Козаци

Дошла два друга из далеког света у бој

Послушајте предивни препев Милића Радевића руске песме „Там шли два брата“ у извођењу Боре Ђорђевића и Вујице Бојовића. Песма говори о доласку два друга из далеког света у бој на Косово. У руском оригиналу, који такође можете послушати, двојица браће се враћају са турског фронта и упадају у заседу Пољака. У српском препеву тема је одбрана српске светиње.
Дечани

Манастир Високи Дечани 1912. године

 

ДОШЛА ДВА ДРУГА

Певају: Бора Ђорђевић и Вујица Бојовић
Текст: Милић Радевић

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Бранећи земљу
Да стану у строј
Ударио душман три пута

Удари, удари
У груди ме рани
Боле ме боле ране сад

Једна је мог деде
Друга је мог оца
А од треће моје могу умрети

Не брини ништа
Мајчице мила поздрав од сина
С Косова Поља

Сестрице мила
Дај чиста папира
Да напишем писмо својој деци

Син ће да прочита
А ћерка да се пита
Зашто отимају срце из груди

Чувајте децо Косово наше
Ма где год били сложни да сте сви

Стисните зубе
Док још није касно
Дигните чело
Викните

Да Русија братска
Уз браћу стане
Словенска вера то ти је

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој
Из далеког света у бој

 

Там шли два  брата

(Извођач: Кубанский Казачий Хор)

Кубански козаци

Кубански козаци; Фото: ruspravda.info

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.Лишь только переступили
Мы польскую границу,
Ударил поляк три раза.Ударил, ударил,
Он в грудь меня поранил,
Болят мои раночки, болят.Одна нарывает,
Другая заживает,
От третьей я должен умереть.А дома детишки,
Жанёнка молодая
Всё ждёт не дождётся меня.

Сестрица родная,
Дай чистой мне бумаги,
Родным я письмо напишу.

Отец прочитает,
А мать того не знает-
У сына нет правой руки.

Детишки возроснуть,
У матери спросют:
„А где же отец наш родной?“

А мать отвернется,
Слезами зальется:
„Убит на турецкой войне.“

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.

[Но пусть поджидает,
Кому какое дело,
Они не дождутся меня.

Лишь толечко дождётся,
Глубокая могила,
Вернее дождётся меня.]

Ишла су ишла два брата
са турског фронта
враћали су се кући.Тек што смо прешли
пољску границу
ударио је Пољак три пута.Ударио је ударио,
у груди ме ранио,
боле моје ране, боле.Једна се гноји
друга зараста
а од треће већ морам умрети.А кући дечица
и женица млада
сви чекају мој повратак.Сестрице родна,
дај ми чистог папира
да напишем својима кући.

Отац ће да прочита
а мајка неће знати
да јој син нема десну руку.

Дечица ће порасти
мајку ће питати
а где је наш мили тата?

А мајка ће окренути главу
сузе ће јој потећи –
Убијен је у походу на Турску.

Ишла су два брата
са турског фронта
са турског фронта кући.

 

 

Приредио: Расен

 

Срби и њихови потомци у козачким војскама

Сличност Срба са козацима су одавно примећивали многи руски путници. Трпезар (чин на руском двору) Петар Андрејевич Толстој, упућен од стране Петра Првог у Венецију ради проучавања поморске вештине, завршио је путовање по Далмацији. 11 јуна 1698. године он пише у свом путном дневнику: “Допливасмо до места које се зове Пераст (Бока Которска), у којем има много Срба, који су у суштини грчког обреда (вере). Ти Срби живе додирно са турским градовима и селима. Ти Срби су војници, личе у свему на донске козаке, сви говоре словенским језиком. Уживају благостање, куће су камене градње, к Московљанима се обраћају са поздравима и поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено прижељкују рат са Турцима, а повремено се боре са Млечанима (Венецијом).“

За српске и козачке заједнице био је карактеристичан војнички начин живота, колективан допринос сигурности, расподела обавеза, економска узајамност. У условима непријатељског окружења, учесталих најезда и војних инвазија то је било животно неопходно. То је још израженије било код Црногораца. Током целог периода Османлијског царства најраспрострањенији облик отпора су били покрети хајдука – јунака. Они су настали спонтано, као реакција на национално и религијско угњетавање, средство самозаштите. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци су драге воље више од свега бирали војна попришта, војсковође су били висока мишљења о њиховим војним квалитетима. Стални ратови су допринели да се међу њима образује већа група професионалних војника, за које је рат постао начин живота и основни извор егзистенције.

