Лазо М. Костић

Име Лазе Костића већини Срба још увијек ништа не значи. Припремајући се за ово предавање разговарао сам са више мојих пријатеља и познаника и већина је на помен имена мислила на пјесника Лазу Костића, а исто тако већина није ни знала да је Лазо Костић постојао, а ако су и знали да је постојао, знали су тек магловито понешто о њему, али нико није знао стварни значај овог човјека.

(Предавање одржано у Светоуспенском храму, у Швамендингену, Швајцарска)

Немам право да ја одредим ко је најзаслужнији Србин двадесетог вијека, али морам да нагласим да је дјело Лазе Костића, премда огромно, мало познато и мало искориштено. Сматрам га већим и значајнијим Србином од Николе Тесле којег познаје свако дијете или Милеве Марић коју смо такође били заборавили па смо је у скорије вријеме отргли од заборава. Кад кажем да је Лазо већи и значајнији Србин од поменутих, не чиним то са намјером да њих умањим, него да нагласим како би име и дјело Лазе Костића требало да буде опште познато у нашем народу. За разлику од двоје поменутих великих Срба Лазо Костић је цијели свој живот посветио нашем народу.

Када сам се прихватио задатка да припремим предавање о Лази Костићу нисам знао пред колико великим изазовом се налазим. Премда сам доста његових текстова прочитао, углавном објављиваних у штампи деведесетих година прошлог вијека, а касније и у интернету, нисам био у потпуности сагледао колико је његов рад велики и значајан. Спознавши величину овог човјека као и величину његове жртве за Српство учинило ми се да стојим пред океаном или у подножју велике планине, одједном сасвим мален и безначајан у односу на величину овог човјека и његовог дјела.

Од Лазе Костића који нам је оставио више хиљада штампаних страница из којих можемо и морамо много да научимо, а ја сам поред осталог научио да само човјек који се одрекне сујете и наоуружа стрпљењем може да створи велика дјела каква је створио Лазо Костић. Још нешто врло важно сам закључио, а то је да су већина великих Срба били у једном исти, крај живота су дочекали без материјалног богатства у најужем смислу тог појма, премда су имали прилику да се обогате. Најважније је свакако то да је овај човјек у себи носио огромну љубав према свом народу. Љубав која је била већа од свега осталог па је био спреман да похвали и оне Србе који су нешто значајно урадили и онда када није дијелио њихове политичке ставове. Кад ово кажем полазим од чињенице да је био антикомуниста и да државни оквир, Југославију, није сматрао добрим него погубним ријешењем за српски народ. Када је корио Србе, нпр., свештеника из Чикага који је бојкотовао његове књиге и отворено радио против истине о нашем народу на којој је Лазо истрајавао, није то чинио са бијесом него се благо, скоро наивно, чудећи. На другом мјесту кад говори о томе да су само три Босанца купила прву књигу о Босни, не љути се на Босанце него их жали због апатије у којој се налазе па се не брину за своју историју, а ко се не брине за историју не брине се ни за будућност.

Сматрам највећом грешком у оваквим предавањима набрајање биографских података, али пошто је то неопходно почећемо од оног што је значајније од самог датума рођења, а рођен је 15. Марта 1897 у Бокељском селу Врановићи. Лазо Костић се родио у свештеничкој породици, а његов отац Марко је био тринаести свештеник у породици. Можемо да замислимо шта то значи ако узмемо у обзир да је у то вријеме огромна већина наших сународника била неписмена.

Свештеници у прошлости нису били само свештеници него и учитељи, савјетници, народни трибуни и на крају вође у устанцима и борбама против окупатора. Један мој пријатељ је рекао, а тврди да је цитирао Лазу Костића, да смо у прошлости имали златне попове који су имали дрвене крстове, а да данас имамо дрвене попове са златним крстовима и пао у немилост владик

е зворничко-тузланског, надам се да ја нећу пасти у немилост јер га цитирам, али нисам могао да одолим пошто је ово приписао Лази Костићу, а основа за формирање Лазе Костића, је рођење у свештеничкој породоци са дугом свештеничком традицијом. Од 1776 је у једној од кућа Костића је била народна школа у којој су радили Костићи више од једног вијека, што говори о наслијеђу које је својим генима носио Лазо.

Родити се у породици у којој постоји традиција школовања је био одличан предуслов да се Лазо посвети науци, поготову што је и мајка Лазова Даринка Петковић била образована. Говорила је више језика и била кћерка капетана брода Саве Петковића, који је био познатији у Јужној Америци него у отаџбини. Дјед по оцу Лазар, свештеник и дјед по мајци капетан брода Саво су били одлични темељи за малог Лазу па није изненђујуће да је дјечак више од свега волио књигу. Саво Петковић је био познат и по томе што је први пут након средњег вијека на мору развио српску заставу. Наиме преузео је брод „Сан Мишел“ у Нанту од познатог писца Жила Верна који је купљен за краља Николу и допловио њиме у Боку.

