Лазо М. Костић

Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел

Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену  Рут  Мичел,  која  je  дуго  времена  провела  међу  Србима,  па  чак  и  за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. У  њеној  књижици:  „Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија“, Мичел се изражава овако:
Рут Мичел

Рут Мичел – Срби  су  изабрали  рат

„Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе.  Али  они  се  такође  налазе  међу  њеним  најгорим  пропагандистима. Они  не  знају  како  да  употребе  речи  у  њихову  личну  корист,  верујући  да њихова  дела  најречитије  и  довољно  гласно  говоре  о  њима  нама,  њиховим савезницима.  Хрвати,  с  друге  стране,  дуго  вежбани  у  интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и „партизанима“.

„За  време  проведених  три  и  по  године  на  Балкану  у  студирању  и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило …

Српски  сељачки  земљорадници,  живећи  под  најлибералнијим  и најнапреднији  аграрним  законима  Европе,  чине  82%  становништва  и  у основи су противници комунизма …“

У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава:

„Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они  не  траже  –  а  ја  то  тврдим  са  пуним  ауторитетом  –  никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они  траже  једино  ово:  Безуслувну  слободу,  ону  слободу  коју  смо  им  ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу  да  сарађују  као  слободан  народ,  али  они  неће  да  примају  никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа…

…Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су у потпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!…

То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани… И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе…

Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!… Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом… У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног  пораза,  али  нетучени,  они  су  били  први  од  савезника  који  су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу… Немци мрзе Србе највише зато  што  су  се  они  најбоље  борили.  Они  су  масакрирани  горе  но  и  једна нација  у  модерној  историји,  сем  јеврејске,  али  они  још  увек  стоје непоколебљиви.  Њихова  земља,  њихови  домови  опустошени  су  више  но  и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје… Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће слобода, једина  награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«.

И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује „Драгом читаоцу“.

„…Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени…

Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи…

Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су  је  изборили  и  збацили  Турке сами и непомогнути,—  једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они  су  без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве…“

Рут Мичел, Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија

Украс 1

Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у „Српској Борби“ од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој:

„Позната  америчка  патриоткиња,  новинарка,  аутор,  српски  четник,  Рут Мичел,  умрла  је  изненада  од  срчаног  напада,  у  80  години  свога  живота,  у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године.

Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били  Мичела,  пионира  идеје  савремене  америчке  авиације  после  Првог светског рата (1925 године).

Рут  је  рођена  у  Милвоки,  Висконсин,  а  завршила  је  познати  девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина.  Написала  је  књигу:  „Мој  брат  Бил“  1953  године.  Путовала  је  по Америци и рекламирала са успехом филм „Суђење Били Мичелу“.

У  предвечерје  рата  између  Хитлерове  Немачке  и  Југославије,  Рут  је дошла  у  Југославију.  Путовала  је  по  разним  покрајинама  и  градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи.

На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и  слободарски  народ.  И  без  икаквог  предомишљања,  а  са  дубоком  вером  у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби.  То  је  једина  жена-странкиња,  која  је  била  активни  борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију.

По  повратку  у  Америку,  учинила  је  све  да  помогне  Дражи  и  српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама  у  корист  Срба  и  праведне  борбе  српског  народа,  Рут  Мичел  је написала  и  књигу:  „Срби  су  изабрали  рат  –  Четник  износи  чињенице  о борби Михаиловићевих Срба, 1943“.

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Српска се душа не да сецирати – Женина Клапје

Француска књижевница Женина Клапје издала је 1918. године једну књигу под насловом „Легендарна Србија“. Књига је јамачно писана за време Првог светског рата. У њој она са великим одушевљењем пише о Србима.:
Женина Клапје

Женина Клапје – Легендарна Србија

„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче сваком методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи петрифициран…

Српска душа је далеко од вештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство…

Но, кад је српска душа, остајући на чистом извору своје песничке инспирације, сачувала, благодарећи томе, своју првобитну чистоћу, зашто је тако слабо схваћена?…

Снажна раса, коју дуго ропство није било кадро сломити, Срби, опкољени смртним непријатељима: Турцима, Арнаутима, Бугарима, Мађарима, Немцима и другим, одавно су привикли да се сконцетришу у свом трпљењу…

Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечије лакше не отвори и не разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче…

Која психологија је кадра да проучи ову велику душу? Историја Србије више је опевана него описана. У дугачкој Епопеји хероји славне прошлости учињени су бесмртним. Срби у херојској поезији преносе с колена на колено национално благо: Милоша, Лазара, Марка, Душана…

Срби су увек стајали као живи бедем и одбрана западног света противу варварске инвазије Истока…

У једном несвесном нагону, често болном, увек витешком, овај народ корача напред…

Да би могла да се схвати српска душа, треба посећи пет векова унатраг. Треба се вратити у доба, када је национална слава и величина у свом напону сломљена на Косову…

Врло дуго су његове тежње одбијане, његове жеље остајале неиспуњене, његове наде изневераване, и у пркос свега, он се увек надао, увек веровао. У повољним часовима он се уздиже да поново оживи са својим херојима…

Што је српску душу немогуће анализирати, то је за то, што је она врло поносита, што је млада и врло много патила. Она је остала још увек у идеалистичком добу Крсташтва. Наше хладно расуђивање залутаће следујући њено испитивање. Само срцем можемо је појмити.“

Женина Клапје – „Легендарна Србија”, Париз 1918

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Српско Светосавље равноапостолско – Френсис Конт

Француски историчар и професор на Сорбони Франсис Конт уочава пресудну улогу Светосавља у животу и трајању српског народа. Од Доментијана до данас значај Светог Саве за српски народ пореди се са значајем Мојсија за Јевреје и с правом се назива равноапостолским.
Френсис Конт

Френсис Конт, Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)

„Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време ропства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог саве. Зато је и он назван равноапостолним.

Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израелски народ.“

Френсис Конт

Френсис Конт (Francis Conte) је француски историчар, професор и шеф Катедре за руску цивилизацију на Сорбони и један од водећих слависта Европе.

Његов најзначајнији рад  је дело „Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)“, јединствена синтеза историје словенских цивилизација почев од њихове најраније прошлости. Дело представља капиталан допринос духовној историји највеће од три велике групе европских народа, сагледане у духу такозване „Нове историје“, данас водећег правца западне историографије.

Књига обрађује питања везана за словенску прапостојбину, сеобу, језик, начин живота, обичаје, друштво, положај жене у словенском свету, правне односе, задругарство, религију, баштину византијске цивилизације и  политичку  идеологију словенских народа.

Лазо М. Костић, „Срби у очима странаца” Швајцарска 1968-72.

Приредио: Далибор Дрекић

Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина; 1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица. Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2. јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“

​Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Српска Босна, Застава

Српска Босна

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела. Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић, Чикаго, 1963.

Извор: Западни Срби

Прва српска тробојка на војној тврђави у Боки

Застава је сашивена на брзину у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од Аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Не само послије Другог свјетског рата него и између два свјетска рата није готово ништа истраживано и писано о веома интересантним догађајима током ослобођења Боке 1918. године.

Највећа, најјача и најмодернија обална тврђава у Боки био је фор Радишевић у Кртолима. Осим већег броја митраљеских гнијезда, била су 4 тешка мерзера кал. 210 мм домета преко 7 км, 2 тврђавска топа кал. 150 мм, домета 10 км, 2 пољска топа кал. 90 мм, 2 рефлектора 900 мм и много пушкарница. У овој тврђави је засијала прва електрична сијалица у Боки и Црној Гори и прорадио први лифт за вертикални транспорт. У подземном дијелу су била 4 спрата под дебелим армираним сводовима, са много просторија за складишта муниције и хране и за смјештај војске. Фор је могао да прими хиљаду војника, иако му је редовна посада била пет пута мања. Око фора је био 8 м дубок и 6 м широк ров, а око њега неколико низова плетера од бодљикаве жице и жељезних шиљака. Био је неосвојив ондашњим ратним средствима, а могао је да издржи вишемјесечну опсаду.

Котор

Српска народна гарда – Котор

Чудно је да се баш такав објекат први освоји и да се на њему истакне прва српска застава на неком војном објекту у Боки. Тешко је то и повјеровати, поготово кад нису пронађени документи. Ипак, догађај није било тешко реконструисати, јер су остављена два записа, која су раније и објављивана, независно један од другога и у разним књигама. Први запис је оставио поп Марко Костић, тада предсједник илегалног Народног вијећа. Објављен је у књизи „Комитски покрет у Црној Гори““ Кордића и Ашанина 1985. г. а и у неким новинама. Други запис је проф. др Лаза Костића, тада команданта новоосноване ослободилачке јединице. Објављен је у његовој књизи „О заставама код Срба“, 1960. године. Синтеза једног и другог записа, који се незнатно разликују, објављена је и у књизи „Српска народна гарда у Котору“ 1989. године. Овдје је скраћена верзија.

Сеоска стража или Српска гарда

Крај рата се већ назирао, а са њим и пропаст Аустроугарске царевине. Њени војници словенских националности, све чешће су дезертирали. Прикупљали су их мјесни патриоти, који су знали гдје их могу крити. Формирана је ослободилачка јединица од мјештана и дезертера, чији је срж била недавно пристигла комитска тројка. Ова јединица је различито називана; Сеоска стража или Српска гарда. Да им се не би расипала војска или била изложена нападима сеоске страже, аустроугарска команда је повукла војску са истурених положаја и сконцентрисала је у утврђењу. Села су практично остала слободна. У таквој ситуацији, на Вари, центру и главном зборишу Кртола, пред просторијама Кртољске читаонице (силом затворене уочи рата), окупили су се наоружани Кртољани и сви који су се крили по околним брдима и шумама.

Кртољана је било много мобилисаних на разним фронтовима, па их се мало способних за пушку нашло у Кртолима. Ипак, заједно са комитима, дезертерима и жандарима, формирана је јединица од 160 бораца. Како су се у тој јединици нашли и аустроугарски жандари? На Вари је била њихова станица и једино они нису повучени у тврђаву. Сви су били словенских националности. Нису пружили отпор формирању војне јединице. За њеног команданта је постављен Лазо Костић, син попа Марка. Лазо је био резервни аустроугарски официр, два мјесеца раније дезертирао кад је дошао на љетно одсуство.

Ова јединица је основана истог дана кад је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле још далеко. Истог дана је заузела положаје за опсаду фора Радишевић. Поп Марко Костић је одлично говорио њемачки језик, а лично познавао команданта фора Радишевић, рођеног Бечлију и доктора права, резервног вишег артиљеријског официра. У име Народног вијећа водио је преговоре са командантом фора. Командант, високи интелектуалац, имао је прилике да упозна менталитет Кртољана и прибојавао се њихове одмазде над својим војницима. Било је много разлога да се то очекује.

Кртоли

Током преговора, поп Марко је намјерно потенцирао такву могућност, али и дао чврсте гаранције да се никоме неће десити ништа непријатно ако командант прихвати условну капитулацију.

Комадант је прихватио услове: да му војска остане под хуманитарним третманом и на редовној менажи док се не разбистри ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под командом својих официра, који би задржали лично наоружање и да артиљерци остану на својим положајима, али под новом командом.

Пуну седмицу дана прије стизања на фор Радишевић дијелова Другог пука Југословенске дивизије, извршена је предаја фора Радишевић кртољској Сеоској стражи. Церемонијал предаје је обављен по свим војничким прописима и витешким начелима. Аустроугарска војска, која је била на положајима под пуном ратном спремом, повучена је на зборно мјесто и постројена. Комадант им је у кратком говору објаснио ситуацију и услове за полагање оружја. Није било ни очајавања ни одушевљења. Дисциплиновано су сложили пушке у пирамиде (а не набацали на гомилу) и вратили се у строј. Испоставило се да их има 600 и да су претежно Мађари. Отворене су капије и умарширала је Сеоска стража, различито одјевена и са разноликим наоружањем.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и победници, чак равноправно чекали ред за следовање

Нашле су се двије војске постројене једна наспрам друге. Уз посљедњи поздрав свих заједно, спуштена је аустроугарска застава са високог тврђавског јарбола. Није ни згужвана, ни згажена, ни спаљена, него смотана и предата дотадашњем команданту фора. Аустријског заставника смијенио је црногорски комита Крсто Калезић. Та част му је припала као ветерану са најдужим борачким стажом. Поново уз поздрав обје војске, успињала се уз јарбол велика српска тробојка. На брзину је сашивена у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Све је то било мало, па је Лазо Костић тражио да се смјена застава поздрави и са 21 топовским пуцњем. Бивши командант је објаснио да нема других сем „оштрих“ (бојевих) граната. То је баш и одговарало. Боље ће се чути, а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити. Да би канонада што дуже трајала, није била плотунска него појединачна, и то из мерзера најтежег калибра. Тресло се читаво Луштичко полуострво, а почели су стизати протести. Није се знало да ли Аустријанци са фора гађају неки савезнички брод, или пред повлачењем уништавају властите објекте.

Да артиљерци остану на својим мјестима није тражено само ради славља. Проносили су се гласови да Италијани желе окупирати Боку и предухитрити српску војску. Требало их је спремно дочекати. То је био главни разлог за запосједање фора Радишевић. Други разлог је био да се што прије отворе складишта хране и спаси изгладњели народ. То је одмах учињено. Требало је спријечити уништење складишта, што се могло очекивати.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа Југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и побједници, чак и равноправно чекали ред за следовање. Услове предаје су поштовале и регуларне трупе, па је одмах организована евакуација заробљеника својим кућама.

Васко Костић

Извор: Српско Наслеђе бр. 12. децембар 1998.

Заборављени великан проф. др Лазо Костић

Име Лазе Костића већини Срба још увијек ништа не значи. Припремајући се за ово предавање разговарао сам са више мојих пријатеља и познаника и већина је на помен имена мислила на пјесника Лазу Костића, а исто тако већина није ни знала да је Лазо Костић постојао, а ако су и знали да је постојао, знали су тек магловито понешто о њему, али нико није знао стварни значај овог човјека.
Лазо М. Костић

Лазо М. Костић

(Предавање одржано у Светоуспенском храму, у Швамендингену, Швајцарска)

Немам право да ја одредим ко је најзаслужнији Србин двадесетог вијека, али морам да нагласим да је дјело Лазе Костића, премда огромно, мало познато и мало искориштено. Сматрам га већим и значајнијим Србином од Николе Тесле којег познаје свако дијете или Милеве Марић коју смо такође били заборавили па смо је у скорије вријеме отргли од заборава. Кад кажем да је Лазо већи и значајнији Србин од поменутих, не чиним то са намјером да њих умањим, него да нагласим како би име и дјело Лазе Костића требало да буде опште познато у нашем народу. За разлику од двоје поменутих великих Срба Лазо Костић је цијели свој живот посветио нашем народу.

Када сам се прихватио задатка да припремим предавање о Лази Костићу нисам знао пред колико великим изазовом се налазим. Премда сам доста његових текстова прочитао, углавном објављиваних у штампи деведесетих година прошлог вијека, а касније и у интернету, нисам био у потпуности сагледао колико је његов рад велики и значајан. Спознавши величину овог човјека као и величину његове жртве за Српство учинило ми се да стојим пред океаном или у подножју велике планине, одједном сасвим мален и безначајан у односу на величину овог човјека и његовог дјела.

Од Лазе Костића који нам је оставио више хиљада штампаних страница из којих можемо и морамо много да научимо, а ја сам поред осталог научио да само човјек који се одрекне сујете и наоуружа стрпљењем може да створи велика дјела каква је створио Лазо Костић. Још нешто врло важно сам закључио, а то је да су већина великих Срба били у једном исти, крај живота су дочекали без материјалног богатства у најужем смислу тог појма, премда су имали прилику да се обогате. Најважније је свакако то да је овај човјек у себи носио огромну љубав према свом народу. Љубав која је била већа од свега осталог па је био спреман да похвали и оне Србе који су нешто значајно урадили и онда када није дијелио њихове политичке ставове. Кад ово кажем полазим од чињенице да је био антикомуниста и да државни оквир, Југославију, није сматрао добрим него погубним ријешењем за српски народ. Када је корио Србе, нпр., свештеника из Чикага који је бојкотовао његове књиге и отворено радио против истине о нашем народу на којој је Лазо истрајавао, није то чинио са бијесом него се благо, скоро наивно, чудећи. На другом мјесту кад говори о томе да су само три Босанца купила прву књигу о Босни, не љути се на Босанце него их жали због апатије у којој се налазе па се не брину за своју историју, а ко се не брине за историју не брине се ни за будућност.

Сматрам највећом грешком у оваквим предавањима набрајање биографских података, али пошто је то неопходно почећемо од оног што је значајније од самог датума рођења, а рођен је 15. Марта 1897 у Бокељском селу Врановићи. Лазо Костић се родио у свештеничкој породици, а његов отац Марко је био тринаести свештеник у породици. Можемо да замислимо шта то значи ако узмемо у обзир да је у то вријеме огромна већина наших сународника била неписмена.

Свештеници у прошлости нису били само свештеници него и учитељи, савјетници, народни трибуни и на крају вође у устанцима и борбама против окупатора. Један мој пријатељ је рекао, а тврди да је цитирао Лазу Костића, да смо у прошлости имали златне попове који су имали дрвене крстове, а да данас имамо дрвене попове са златним крстовима и пао у немилост владик

е зворничко-тузланског, надам се да ја нећу пасти у немилост јер га цитирам, али нисам могао да одолим пошто је ово приписао Лази Костићу, а основа за формирање Лазе Костића, је рођење у свештеничкој породоци са дугом свештеничком традицијом. Од 1776 је у једној од кућа Костића је била народна школа у којој су радили Костићи више од једног вијека, што говори о наслијеђу које је својим генима носио Лазо.

Родити се у породици у којој постоји традиција школовања је био одличан предуслов да се Лазо посвети науци, поготову што је и мајка Лазова Даринка Петковић била образована. Говорила је више језика и била кћерка капетана брода Саве Петковића, који је био познатији у Јужној Америци него у отаџбини. Дјед по оцу Лазар, свештеник и дјед по мајци капетан брода Саво су били одлични темељи за малог Лазу па није изненђујуће да је дјечак више од свега волио књигу. Саво Петковић је био познат и по томе што је први пут након средњег вијека на мору развио српску заставу. Наиме преузео је брод „Сан Мишел“ у Нанту од познатог писца Жила Верна који је купљен за краља Николу и допловио њиме у Боку.

Постоји у нашем народу обичај да се дјетету које полази на студије каже: „Пази да не преучиш“, што значи да човјек који студира мора да пази да не заборави ко је, шта је, чији је. Да не заборави своје коријене и често неписмене родитеље који га, одричући се често и најосновнијег, шаљу у школу. Дешава се, на жалост, често да тај млади човјек преучи и заборави на своје коријење и постане „грађанин свијета“ који са презиром гледа на своје сународнике и стиди се својих директних предака.

Лазо Костић није преучио, да јесте данас га не бих ни помињао. Предуслов да не преучи је свакако ово што сам поменуо да је у породицама, како оца, тако и мајке, имао дугу традицију школовања.

Родио се и стасавао у бурним временима, као да ми Срби имамо неко вријеме које није бурно, али посебност његовог стасавања су честе промјене мјеста школовања јер се све дешава на почетку и у току Првог свјетског рата. Школовао се у Котору и Задру и био избачен из школе. Ванредно полаже испите на Цетињу и у Сарајеву, да би коначно гимназију завршио у Сремским Карловцима Поред изабацивања из школе због својих српских ставова, успио је да је заврши премда је постојала одлука да је избачен из свих гимназија у тадашњој Аустро-угарској монархији па школовање. У току Првог свјетског позван је у војску, у школу резервених официра у Сарајеву. Отишавши на редовно одсуство није се више вратио него је побјегао у шуму и основао наоружану одметничку групу назвавши је „Српском гардом“.

По завршетку Првог свјетског рата уписује богословију, али чим је отворен правни факултет у Београду прелази на право и за четири године завршава два факултета; право и економску статистику и докторирао у Франкфурту на Мајни 1923 године. Постављен је већ 1921 за секретара Државне статистике Краљевине СХС. Вјероватно нико није могао ни да сања да ће овај млади човјек који им се назирала сјајна каријера морати да бјежи и крај живота дочека у материјалном сиромаштву премда му се духовно и душевно богатство не може оспорити.

Човјек који је са лакоћом завршио два факултета, одбранио два доктората, основао економски факултет у Београду морао је 1944 пред Гестапоом да побјегне у шуму, а одатле у Швајцарску јер се назирала побједа комуниста којима као ни Нијемцима Лазо није био по вољи.

Човјек који је толико изгарао на послу да је на предавања у Љубљану путовао возом ноћу и радио дању, послије Другог свјетског рата неће бити пожељан на факултету који је лично основао и то захваљујући својим предратним сарадницима.

Са непуне тридесет и двије године био је најмлађи члан Свјетског статистичког друштва и као такав пропутовао цијели свијет држећи предавања.

Оженио се. Добио троје дјеце, двије кћерке и сина и све је изгледало да ће овај човјек у миру наставити започето, а онда је дошао још један велики рат послије кога ће побјећи заувијек и можда баш захваљујући томе написати најзначајнија дјела српске историје, однос„но најзначајнија дјела која се односе на Други свјетски рат у Југославији. Премда није био историчар, био је научник од главе до пете и његова дјела су управо таква иако он на једном мјесту тврди да не пише историју у чисто научном смислу. Можда је то изјавио јер су његова дјела настала у одбрану Српства па су у њих укључена његова осјећања, а у науци нема мјеста за осјећања.

Шта је Лазу натјерало да побјегне из Југославије.

Знамо да му је дојављено да га тражи Гестапо па је побјегао у шуму, али због ровитог здравља, проблеми са срцем, није остао да се бори него је отишао у Швајцарску. Стигао је овамо првог маја 1945 што значи прије завршетка Другог свјетског рата. Како је прошао кроз Италију која је била дјелимично ослобођена док се у сјеверној Италији још увијек налазило два милиона њемачких војника и италијанских фашиста, није ми познато. Познато ми је да је тридесетог априла њемачки генерал Волф потписао капитулацију њемачких снага у Италији, али не знам да ли је то било од значаја прогнанику Лази Костићу да стигне до Швајцарске.

Побјегао је пред нацистичком тајном полицијом, а није се вратио због комуниста, јер се, како су тврдили његови вајни пријатељи профосори огријешио о народ у Другом свјетском рату. Па да видимо у чему је његов гријех.

Познато је да Лазо није цијено кнеза намјесника Павла Карађорђевића и његову политику, али није био одушевљен ни мартовским демонстрацијама. Ми који смо рођени у Југославији учили смо да је то организовала Комунистичка партија, а данас знамо да је број демонстраната које су комунисти извели на демонстрације био безначајан и да је енглеска тајна служба уложила много новца и рада својих агената да Срби одбију уговор који је влада потписала са Њемачком. Ми смо учили да је Југославија била приступила Трећем рајху, што није истина, и да уговор није био поништен преживјели бисмо Други свјетски рат као што га је преживјела Швајцарска.

Лазо није подржавао демонстрације јер је вјеровао да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да одазове на меобилизацију без чекања на позив. Пријавио се добровољно јер је сматрао и желио да професори дају лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

Након капитулације, вратио се у Београд. Он није био члан нити једне квислиншке владе, иако је више пута позиван од стране генерала Милана Недића. Као правни теоретичар, знао је шта је „Влада“ под страном окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савеза са окупатором. Комесаријат за цивилну администрацију“ је нешто друго.

Према међународном праву комесаријат за цивилну управу није само могућ, већ и неопходно успостављање административне управе за олакшавање живота и спречавање изумирања поробљеног народа. Први Комесар није био Недић, нити било који појединац. Комесријат је основала група угледних личности из свих региона Србије, који се трезвено разматрали тешку ситуација и мјере које треба предузети да спаси оно што се још увијек могло спасити. Посебно када су Хрвати формирали своју монструозну НДХ и довели у питање биолошки опстанак српског народа.

Комесаријат се састојао од 5 особа из Србије, 2 Црногораца, један Херцеговац, један из Лике и један Бокељ (Лазо Костић). Онда није било могуће знати да ли ће доћи до избијања устанка против Нијемаца, а био је на снази, њемачко-совјетски пакт. Чим је пакт је престао да важи и Нијемци су напали на Совјетски Савез, Лазо је дао неопозиву оставку. Колико је Комесаријат олакшао муке народу и колико је урађено да се спасу избеглице из Словеније, Босне и Хрватске, који су похрлили да потраже уточиште у Србији, теба тек да се објективно утврди и објави.

Након тога, Лазо се повукао, али није имао мира. Изјавио је: За све вријеме рата је тражено од мене да напишем, нешто, или да одржим говор. Најмање стотину пута је Недић тражио то од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем … Током рата нисам желио да пишем нити да се јавно обратим народу. Нису ни многи други писали и говорили, али то од њих нико није ни тражио.

Милан Недић је имао никакву улогу у стварању Комесаријата, али пошто је формирао своју владу, у неколико наврата понудио Лази различите функције: министарство, савјетовање, предсједништво Државног савета, итд Све ово је Лазо одлучно одбио. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио његову понуду 1942. године да му се придружи у циљу развоја пројекта новог Устава послератне југословенске владе..

Државни суд ФНРЈ није нашао елементе кривце, па му је његов колега и пријатељ Милан Бартош неколико пута понудио добру позицију ако се врати у земљу. Али он је ипак оптужен, а то је урађено од стране његових драгих бивших колега.

„Суд части Економско комерцијалне високе школе“, у оптужници 150, од ​​26. марта 1945. оптужио проф. Др Лаза Костића, због културне, административне, економске и политичке сарадње са непријатељем и његовим домаћим помоћника. Оптужница га терети и да је имао намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем оснивању је учествовао). Расправа је одржана у одсуству оптуженог, без браниоца по дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од овог, наравно, није било ништа, јер није било доказа. Ипак, је Лазо и формално 28. јуна, 1945 отпуштен из државне службе. Остала је тамна мрља на лику проф. др Лаза Костића и његова угледне породице. Ову тамну мрљу не треба брисати, треба је само пренијети са Лазе на његове клеветника и „судије“. Али како то учинити када потомци истих и данас владају Србијом?

Било би логично да повјерујемо да је човјек који тако много радио имао и много пара. Лазо се није обогатио премда је имао прилику, поштен какав је био, поштен као и његов имењак др. Лаза Пачу није посегнуо за могућностима које су му нуђене па није имао ни ауто ни вилу на Дедињу, као његове мање успијшене колеге. Није имао своју кућу или приватни стан. Он је живио на четвртом спрату зграде у Мутаповој улици. Није имао несрећу па му је два пута опљачкан стан и зграда погођена авионском бомбом у априлском рату 1941. године. Највећа несрећа га је задесила прије рата, у јануару 1939, када му је са само десет година старости умро син Марко. Још једна велика несрећа га је задесила у новембру 1943, када су Немци обесили његовог млађег и јединог брата Мирка.

Поред несрећног сина Лазо је имао двије ћерке: Гроздану, мајку познате рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професорку књижевности, дугогодишњег лектора у листу „Политика“.

Лазо у Швајцарској

Као што сам већ рекао Лазо је стигао у Швајцарску прије завршетка Другог свјетског рата и остао без намјере да се врати док год су комунисти на власти. Није дочекао њихов одлазак са сцене умро је 1979 године, а да је нешто данас жив не вјерујем да био отишао у Србију јер владају потомци комуниста, а и ако би отишао не би био примљен раширених руку јер поново нису пожељни искрени родољуби, нарочито они који држе до историје и епске поезије. Кажем ово јер ми паде на памет приједлог проф.др Ролфа-Дитера Клугеа директора славистичког семинера Универзитета у Тибингену, а предложио је да се српској дјеци забрани у школама учење српске националне поезије и историје. Његов приједлог изречен 1997 изгледа као увод у оно што ће се дешавати послије 2000 године када ће Гашо Кнежевић и Тинде Ковач Церовић дати све од себе да униште школство у Србији. Колико су били успијешни казује чињеница да је у 2015 године у уџбенику за шести разред писало да су Срби отели Косова од Албанаца.

Морам да се задржим на овом мало премда се не односи непосредно на Лазу Костића, али се односи на моју тврдњу да ни данас у Србији не би био пожељан јер владају дјеца комуниста. Покојни супруг Тинде Ковач Церовић је био сестрић Милована Ђиласа, дугогодишњни новинар листа Време, а својевремено је у Америци давао умоболне изјаве против сопственог народа. Његов брат Станко Церовић је написао књигу „У канџама хуманиста“, бацивши тако камен на оне за које годинама радио као у осталом и његов брат Стојан и снаја Тинде, али се није ослободио комунистичких идеја које владају његовим умом и душом.

Лазо је знао да је комунизам погубан за српски народ и да је Југославија као оквир за српски народ погубна у истој мјери, а знао је такође да ће комунисти дозволити да злочини почињени над Србима падну у заборав па се већ 1945 бацио у истраживање свега оног што се дешавало у монструозној усташкој држави НДХ.

По ономе што је написао имао је тада примања у швајцарским францима у вриједности педесет долара што свакако није било много, једва да је било довољно за живот, али он и са тако скромним финансијским могућностима путује у Италију и Њемачку да би дошао до њихових ратних архива и тако документовао све оно што се дешавало у НДХ.

Свјесно у је други план стављао архиве „савезника“ јер се могло и смјело сумњати у њихову пристраност па је највећи дио своје пажње посветио архивама непријатеља. Тек из изјештаја њемачких и италијанских официра могу се сагледати размјере монструозности НДХ, као и огромне жртве српског народа. Након свега што сам прочитао рекао сам: „Добро је да уопште постојимо“.

Лазо је највише цијенио документе, односно извјештаје њемачких официра који су писали из НДХ јер каже, Нијемци то раде без осјећања, па и кад се згражвају над оним што се дешава, извјештаји су им крајње прецизни, док су Италијани као темпераментан и осјећајан народ склони да у извјештај уносе и личне емоције.

Као што сам већ рекао у науци нема мјеста осјећањима па су зато извјештаји њемачких официра за науку свакако кориснији.

Лазо истражује и пише вјероватно у почетку не знајући да га чекају Сизифове муке тек кад књигу заврши. Покушавам да замислим ситуацију када човјек његовог калибра напише књигу и обрати се Србима који тада као и данас живе расијани по свим континетима, са једном разликом што су тада знали ко им је непријатељ и ко их уништава, док данас то не знамо, или барем већина не зна, да ту књигу купе у претплати или да му помогну да је објави.

Тек тада се сусреће са мукама јер књигу објављује плаћајући из свог џепа штамапње и за издање од 500 прмијерака потребно му је у просјеку пет година да је распрода, односно поклони. Наравно он не чека да прода књигу да би писао другу, он истражује и пише неуморно и тако настаје између 70 и 80 дијела од непроцјењивог значаја за нас као народ, али на жалост те књиге још нису дошле до нас премда су штампане послије 1991 године.

Ако знамо да у годинама послије Другог свјетског рата америчке и британске тајне службе узимају све по нечему посебне и способне људе који не могу да се врате у државе свог поријекла, зачудиће нас свакако да један генијалан човјек какав је био Лазо Костић остаје у швајцарском селу Ветингену, а да није запослен и добро плаћен јер почиње хладни рат и сви антикомунисти су добродошли. Човјек који говори пет страних језика, научник је свјетског гласа, декларисани антикомуниста остаје непримјећен? Не чуди ли вас то мало?

У вријеме када Американци кроз пројекат Спајалица спасавају 15 000 нацистичких злочинаца, међу њима и хрватске усташе, румунске и украјинске квислинге, а све то уз помоћ Ватикана односно кардинала Крунослава Драгановића који управља канцеларијом Светог Јеронима, и води пројекат „Пацовски канали“, Американци нису заинтересовани за научника какав је био Лазо Костић.

Одговор је једоноставан Лазо је био превише частан човјек да би радио за тајне службе које су у својој основи криминалне организације, а друго и важније Лазо није вјеровао западу. Био је антикомуниста и патио што је наш народ као и руски у канџама комуниста, али је инсистирао на томе да Срби морају да његују односе са својом православном и словенском браћом, Русима и Бугарима и да се не надају ничем добром од запада.

Прозрео је много прије свих осталих да се запада претвара у луциферијанско друштво и инсистирао да је за Србе једини спас Православље као и савез са словенском односно првославном браћом.

Поред тога што је знао да је Руска православна црква добро начета пројектом „Лењинове живе цркве“ и да је на исти начин нарушена Српска православна црква, вјеровао је да ће вријеме учинити своје и да ће се цркве, једина и друга очистити од зла и бити оно што су биле у прошлости, кичма нације.

Лазо живи у Швајцарској а његове књиге стижу до Сједињених држава, Канаде и Аустралије. У Европи једва да се продају јер је очигледно да у Европи не постоје јаке српске организације и да постоји страх од југословенске тајне службе. Ипак помаже га колико може Српска читаонице из Цириха, као и ријетки храбри појединци.

Лазо је оставио записано у уводима својих књига са којим се препрекама сусретао као и од кога је добио помоћ, па се сад враћам на то како је корио нас из Босне да су само тројица купила његову књигу „Српска Босна“, али истовремено хвали Милана Босанца који је дао двије трећине новца за штампање наредног издања. Милан Босанац није право име, него псеудоним јер је дародавац желио да остане анониман. Величина хуманог човјека је стварна само онда када остане анониман јер чим дозволимо да се нашим именом маше као именом хуманог човјека, попуштамо пред сујетом, па онда наше добро дјело ма колико је добро није више чисто, као оно што учинимо анонимно.

Међутим ја вјерујем да код овог Милана Босанца којег треба да хвалимо и да му будемо захвални, био могућ страх од одмазде од стране југословенске тајне службе, па је желио да остане заштићен анонимношћу. Не треба да заборавимо да је у вријеме живота и стварања Лазе Костића југословенска тајна служба, односно криминалци ангажовани за ту сврху, убијали политичке емигранте и то све оне који су представљали могућу опасност. Да ли је Лазо Костић представљао опасност по Југославију? Наравно, али човјек чија се дјела објављују у само 500 примјерака није опасност у мјери у којој је био рецимо Драгиша Кашиковић који је своје антикомунистичке афоризме успијевао да прошверцују у Београд. Драгиша Кашиковић је убијен од стране УДБА-иних џелата и до данас не знамо ко је то учинио.

Лазо Костић је срећом живио довољно дуго да остави иза себе дјела од непроцијењеиве вриједности. На нашу несрећу нисмо их прочитали, како ми обични мали људи, тако ни они који би требало да се брину за судбину нашег народа. Да смо могли да их читамо прије деведесетих година двадесетог вијека, вјероватно не бисмо правили погрешне кораке, или барем не бисмо деведесетих наивно вјеровали да имамо савезнике из Другог свјетског рата јер испоставило се да су нам стари савезници гори непријатељи до оних на чије смо непријатество навикли.

Од свих дијела Лазе Костића највише пажње сам посветио књизи „Српска Босна“.

Као и све своје књиге Лазо је и ову објавио уз помоћ племенитих Срба, већ поменутог Милана Босанца и Михаила Милановића из Багрдана. Лазо помиње, али не кори строго четничка и витешка српка удружења којих у Америци има на десетине, од којих му нико никад нико није помогао нити купио и једну књигу, за разлику рецимо од Српског културног клуба Свети Сава из Канаде који су објавили једно издање ове књиге.

Као у и у свим својим књигама Лазо пушта друге да говоре, то јесте цитира најчешће стране научнике доказујући кроз њих да је становништво Босне и Херцеговине скоро искључиво српског поријекла. Ова књига је састављена од седам засебних цјелина, односно књига што ја лично сматрам грешком јер тешко је данас пронаћи читаоца који ће посегнути за овако обимним дјелом. Вјерујем да би књиге лакше дошле до читаоце да су штампане свака за себе.

Лазо у овом обимном дјелу односно дјелима утврђује и историјски доказује да сеу Босна и Хрецеговина односно становништво искључиво српски без обзира што је дио становништва муслиманске односно католичке вјере.

Било би предуго да говорим о садржају књиге, па ћу препустити вама да је сами прочитате, а ја ћу да се позабавим са неколико занимљивости. Сви документи босанских владара писани су ћирилицом и српским језиком. Преписка је била искључиво на српском језик, а када је питању преписка са странцима нпр., са Венецијом онда је писано писмо како на српском и ћирилцом, тако и на латинском латиницом.

Послије коначног пада Босне и Херцеговине под турску власт један дио народа је примио ислам, али се никад нису одрекли језика и писма па ћирилицу називају Беговским писмом или Старом Србијом. Поред увођења арпаског писма беговске породице, нарочито жене пишу ћирилоцом.

По доласку Аустријанаца форсира се латиница коју прихватају једино католици, док Срби православци остају вјерни свом писму. Муслимани прихватају латиницу тек после Ататуркове реформе у Турској.

До деветнаестог вијека католици у Босни нису себе смаптрали Хрватима и тек уз велике напоре које је уложила католичка црква и Људевит Гај почињу да се сматрају Хрватима, а до тада се себе називали, Словнима, Кршћанима или чак Латинима, али никад нису спорили да говоре српским језиком, а писали су Ћирилицом.

Занимљиво је да када Лазо говори о Босни седамесетих година прошлог вијека, врло прецизно говорио како о Србима православне вјере, тако и о онима муслиманске и католичке. Кроз тројицу писаца, Андрића, Ћопића, Селимовића и њихова дјела, говори о Босни у којој живе Срби са три различите вјероисповјести.

На нашу несрећу, а на срамоту оних чија дужност је била да име Лазе Костића заузме мјесто у историји које му припада, ми и данас 38 година послије његове смрти знамо о њему и његовим дјелима врло мало.

У прошлости, идеологија (комунизам) и државни оквир (Југославија) биле су двије непремостиве препреке дјелима Лазе М. Костића. Ко би усудио да се донесе неку његову књигу чекало га је најмање пет година затвора. Један мој Мајевичан се дрзнуо да нешто такво уради па је добио шест и по година затвора у Фочи.

Са Лазиним дјелима почињемо у бившој Југославији да се сусрећемо тек почетком деведесетих година прошлог вијека. Издавачка кућа Досије из Београда је 1990. године објавила два наслова: “Спорни предјели Срба и Хрвата“ и “Све су то лажи и обмане“. Одломци из “Спорних предијела…“, обимне и важне књиге, излазили су као фељтон почев од децембра исте године у крагујевачким Погледима, тада врло добром и тиражном листу. Током прољећа и љета 1991, такође у Погледима, у шест наставака сазнали смо “Чија је Босна“. Сасвим је могуће да су ово били први сусрети др Костића са сународницима у Отаџбини.

“Неугашено Српство – Зборник радова српске политичке емиграције о националном питању 1945 – 1990“, издало је Друштво Српска Крајина 1992. године у Београду. Можда је др Лазо М. Костић у овој врло доброј књизи заслужио више простора, али то не умањује њен значај, као ни заслуге приређивача др Драгана Суботића, политиколога и научног сарадника у Институту за политичке студије у Београду.

Када човјек остари и (…) кад је изгнаник, бол га хвата при помисли на своју Отаџбину, говорио је Лазо М. Костић. Материјал за књигу о родној Боки сакупљао је деценијама са неким нарочитим жаром, са неким скоро религиозним расположењем. Прво издање књиге “О српском карактеру Боке Которске“ појавило се у Цириху 1961, а фототипско 1994. године. Симболично, на заједничком послу нашли су се издавачи из Београда (Сфаирос), Подгорице (Октоих) и Херцег Новог (Град писаца).

Прву књигу о др Лази М. Костићу написао је Васко Костић, син Лазиног млађег брата Мирка, којег су Нијемци објесили у децембру 1943. године. Ова биографија и библиографија изашла је 1995. под прикладним насловом: “Црногорац – свесрпски великан“. Са ознаком Црногорац хтио сам да нагласим да сам најчишћи и најнесумњивији Србин, више пута је написао др Костић. Ипак, љут на усташоидне зеленаше, своје уже земљаке, јавно се одрекао црногорства.

Великом дјелу професора Л. Костића први је плански пришао г. Добрислав Ђуровић из Новог Сада, оснивач и власник издавачке куће Добрица књига. Ступио је у контакт са млађом Лазином ћерком Даринком (носи име по баби), пензионерком из Београда, и од ње откупио ауторска права покојног оца. Током 1999. и 2000. године објављено је петнаестак наслова, врло лијепо опремљених и украшених са неколико ријетких фотографија из породичног албума.

“Српска национална литература“ изашла је 1999. године у Београду, као нека врста водича – приручника свима онима који хоће да се упознају са правим српским духовним темељима, како стоји у уводу. Приређивач и издавач ове књиге г. Владимир Максимовић, филозоф из Београда, за читање нам је препоручио дословно све емигрантске наслове Лазе М. Костића, са све годинама и мијестима издавања сваке књиге посебно. Врло комплетан и тачан списак!

Др Лазо М. Костић је између два свјетска рата припадао Народној радикалној странци. Тај податак је сигурно био додатни мотив др Војиславу Шешељу да 1999. године напише и изда књигу “Емигрантски опус професора Лазе М. Костића“. Костићева интелектуална заоставштина овдје је обрађена у шест тематских поглавља, а већи дио тог материјала излазио је и као фељтон у радикалском страначком листу Велика Србија, током те ратне 1999. године.

Био је то добар увод у десет књига “Сабраних дела“ Л. М. Костића. Издавачи, Земунски информативни пословни систем и Српска радикална странка су на око 10.000 страна обухватили и предратне радове др Костића, махом из уже струке – права и статистике. Објављен је врло обиман материјал – 237 дијела – књига, брошура, текстова, приказа, осврта и рецензија. Без обзира на страначка опредељења, овај радикалски напор из 2000. године нико не може и нема права да оспори. Једино данас можемо да се питамо да ли би се неки који су били у редакционом одбору данас вољели да се то заборави.

Скоро сви листови и часописи са српским предзнаком, посвећивали су дужну пажњу Л. М. Костићу и његовом дејлу. Више пута је објављивана његова биографија, прикази књига и прикладни текстови о Босни, српству Боке Которске или значају ћирилице за наш народ. У његовој родној Црној Гори нису га заборавили берански Србобран и которска Монархија, у којој је редовно сарађивао његов братић Васко, иначе познат и плодан писац историјских и бокељских књига. Круна, Образ, Национална култура, Нова искра, Велика Србија, Српско наслеђе, Српске органске студије – ово је сигурно непотпун списак београдских националних листова који су, једном или више пута, писали о др Костићу и његовом раду.

Набројах све ово што сам пронашао али и даље тврдим да је Лазо Костић заборављени великан.

Зашто?

Зато што име Лазе Костића већина Срба ништа не значи јер припремајући се за ово предавање разговарао сам са више мојих пријатеља и познаника и већина је на помен имена мислила на пјесника Лазу Костића, а исто тако већина није ни знала да је Лазо Костић постојао, а ако су и постојали знали су тек магловито понешто о њему, али нико није знао стварни значај овог човјека.

Када школе у Србији буду у оквиру историје имале дјела Лазе Костића као дио обавезне литературе, када школе и факултети, барем онај који је оснивао, понесу његово име, и када национална телевизија посвети њему серију која ће имати епизода барем онолико колико је Лазо написао књига смјећемо да повјерујемо да је његово име и дјело барем дјелимично ушло у народ.

Да ли ће се и кад то десити не знам. Надам се премда сумњам, пошто је код нас, као и у свијету наметнута клима заборава, па сви они који су писали историју на начин Лазе Костића нису пожељни.

Када ће држава и државне институције Србије на прави начин почети да његују сјећање на Лазу М. Костића не знам, али знам да ми можемо и требамо да то овде учинимо. Биће најбоље да оснујемо друштво чији ће искључиви задатак да његује сјећање на овог великог човјека у његово дјело.

У Ветингену 10. фебруар 2017.

Миодраг Лукић

извор: Фејсбук Репортер

Повезани чланци:
Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић

Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић

Стотину књига и две хиљаде студија носи његово име. Нека његова дела, писана у одбрану Српства, сврставају се међу капитална, а данас се, боље него икад, види с коликим даром предвиђања су била написана. Па ипак, много је познатији у иностранству него у Србији. Ко је проф. др Лазо Костић?
Лазо М. Костић

Лазо М. Костић

Једини грех младог и брилијантног научника, великог Србина и родољуба, било је чланство у „Комесаријату за цивилну управу“, формираном под немачком окупацијом. После раскида совјетско-немачког пакта поднео је оставку, неколико пута одбијао предлог да уђе у Недићеву владу, побегао из Београда пред потером Гестапоа… али га то није спасило да га, после ослобођења, у одсуству не изведу на Суд части и прогласе за ратног злочинца.

Ипак, у избеглиштву, наставио је да неуморно ради на аргументованој, научној одбрани српства. Ни данас није до краја рехабилитован, нити су у земљи издата његова дела (осим неколико). Остаје питање: да га нису забрањивали него објављивали и читали…

Чиме је он толико задужио отаџбину да га она не би смјела заборавити? Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дјела и универзитетских уyбеника, а све остало су дјела у одбрани Српства, српских територија и о српско-хрватским односима кроз вјекове.

Из његових дјела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свијету их није могао свак читати јер су писане на српском и ћирилицом.

