сибирског пука” колико су могли, колико су могли од рана, колико су могли да их звери јасно чују с друге стране обале…

Падали су српски хероји, падао је Београд полако, падала је ноћ, пали су топови испаливши последње гранате, пала је читава једна посада и очас васкрсла бранећи све за шта ваља живети и мрети…

Мајке нису чекале синове већ…

Пронела се наредба о повлачењу. Град је пао – Срби и Руси нису, мртви су га бранили јуришајући на звери.

Мртви на бајонете…

Крстoви у јуришу…

Иван Соловјев није послушао наредбу! Сувише је српске и руске браће пало да би се повукао!

Читава посада је одбила наредбу, још је имало и морало шта да се брани – град је пао али вера, љубав и братство нису, нити су могли бити!

Муниције за топове одавно није било!

Звери су јуришале Калемегданом и падале од куршума, од оно мало куршума што је остало у пушкама док и оне нису заћутале.

Песма није, ни једног трена! Песмом су звери и откриле где Иван Соловјев и хероји стоје крај немог топа и бране град, веру, браћу, мајчин благослов…

Комадовао је јуриш! Ноге су једва носиле искасапљена тела, али су бесмртна петорица полетеле на звери и…

Стрељани су крај топа! Загрљени! Певајући!

Звери су узалуд касапиле тела куршумима – васкрсле у Господу и слави не можеш убити!

Дан мора да је био благ, сваки је дан такав кад падају хероји и очас васкрсавају јуришајући крстом на звери!

Проклети немар и заборав учинили су да…

Кад вас стопе нанесу на Калемегдан, до Ружице, запалите свећу и ослушните бемсртни марш Сибирског пука…

Мајке нису чекале синове већ глас о њима.

Глас о њих 163 који су васксрли у Београду уз браћу, за веру, љубав, слободу, аманет да довека поносно и с љубављу кличемо: “Живела Србија – живела Русија!”

Свако наше име је име незнаних а знаних!

Свако је од нас Иван Соловјев – Иван Соловјев је име свакога од нас!

Аутор: Михаило Меденица

Извор: Два у један, Магацин

Нека свако од нас макар каже: Хвала вам, бесмртни јунаци!

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.

Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!

Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. 

Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? 

Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини? 

Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

Аутор: Милош Станковић

извори: Србски ФБР

Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића

Популарна пауер метал група из Шведске „Сабатон“, објавила је нови албум „The Last Stand“, на којем је друга по реду песма посвећена херојским браниоцима Београда и мајору Драгутину Гавриловићу у Првом светском рату.

Сабатон

Шведска група Сабатон (енгл. Sabaton – метална чизма, део витешког оклопа) основана 1999. године, позната је по ратној тематици у песмама. Главна тема њихових стихова су историјски ратови. Највећи број песама бави се описима битака из Другог светског рата, укључујући и Зимски рат у Финској и Холокауст.

Друга на листи песама најновијег албума „Last Dying Breath“ посвећена је браниоцима Београда у Првом светском рату.

У последње две строфе песме налази се парафразирани говор мајора Драгутина Гавриловића, који је 1915. године дао браниоцима Београда:

„Ваши животи су избрисани. Напред у славу за краља и отаџбину. Одбраните част Београда. Напред у славу да се коначно суочите са судбином.“, гласе последње две строфе.

Sabaton – Last Dying Breath

Украс 1

„Last Dying Breath“

War begun, the Kaiser has come
Day or night, the shells keep falling
Overrun, but never outdone
Street to street, denying defeat

Soldiers of the Serbian army
Keep your heads held high
Overrun, you fall one by one
For Belgrade and the fatherland

Soldiers, heroes, die for your land
Your lives are gone, erased by your command

Until your last dying breath

Overrun, you’re under the gun
Day or night, the shells kept falling
Sound the drum, the Great War has come
Show no fear, the ending is near

A final charge, to face the fire
Falling one by one
Major calls, the white city falls
Belgrade’s streets are stained by blood

In haste, our lives are erased
Forward to glory for king and country

Defend the honour of Belgrade
Forward to glory, to face your fate at last

До последњег даха

Рат је почео, Кајзер је дошао
И дању и ноћу гранате падају
Прегажени, али никад савладани
Од улице до улице, не признају пораз

Војници Српске војске
Стојите усправно!
Прегажени, падате један по један
За Београд и Отаџбину

Војници, јунаци, умрите за своју земљу
Ваших живота више нема,
обрисала их је ваша команда

До вашег последњег даха

Прегажени, под паљбом сте
И дању и ноћу гранате падају
Удрите у бубањ, Велики Рат је дошао
Не показујте страх, крај је близу

Последњи јуриш, у сусрет паљби
Падате један по један
Мајор зове, бели град пада
Београдске улице су натопљене крвљу

У журби, ваши су животи обрисани
Напред у славу за краља и Отаџбину

Одбраните част Београда
Напред у славу, најзад да се са судбином суочите

Украс 1

Извор: Сабатон

Сродни текстови:

Алиса – Небо Словена
Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Пољаци свим срцем уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Аркона – Мајка Србија