Постоји у нашем народу обичај да се дјетету које полази на студије каже: „Пази да не преучиш“, што значи да човјек који студира мора да пази да не заборави ко је, шта је, чији је. Да не заборави своје коријене и често неписмене родитеље који га, одричући се често и најосновнијег, шаљу у школу. Дешава се, на жалост, често да тај млади човјек преучи и заборави на своје коријење и постане „грађанин свијета“ који са презиром гледа на своје сународнике и стиди се својих директних предака.

Лазо Костић није преучио, да јесте данас га не бих ни помињао. Предуслов да не преучи је свакако ово што сам поменуо да је у породицама, како оца, тако и мајке, имао дугу традицију школовања.

Родио се и стасавао у бурним временима, као да ми Срби имамо неко вријеме које није бурно, али посебност његовог стасавања су честе промјене мјеста школовања јер се све дешава на почетку и у току Првог свјетског рата. Школовао се у Котору и Задру и био избачен из школе. Ванредно полаже испите на Цетињу и у Сарајеву, да би коначно гимназију завршио у Сремским Карловцима Поред изабацивања из школе због својих српских ставова, успио је да је заврши премда је постојала одлука да је избачен из свих гимназија у тадашњој Аустро-угарској монархији па школовање. У току Првог свјетског позван је у војску, у школу резервених официра у Сарајеву. Отишавши на редовно одсуство није се више вратио него је побјегао у шуму и основао наоружану одметничку групу назвавши је „Српском гардом“.

По завршетку Првог свјетског рата уписује богословију, али чим је отворен правни факултет у Београду прелази на право и за четири године завршава два факултета; право и економску статистику и докторирао у Франкфурту на Мајни 1923 године. Постављен је већ 1921 за секретара Државне статистике Краљевине СХС. Вјероватно нико није могао ни да сања да ће овај млади човјек који им се назирала сјајна каријера морати да бјежи и крај живота дочека у материјалном сиромаштву премда му се духовно и душевно богатство не може оспорити.

Човјек који је са лакоћом завршио два факултета, одбранио два доктората, основао економски факултет у Београду морао је 1944 пред Гестапоом да побјегне у шуму, а одатле у Швајцарску јер се назирала побједа комуниста којима као ни Нијемцима Лазо није био по вољи.

Човјек који је толико изгарао на послу да је на предавања у Љубљану путовао возом ноћу и радио дању, послије Другог свјетског рата неће бити пожељан на факултету који је лично основао и то захваљујући својим предратним сарадницима.

Са непуне тридесет и двије године био је најмлађи члан Свјетског статистичког друштва и као такав пропутовао цијели свијет држећи предавања.

Оженио се. Добио троје дјеце, двије кћерке и сина и све је изгледало да ће овај човјек у миру наставити започето, а онда је дошао још један велики рат послије кога ће побјећи заувијек и можда баш захваљујући томе написати најзначајнија дјела српске историје, однос„но најзначајнија дјела која се односе на Други свјетски рат у Југославији. Премда није био историчар, био је научник од главе до пете и његова дјела су управо таква иако он на једном мјесту тврди да не пише историју у чисто научном смислу. Можда је то изјавио јер су његова дјела настала у одбрану Српства па су у њих укључена његова осјећања, а у науци нема мјеста за осјећања.

Шта је Лазу натјерало да побјегне из Југославије.

Знамо да му је дојављено да га тражи Гестапо па је побјегао у шуму, али због ровитог здравља, проблеми са срцем, није остао да се бори него је отишао у Швајцарску. Стигао је овамо првог маја 1945 што значи прије завршетка Другог свјетског рата. Како је прошао кроз Италију која је била дјелимично ослобођена док се у сјеверној Италији још увијек налазило два милиона њемачких војника и италијанских фашиста, није ми познато. Познато ми је да је тридесетог априла њемачки генерал Волф потписао капитулацију њемачких снага у Италији, али не знам да ли је то било од значаја прогнанику Лази Костићу да стигне до Швајцарске.

Побјегао је пред нацистичком тајном полицијом, а није се вратио због комуниста, јер се, како су тврдили његови вајни пријатељи профосори огријешио о народ у Другом свјетском рату. Па да видимо у чему је његов гријех.

Познато је да Лазо није цијено кнеза намјесника Павла Карађорђевића и његову политику, али није био одушевљен ни мартовским демонстрацијама. Ми који смо рођени у Југославији учили смо да је то организовала Комунистичка партија, а данас знамо да је број демонстраната које су комунисти извели на демонстрације био безначајан и да је енглеска тајна служба уложила много новца и рада својих агената да Срби одбију уговор који је влада потписала са Њемачком. Ми смо учили да је Југославија била приступила Трећем рајху, што није истина, и да уговор није био поништен преживјели бисмо Други свјетски рат као што га је преживјела Швајцарска.

Лазо није подржавао демонстрације јер је вјеровао да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да одазове на меобилизацију без чекања на позив. Пријавио се добровољно јер је сматрао и желио да професори дају лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

Након капитулације, вратио се у Београд. Он није био члан нити једне квислиншке владе, иако је више пута позиван од стране генерала Милана Недића. Као правни теоретичар, знао је шта је „Влада“ под страном окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савеза са окупатором. Комесаријат за цивилну администрацију“ је нешто друго.

Према међународном праву комесаријат за цивилну управу није само могућ, већ и неопходно успостављање административне управе за олакшавање живота и спречавање изумирања поробљеног народа. Први Комесар није био Недић, нити било који појединац. Комесријат је основала група угледних личности из свих региона Србије, који се трезвено разматрали тешку ситуација и мјере које треба предузети да спаси оно што се још увијек могло спасити. Посебно када су Хрвати формирали своју монструозну НДХ и довели у питање биолошки опстанак српског народа.

Комесаријат се састојао од 5 особа из Србије, 2 Црногораца, један Херцеговац, један из Лике и један Бокељ (Лазо Костић). Онда није било могуће знати да ли ће доћи до избијања устанка против Нијемаца, а био је на снази, њемачко-совјетски пакт. Чим је пакт је престао да важи и Нијемци су напали на Совјетски Савез, Лазо је дао неопозиву оставку. Колико је Комесаријат олакшао муке народу и колико је урађено да се спасу избеглице из Словеније, Босне и Хрватске, који су похрлили да потраже уточиште у Србији, теба тек да се објективно утврди и објави.

Након тога, Лазо се повукао, али није имао мира. Изјавио је: За све вријеме рата је тражено од мене да напишем, нешто, или да одржим говор. Најмање стотину пута је Недић тражио то од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем … Током рата нисам желио да пишем нити да се јавно обратим народу. Нису ни многи други писали и говорили, али то од њих нико није ни тражио.

Милан Недић је имао никакву улогу у стварању Комесаријата, али пошто је формирао своју владу, у неколико наврата понудио Лази различите функције: министарство, савјетовање, предсједништво Државног савета, итд Све ово је Лазо одлучно одбио. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио његову понуду 1942. године да му се придружи у циљу развоја пројекта новог Устава послератне југословенске владе..

Државни суд ФНРЈ није нашао елементе кривце, па му је његов колега и пријатељ Милан Бартош неколико пута понудио добру позицију ако се врати у земљу. Али он је ипак оптужен, а то је урађено од стране његових драгих бивших колега.

„Суд части Економско комерцијалне високе школе“, у оптужници 150, од ​​26. марта 1945. оптужио проф. Др Лаза Костића, због културне, административне, економске и политичке сарадње са непријатељем и његовим домаћим помоћника. Оптужница га терети и да је имао намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем оснивању је учествовао). Расправа је одржана у одсуству оптуженог, без браниоца по дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од овог, наравно, није било ништа, јер није било доказа. Ипак, је Лазо и формално 28. јуна, 1945 отпуштен из државне службе. Остала је тамна мрља на лику проф. др Лаза Костића и његова угледне породице. Ову тамну мрљу не треба брисати, треба је само пренијети са Лазе на његове клеветника и „судије“. Али како то учинити када потомци истих и данас владају Србијом?

Било би логично да повјерујемо да је човјек који тако много радио имао и много пара. Лазо се није обогатио премда је имао прилику, поштен какав је био, поштен као и његов имењак др. Лаза Пачу није посегнуо за могућностима које су му нуђене па није имао ни ауто ни вилу на Дедињу, као његове мање успијшене колеге. Није имао своју кућу или приватни стан. Он је живио на четвртом спрату зграде у Мутаповој улици. Није имао несрећу па му је два пута опљачкан стан и зграда погођена авионском бомбом у априлском рату 1941. године. Највећа несрећа га је задесила прије рата, у јануару 1939, када му је са само десет година старости умро син Марко. Још једна велика несрећа га је задесила у новембру 1943, када су Немци обесили његовог млађег и јединог брата Мирка.

Поред несрећног сина Лазо је имао двије ћерке: Гроздану, мајку познате рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професорку књижевности, дугогодишњег лектора у листу „Политика“.

Лазо у Швајцарској

Као што сам већ рекао Лазо је стигао у Швајцарску прије завршетка Другог свјетског рата и остао без намјере да се врати док год су комунисти на власти. Није дочекао њихов одлазак са сцене умро је 1979 године, а да је нешто данас жив не вјерујем да био отишао у Србију јер владају потомци комуниста, а и ако би отишао не би био примљен раширених руку јер поново нису пожељни искрени родољуби, нарочито они који држе до историје и епске поезије. Кажем ово јер ми паде на памет приједлог проф.др Ролфа-Дитера Клугеа директора славистичког семинера Универзитета у Тибингену, а предложио је да се српској дјеци забрани у школама учење српске националне поезије и историје. Његов приједлог изречен 1997 изгледа као увод у оно што ће се дешавати послије 2000 године када ће Гашо Кнежевић и Тинде Ковач Церовић дати све од себе да униште школство у Србији. Колико су били успијешни казује чињеница да је у 2015 године у уџбенику за шести разред писало да су Срби отели Косова од Албанаца.