Свештеничка кућа из Доњег Грбља

Лазо М. Костић

Лазар Марков Костић

Лазо је рођен 15. марта 1897. у бокељскм селу Врановићи (Доњи Грбаљ), гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вјере прадједовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру савјетници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвјети учитељи, у култури носиоци свих активности.

У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори (па и даље), основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и Лаза Марковог.

Лазова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаyија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери.

У то вријеме је њен отац био заповједник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за књаза Николу преузео је у француској луци Нант капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жила Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору послије пропасти средњовјековног српског царства, па је и због тога било неприлика.

Након смрти Лазовог дједа, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву. Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.

Франкфуртски доктор, секретар Државне статистике

Мијењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Лазо је тако више научио него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Беогарду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. године и завршио га са високим оцјенама за мање од двије године.

Већ 1921. године је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни.

Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.

Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података, Лазо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право (три књиге великог формата са преко 1.200 страна), прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уџбеник Уставног права, такође први и једини у Краљевини Југославији.

Упоредо са пословима у Београду, Лазо је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факутету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном жељезницом.

Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио вријеме, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Толико тражен, а тако млад! Тада још није имао ни 30 година.

Два факултета, пет језика

Од 1929. године па надаље био је редовни члан Међународног статистичког иснтитута у Хагу, и то веома активан. Учествовао је на научним засједањима тог института у Риму, Лондону, Варшави, Прагу, Берлину, Атини, Москви и Токију. Чланство у овом међународном институту била је велика част, резервисана само за мали број свјетских експерата. Када је постао члан, имао је свега 32 године и био читаву деценију млађи од до тада најмлађег члана овог института.

На засједањима није био пасиван посматрач. Подносио је реферате и учествовао у дискусијама и то на страним језицима. Одлично је владао њемачким, италијанским и француским, а добро се служио руским, чешким. Без тешкоћа и рјечника се служио литературом на латинском, старогрчком, старословенском и црквенословенском.

Године 1937. Лазо је био иницијатор и један од три оснивача Економско-комерцијалне високе школе у Београду. Та школа је убрзо достигла висок углед, а имала је ранг факултета. Касније ће прерасти у Економски факултет. Наравно, Лазо је био професор и ове високе школе, упоредо са свим осталим обавезама.

Између два свјетска рата проф. др Лазо је два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и један пут за декана Правног факултета. Многи ће помислити да је толико рада доносило и много пара. Упркос свему, Лазо је скромно живио. Не само да није имао аутомобил и вилу на Дедињу, као његове колеге, него није имао ни властиту кућицу или приватни стан. Становао је на четвртом спрату стамбене зграде у Мутаповој улици.

Имао је несрећу да му два пута буде опљачкан стан и да ту зграду погоди авионска бомба у априлском рату 1941. г. и све му уништи. Највећа несрећа га је задесила прије рата, јануара 1939, када му је умро десетогодишњи јединац Марко. Друга велика несрећа га је задесила новембра 1943, када су му Нијемци објесили млађег и јединог брата Мирка.

Осим несрећног сина, Лазо је имао и двије кћери: Гроздану, мајку познате и рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професора књижевности, дугогодишњег лектора листа „Политика“.

„Грех“ из Другог светског рата

У чему се, и да ли се уопште огријешио Лазо Костић у Другом свјетском рату?

Лазо није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави мобилизацијском пункту по ратном распореду не чекајући позив. Желио је дати лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

По капитулацији, вратио се у Београд. Није био члан ниједне квислиншке владе, што му је било приписано. Као правни теоретичар добро је знао што значи „влада“ под туђинском окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савезништва са окупатором. „Комесаријат за цивилну управу“ је нешто друго.

По Међународном праву није само могуће него је и обавезно оснивање адмнистрације за олакшање стања и спречавање истребљења поробљеног народа. Први Комесаријат није био ни Недићев, нити било којег појединца. Основала га је група истакнутих личности из свих српских крајева, које су трезвено разматрале незавидну ситуацију и мјере које би требало предузети да се спаси што се још спасити може. Поготово кад су Хрвати основали своју НДХ и довели у питање биолошко одржавање Српства.

Ближи Дражи него Недићу

Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.

Након овога се Лазо повукао, али није имао мира. Ево њгових ријечи: „За цело време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем… И тако цело време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио…

Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава посљератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.

Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. отужио је проф. др Лаза Костића због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељм и његовим домаћим помагачем.

Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао). Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, наравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на свијетлом лику честитог проф. др Лаза Костића и његове угледне породице. Ову црну мрљу не би требало брисати него само пренијети са Лаза на његове клеветнике и „судије“.

Три деценије у одбрани Српства

Лазо је тешко преболио и на овај начин нанесене боли, утолико прије што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овдје ћемо поменути само нека међународна признања.

Почетком 1945. г. изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.

Почетком 1955. г. изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. D.S. 1108-16. Street HB) као једини из јужнословенских земаља.

Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univerzitum“ (Чикаго 37 III).

Године 1964, када још није била објављена ни трећина Лазових дјела, основан је Српски народни универзитет „Др Лазо М. Костић“, чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. Vest Neishnel, Aveni Milvoki). Двије године касније почео је излазити лист „Српство“, као орган СНУ „Др Лазо М. Костић“, у коме је уступан значајан простор Лазу и онима који су писали о њему и његовом дјелу.

Не нажалост, него на бруку и срамоту, Лазу Костићу није било мјеста у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „Свезнање“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и проф. др Лазо Костић, нису ни поменути. Многи аутори поткрадају Лаза објављујући своје књиге и фељтоне, у којима није тешко препознати Лазова дјела, а да њега и не помену. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова (1994) не помиње ни Лаза ни његова дјела.

Хоће ли свеколики српски народ имати снаге да ову неправду исправи?

Сахрањен на католичком гробљу

Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у самоћи, у туђој земљи, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Том великом и бескомпромисном борцу за Српство, српску ћирилицу и православље, на надгробној плочи, уз изразито католички тип крста, стоји латинични текст: Проф. др. јур. Лазар М. Костић 1897-1979. Ако има душе, Лазова душа неће имати мира док под том плочом леже његови земни остаци (а леже већ двије деценије).

Ако живи људи, које је Лазо задужио својим дјелом, имају душу, испуниће Лазову посљедњу жељу. А како је она изражена, види се у чланку „Канадског Србобрана“ од 25. октобра 1985, који овако почиње: Др Лазо М. Костић… закупио је гробницу на 50 година са жељом и надом да ће га захвално Српство једнога дана пренети у ослобођену његову љубљену Боку Которску.

Васко Костић

извор: Српско наслеђе, бр. 14. фебруар 1999.

Повезани чланци:
Заборављени великан проф. др Лазо Костић