Козаци и Срби

Ако “јунаци” имају сличности са слободним козацима, то онда “граничари” – крајишници сличе посељеним козацима на Кавкаској граници. Граничари становници војних насеља на турској граници, углавном Срби били су ослобођени већине феудалних обавеза, користили су се самоуправом и водили рачуна о заштити границе. У ратно време били су дужни да дају утврђен број (количину) пукова. Потребе војног снабдевања граничари су, као и козаци, обављали за свој рачун и добијали новчано издржавање само у време рата. Живели су на пограничној територији са Турском (Војној Граници), дуж река Саве, Тисе и Дунава која се звала Крајина (козачко Поднепровље – Украјина). У 18 веку граничари су чинили трећину аустријске армије.

Први помен о јужним Словенима у саставу козака пада у другу половину 16 века. У петстостраничном регистру сачињеном 30 марта 1581 године бележи се “Марко .. Српске земље”. “У Сич ишли су … и Срби и Бугари и Црногорци и други Словени”.Заједничка православна вера и језичка сродност су значајно допринели њиховој адаптацији у козачкој средини. О српском пореклу сведочи значајна количина презимена са кореном “серб” – Серби, Сербиново, Сербиненко. Многи су добили надимке од распрострањених имена међу Србима: Драган (драгоцени, Стојан, Ратко, Жарко, Мирко. Код запорошских козака се сусрећу српска презимена: Дукић, Зорич, Радић, Симић итд. Они који су заслужили поверење заједничке дружине бирали су се на највише војне дужности. Србин Остап је 1698 и 1700. године био војни писар Запорошске Војне Дружине. Томе су много доприносила војна умећа Срба, њихово знање језика, обичаја и турске војне тактике. Запорошка “Сабља” се попуњавала емигрантима из јужнословенских земаља све до њене ликвидације 1775. године. У трећој четвртини 18. столећа, тј. у последњем периоду постојања Запорошке “Сабље”, могло се у њој набројати и по неколико десетина Срба, о чему сведоче регистри и војна уверења – документи.

Константин Србин је започео службу као “тумач, преводилац с тураског језика. Од 1744. он је више пута на Крим пратио посланике и ту су се очигледно испољвале његове дипломатске способности. Увиђа се његова учтивост и вештине регулисања конфликата. У козачку јединицу су пристизали захтеви “за именовање тумача козака Брјуховецког из јединице Косте Србина”. Константин Србин је 1754. г. био у чину козачког потпуковника – међу делегатима Истражне комисије по питању решења претензија кримских татара. А 1757. је био изабран за атамана Брјуховецке козачке јединице. Јосип Иванов син Србина је 1743. почео да служи у Запорошској Војној Дружини Полтавске козачке јединице. У војном документу се оцењује савесно испуњење свих наредби јединице. Јосип Србина је 1756. био изабран за пуковског писара Каљмиске паланке (вероватно округ или срез), а 1759. г. за пуковског писара у Самарској паланци.

Током 17 века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци. За један од веродостојних извора држи се и регистар из 1649. године сачињен на темељима “Зборовског договора”. У њему се међу надимцима – презименима етнонимског порекла сусреће се име Сербин – Србин.

Срби су у пуковнији су улазили у ред чак и козачке гнералне пуковније. Србин Митко Мигај је хетману Ивану Виговском био главни бунчужник (ја бих рекао ађутант – носилац козачке палице). Међу малоруским племићким породицама Генералне пуковније и пуковника Запорошке Војске у периоду “Хетманства” (1648-1764) има неколико родова српског порекла. То су Божићи, Дмитрашко – Рајићи, Милорадовићи, два рода Србина: грба “Лељива” Ивана Фјодоровича Србина, лубенског пуковника (1672-1674), грба “Лук” Војце Србина, пуковника пјереславског (1675-1677, 1679 – 1683), а од 1687 – 1688. козачки есаул. Козаци српског порекла у пуковнијама и у Генералној пуковнији су се често користили својим утицајем. У Пјереславској пуковнији Срби су читав век заузимали кључна места. Дмитрашко – Рајићи, Новаковићи, Србини, Требињски (Угричићи – Требињски)од друге половине 17.века чине команду пука.