Морам да се задржим на овом мало премда се не односи непосредно на Лазу Костића, али се односи на моју тврдњу да ни данас у Србији не би био пожељан јер владају дјеца комуниста. Покојни супруг Тинде Ковач Церовић је био сестрић Милована Ђиласа, дугогодишњни новинар листа Време, а својевремено је у Америци давао умоболне изјаве против сопственог народа. Његов брат Станко Церовић је написао књигу „У канџама хуманиста“, бацивши тако камен на оне за које годинама радио као у осталом и његов брат Стојан и снаја Тинде, али се није ослободио комунистичких идеја које владају његовим умом и душом.

Лазо је знао да је комунизам погубан за српски народ и да је Југославија као оквир за српски народ погубна у истој мјери, а знао је такође да ће комунисти дозволити да злочини почињени над Србима падну у заборав па се већ 1945 бацио у истраживање свега оног што се дешавало у монструозној усташкој држави НДХ.

По ономе што је написао имао је тада примања у швајцарским францима у вриједности педесет долара што свакако није било много, једва да је било довољно за живот, али он и са тако скромним финансијским могућностима путује у Италију и Њемачку да би дошао до њихових ратних архива и тако документовао све оно што се дешавало у НДХ.

Свјесно у је други план стављао архиве „савезника“ јер се могло и смјело сумњати у њихову пристраност па је највећи дио своје пажње посветио архивама непријатеља. Тек из изјештаја њемачких и италијанских официра могу се сагледати размјере монструозности НДХ, као и огромне жртве српског народа. Након свега што сам прочитао рекао сам: „Добро је да уопште постојимо“.

Лазо је највише цијенио документе, односно извјештаје њемачких официра који су писали из НДХ јер каже, Нијемци то раде без осјећања, па и кад се згражвају над оним што се дешава, извјештаји су им крајње прецизни, док су Италијани као темпераментан и осјећајан народ склони да у извјештај уносе и личне емоције.

Као што сам већ рекао у науци нема мјеста осјећањима па су зато извјештаји њемачких официра за науку свакако кориснији.

Лазо истражује и пише вјероватно у почетку не знајући да га чекају Сизифове муке тек кад књигу заврши. Покушавам да замислим ситуацију када човјек његовог калибра напише књигу и обрати се Србима који тада као и данас живе расијани по свим континетима, са једном разликом што су тада знали ко им је непријатељ и ко их уништава, док данас то не знамо, или барем већина не зна, да ту књигу купе у претплати или да му помогну да је објави.

Тек тада се сусреће са мукама јер књигу објављује плаћајући из свог џепа штамапње и за издање од 500 прмијерака потребно му је у просјеку пет година да је распрода, односно поклони. Наравно он не чека да прода књигу да би писао другу, он истражује и пише неуморно и тако настаје између 70 и 80 дијела од непроцјењивог значаја за нас као народ, али на жалост те књиге још нису дошле до нас премда су штампане послије 1991 године.

Ако знамо да у годинама послије Другог свјетског рата америчке и британске тајне службе узимају све по нечему посебне и способне људе који не могу да се врате у државе свог поријекла, зачудиће нас свакако да један генијалан човјек какав је био Лазо Костић остаје у швајцарском селу Ветингену, а да није запослен и добро плаћен јер почиње хладни рат и сви антикомунисти су добродошли. Човјек који говори пет страних језика, научник је свјетског гласа, декларисани антикомуниста остаје непримјећен? Не чуди ли вас то мало?

У вријеме када Американци кроз пројекат Спајалица спасавају 15 000 нацистичких злочинаца, међу њима и хрватске усташе, румунске и украјинске квислинге, а све то уз помоћ Ватикана односно кардинала Крунослава Драгановића који управља канцеларијом Светог Јеронима, и води пројекат „Пацовски канали“, Американци нису заинтересовани за научника какав је био Лазо Костић.

Одговор је једоноставан Лазо је био превише частан човјек да би радио за тајне службе које су у својој основи криминалне организације, а друго и важније Лазо није вјеровао западу. Био је антикомуниста и патио што је наш народ као и руски у канџама комуниста, али је инсистирао на томе да Срби морају да његују односе са својом православном и словенском браћом, Русима и Бугарима и да се не надају ничем добром од запада.

Прозрео је много прије свих осталих да се запада претвара у луциферијанско друштво и инсистирао да је за Србе једини спас Православље као и савез са словенском односно првославном браћом.

Поред тога што је знао да је Руска православна црква добро начета пројектом „Лењинове живе цркве“ и да је на исти начин нарушена Српска православна црква, вјеровао је да ће вријеме учинити своје и да ће се цркве, једина и друга очистити од зла и бити оно што су биле у прошлости, кичма нације.

Лазо живи у Швајцарској а његове књиге стижу до Сједињених држава, Канаде и Аустралије. У Европи једва да се продају јер је очигледно да у Европи не постоје јаке српске организације и да постоји страх од југословенске тајне службе. Ипак помаже га колико може Српска читаонице из Цириха, као и ријетки храбри појединци.

Лазо је оставио записано у уводима својих књига са којим се препрекама сусретао као и од кога је добио помоћ, па се сад враћам на то како је корио нас из Босне да су само тројица купила његову књигу „Српска Босна“, али истовремено хвали Милана Босанца који је дао двије трећине новца за штампање наредног издања. Милан Босанац није право име, него псеудоним јер је дародавац желио да остане анониман. Величина хуманог човјека је стварна само онда када остане анониман јер чим дозволимо да се нашим именом маше као именом хуманог човјека, попуштамо пред сујетом, па онда наше добро дјело ма колико је добро није више чисто, као оно што учинимо анонимно.

Међутим ја вјерујем да код овог Милана Босанца којег треба да хвалимо и да му будемо захвални, био могућ страх од одмазде од стране југословенске тајне службе, па је желио да остане заштићен анонимношћу. Не треба да заборавимо да је у вријеме живота и стварања Лазе Костића југословенска тајна служба, односно криминалци ангажовани за ту сврху, убијали политичке емигранте и то све оне који су представљали могућу опасност. Да ли је Лазо Костић представљао опасност по Југославију? Наравно, али човјек чија се дјела објављују у само 500 примјерака није опасност у мјери у којој је био рецимо Драгиша Кашиковић који је своје антикомунистичке афоризме успијевао да прошверцују у Београд. Драгиша Кашиковић је убијен од стране УДБА-иних џелата и до данас не знамо ко је то учинио.

Лазо Костић је срећом живио довољно дуго да остави иза себе дјела од непроцијењеиве вриједности. На нашу несрећу нисмо их прочитали, како ми обични мали људи, тако ни они који би требало да се брину за судбину нашег народа. Да смо могли да их читамо прије деведесетих година двадесетог вијека, вјероватно не бисмо правили погрешне кораке, или барем не бисмо деведесетих наивно вјеровали да имамо савезнике из Другог свјетског рата јер испоставило се да су нам стари савезници гори непријатељи до оних на чије смо непријатество навикли.

Од свих дијела Лазе Костића највише пажње сам посветио књизи „Српска Босна“.

Као и све своје књиге Лазо је и ову објавио уз помоћ племенитих Срба, већ поменутог Милана Босанца и Михаила Милановића из Багрдана. Лазо помиње, али не кори строго четничка и витешка српка удружења којих у Америци има на десетине, од којих му нико никад нико није помогао нити купио и једну књигу, за разлику рецимо од Српског културног клуба Свети Сава из Канаде који су објавили једно издање ове књиге.

Као у и у свим својим књигама Лазо пушта друге да говоре, то јесте цитира најчешће стране научнике доказујући кроз њих да је становништво Босне и Херцеговине скоро искључиво српског поријекла. Ова књига је састављена од седам засебних цјелина, односно књига што ја лично сматрам грешком јер тешко је данас пронаћи читаоца који ће посегнути за овако обимним дјелом. Вјерујем да би књиге лакше дошле до читаоце да су штампане свака за себе.

Лазо у овом обимном дјелу односно дјелима утврђује и историјски доказује да сеу Босна и Хрецеговина односно становништво искључиво српски без обзира што је дио становништва муслиманске односно католичке вјере.

Било би предуго да говорим о садржају књиге, па ћу препустити вама да је сами прочитате, а ја ћу да се позабавим са неколико занимљивости. Сви документи босанских владара писани су ћирилицом и српским језиком. Преписка је била искључиво на српском језик, а када је питању преписка са странцима нпр., са Венецијом онда је писано писмо како на српском и ћирилцом, тако и на латинском латиницом.

Послије коначног пада Босне и Херцеговине под турску власт један дио народа је примио ислам, али се никад нису одрекли језика и писма па ћирилицу називају Беговским писмом или Старом Србијом. Поред увођења арпаског писма беговске породице, нарочито жене пишу ћирилоцом.

По доласку Аустријанаца форсира се латиница коју прихватају једино католици, док Срби православци остају вјерни свом писму. Муслимани прихватају латиницу тек после Ататуркове реформе у Турској.

До деветнаестог вијека католици у Босни нису себе смаптрали Хрватима и тек уз велике напоре које је уложила католичка црква и Људевит Гај почињу да се сматрају Хрватима, а до тада се себе називали, Словнима, Кршћанима или чак Латинима, али никад нису спорили да говоре српским језиком, а писали су Ћирилицом.

Занимљиво је да када Лазо говори о Босни седамесетих година прошлог вијека, врло прецизно говорио како о Србима православне вјере, тако и о онима муслиманске и католичке. Кроз тројицу писаца, Андрића, Ћопића, Селимовића и њихова дјела, говори о Босни у којој живе Срби са три различите вјероисповјести.

На нашу несрећу, а на срамоту оних чија дужност је била да име Лазе Костића заузме мјесто у историји које му припада, ми и данас 38 година послије његове смрти знамо о њему и његовим дјелима врло мало.

У прошлости, идеологија (комунизам) и државни оквир (Југославија) биле су двије непремостиве препреке дјелима Лазе М. Костића. Ко би усудио да се донесе неку његову књигу чекало га је најмање пет година затвора. Један мој Мајевичан се дрзнуо да нешто такво уради па је добио шест и по година затвора у Фочи.

Са Лазиним дјелима почињемо у бившој Југославији да се сусрећемо тек почетком деведесетих година прошлог вијека. Издавачка кућа Досије из Београда је 1990. године објавила два наслова: “Спорни предјели Срба и Хрвата“ и “Све су то лажи и обмане“. Одломци из “Спорних предијела…“, обимне и важне књиге, излазили су као фељтон почев од децембра исте године у крагујевачким Погледима, тада врло добром и тиражном листу. Током прољећа и љета 1991, такође у Погледима, у шест наставака сазнали смо “Чија је Босна“. Сасвим је могуће да су ово били први сусрети др Костића са сународницима у Отаџбини.

“Неугашено Српство – Зборник радова српске политичке емиграције о националном питању 1945 – 1990“, издало је Друштво Српска Крајина 1992. године у Београду. Можда је др Лазо М. Костић у овој врло доброј књизи заслужио више простора, али то не умањује њен значај, као ни заслуге приређивача др Драгана Суботића, политиколога и научног сарадника у Институту за политичке студије у Београду.

Када човјек остари и (…) кад је изгнаник, бол га хвата при помисли на своју Отаџбину, говорио је Лазо М. Костић. Материјал за књигу о родној Боки сакупљао је деценијама са неким нарочитим жаром, са неким скоро религиозним расположењем. Прво издање књиге “О српском карактеру Боке Которске“ појавило се у Цириху 1961, а фототипско 1994. године. Симболично, на заједничком послу нашли су се издавачи из Београда (Сфаирос), Подгорице (Октоих) и Херцег Новог (Град писаца).

Прву књигу о др Лази М. Костићу написао је Васко Костић, син Лазиног млађег брата Мирка, којег су Нијемци објесили у децембру 1943. године. Ова биографија и библиографија изашла је 1995. под прикладним насловом: “Црногорац – свесрпски великан“. Са ознаком Црногорац хтио сам да нагласим да сам најчишћи и најнесумњивији Србин, више пута је написао др Костић. Ипак, љут на усташоидне зеленаше, своје уже земљаке, јавно се одрекао црногорства.

Великом дјелу професора Л. Костића први је плански пришао г. Добрислав Ђуровић из Новог Сада, оснивач и власник издавачке куће Добрица књига. Ступио је у контакт са млађом Лазином ћерком Даринком (носи име по баби), пензионерком из Београда, и од ње откупио ауторска права покојног оца. Током 1999. и 2000. године објављено је петнаестак наслова, врло лијепо опремљених и украшених са неколико ријетких фотографија из породичног албума.

“Српска национална литература“ изашла је 1999. године у Београду, као нека врста водича – приручника свима онима који хоће да се упознају са правим српским духовним темељима, како стоји у уводу. Приређивач и издавач ове књиге г. Владимир Максимовић, филозоф из Београда, за читање нам је препоручио дословно све емигрантске наслове Лазе М. Костића, са све годинама и мијестима издавања сваке књиге посебно. Врло комплетан и тачан списак!

Др Лазо М. Костић је између два свјетска рата припадао Народној радикалној странци. Тај податак је сигурно био додатни мотив др Војиславу Шешељу да 1999. године напише и изда књигу “Емигрантски опус професора Лазе М. Костића“. Костићева интелектуална заоставштина овдје је обрађена у шест тематских поглавља, а већи дио тог материјала излазио је и као фељтон у радикалском страначком листу Велика Србија, током те ратне 1999. године.

Био је то добар увод у десет књига “Сабраних дела“ Л. М. Костића. Издавачи, Земунски информативни пословни систем и Српска радикална странка су на око 10.000 страна обухватили и предратне радове др Костића, махом из уже струке – права и статистике. Објављен је врло обиман материјал – 237 дијела – књига, брошура, текстова, приказа, осврта и рецензија. Без обзира на страначка опредељења, овај радикалски напор из 2000. године нико не може и нема права да оспори. Једино данас можемо да се питамо да ли би се неки који су били у редакционом одбору данас вољели да се то заборави.

Скоро сви листови и часописи са српским предзнаком, посвећивали су дужну пажњу Л. М. Костићу и његовом дејлу. Више пута је објављивана његова биографија, прикази књига и прикладни текстови о Босни, српству Боке Которске или значају ћирилице за наш народ. У његовој родној Црној Гори нису га заборавили берански Србобран и которска Монархија, у којој је редовно сарађивао његов братић Васко, иначе познат и плодан писац историјских и бокељских књига. Круна, Образ, Национална култура, Нова искра, Велика Србија, Српско наслеђе, Српске органске студије – ово је сигурно непотпун списак београдских националних листова који су, једном или више пута, писали о др Костићу и његовом раду.

Набројах све ово што сам пронашао али и даље тврдим да је Лазо Костић заборављени великан.

Зашто?

Зато што име Лазе Костића већина Срба ништа не значи јер припремајући се за ово предавање разговарао сам са више мојих пријатеља и познаника и већина је на помен имена мислила на пјесника Лазу Костића, а исто тако већина није ни знала да је Лазо Костић постојао, а ако су и постојали знали су тек магловито понешто о њему, али нико није знао стварни значај овог човјека.

Када школе у Србији буду у оквиру историје имале дјела Лазе Костића као дио обавезне литературе, када школе и факултети, барем онај који је оснивао, понесу његово име, и када национална телевизија посвети њему серију која ће имати епизода барем онолико колико је Лазо написао књига смјећемо да повјерујемо да је његово име и дјело барем дјелимично ушло у народ.

Да ли ће се и кад то десити не знам. Надам се премда сумњам, пошто је код нас, као и у свијету наметнута клима заборава, па сви они који су писали историју на начин Лазе Костића нису пожељни.

Када ће држава и државне институције Србије на прави начин почети да његују сјећање на Лазу М. Костића не знам, али знам да ми можемо и требамо да то овде учинимо. Биће најбоље да оснујемо друштво чији ће искључиви задатак да његује сјећање на овог великог човјека у његово дјело.

У Ветингену 10. фебруар 2017.

Миодраг Лукић

извор: Фејсбук Репортер

Повезани чланци:
Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић

Стотину књига и две хиљаде студија носи његово име. Нека његова дела, писана у одбрану Српства, сврставају се међу капитална, а данас се, боље него икад, види с коликим даром предвиђања су била написана. Па ипак, много је познатији у иностранству него у Србији. Ко је проф. др Лазо Костић?

Једини грех младог и брилијантног научника, великог Србина и родољуба, било је чланство у „Комесаријату за цивилну управу“, формираном под немачком окупацијом. После раскида совјетско-немачког пакта поднео је оставку, неколико пута одбијао предлог да уђе у Недићеву владу, побегао из Београда пред потером Гестапоа… али га то није спасило да га, после ослобођења, у одсуству не изведу на Суд части и прогласе за ратног злочинца.

Ипак, у избеглиштву, наставио је да неуморно ради на аргументованој, научној одбрани српства. Ни данас није до краја рехабилитован, нити су у земљи издата његова дела (осим неколико). Остаје питање: да га нису забрањивали него објављивали и читали…

Чиме је он толико задужио отаџбину да га она не би смјела заборавити? Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дјела и универзитетских уyбеника, а све остало су дјела у одбрани Српства, српских територија и о српско-хрватским односима кроз вјекове.

Из његових дјела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свијету их није могао свак читати јер су писане на српском и ћирилицом.

Свештеничка кућа из Доњег Грбља

Лазо је рођен 15. марта 1897. у бокељскм селу Врановићи (Доњи Грбаљ), гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вјере прадједовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру савјетници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвјети учитељи, у култури носиоци свих активности.

У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори (па и даље), основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и Лаза Марковог.

Лазова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаyија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери.

У то вријеме је њен отац био заповједник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за књаза Николу преузео је у француској луци Нант капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жила Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору послије пропасти средњовјековног српског царства, па је и због тога било неприлика.

Након смрти Лазовог дједа, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву. Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.

Франкфуртски доктор, секретар Државне статистике

Мијењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Лазо је тако више научио него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Беогарду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. године и завршио га са високим оцјенама за мање од двије године.

Већ 1921. године је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни.

Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.

Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података, Лазо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право (три књиге великог формата са преко 1.200 страна), прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уџбеник Уставног права, такође први и једини у Краљевини Југославији.

Упоредо са пословима у Београду, Лазо је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факутету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном жељезницом.

Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио вријеме, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Толико тражен, а тако млад! Тада још није имао ни 30 година.

Два факултета, пет језика

Од 1929. године па надаље био је редовни члан Међународног статистичког иснтитута у Хагу, и то веома активан. Учествовао је на научним засједањима тог института у Риму, Лондону, Варшави, Прагу, Берлину, Атини, Москви и Токију. Чланство у овом међународном институту била је велика част, резервисана само за мали број свјетских експерата. Када је постао члан, имао је свега 32 године и био читаву деценију млађи од до тада најмлађег члана овог института.

На засједањима није био пасиван посматрач. Подносио је реферате и учествовао у дискусијама и то на страним језицима. Одлично је владао њемачким, италијанским и француским, а добро се служио руским, чешким. Без тешкоћа и рјечника се служио литературом на латинском, старогрчком, старословенском и црквенословенском.

Године 1937. Лазо је био иницијатор и један од три оснивача Економско-комерцијалне високе школе у Београду. Та школа је убрзо достигла висок углед, а имала је ранг факултета. Касније ће прерасти у Економски факултет. Наравно, Лазо је био професор и ове високе школе, упоредо са свим осталим обавезама.

Између два свјетска рата проф. др Лазо је два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и један пут за декана Правног факултета. Многи ће помислити да је толико рада доносило и много пара. Упркос свему, Лазо је скромно живио. Не само да није имао аутомобил и вилу на Дедињу, као његове колеге, него није имао ни властиту кућицу или приватни стан. Становао је на четвртом спрату стамбене зграде у Мутаповој улици.

Имао је несрећу да му два пута буде опљачкан стан и да ту зграду погоди авионска бомба у априлском рату 1941. г. и све му уништи. Највећа несрећа га је задесила прије рата, јануара 1939, када му је умро десетогодишњи јединац Марко. Друга велика несрећа га је задесила новембра 1943, када су му Нијемци објесили млађег и јединог брата Мирка.

Осим несрећног сина, Лазо је имао и двије кћери: Гроздану, мајку познате и рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професора књижевности, дугогодишњег лектора листа „Политика“.

„Грех“ из Другог светског рата

У чему се, и да ли се уопште огријешио Лазо Костић у Другом свјетском рату?

Лазо није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави мобилизацијском пункту по ратном распореду не чекајући позив. Желио је дати лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

По капитулацији, вратио се у Београд. Није био члан ниједне квислиншке владе, што му је било приписано. Као правни теоретичар добро је знао што значи „влада“ под туђинском окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савезништва са окупатором. „Комесаријат за цивилну управу“ је нешто друго.

По Међународном праву није само могуће него је и обавезно оснивање адмнистрације за олакшање стања и спречавање истребљења поробљеног народа. Први Комесаријат није био ни Недићев, нити било којег појединца. Основала га је група истакнутих личности из свих српских крајева, које су трезвено разматрале незавидну ситуацију и мјере које би требало предузети да се спаси што се још спасити може. Поготово кад су Хрвати основали своју НДХ и довели у питање биолошко одржавање Српства.

Ближи Дражи него Недићу

Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.

Након овога се Лазо повукао, али није имао мира. Ево њгових ријечи: „За цело време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем… И тако цело време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио…

Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава посљератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.

Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. отужио је проф. др Лаза Костића због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељм и његовим домаћим помагачем.

Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао). Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, наравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на свијетлом лику честитог проф. др Лаза Костића и његове угледне породице. Ову црну мрљу не би требало брисати него само пренијети са Лаза на његове клеветнике и „судије“.

Три деценије у одбрани Српства

Лазо је тешко преболио и на овај начин нанесене боли, утолико прије што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овдје ћемо поменути само нека међународна признања.

Почетком 1945. г. изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.

Почетком 1955. г. изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. D.S. 1108-16. Street HB) као једини из јужнословенских земаља.

Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univerzitum“ (Чикаго 37 III).

Године 1964, када још није била објављена ни трећина Лазових дјела, основан је Српски народни универзитет „Др Лазо М. Костић“, чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. Vest Neishnel, Aveni Milvoki). Двије године касније почео је излазити лист „Српство“, као орган СНУ „Др Лазо М. Костић“, у коме је уступан значајан простор Лазу и онима који су писали о њему и његовом дјелу.

Не нажалост, него на бруку и срамоту, Лазу Костићу није било мјеста у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „Свезнање“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и проф. др Лазо Костић, нису ни поменути. Многи аутори поткрадају Лаза објављујући своје књиге и фељтоне, у којима није тешко препознати Лазова дјела, а да њега и не помену. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова (1994) не помиње ни Лаза ни његова дјела.

Хоће ли свеколики српски народ имати снаге да ову неправду исправи?

Сахрањен на католичком гробљу

Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у самоћи, у туђој земљи, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Том великом и бескомпромисном борцу за Српство, српску ћирилицу и православље, на надгробној плочи, уз изразито католички тип крста, стоји латинични текст: Проф. др. јур. Лазар М. Костић 1897-1979. Ако има душе, Лазова душа неће имати мира док под том плочом леже његови земни остаци (а леже већ двије деценије).

Ако живи људи, које је Лазо задужио својим дјелом, имају душу, испуниће Лазову посљедњу жељу. А како је она изражена, види се у чланку „Канадског Србобрана“ од 25. октобра 1985, који овако почиње: Др Лазо М. Костић… закупио је гробницу на 50 година са жељом и надом да ће га захвално Српство једнога дана пренети у ослобођену његову љубљену Боку Которску.

Васко Костић

извор: Српско наслеђе, бр. 14. фебруар 1999.

Повезани чланци:
Заборављени великан проф. др Лазо Костић