Потпуковници-пуковници Пјереславског пука српског порекла

Дмитрашко-Рајићи грба “Сас”

прво колено

Родион (Рајча) Григорјевич Дмитрашко (ок.1635-1705), српског порекла, од 1665. у Украјини, где је био пуковник “волошких хоруга (украјинска јединица која брине о застави)”, пуковник пјереславски (1666-1671, 1672-1674, 1687-1688).

друго колено

Марко Васиљевић (ок.1645-1690), сестрић Родиона Дмитрашка, пуковски потпоручник, пуковски капетан (1687), “војни пријатељ (заменик сатника)” (1688).

треће колено

Алексеј Марковић (ок.1680-1704), “пријатељ-бунчужник” (заменик ађутанта који носи палицу).
Дмитриј Марковић (ок.1680-1715), “војни пријатељ”, умро у сибирском прогонству.

четврто колено

Фјодор Алексејевић (ок.1704-1726), “пријатељ-бунчужник”, погинуо у Гиљанском походу.
Василиј Алексејевић (ок.1704-1753), березански сатник, пријатељ-бунчужник, школовао се у Шлезији и Прагу.
Андреј Дмитријевич (ок.1705-1760), пријатељ-бунчужник.
Владимир Дмитријевич (ок.1709-1735), пријатељ-бунчужник.
Пјотр (Петар) Дмитријевич (ок.1709-1749), пријатељ-бунчужник.
Иван Дмитријевич (1703/1707-1775), пријатељ-бунчужник, био је ожењен ћерком пријатеља – бунчужника Степана Милорадовића.

пето колено

Фјодор Андрејевич (1736-1797), у служби од 1759, канцелариста одговара појму секретара) Генералне војне канцеларије, војни пријатељ (1765), пријатељ – бунчужник (1782).
Павел Петрович (1736-1774), пуковски заставничар Пјереславског пука (1764-1767), градски пуковник.
Фјодор Иванович (1744-1784), пуковски секретар, војни пријатељ.
Иван Иванович (1767-1822), војни пријатељ.

Извор: Четници

Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

У тренутку док су српска војска и народ херојски бранили отаџбину од напада аусторугарско-германских хорди 1914. године, потрешен страдањем братског православног народа, руски свештеник К. Образцов написао је песму „Родна Србијо“.
Руски хор

Руски хор (Фото: ЈуТјуб снимак)

Вести о страшном страдању братског православног народа стигле су и до далеке Русије. Потрешен мукама Срба свештеник Обрасцов 1914. године написао је песму “Родна Србијо”.

Много година касније фолклорни композитор Виктор Захарченко компоновао је музику за ову предивну песму. Кубански козачки хор, чији је Виктор Захарченко директор, изводи ову песму на својим наступима.

Виктор је музику компоновао у тренутку када је НАТО бомбардовао Србију и тада је помислио да се и након 100 година скоро све исто дешава.

„Користим прилику да срдачно поздравим српски народ у име Државног кубанског академског козачког хора. Многаја, браћо Срби, многаја вам љет!“

Речи песме Родна Србијо и начин на који је козаци певају, показују љубав два народа и сећају на жртву коју је царска Русија поднела за спас братског српског народа.

Родна Србијо,
сестро Русије Велике
Какав тешки крст
носиш ти на себи!
Под ударом хорде
немилосне и дивље
Ти си искрварила
у мучној борби…
Рођена Србијо,
ми са тобом страдамо
Љубљена сестро,
ми верујемо, као и ти,
И молимо се са тобом,
и тврдо верујемо,
Да Бог ће нам помоћи,
да понесемо своје крстове…
Храбри се, трпи!
Бог је у правди, а не у сили,
И правду свету
опет ће показати Божанство:
Христос беше на крсту, пострадао и био у гробу,
Али тамо је и показао Он
Правде тријумф!

 

Родна Србијо – Кубански козачки хор
(речи: свештеник К. Образцов, музика: В.Захарченко)

 

Снимак песме Родна Србијо  са српским преводом:

 

Извор: Правда

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике